Kamilo Hose Sela (šp.Camilo José Cela), bio je uticajni španski pisac i esejista. Pisao je uglavnom romane i pripovetke, a bavio se i drugim književnim žanrovima, kao što su eseji, putopisi, drame. Pisao je i pozorišne komade i filmska scenarija. Godine 1957. postao je član Španske kraljevske akademije, a godine 1989. dobio je Nobelovu nagradu za književnost.
Kamilo Hose Sela
Kamilo Hose Sela, španski nobelovac za književnost
Lični podaci
Puno ime
Kamilo Hose Manuel Huan Ramon Fransisko de Heronimo Sela Trulok (šp.Camilo José Manuel Juan Ramón Francisco de Jerónimo Cela Trulock)
Kamilo Hose Sela (11. maj 1916 - 17. januar 2002) rođen je u Iriji Flaviji (Padron, Galicija, Španija). Pre nego što je postao profesionalni pisac, Sela je pohađao Univerzitet u Madridu gde je kratko studirao pravo. Takođe se borio i u Španskom građanskom ratu na Frankovoj strani, dok ga nije ranila granata pa se njegova vojna služba morala završiti.[1] Nakon rata Sela se posvetio novinarskom radu, a radio je i nekoliko poslova birokratske prirode, uključujući cenzurisanje, zbog čega je kasnije bio kritikovan. Godine 1944. oženio se sa Rosario Konde Pikaveom s kojom je 1946. dobio sina Kamila Hosea Selu Kondea koji je takođe pisac. Godine 1991. Sela se oženio po drugi put, sa Marinom Kastanjo.[2]
„Porodica Paskvala Duartea“ (šp.La familia de Pascual Duarte) je Selin prvi roman. Roman je od posebne važnosti zato što je značajno uticao na to u kom će se smeru razvijati posleratni španski roman.[3] To je jedina njegova knjiga prevedena na srpskohrvatski jezik. Objavljena je u Zagrebu, u prevodu Josipa Tabaka, pod naslovom “Paskval Duarte i njegovi zločini”, u izdanju Matice hrvatske iz 1964. godine. Sela je ovaj roman objavio 1942, u svojoj dvadeset šestoj godini, i smatra se da je njime dao novi život španskoj književnosti. Ovim delom je stekao prestiž među evropskim književnicima. Doživeo je uspeh i kod kritičara i kod publike.
Roman predstavlja čvrst most između predratne i posleratne španske književnosti. Izazvao je iznenađenje, kako izborom protagoniste i teme, tako i pripovedačkom tehnikom i atmosferom, koje će ostati konstanta u Selinoj prozi. Selin stil se može opisati kao mračni realizam, pun sarkazma i groteske, a Selin junak, Paskval Duarte kao egzistencijalistički heroj koji ima problema s pronalaženjem logike u konvencionalnom moralu i čini veliki broj zločina, zbog kojih ne oseća nikakvu grižu savesti. Time je sličan Mersaultu u romanu Albera Kamija - „Stranac“ (franc.L'Étranger).
Spomenik Kamilu Hoseu Seli u Padronu
Selin stil se može opisati kao mračni realizam, pun sarkazma i groteske.
Godine 1944. Sela je objavio još dva romana: “Paviljon odmora” i “Nova lutanja i nevolje Lasarilja s Tormesa”. Prvi je proistekao iz Selinog boravka u jednom oporavilištu za tuberkulozne bolesnike, a drugi, pastiš prvog pikarskog romana, “Lasarilja s Tormesa”, pokušaj je da se aktuelizuje pikarski žanr, i ujedno knjiga koja najavljuje jedan od Seli veoma dragih žanrova, putopis.
Njegovo najpoznatije delo „Košnica“ (šp.La Colmena) objavljeno je 1951. godine. Neobične hronologije i s velikim brojem likova (više od trista), delo na inovativan način govori o posleratnom Madridu. Ovo je Selin prvi roman koji prihvata onu struju španske književne tradicije što polazi od Lopeove Fuenteovehune (šp.Lope de Vega "Fuenteovejuna"), čija je glavna odlika kolektivni junak. U stvari, reč je o jednom veoma ambicioznom delu, čiji je naslov samo drugo ime za Madrid iz vremena odmah posle građanskog rata, dok je još trajao Drugi svetski rat. Košnica je galerija likova, najrazličitijih tipova, poreklom iz raznih društvenih slojeva, koji su svi, međutim, jadnici, poniženi i uvređeni, predani svojim sitnim poslovima, prljavim spletkama, prosjačenju, zelenašenju, ophrvani svim mogućim nesrećama i nevoljama, ali takav život prihvataju sa potpunom prirodnošću; kako bi sve to uspeo da obuhvati na tri stotine stranica, autor ispisuje odvojena, kratka, i na prvi pogled nepovezana poglavlja. [4] Ona je, kao takva, učvrstila Selin ugled kod kritike i publike. Na njegov stil je uticao španski realizam, posebno Migel de Servantes i Benito Peres Galdos, kao i savremeni engleski i francuski autori kao što su Džojs i Sartr. Selin tipični stil - sarkastični, često groteskni oblik realizma, odražava se u „Košnici“.[5] Trebalo bi naglasiti i da je ovo, kao i neka druga Selina dela, prvo objavljeno u Argentini zato što je Frankova vlada, povezana s Rimokatoličkom Crkvom, njegova dela zabranila zbog nemoralnosti sadržaja sve dok Manuel Fraga Iribarne, ministar informacija i turizma frankističke vlade, nije lično odobrio njegovo štampanje.[6]
Jedan od njegovih avangardnih romana jeste „San Kamilo, 1936“ (šp.San Camilo, 1936) iz 1969. godine. Ovo Selino delo napisano je kao neprekidan tok svesti. To je freska jedne epohe, predstavljene do najsitnijih detalja, praćena nizom razmišljanja o svemu što se događa. Sela je kasnije napisao brojne romane: „Hristos protiv Arizone“ (šp.Cristo versus Arizona), „Mazurka za dva mrtvaca“ (šp.Mazurca para dos muertos), „Krst San Andresa“ (šp.La cruz de San Andrés), „Šimšir“ (šp.Madera de boj) itd.
Od kraja 1960-ih, uporedo s objavljivanjem dela „San Kamilo, 1936“, Selin je rad postajao sve više eksperimentalan. Na primer, godine 1988. napisao je „Hristos protiv Arizone“(šp.Cristo versus Arizona) koji govori o dvoboju u OK Koralu u jednoj rečenici koja se proteže na više od stotinu stranica.
Grb markiza od Irije Flavije
Godine 1955, Sela se upustio u pisanje egzotične priče, u romanu „Riđokosa“, čiji je podnaslov „Priče iz Venecuele". Ovaj roman, napisan po narudžbi, trebalo je da govori o venecuelanskim ljudima i problemima, ali se pokazalo da je to još jedan – Selin roman. Reč je o nizu priča koje se vrte oko lepe riđokose Pipije Sanćes, u venecuelanskoj sredini koju sami Venecuelanci nisu prepoznali kao svoju.[4]
Selina moć zapažanja i odličnog opisivanja prisutna je i u njegovim putopisima, zasnovanim na njegovim putovanjima kroz ruralne delove Španije i Latinske Amerike. Njegovi najpoznatiji putopisi su „Put u Alkariju“ (šp.Viaje a la Alcarría) iz 1948. godine, zatim „Od Minja do Bidesoara“ (šp.Del Miño al Bidasoa) iz 1952. i delo „Jevreji, Mavari i hrišćani“ (šp.Judíos, moros y cristianos) iz 1956. godine. Među njegovim brojnim kratkim pripovetkama je i „Ovi oblaci koji prolaze“ (šp.Esas nubes que pasan), zatim četiri dela koja se nalaze u kolekciji „Vetrenjača i druge kratke priče“ (šp.El molino de viento y otras novelas cortas). Sela je takođe pisao eseje, poeziju i memoare. U poznim godinama je često gostovao u televizijskim emisijama. Godine 1955. preselio se na Majorku, gde je godinu dana kasnije osnovao veoma cenjen časopis šp.Papeles de Son Armadans. Godine 1968. objavio je svoj veliki rečnik pod nazivom šp.Diccionario secreto koji predstavlja kompilaciju neobjavljenih, ali dobro poznatih reči i fraza. [7]
Njegova književna dela – kratke priče, putopisi, odlikuje eksperimentisanje i inoviranje forme i oblika.
Jedanaesti Selin roman izašao je godine 1988. Sela je već bio živi klasik španske književnosti i učitelj mlađih generacija, iako je bio nestandardni učitelju, koji to nikako nije hteo biti. [4]
Priče zauzimaju značajan deo Seline pripovedačke aktivnosti. Među njima su, na primer, „c i njegova družina“ i druge karpetovetonske beleške, iz 1949. godine, „Stari prijatelji“, iz 1960—61. godine, „Salonska korida“ iz 1963. Toreadori i korida predstavljaju posebno poglavlje u okviru Selinih zanimanja, zasnovanih na jednoj „keltiberskoj estetici“ čiji su prethodnici prepoznatljivi: Goja, Kevedo, Valje-Inklan, Bunjuel, itd. Zatim slede „Nove madridske scene“, priče iz 1965-66, i „Kaprici Fransiska de Goje i Lusjentesa“, objavljena posle dodele Nobelove nagrade 1989. godine.[4]
Godine 1962. Sela objavljuje „Pregršt basni bez ljubavi sa trideset dva Pikasova crteža“. Ovaj neobičan skup poučnih priča, kako se čitaocu sugeriše u samom naslovu, jeste svojevrsna prerada dobro poznatih povesti, legendi, mitova: o Adamu i Evi, o Narcisu, Fedri, trojanskim junacima, ali i o izvesnom Don Bobu, „tvrdoglavom i recidivnom Jevrejinu“ kojega je spalila Inkvizicija na Majorci na mestu na kojem je danas noćni klub, o monahinji Fani Prajs, iz 10. veka p. n. e., itd. Sve to, naravno, ilustrovano Pikasovim crtežima. I ovde, kao i u drugim Selinim proznim delima, način pripovedanja je toliko pun naboja da, ako i ne zamenjuje radnju, a ono je svakako čini naglašenijom nego inače. Sela radije koristi nabrajanje nego opisivanje, čime piscu koji poseduje onako bogat rečnik nimalo nije teško da postigne veći pripovedački efekat.
Najpoznatija Selina zbirka pripovedaka (pisana u više navrata) jesu “Karpetovetonske beleške”, koje sam Sela smatra jednim od najznačajnijih aspekata svog pripovedačkog umeća, pa čak i zasebnim žanrom koji je teško definisati.[4]
Pisao je i za pozorište, a književničku karijeru počeo je 1936. godine zbirkom pesama „Dok stupam u sumnjivu dnevnu svetlost“.[4]
Još 1957. godine postao je član Španske kraljevske akademije (šp.Real Academía Española - RAE) i njen član je bio narednih četrdeset pet godina. Selu je 1996. godine, zbog njegovih književnih zasluga, kralj Huan Karlos Prvi proglasio markizom od Irije Flavije (šp.Don Camilo José Cela Trulock, marqués de Iria Flavia). Godine 1989. nagrađen je Nobelovom nagradom za književnost za svoje delo „Porodica Paskvala Duartea“ (šp.La familia de Pascual Duarte).
Dobio je nagradu „Princ od Asturije“ za univerzalni doprinos umetnosti. Godine 1995. dobio je i Nagradu Servantes, najveću nagradu za književnost na španskom jeziku, koju je Sela najviše priželjkivao, možda zato što mu je najduže izmicala.[8]
Jedan od najboljih španskih modernih pisaca bio je doušnik Frankovogfašističkog režima i izdao svoje kolege intelektualce tokom 1960-ih godina, prema skoro otkrivenim zvaničnim podacima. Kamilo Hose Sela, poslednji Španac koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost, nastavio je da daje informacije protiv pisaca i akademaca i nakon što su oni mislili da se priključio nastajućem redu disidentskih pisaca.
Ovo je otkrio dobro poznati istoričar Pir Isas, koji je našao papire koji dokazuju da je Sela svojevoljno dostavljao informacije Franku i predlagao da neki pisci mogu biti podmićeni, “ukroćeni“, pa čak i preobraćeni u fašistički režim.
Ove tvrdnje samo su dodatak legendi o Seli, koji je bio optuživan za krađu ideja i plagijate. Poricao je sve optužbe, ali imao je veliki kapacitet da stvara nesuglasice i neprijatelje.
Još jedna informacija koju je Sela odao, između ostalog, bila je da su četrdeset dva od sto dva potpisa koji poriču nasilje policije nad rudarima iz Asturije bili članovi Španske komunističke partije.
Sela je predložio da bi meta režima trebalo da bude Pedro Lain Entralgo, vodeći intelektualac, na osnovu toga što je bio slabiji karakter od ostalih anti-frankista. Izveštaj pokazuje da je prihvaćen Selin savet i da je za njegovo sprovođenje ostavljeno 20 miliona pezeta. Ali, zvanični dokazi da je plan sproveden ne postoje.[9]
Kako kaže Pir Isas, Sela je bio veoma složena ličnost:
„
Izgledalo je kao da je u nekim periodima svog života koristio sve karte iz špila.
Svojim delom „Porodica Paskvala Duartea“ započeo je novi, narativni stil u književnosti koji se naziva tremendizam (šp.tremendo – užasan, strašan), koji oslikava realnost u svoj njenoj sirovosti. [10] Ovaj stil je u budućnosti uticao na mnoge španske pisce.
Kamilo Hose Sela pored brojnih novela, kratkih priča i romana piše i članke, putopise, pozorišne komade, a bavio se i prevođenjem.
Neka od njegovih najpoznatijih dela su:
Roman Hristos protiv Arizone se izdvaja po tome što se u njemu nalazi mnogo, ako ne sve, od onoga što je čitalac naučio da prepozna kao Selu. Ovde je pročišćeno i skoncentrisano sve ono što je suštinska odlika Selinog stila. Smatra se jednim od najpoznatijih Selinih dela. Neumoran duh španskog nobelovca koji je za života osnovano smatran jednim od najdarovitijih i najsnažnijih pisaca savremene Evrope, u ovom delu poprima najeksperimentalniji oblik. U romanu se saopštavaju događaji kod OK korala iz 1881. godine, kad se odigrao čuveni obračun u kojem su učestvovali Vajat Erp, Dok Holidej i drugi. Ali, priču u jednom dahu i u jednoj jedinoj rečenici, kao beskonačni monolog, priča izvesni Vendel Liverpul Espana, neobrazovani lik, nezakoniti sin prostitutke, i to, razumljivo, iz sopstvene perspektive. Tako nastaje bespoštedna i groteskna povest koja slika američki Jug, protkana skatološkim i grubim seksualnim prizorima, rasističkim elementima i ubistvima, a piščeva imaginacija, u divljoj pripovedačkoj strukturi koja neprekidno nadilazi sebe, stilistički inventivna, nema granica. [11]
Ono što je takođe karakteristčno za njega pa i u ovom eksplozivnom romanu jeste da njegov jezik, u pravom smislu te reči, iziskuje naročite prevodilačko-umetničke napore.
Postoje dva tipa ljudi: oni koji prave istoriju i oni koji joj podležu.
Kada dugovi nisu plaćeni, jer ne mogu biti, najbolje je ne pričati o njima i opet promešati karte.
Nacionalista veruje da je mesto gde se rodio najbolje mesto na svetu, to nije tačno. Patriota veruje da mesto gde se rodio zaslužuje svu ljubav sveta, i to je tačno.
Onaj koji odoleva pobeđuje.
Nacionalizam se leči putovanjem.
Ideje? Moja glava ih je puna, jedna za drugom, ali one tu nemaju nikakvu svrhu. One se moraju staviti na papir, jedna posle druge.
Smrt je slatka; ali njeno predsoblje, okrutno.
Ljubav je stanje idiotizma.. lepa.
Velikim delom se uzbuđenje koje je roman izazvao duguje činjenici da sam stvari nazvao svojim imenom. Kada neka sredina miriše na nešto, ono što čovek treba da učini kako bi ga primetili nije da pokuša da miriše isto tako, samo malo jače, nego, jednostavno, pokušati promeniti miris.
Smrt je apsolutna vulgarnost; svi rođeni završe prolazeći kroz nju.
Istorija već ima dovoljan broj stranica da nas nauči dve stvari: da moćni nikada ne mogu da se porede sa najboljima, i da politika nikada nije bila satkana od političara.
Sedam godina nekog događaja, događaj je već drugi.
Da bismo pisali, samo treba imati nešto da se kaže.
Ovaj španski književnik je smatran jednim od najvećih španskih pisaca 20. veka. Autor je četrnaest romana i još niza knjiga poezije, pripovedaka, putopisa, filmskih scenarija i adaptacija, feljtona i jedne enciklopedije erotizama. Svestrani Sela oprobao se i u glumi, slikarstvu, a bio je i svetski putnik i političar. Godine 1947. napravio je izložbu slika u Madridu. Tri godine kasnije pojavio se kao glumac u jednom španskom niskobudžetnom filmu. Putovao je Španijom i Latinskom Amerikom i 1953. godine vratio se iz Venecuele „sa ljubavnicom,Univerzitet „Kamilo Hose Sela“ u Madridu plavušom i ugovorom koji je i sa ogromne daljine izgledao kao najspektakularniji od svih koje je ikada potpisao neki španski pisac”. Diktator Peres Himenes naručio je od njega i velikodušno platio roman koji je trebalo da proslavi ovu zemlju. Godine 1977, posle smrti generala Franka, izabran je u Parlament kao senator u prelaznoj vladi Adolfa Suaresa, pa čak je i učestvovao u izradi španskog Ustava.
1993. godine dobija počasni doktorat Univerziteta Sarajeva. Postao je počasni član španskog Nacionalnog udruženja patologa, u znak priznanja za izvanredan opis autopsije u romanu „Mazurka za dva mrtvaca”. Takođe postaje i počasni građanin Tusona u Arizoni što je bilo priznanje njegovom romanu „Hristos protiv Arizone”.
Sela je bio kontroverzna ličnost. Nisu svi bili oduševljeni njime. Smatrali su ga šovinistom, frankistom, sarkastičnom osobom, cinikom pa i prostakom. On je, ponajviše od svega, bio otvoren. Govorio je ono što je mislio, i to svakome kome je hteo. Povredio je mnoge ljude pa i svoju porodicu. Skandali iz njegovog života punili su trač-rubrike španskih popularnih časopisa.[12]
Kamilo Hose Sela je preminuo 17. januara 2002. godine u 8 sati ujutru u jednoj bolnici u Madridu u svojoj 85. godini. Smrt je nastupila kao posledica kardiorespiratorne bolesti u završnoj fazi. Specijalista je objasnio da je Sela neko vreme bolovao od opstruktivne bolesti pluća kao i kardiomiopatije što mu je prouzrokovalo akutni edem pluća. Direktor klinike u kojoj je Sela preminuo naveo je da Sela nije ni bio svestan ozbiljnosti svog stanja i da je u sredu, dan pre smrti, poslednji put mogao da priča pre nego što je upao u komu. Njegove poslednje reči koje je izgovorio dok je bio još u svesnom stanju su: „Marina, volim te. Živela Irija Flavija!“[15] Ozbiljnost situacije dokazuje i podatak da Sela nije mogao da prevaziđe komplikacije iako je već pet godina nosio pejsmejker. Na kraju je ipak poklekao i preminuo od srčane insuficijencije. [16]
Nobelova nagrada za književnost
Nagrada Migel de Servantes
Princ od Asturije
Gvadalahara. Spomenik Kamilu Hoseu Seli
Spomenik Kamilu Seli u Padronu
Gaspar Sančes Salas i Kamilo Hose Sela
