Kanonizacija

Kanonizacija (grč. κανονίζω — uzakonjujem, uvodim u zakonski red) predstavlja postupak kojim se određene osobe proglašavaju svetiteljima, odnosno postaju predmet poštovanja crkve i svih njenih vernika. Kanonizacijom se bavi poseban crkveni sud. Prilikom kanonizacije svetitelja, konsultuje se ne samo stručna teološka već i naučna i šira javnost. Ona je uzakonjenje crkvenog poštovanja podvižnika vere, mučenika za veru, čoveka koji je bio na glasu po svojoj pobožnosti i čestitom životu kao svetog kroz naročiti postupak više crkvene vlasti.

Papa Pije II kanonizuje Katarinu Sijensku

O kanonizaciji

Praksa proglašenja ličnosti posebno privrženih hrišćanskoj veri za svetitelje datira još od četvrtog veka. Od tada do danas Pravoslavna Crkva među svece je ubrojala više od 30.000 "Božjih ugodnika". Trend u pravoslavlju je proširenje kruga svetaca. Moskovska patrijaršija je samo tokom poslednje decenije u Diptih svetih ubrojala i 1.700 novomučenika, uglavnom postradalih pod boljševičkim režimom. Carigradska i Jerusalimska patrijaršija u ovom smislu daleko su restriktivnije, a ostale crkve gotovo svake godine imaju nekoliko kanonizacija.

Pravoslavni hrišćani veruju da su svetitelji pravoverni hrišćani koji su Bogu ugodili za života na zemlji živeći po Božjoj volji i zapovestima; po prestavljenju (ne glagol predstaviti ovde, u pitanju je drugi, arhaični glagol) oni čine posebnu vrstu svetih ljudi koji se Bogu mole za svoju sabraću po veri, kao njihovi zastupnici pred Gospodom, a živi na zemlji, njima odaju molitveno poštovanje. Akt kanonizacije jeste nešto što dolazi posthumno — po prestavljenju (ne „predstavljenju” ovde).

Ne postoji pravilo kada se kanonizacija može obaviti. Retko kad se dešava da se neko proglasi svetim ubrzo posle smrti. To se obično desi tek posle nekoliko decenija ili čak vekova.

Srpska pravoslavna crkva, za razliku od Rimokatoličke crkve, nema precizno definisanu proceduru kanonizacije, ali za upis u diptih svetih podrazumeva ispunjenje određenih uslova.

U SPC ne postoji uslov godina dok u nekim pomesnim crkvama mora da prođe bar 20, 30 godina od smrti da bi se neko proglasio svecem. U srpskom Svetačniku ima oko 140 imena.

U Srpskoj pravoslavnoj crkvi, za razliku od Katoličke, ne postoji zvaničan i formalni spisak zahteva da bi neki bogougodnik bio uvršten među svetitelje.

Čudesna isceljenja, za razliku od katolika, u Pravoslavnoj Crkvi nisu obavezan element pribrojavanja nove ličnosti svetima. Mnogo je važniji lik istinskih bogotražitelja koji budući svetitelji izgrađuju za života.

Procedura proglašenja za svetitelja u SPC odvija se preko najvišeg tela Crkve - Svetog arhijerejskog sabora. Ovaj organ jedini je nadležan da proklamuje kanonizaciju. Kod Rusa to rade i Sveti sinod ili patrijarh, ali na predlog i uz obrazloženje Komisije za kanonizaciju.

Uobičajeno je da, kada „kandidat” umre mirno, postaje „prepodoban ili pravedan”, a ako je postradao mučenički za veru, onda se proglašava svetim mučenikom ili svetim velikomučenikom.

Procedura proglašenja za svetitelja u Srpskoj pravoslavnoj crkvi odvija se preko najvišeg tela Crkve - Svetog arhijerejskog sabora.

Ovaj organ jedini je nadležan da proklamuje kanonizaciju.

Svako može da predloži da neko bude proglašen svetim, ali je uobičajeno da se stvori kult u narodu da je neko svetitelj, a na Crkvi je da u periodu od više godina i decenija proceni da li je taj kult dovoljno učvršćen i da li zaista postoji.

Veoma retko ili gotovo nikad se ne dešava da neko bude proglašen svetim ubrzo posle smrti, već se to uglavnom događa decenijama, pa i vekovima kasnije.

Svetitelji su većinom monasi, monahinje, episkopi, ali ima i civila, vernika, građana, odnosno ljudi koji su vodili hrišćanski život ili život po Jevanđelju - svet, čist, čestit, besprekoran, pravedan, blagočestiv, bogougodan i uzoran život.

Crkva svetiteljima naziva ljude koji su očišćeni od greha stekli milost Duha Svetoga i pokazali Njegovu moć u našem svetu.

Postoje pojedinačne i grupne kanonizacije kao npr: sveti novomučenici novosadski, kragujevački, prebilovački (žrtve ustaša iz 1941., kanonizovani 2015.), jasenovački (žrtve ustaškog logora 1941. - 1945., kanonizovani 2016.), momišićki (spaljeni od Turaka 1688., kanonizovani 2012.), prnjavorski (žrtve Prvog sv. rata iz 1914., kanonizovani 2014.), surdulički, pivski, velički i gornjepolimski, dabrobosanski i mileševski itd.

U Pravoslavnim autokefalnim pomesnim crkvama nisu utvrđene nikakve norme kanonizacije, tj. nema ustanovljenih autoritetnih kriterijuma za prosuđivanje ο svetosti života kanonizovanih lica. Sam čin kanonizacije je moguće shvatiti dvojako:

• Kao priznanje od strane Crkve određenog njenog upokojenog člana za svetog, pravednog, tj. ugodnog Bogu koji je dostigao večno blaženstvo.
• Kao dozvola Crkve za poštovanje upokojenog člana zbog zasluga za veru.

Pravoslavna crkva može da kanonizuje upokojenog pravednika ako je on doprineo širenju pravoslavlja, ako je verno služio Bogu, činio čuda ili stradao kao mučenik za pravoslavnu veru. „Sveti ljudi su u Crkvi oni koji su se očistili od greha, koji su stekli blagodat Duha Svetoga i projavili Njegovu silu u našem svetu“, objašnjava arhimandrit Tihon Sofijčuk, predsednik komisije za kanonizaciju u Kijevskoj eparhiji. Širok je raspon kriterijuma za kanonizaciju.

Kanonizacija se poima deklarativno — kao velika objava zvaničnog prihvatanja već postojećeg fakta, i konstitutivno - kao stvaranje novoga fakta koji ranije nije postojao. Nema specijalnih pravila i žurbe za kanonizaciju. Uslovi kanonizacije u pravoslavnoj crkvenoj tradiciji su:

• Pripadnost Pravoslavnoj Crkvi.
• Duhovnost.
• Pojava božanski natprirodnog tokom života poput čuda, prozorljivosti odnosno Božijeg dara proroštva svetitelju da vidi duše vernika i buduće svetske događaje i svetske tokove, kao i sozercanja.
• Način i razlog mučeništva, velikomučeništva, ispovedništva, pravedništva, velikoispovedništva i podvižništva za veru.
• Pojava božanski natprirodnih čuda po upokojenju koja se događaju na njegovom grobu ili prilikom upotrebe stvari kojima se nekada služio.
• Javljanje čudom tokom zemaljskog života ili nakon fizičke smrti (prema verskom shvatanju pojava koju je Bog izazvao na natprirodni način kao izraz svoje svemogućnosti bez obzira na prirodne zakone odnosno događaj koji je neobjašnjiv prirodnim zakonima).
• Osvedočena čuda tokom života, posle njegove smrti, nad njegovim grobom i prilikom upotrebe stvari kojima se nekada služio, osvedočeno mirotočenje mira iz mironosnih moštiju i najmanje 3 osvedočena isceljenja bolesnih vernika posle molitve direktno svecu, nad njegovim grobom ili nad njegovim netruležnim moštima, delovima tela i „dodirnim relikvijama“ odnosno predmetima i stvarima sa kojima je svetitelj došao u dodir, navodno došao u dodir i služio se njima, kao npr. delovima odeće i verigama (kod mučenika), kao i da postoje pouzdana svedočanstva da se neko spasio iz neke teške nesreće ili da je dobio od sveca pomoć moleći se njemu.
• Mirotočenje, krvotočenje ili proplakanje ikone sveca.
• Kult u vernom narodu o svetosti sveca mora postojati bar nekoliko decenija.
• Doprinos veri.
• Određena dokumenta i dokazi o svetosti.

Uslov koji neko treba da ispunjava jeste da je živeo na glasu svetosti što znači da je tokom života bio bezuslovno privržen ispovedanju pravoslavne vere, da je iza njega ostalo sećanje, da je vodio savršen pobožan, moralan, neporočan, odgovoran, ozbiljan, nežan, beskompromisan, poslušan, odan, požrtvovan, pravoveran, pravedan, bezgrešan, neporočan, samilostan, obazriv, požrtvovan, beskompromisan, čedan, nevin, skroman, dobar, smeran, krotak, smiren, bogougodan, bogobojažljiv, blagočestiv, asketski, podvižnički, ispovednički, mučenički, velikomučenički, besprekoran, častan, pošten, pokoran, ponizan i bogotražilački život, da nije imao ličnih ambicija, da je svojim delovanjem bio “svedok vere”, da nema negativnih konotacija u vezi s tom osobom, da je zračio dobrotom, da je uvažavan i da je zaslužio poštovanje vernog naroda.

Znaci svetosti i pojava božanski natprirodnog tokom života i nakon smrti sadrže se u određenim vrlinama, a to su takve vrline koje prevazilaze prirodne sile čoveka. Nije dovoljno da se ove vrline pojave u pojedinim slučajevima, nego u dovoljnom broju, koji opet nije definisan.

Verni narod ima veoma izoštren njuh da oseti budućeg svetitelja. Najbolji vernici su uvek jednostavni, naizgled obični i čak neprimetni.

Dešavalo se da se neko proglasi svetim i da se to poništi, jer podaci o njemu nisu bili istiniti, a to je samo priznanje da ljudi mogu pogrešiti.

U srpskoj istoriji ima ličnosti koje su uživale veliko narodno poštovanje, čak su se smatrale svetim, ali nikad nisu kanonizovane. Miloš Obilić je imao ne samo svoj kult, već i fresku u Hilandaru, a nije nikad kanonizovan, mada se ni ne zna da li je bio istorijska ličnost.

Ni Marko Kraljević nije kanonizovan, ni despot Uglješa. Kralj Uroš prvi, Stefan Vukanović, sin kneza Vukana, Konstantin, sin kralja Milutina, car Dušan, starac Makarije i starac Isaija koji je živeo u vreme Maričke bitke, svi oni spadaju u prekinute kultove.

Da bi neko u SPC bio proglašen svecem, prvo se gleda da li o toj osobi postoji kult u vernom narodu. Ukoliko postoji, episkop o tome obaveštava Sveti arhijerejski Sabor SPC sa molbom da se razmotri predlog da ta osoba bude proglašena svecem. O kanonizaciji odlučuje isključivo Sabor SPC koji ovoj odluci pristupa sa velikim oprezom i najvećom strogošću. Od predloga do odluke može proći i nekoliko godina, a u nekim slučajevima i mnogo više. Kada se odluka donese priprema se ikona svetitelja i svečana pesma, tropar. Svetac se proglašava na svečanoj liturgiji koju služe članovi sabora. Tada se peva tropar i blagoslovi ikona. Nakon kanonizacije crkva obaveštava ostale pravoslavne crkve i i moli ih da tog sveca unesu u svoj liturgijski kalendar.

Uvek je bilo pritisaka na Crkvu od pojedinih vernika, grupa, eparhija ili čak vlasti da nekoga pribroji svetiteljima i kada nema dovoljno dokazanih elemenata za kanonizaciju. "Nekima je neko svet iako ga Crkva nije takvim proglasila i uvrstila u kalendar.", ističe verski analitičar Živica Tucić i navodi da Crkvi nije lako da se tome suprotstavi.

Srpska pravoslavna crkva samo potvrđuje i liturgijski uobličava kult određenog svetog koji je zaživeo u živoj Crkvi – u narodu. Za razliku od Zapadne crkve, koja svoje svece praktično administrativnim putem razvija i najavljuje, SPC zapravo samo aminuje kult koji već postoji.

U Srpskoj Pravoslavnoj crkvi vlada neslaganje o lokalnom kultu koji se vezuje za buduće svece - dok jedni oslikavanje "kandidata" na ikonama i pevanje tropara smatraju preduslovom za kanonizaciju, drugi se tome odupiru argumentom da je reč o remećenju crkvenog poretka. Takođe, nema saglasnosti ni oko vremenskog roka koji bi trebalo da prođe od smrti kandidata do proglašenja svetim.

Na inicijativu mitropolita Amfilohija 2013. godine pokrenut je proces kanonizacije mitropolita Petra Drugog Petrovića Njegoša, ali je odlukom Sabora SPC odluka o ovome odložena.

Nije vladika Rade jedini kandidat koji nije postao svetitelj. Crkvena istorija pamti više ovakvih primera. Najpoznatiji je verovatno vođa seobe Srba patrijarh Arsenije Treći Čarnojević čija kanonizacija nikada nije obavljena.

Sličan je i slučaj dvojice monaha iz manastira Ravanice iz 17. veka. Svojevremeno veliki proroci i jurodivi starci Ananije i Avramije, uprkos predlozima, nisu postali svetitelji i vremenom su pali u zaborav.

Suočeni sa učestalim kanonizacijama u Rimokatoličkoj crkvi, sve više vernika SPC postavlja pitanje proglašenja za svetitelje pojedinih ličnosti iz naše crkvene istorije. Na ikonama sa zlatnim oreolom mnogi bi voleli da vide patrijarha srpskog Pavla, oca Tadeja Vitovničkog, oca Gavrila Antonijevića, shiarhimandrita Stefana Svetogorca i mnoge druge.

U Katoličkoj crkvi, beatifikacija prethodi kanonizaciji.

Kod pravoslavnih nema oficijelne santifikacije zbog toga što su kriterijumi jasni i veoma strogi jer se toga čovek može udostojiti samo nakon fizičke smrti i nevinog postradanja za hrišćansku veru.

Svi ikonografski obrasci i način prikazivanja govore o tome i opomena su vernicima kao najuzvišeniji ideal.

U Katoličkoj crkvi kanonizacija je službeni precizno definisan čin sa svim detaljima postupka u Codex iuris canonici.

Istorijski razvoj

Da bi se znalo koja su lica posvećena, potrebna je sprega između naroda i sveštenstva Crkve. U ranoj Crkvi starozavetni patrijarsi, proroci, novozavetni Apostoli i mučenici već su ispočetka smatrani svetima - njihova vremenska blizina Hristovom vremenu proizvodila je svoja blagodatna dejstva. Njihova su imena lokalni Episkopi unosili u svoje diptihe i sinodike i molitvenim spomenima obeležavali dan njihovog kraja. Vremenom, njihova imena i prateći tekstovi (molitve, stihire, tropari, kanoni) obrazovali su službe koje su uzborničene u mineje (mesecoslove) i kalendare koje je spočetka svaka Eparhija imala posebno, poput Simvola Vepe. Istorijska svedočanstva ο vaseljenskom poštovanju Apostola sreću se od IV veka, a pomen praznika Svih Svetih nalazimo kod Sv. Jovana Zlatoustog. Iz tog vremena počinje ustanovljenje mnogih praznika koji se odnose na događaje iz života i rada Hrista, Bogorodice, Apostola i svetaca ranijih generacija. Ustanova praznovanja u spomen svetih koja polazi od više Crkvene vlasti je vid kanonizacije koja je postojala u staroj Crkvi.

Beć od IV veka, s obzirom na lična svojstva, razlikuju se: a) prepodobni, tj. sveti iz reda inoka - podvižnika i b) Sveti oci Crkve i uopšte jerarsi. Neke svete koji su se proslavili prozorljivošću i čudesima narod je sam proglašavao; nekad su čak za života njihovog podizani hramovi - npr. Markijan je podigao hram u čast Sv. Vasijana. Velikim delom prepodobne su često činili svetima njihovi poštovaoci iz mesta, pa se taj krug širio i njihov kult je rastao - zavisno od širenja glasa ο njihovim čudesima ili ο netruležnosti njihovih mošti. Većina carigradskih Patrijaraha i rimskih papa prvih vekova, izuzimajući one koji su suđeni kao jeretici, proglašena je za svete, zatim veliki broj careva koji su postali izvesni pobožnošću. U vreme cara Vasilija (976-1025) obrazovan je minologijum svih svetih kojima se spomen slavi u celoj grčkoj imperiji. Taj minologijum postao je osnov kasnijih Svetaca Konstantinopoljske crkve, a ovaj je ušao u sastav Svetaca Kijevo-Pečerske lavre.

Pristup kanonizaciji

Kanonizacija je crkvenopravni institut koji započinje na osnovu narodnog verovanja, tj. lokalnog kulta i pobožnog poštovanja. Kao takva, ona nije detaljno razrađena i definisana u Crkvi, nego je delimično rezultat spontanosti i smernica kojih se sveštenstvo drži pre konačnog zaključenja samog akta. Procedura se u nekoliko razlikuje u pojedinim pomesnim crkvama. Akt uvrštenja u red svetih u Ruskoj crkvi imao je značenje i težinu kanonizacije u toj crkvi. Samo unošenje imena u katalog svetih i služenje svečane službe bilo je ravno kanonizaciji. Kriterijumi su bili: vera pobožnog naroda u svetost podvižnika, mošti, čudotvorenja, ikona, služba.

Primera radi, sabori Ruske crkve (1547. i 1549. godine) bili su važni u ovom procesu: oni su izvršili reviziju spiska svetih. Nešto pre toga (1539. i 1544. godine), dva slučaja lokalnog poštovanja nisu dobila potvrdu nego su ostala nekanonizovana. Sabori pod moskovskim patrijarhom Makarijem, zvani makarijevski, iz 1547. i 1549. godine, iz vremena crkvenog i državnog razrastanja - a to je bilo vreme Trećeg Rima - uneli su 39 imena svetih u saborni spisak pomesne Moskovske crkve: kanonizovano je 9, a 30 njih bili su i ranije poštovani kao sveti; sabori su potvrdili poštovanje jednih, a raširili poštovanje drugih, prevodeći ih iz okvira usko-lokalnog poštovanja Moskve, u široku izvesnost i poštovanje cele pomesne Ruske crkve. Ovi sabori učinili su dosta, ali ništa konačno: nisu definisali principe kanonizacije, niti su dali potpunu listu svetih.

U Grčkoj pomesnoj crkvi, pri kanonizaciji su obično uzimani u obzir ovi uslovi: a) svetost života i b) čuda; osim ovoga bila je potrebna netljenost (netruležnost) mošti ili blagoprijatni miris mošti podvižnika (blagoprijatni miris smatra se za svojstvo mošti).

U Ruskoj pomesnoj crkvi, potrebni uslovi za kanonizaciju su: a) pronalaženje mošti, b) čuda i v) sveti život.

U Srpskoj pomesnoj crkvi, pitanju kanonizacije se prilazilo drugačije. Dvadesetih godina XX veka Patrijarh Dimitrije pokrenuo je pitanje kanonizacije despota Stefana Lazarevića. To je bio povod za ovaj proces, ali i za naučni pristup ovome pitanju: liturgičar dr Lazar Mirković napisao je studiju Uvrštenje despota Stevana Lazarevića u red svetitelja (Bogoslovlje, II, 1927, 161-177). On uzima u obzir praksu uvrštenja u red svetih kakvu beleži srednjovekovni književnik jeromonah Domentijan u vezi sa prepodobnim Simeonom Mirotočivim. Naime, prilikom godišnjeg pomena Sv. Simeona Bogoprimca, hilandarski oci njega (Simeona Mirotočivog): "napisaše u red svetih prepodobnih otaca, još i čudotvoraca, i pokloniše mu se kao i svima svetima i Bogom proslavljenome na nebu i zemlji. I savršivši Svetu božanstvenu Liturgiju, satvoriše praznik Svetome Simeonu, Novome Mirotočcu, i priložiše ga ka Svetome Simeonu Bogoprimcu, da im se praznuje zajednički praznik u jedan dan" (Život Svetoga Save, Domentijan, kraj 10. glave). Ovo je prvi pomen uvrštenja u red svetih u Pravoslavnoj tradiciji Srba, stariji od autokefalije Žičke Arhiepiskopije. U Srpskoj pomesnoj crkvi pitanje kanonizacije svetitelja stručno i opširno obrađuje Leontije Pavlović (Kultovi lica kod Srba i Makedonaca, Smederevo 1965).

Opšte i lokalno proslavljanje svetih

Kanonizacija podrazumeva sve oblike molitvenog poštovanja određenog svetog. Sveti su svi proslavljeni, ali u istorijskoj tradiciji, bez posebnih razloga, razlikuju se pojedini svetitelji koji se smatraju i nazivaju blaženima: Jeronim, Avgustin, Teodorit, Jov, Anastasije, itd. U svekolikoj Crkvi, svi svetitelji imaju jednaku čast, ali svaka pomesna crkva ima listu svetitelja ili spomena na događaje u vezi s tim svetiteljima. Imena u spisku jedne pomesne crkve su dvojaka: jedno su svetitelji koji su preuzeti iz opšteg hrišćanskog zajedničkog orosa svetih, i njihova izvesnost nije vezana samo za dotičnu pomesnu crkvu, a drugo su svetitelji iz naroda u kome je ta pomesna crkva organizovana. Ovi drugi nisu ništa niži kod Boga, ali nemaju šire vaseljensko proslavljanje. Događa se da se neki od njih počnu slaviti i šire, pa ga u svoj katalog unese i neka druga pomesna crkva - takav je slučaj sa našim svetiteljima Svetim Savom i Arsenijem, koje je u svoj spisak unela i njihove službe uvrstila u mineje, pod odgovarajućim datumima, Ruska crkva - dok Bugarska crkva neguje i poštuje kult kralja Milutina.

Opštehrišćanski sveci zajednički su svim autokefalnim i autonomnim crkvama, a lokalni sveci su u poštovanju samo određene pomesne crkve, ali njihovo poštovanje može da se širi i dalje - raznosi ih i neguje sam verni narod. Pitanje njihovog poštovanja u drugim jurisdikcijama nije definisano: da li se njihovo poštovanje ograničava granicama određene autokefalne crkve - da se njihovo poštovanje van granica date crkve zabranjuje snagom crkvenog zakona, ili se to poštovanje prećutno toleriše - što znači da oni na liturgijskom nivou nisu poštovani, ali mogu biti poštovani na individualnom nivou, po želji vernih.

Sadržaj liturgijskog poštovanja svetitelja čini to što se njemu drži (služi) spomen svake godine - to je specijalna služba, pevaju se njemu u čast, a Bogu u slavu molebani, i uopšte verni mu se molitveno obraćaju; u njegovo ime vrši se osvećenje prestola i crkava; njegovi likovni prikazi poštuju se kao ikone; mošti se istavljaju (izlažu) u hramovima radi ukazivanja poštovanja od strane verujućih. Poštovanje lokalnih svetitelja ograničava se na užu teritoriju, ali se sadržajem ništa ne razlikuje od poštovanja opštih svetih: kult je u oba slučaja kompletan, kvalitetom isti, ali - prostorom se razlikuje na uži i širi.

Spoljašnje veze

• Beatification and Canonization (katolička enciklopedija)
• Žitija Svetih: Srbi svetitelji (jezik: srpski)
• Ovo su svetitelji Srpske pravoslavne crkve
• Pravoslavac — crkveni kalendar (jezik: srpski)
• Večiti crkveni kalendar (jezik: srpski)
• Specijalizacija svetaca u folkloru pravoslavnih Slovena
• Kako se postaje svetac
• Šta je sve potrebno da postanete svetac ako ste hrišćanin
• Žitija svetih Srba, iz „Žitija svetih“ Justina Popovića
• Žitija novoprosijavših ispovednika i mučenika
• Protojerej dr Radomir Popović: Srbi svetitelji
• Kanonizovanje svetitelja
• Slobodan Mileusnić, Sveti Srbi, izdavač:manastir Kalenić, u Kragujevcu 1989.