Kanonizacija

Kanonizacija (grč. κανονίζω) predstavlja postupak kojim se određene osobe proglašavaju svetiteljima, odnosno postaju predmet poštovanja crkve i svih njenih vernika. Kanonizacijom se bavi poseban crkveni sud.

Pravoslavni hrišćani veruju da su svetitelji pravoverni hrišćani koji su Bogu ugodili za života na zemlji živeći po Božjoj volji i zapovestima; po prestavljenju (ne glagol predstaviti ovde, u pitanju je drugi, arhaični glagol) oni čine posebnu vrstu svetih ljudi koji se Bogu mole za svoju sabraću po veri, kao njihovi zastupnici pred Gospodom, a živi na zemlji, njima odaju molitveno poštovanje. Akt kanonizacije jeste nešto što dolazi posthumno — po prestavljenju (ne „predstavljenju” ovde).

Ne postoji pravilo kada se kanonizacija može obaviti. Retko kad se dešava da se neko proglasi svetim ubrzo posle smrti. To se obično desi tek posle nekoliko decenija ili čak vekova.

U SPC ne postoji uslov godina dok u nekim pomesnim crkvama mora da prođe bar 20, 30 godina od smrti da bi se neko proglasio svecem. U srpskom Svetačniku ima oko 140 imena.

Postoje pojedinačne i grupne kanonizacije kao npr: sveti mučenici prebilovački, jasenovački, novosadski, kragujevački, momišićki, prnjavorski, surdulički[1][2], pivski,[3] velički i gornjepolimski[4][5], dabrobosanski i mileševski itd.

U Pravoslavnim autokefalnim pomesnim crkvama nisu utvrđene nikakve norme kanonizacije, tj. nema ustanovljenih autoritetnih kriterijuma za prosuđivanje ο svetosti života kanonizovanih lica. Sam čin kanonizacije je moguće shvatiti dvojako:

  • Kao priznanje od strane Crkve određenog njenog upokojenog člana za svetog, pravednog, tj. ugodnog Bogu koji je dostigao večno blaženstvo.
  • Kao dozvola Crkve za poštovanje upokojenog člana zbog zasluga za veru.

Kanonizacija se poima deklarativno — kao velika objava zvaničnog prihvatanja već postojećeg fakta, i konstitutivno - kao stvaranje novoga fakta koji ranije nije postojao. Nema specijalnih pravila i žurbe za kanonizaciju. Uslovi kanonizacije su:

  • Pripadnost Crkvi.
  • Duhovnost.
  • Pojava božanski natprirodnog tokom života.
  • Način i razlog mučeništva.
  • Pojava božanski natprirodnog po upokojenju.
  • Javljanje čudom (prema verskom shvatanju pojava koju je Bog izazvao na natprirodni način kao izraz svoje svemogućnosti bez obzira na prirodne zakone).
  • Osvedočena čuda i najmanje 3 osvedočena isceljenja bolesnih vernika posle molitve nad netruležnim moštima i „dodirnim relikvijama“, odnosno predmetima sa kojima je svetitelj došao u dodir ili navodno došao u dodir, kao npr. delovi odeće i sl.
  • Kult u narodu.
  • Doprinos veri.
  • Određena dokumenta o svetosti.

Uslov koji neko treba da ispunjava jeste da je živeo na glasu svetosti, da je iza njega ostalo sećanje, da je vodio neporočan, savršen moralan i pobožan život, da je svojim delovanjem bio “svedok vere”, da nema negativnih konotacija u vezi s tom osobom.

Znaci svetosti i pojava božanski natprirodnog tokom života i nakon smrti sadrže se u određenim vrlinama, a to su takve vrline koje prevazilaze prirodne sile čoveka. Nije dovoljno da se ove vrline pojave u pojedinim slučajevima, nego u dovoljnom broju, koji opet nije definisan.

Verni narod ima veoma izoštren njuh da oseti budućeg svetitelja. Najbolji vernici su uvek jednostavni, naizgled obični i čak neprimetni.

Dešavalo se da se neko proglasi svetim i da se to poništi, jer podaci o njemu nisu bili istiniti, a to je samo priznanje da ljudi mogu pogrešiti.

U srpskoj istoriji ima ličnosti koje su uživale veliko narodno poštovanje, čak su se smatrale svetim, ali nikad nisu kanonizovane. Miloš Obilić je imao ne samo svoj kult, već i fresku u Hilandaru, a nije nikad kanonizovan, mada se ni ne zna da li je bio istorijska ličnost.

Ni Marko Kraljević nije kanonizovan, ni despot Uglješa. Kralj Uroš prvi, Stefan Vukanović, sin kneza Vukana, Konstantin, sin kralja Milutina, car Dušan, starac Makarije i starac Isaija koji je živeo u vreme Maričke bitke, svi oni spadaju u prekinute kultove.

Da bi neko u SPC bio proglašen svecem, prvo se gleda da li o toj osobi postoji kult u narodu. Ukoliko postoji, episkop o tome obaveštava Sveti arhijerejski Sabor SPC sa molbom da se razmotri predlog da ta osoba bude proglašena svecem. O kanonizaciji odlučuje isključivo Sabor SPC koji ovoj odluci pristupa sa velikim oprezom i najvećom strogošću. Od predloga do odluke može proći i nekoliko godina, a u nekim slučajevima i mnogo više. Kada se odluka donese priprema se ikona svetitelja i svečana pesma, tropar. Svetac se proglašava na svečanoj liturgiji koju služe članovi sabora. Tada se peva tropar i blagoslovi ikona. Nakon kanonizacije crkva obaveštava ostale pravoslavne crkve i i moli ih da tog sveca unesu u svoj liturgijski kalendar.

Uvek je bilo pritisaka na Crkvu od pojedinih vernika, grupa, eparhija ili čak vlasti da nekoga pribroji svetiteljima i kada nema dovoljno dokazanih elemenata za kanonizaciju. "Nekima je neko svet iako ga Crkva nije takvim proglasila i uvrstila u kalendar.", ističe verski analitičar Živica Tucić i navodi da Crkvi nije lako da se tome suprostavi.

Srpska pravoslavna crkva samo potvrđuje i liturgijski uobličava kult određenog svetog koji je zaživeo u živoj Crkvi – u narodu. Za razliku od Zapadne crkve, koja svoje svece praktično administrativnim putem razvija i najavljuje, SPC zapravo samo aminuje kult koji već postoji.

U Katoličkoj crkvi, beatifikacija prethodi kanonizaciji.

ReferenceUredi

Spoljašnje vezeUredi