Википедија

Kardiomiopatija

Kardiomiopatija je taksonomska kategorija koja označava bolesti miokarda idiopatskog (nepoznatog) porekla kojima nije prethodilo autoimunsko, inflamatorno ili infektivno oboljenje srca.[1][2] Obolele osobe su najčešći kandidati za transplantaciju srca.

Kardiomiopatija
Presek kroz levu srčanu komoru, sa znacima subendokardialne fibroze
Klasifikacija i spoljašnji resursi
Specijalnostkardiologija
Patient UKKardiomiopatija
MeSHD009202

Patogeneza uredi

Promene na miokardu su obično spore i često bez simptoma. Teku progresivno i vremenom dovode do teških posledica kao što su: srčana insuficijencija, aritmija, iznenadna srčana smrt, tromboza ili embolija.[3][4][5]

Prema morfološkim i funkcionalnim promenama na miokardu, klasifikuju se na:

  • dilatativne
  • hipertrofične
  • restriktivne
  • aritmogene

Dilatativna kardiomiopatija uredi

To je najčešća forma. Učestalost je oko 40-50 na 100 000 stanonika. U jednoj trećini slučajeva postoji genetička predispozicija. Muškarci oboljevaju češće. Dilatativna kardiomiopatija može biti idiopatska, ali može imati i druge uzroke. To su:

Simptomi uredi

Prvi znaci su najčešće znaci srčane insuficijencije: zastoj krvi u venama vrata, povećana jetra, otoci nogu-sve su to zanci takozvane ratrogradne insuficijencije. Takođe prisutni su i znaci anterogradne insuficijencije: osećaj hladnoće na ekstremitetima, periferna cijanoza, sinkopa-kratkotrajni gubitak svesti, vrtoglavica.

Često se sreću i poremećaji srčanog ritma-aritmije. Pacijent oseća preskakanje srca, lupanje srca, vrtoglavicu, gubitak svesti. Može nastati i iznenadna srčana smrt.

Zbog povećanja komora i pretkomora, mogu u njima nastati trombi. Oslobađanjem tromba nastaje embolija. Posledice su šlog, infarkt creva, periferna embolija ekstremiteta.

Gotovo uvek se javlja angina pektoris-bol u predelu srca u toku aktvinosti, naprezanja.

Patologija uredi

Karakteričtično je proširenje leve, desne ili obe komore. Ovde se prvenstveno misli na povećanje volumena, a ne zida. Zid (miokard) može buti zadebljan (hipertrofija), ali moze biti i stanjen (hipotrofija, atrofija). Prisutna je sistolna disfunkcija. Srčana ejekciona frakcija je smanjena, smanjen je i minutni volumen srca, a povećan dijastolni volumen. Više krvi ostaje u srcu, a manje se ispumpa.

Hipertrofična kardiomiopatija uredi

Hipertrofična kardiomiopatija nastaje usled zadebljanja srčanog mišića-miokarda. Srčane komore nisu proširene-nema dilatacije, već je samo njihov zid zadebljan. Mogu biti:

  • koncentrične- miokard je u svim delovima podjednako zadebljan i
  • ekscentrične -pojedini delovi npr. septum su pojačano zadebljali dok drugi nisu.

Hipertrofična kardiomiopatija je druga po učestalosti, posle dilatativne. Učestalost im je otprilike 1 na 500 odraslih osoba. Za bolest postoji genetička predispozicija (autozomno-dominantno nasleđivanje vidi gore u opštem delu).

Simptomi uredi

Uglavnom pacijenti ne osećaju tegobe, tek se u kasnoj fazi mogu javiti tegobe. Najčešće se lako zamaraju, gube vazduh u toku aktivnosti-dispneja. Angina pektoris se sreće kod 75% pacijenata. Moguće su i sinkope, osećaj preskakanja srca...

Patologija uredi

Uglavnom se sreće ekscentrična(asimetrična) hipertrofija. Dolazi do hipertrofije srčanih mišićnih ćelija-kardiomiocita. Poremećena je pretežno dijastolna funkcija. Dijastola je faza relaksacije u kojoj se srce puni krvlju. Usled zadebljanja srčanog mišića ovde je otežana upravo relaksacija. Takođe dijastola je i faza u kojoj se srce hrani, jer je prolazak krvi kroz srčane (koronarne) arterije moguć samo u dijastoli, tako da se javljaju znaci slabe prokrvljenosti srca (ishemija, hipoksija), a to je ništa drugo nego angina pektoris.

Kod 25% pacijenata usled zadebljanja septuma dolazi do stenoze (suženja) aortong ušća. Naime aortno ušće se nalazi u blizini septuma. Ukoliko se masa septuma poveća, onda on može prekriti aortno ušće. To je takozvana Hipertrofična obstruktivna kardiomiopatija (HOKM (en:HOCM)).


Restriktivna kardiomiopatija uredi

Kod restriktivne kardiomiopatije su srčane komore krute, volumen im je smanjen i nedovoljno se opuštaju, tako da je punjenje srca krvlju otežano-poremećaj dijastolne funkcije.

Retko se sreće. Najčešći oblik je idiopatska fibroza miokarda. Idiopatska fibroza miokarda može biti praćena eozinofilijom (povećanje eozinofilnih leukocita), ili bez eozinofilije često u Africi.


Simptomi uredi

Biventrikularna insuficijencija, ali pretežno je desna komora zahvaćena. Često se javljaju tromboembolije, angina pektoris. Znači bol u grudima, zameranje, dispneja...


Patofiziologija uredi

Komore su krute, volumen je smanjen usled gomilanja vezivnog tkiva. Komore nisu proširane, a nisi prisutni ni znaci hipetrofije miokarda. Moze se javiti i trikuspidna i mitralna insuficijencija.

Aritmogena hipertrofija desne komore uredi

Uglavnom je desna komora zahvaćena. Uzrok je masno-vezivna degeneracija miokarda. Promene u sprovodnom sistemu srca uzrokuju aritmije. Postoji genetička predispozicija. Terapija se sastoji u usađivanju pejsmejkera, antiaritmici.

Ostale kardiomiopatije uredi

Postoji još nekoliko vrsta kardiomiopatija koje u uglavnom posledica drugih bolesti, dakle sekundarno nastaju. To su:

  • Ishemična kardiomiopatija, uglavom se javlja kao dilatativna kardiomiopatija. Uzrok je smanjeno snabevanje sraca krvlju npr. kod koronarne bolesti srca.
  • Valvularna kardiomiopatija nastaje usled oštećenja srčanih zalistaka (stenoza ili insuficijencija)

Valvula je srčani zalistak.

  • Hipertenzivna kardiomiopatija usled povećanog krvnog pritiska (hipertenzija).
  • Toksična kardiomiopatija npr. kod alkoholizma (alkoholizam)
  • Zapaljenjska kardiomiopatija najčešći izazivač je Koksaki virus.
  • Metabolička kardiomiopatija kod šećerne bolesti, hipertireoze, hipotireoze...
  • Kardiomiopatija kod sistemskih bolesti lupus eritematodes, sklerodermija, reumatski artritis...
  • Kardiomipopatija kod mišićnih distrofija npr. Dušeneova distrofija.
  • Kardiomiopatija u trudnoći

Izvori uredi

  1. ^ Falk RH and Hershberger RE. The dilated, restrictive, and infiltrative cardiomyopathies. In: Zipes DP, Libby P, Bonow RO, Mann DL, Tomaselli GF, Braunwald E, eds. Braunwald's Heart Disease: A Textbook of Cardiovascular Medicine. 11th ed. Philadelphia, PA: Elsevier; 2019:chap 77.
  2. ^ Marian, A.J.; Roberts, R. (2001). „The Molecular Genetic Basis for Hypertrophic Cardiomyopathy”. Journal of Molecular and Cellular Cardiology. 33 (4): 655—670. PMC 2901497  . PMID 11273720. doi:10.1006/jmcc.2001.1340. . ISSN 0022-2828.
  3. ^ McKenna WJ, Elliott PM. Diseases of the myocardium and endocardium. In: Goldman L, Schafer AI, eds. Goldman-Cecil Medicine. 26th ed. Philadelphia, PA: Elsevier; 2020:chap 54.
  4. ^ McMurray JJV, Pfeffer MA. Heart failure: management and prognosis. In: Goldman L, Schafer AI, eds. Goldman-Cecil Medicine. 26th ed. Philadelphia, PA: Elsevier; 2020:chap 53.
  5. ^ Rogers JG, O'Connor. CM. Heart failure: pathophysiology and diagnosis. In: Goldman L, Schafer AI, eds. Goldman-Cecil Medicine. 26th ed. Philadelphia, PA: Elsevier; 2020:chap 52.

Literatura uredi

H. Renz-Polster S. Krauzig J. Braun Besislehrbuch Innere Medizin Urban & Fischer

Spoljašnje veze uredi

Klasifikacija
Spoljašnji resursi


 Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кардиомиопатија&oldid=27440556”