Википедија

Karin

Za druge upotrebe pogledajte stranicu Karin (višeznačna odrednica).

Marko Aurelije Karin, bio je rimski car od 283. godine do jula 285. godine. Bio je stariji sin cara Kara, za vreme čije vladavine je upravljao zapadnim delom Carstva.

Karin
Karin na novcu
Lični podaci
Puno imeMarko Aurelije Karin
Datum rođenja257.
Mesto rođenjaMezija, Rimsko carstvo
Datum smrtijul 285.
Mesto smrtireka Margus (danas Velika Morava), Rimsko carstvo
Porodica
SupružnikMagnija Urbika
PotomstvoMarko Aurelije, Nigrinijan
RoditeljiKar
DinastijaIlirski carevi
Rimski car
Period283—285.
PrethodnikKar
NaslednikDioklecijan

Karin je imao uspeha u ratu protiv Germana, ali je kasnije napustio ovaj front i prešao u Rim.

Posle Karove smrti, vojska je tražila da se vrati sa Istoka, a car Numerijan, mlađi Karov sin bio je prinuđen da to prihvati. Tokom povratka, Numerijan je bio ubijen, a Dioklecijan je bio proglašen za cara.

Čuvši za to, Karin je krenuo prema Istoku da se susretne sa Dioklecijanom. Na putu kroz Panoniju ili negde u blizini Verone, Karin je suzbio jednog uzurpatora, Julijana i u Meziji se približio Dioklecijanovim trupama.

Kada je počela bitka kod Morave, Karin je imao više uspeha, ali je cara iznenada ubio jedan nezadovoljni vojnik, što je dovelo do Dioklecijanove pobede. Po drugom izveštaju, u bici je više uspeha od početka imao Dioklecijan.

Po tradiciji, Karin je bio jedan od najgorih rimskih careva.

Imenovanje za cezara uredi

Budući car Marko Aurelije Karin se rodio oko 250. godine.[1] O njegovoj mladosti se ne zna ništa. Godine 282. legije stacionirane u provincijama Reciji i Noriku proglasile su Karinovog oca prefekta pretorija Marka Aurelija Kara za cara i podigle ustanak protiv tadašnjeg cara Proba.[2]. Probova vojska se nalazila u panonskom gradu Sirmijumu (danas Sremska Mitrovica u Srbiji). Ne želeći da ratuju protiv Kara, vojnici su ubili Proba.[3].

Do stupanja svog oca na presto, Karin je već bio odrastao čovek. Bio je oženjen Magnijom Urbikom s kojom je možda imao sina koji se zvao Nigrinijan.[4]. Nedugo pošto je proglašen za cara septembra 282, Kar je dodelio svojim sinovima dodelio titule najplemenitijih cezara (lat. nobilissimus Caesar) i „predvodnika omladine“ (lat. princeps iuventutis).[3][4]. Krajem 282. Kar i Numerijan su otišli na istok, u pohod na Persiju. Usput su razbili Kvade i Sarmate. U čast ove pobede dobili su titulu „Germanski Najveći“, kojom se kitio i Karin, iako nije imao udela u pohodu. Prema Carskoj povesti, pre nego što se zaputio na istok, Kar je svom starijem sinu prepustio vlast nad zapadnim provincijama i imenovao mu savetnike. Karin je otpustio svoje savetnike i počeo da vlada samovoljno. Kar kajao što je ostavio Kara za regenta Zapada i hteo ga je lišiti cezarskog zvanja.[5].

Za razliku od nepunoletnih cezara iz tog perioda, Karin je uživao carske počasti. Na novcu koji je izdavan u njegovu čast prikazan je sa lovorovim vencem.[6].

Obavljao je funkciju konzula zajedno sa ocem 283. godine. Početkom te godine, nakon pobede nad Persijancima, uzdignut je u rang avgusta.[4]. Osim toga, Kar, Karin i Numerijan su dobili pobedničku titulu „Persijski Najveći“.[2] Na novcu kovanom u Lungdunumu u čast vraćanja mira prikazani su otac i sin zajedno.[6]. Kolegijalnost između Kara i Karina, poput one između Valerijana I i Galijena, služila je kao uporište novog režima i obezbeđivala carevu prisutnost na dva mesta istovremeno. Po svoj prilici, Karin je bio Karov favorizovani naslednik, jer je, kako se čini, posedovao veće administratorske sposobnosti i vojni talenat u poređenju sa svojim mlađim bratom.[7].

Savladarstvo sa Numerijanom i smrt uredi

 
Rekonstruisana statua cara Karina - Muzej Požarevac

Negde, po svoj prilici u drugoj polovini 283. godine, Kar je umro u dalekoj Persiji. Njegovi sinovi su ga nasledili bez većih poteškoća.[6] Karin je zadržao titulu starijeg avgusta, zato što je on bio u stanju da održi privid poretka i zadrži lojalnost vojnika.[4].

Postoje dokazi da je nastavio da ratuje u Podunavlju i poveo još jedan pohod protiv Kvada.[4] Natpis iz Akvinkuma CIL III 3469 se odnosi na ovaj rat.[a]

Car je proveo zimu 283/84. u Rimu, gde je po drugi put postao konzul, ovaj put sa svojim mlađim bratom.[4]. Odatle je otišao u Britaniju, gde je izveo pohod, na koji je aludirao pesnik Marko Aurelije Olimpije Nemezijan u svom delu Kinegetika.[8] Nakon svršenog pohoda, Karin je dobio pobedničku titulu „Britanski Najveći“.[4]

Karova smrt je omogućila ambicioznim i nezadovoljnim ličnostima da okušaju svoju sreću u borbi za presto.

Ustanak prefekta pretorija Sabina Julijana u Italiji izbio je nedugo pošto je stigla vest da je Numerija umro na Istoku pod nerazjašnjenim okolnostima novembra 284.[4]. Pobuna je iziskivala hitnu intervenciju. Karin se to vreme nalazio u Britaniji. Početkom 285. je krenuo na Julijana i porazio ga nedaleko od Verone.[4].

U izvorima se pominje i korektor provincije Venecije i Istre Marko Aurelije Julijan, koji je digao pobunu u podunavskim provincijama. Pod njegovom kontrolom su se našle obe Panonije. Međutim, Julijan je pretrpeo poraz od Karina u Iliriku. Ove dve ličnosti se neretko brkaju i mešaju.

Posle Numerijanove smrti, istočna vojska je odbila da prizna Karina za jedinog vladara Rimskog carstva i za cara proglasila jednog od svojih starešina — Diokla. Diokle je kasnije uzeo ime Dioklecijan, pod kojim je i ušao u istoriju.[6].

Posle pobede nad Julijanov, Karin je krenuo u Meziju. Jula 285. njegova vojska susrela sa Dioklecijanovim snagama na Moravi. Izvori različito opisuju šta se desilo. Prema tradiciji koja je neprijateljski raspoložena prema Karinu, njegova vojska je održala pobedu nad Dioklecijanom, ali ga je u prelomnom trenutku ubio jedan od njegovih oficira ili vojnika, čiju ženu je dirao.[9]. Prema drugoj verziji, Karina je napustila vojska između Viminacijuma (danas Kostolca) i Zlatne planine[10] U prilog tvrdnje o predaji ide činjenica da je prefekt pretorija Tit Klaudije Marko Aurelije Aristobul posle Karinovog poraza ostao i pod Dioklecijanom na svojoj funkciju i kasnije uspešno nastavio karijeru.[4] Posle smrti Karin je osuđen na zaborav (lat. damnatio memoriae)

Lične osobine uredi

 
Aurej (zlatnik) s Karinovim portretom.

Karinov lik je u „Carskoj povesti“ prikazan u krajnje negativnom svetlu.

Karin, najpokvareniji čovek od svih, preljubnik. Često je kvario omladinu (sram me je reći šta je Onezim naveo u pismima), zloupotrebivši i sam svojstvo svog pola. Pošto ga je otac ostavio u svojstvu cezara, dodelivši mu Galiju i Italiju, Ilirik, Hispaniju i Britaniju i Afriku, držao je cezarsku vlast, ali je imao takvo pravo da je radio sve šta radi avgust. Uprljao se gadnim zločinima i neizmernom gnusnošću. Udaljio je od sebe sve najbolje prijatelje, a odabrao i držao sve najgore. Za prefekta grada postavio je jednog od svojih vratara od kojeg se ružniji nije mogao zamisliti niti ikad opisati. Prefekta pretorija, koga je imao, ubio je. Na njegovo mesto je postavio starog podvodača, jednog od svojih pisara, koga je vazda imao za poverenika i pomoćnika za svoje ludosti i hirove. Postao je konzul protiv očeve volje. Senatu je slao pisma puna oholosti. Ološu grada Rima, kao da je rimski narod, obećao je dobra Senata. Ženio se i razvodio sa devet žena. Mnoge je oterao dok su još bile u drugom stanju. Dvor je napunio plesačicama, bludnicama, pantomimičarima, pevačima i svodnicima. Imao je takvo gađenje prema pisanju da je nekog prostaka, sa kojim je uvek u podne zbijao šale, zadužio za pisanje. Mnogo ga je psovao, jer je dobro podražavao njegov rukopis.
Imao je dragulje na cipelama. Ako kopča nije bila od dragulja, nije ju koristio. Čak mu je i pojas bio od dragulja. Ukratko, mnogi su ga u Iliriku zvali kraljem. se Nikada se nije pojavio pred prefektima i konzulima. Bezobraznim ljudima je najviše dao i uvek ih zvao na gozbu. Na svojoj gozbi je često iznosio po sto libri ptica, sto libri riba, hiljadu libri raznog mesa. Točio je jako puno vina. Plivao je među voćem i dinjama. Blagovaonice i spavaće sobe prekrio je ružama iz Mediolanuma. Kupao se u kupatilima, koja su bila hladna koliko i podzemne komore, i rashlađivao u hladionicama, koje su bile pune snega. Kada je u vreme zime došao u neko mesto, u kojem je izvorska voda vruća, kakva je obično po svojoj prirodi preko zime, i kupao se u njoj u bazenu, prenosi se da je rekao bazendžijama: „Spremili ste mi vodu za žene“. Njegov otac, čuvši šta je ovaj radio, vikao je: „On nije moj sin“. Najposle je odlučio da, Konstancija, koji je posle postao cezar a tada bio namesnik Dalmacije, predloži na njegovo mesto, jer mu se tada nijedan čovek nije činio boljim, a ovoga (Karina), kako Onezim priča, da ubije.[11]

Koliko je tačno ono što se navodi u Carskoj povesti, teško je reći. Navodi su po svoj prilici odraz Dioklecijanove propagande.[4] Negativan stav prema Karinu izgrađen na ovakvim pričama, podsticali su i kasniji vladari. [4]. Bile te priče istinite ili ne, posle Numerijanove smrti vojnici nisu izrazili ni najmanju želju da priznaju Karina za cara.[6].

Izvori uredi

  • Vopisc. Carin.
  • Aurel. Vict. Caes. xxxviii.
  • Epit. xxxviii.
  • Zonar. xii. 30
  • Eutrop. ix. 12.

Napomene uredi

  1. ^ Natpis glasi: „Marti Aug(usto) pro salute et incolumitate d(omini) n(ostri) Carini p(ii) f(elicis) Aug(usti) Ael(ius) Paternianus, v(ir) e(gregius), praef(ectus) leg(ionis) II adiut(ricis) a(gens) v(ices) l(egati) v(otum) s(olvit) l(ibens) m(erito)“. Prevedeno na srpski glasi: „[Ovaj natpis posvećen je] Marsu Uzvišenom za zdravlje i bezbednost našeg gospodara, pobožnog i blagoslovenog cara Karina. Elije Paternijan, odličan čovek i zapovednik Druge pomoćne legije koji zamenjuje legata ispunio je svoj zavet veseljem i po zasluzi“.

Reference uredi

  1. ^ Lendering 2002.
  2. ^ a b Barnes 1981, str. 4.
  3. ^ a b Southern 2001, str. 132.
  4. ^ a b v g d đ e ž z i j k Leadbetter 2001.
  5. ^ Flavije Vopisk Sirakužanin, Carska povest Kar, Karin i Numerijan. VII. 2—3.
  6. ^ a b v g d Grant 1998.
  7. ^ „Marcus Aurelius Carinus (AD ca. 250 — AD 285)”. Arhivirano iz originala 27. 03. 2012. g.  Nepoznati parametar |lang= ignorisan [|language= se preporučuje] (pomoć)
  8. ^ Olimpije Nemezijan, O lovu, 64—73.
  9. ^ Aurelije Viktor, O cezarima, XXXIX, 11.
  10. ^ Eutropije, Brevijar od osnivanja grada, IX, 20, 2.
  11. ^ Flavije Vopisk Sirakužanin, Carska povest, Kar, Karin i Numerijan, XVI—XVII.

Literatura uredi

 
Karin na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Карин&oldid=26878023”