Karlo Blasis

Karlo Blasis je bio italijanski plesač, koreograf i teoretičar italijanske igre. Rođen je 4. novembra 1797. godine u Napulju i preminuo 15. jauara 1878. godine u Černobilou.[1] Poznat je po veoma rigoroznim časovima plesa, koji su ponekad trajali četiri sata. Igrao je u Francuskoj, Italiji, Londonu i Rusiji.[2] Blazis je insistirao da njegovi učenici uče teorije i definicije plesnih koraka. Obučavao je sve učitelje Enrika Čeketija i smatra se da je Blazisov uticaj na njegovu obuku ono što je navelo Čeketija da stvori Čeketijev metod baleta.[3]

Karlo Blasis
Carlo Blasis.jpg
Portret Karla Blasisa
Ime po rođenju4. novembar 1797. godine
NadimakNapulj
Datum smrti15. jauar 1878. godine
Mesto smrtiČernobilo
 Italija

BiografijaUredi

Kao mlad karijeru započinje u 12. godini u Operi Marseja. Školovanje nastavlja u Bordou 1816. godine. Nakon napornog rada i priznanja, odlazi u Pariz i upisuje se u Operu slavnog grada. Nakon povratka u Italiju, Karlo postaje prvi plesač u Milanskoj skali u Milanu, Fenisi i Torinou. Nakon povrede na nozi, prestaje sa plesom 1830. godine i posvećuje se koreografiji i nastavi.[4]

Objavio je analizu baletskih tehnika 1820. godine u delu pod nazivom Traité élémentaire, théorique, et pratique de l'art de la danse („Elementarni, teorijski i praktični traktat o umetnosti igre“). Najpoznatiji je po pozi „Stav“ izvedenoj iz čuvene statue Merkur Đovanija da Bolonje. Enriko Čeketi je proširio njegov metod podučavanja i teorije.

Čak i u svoje vreme, Blasis nije bio najpoznatiji po svojim brojnim koreografijama (od kojih nijedna nije opstala danas), već po svojim spisima o teoriji plesa. On je bio pionir u pomirenju baletskih pojmova poput lakoće i gracioznosti sa geometrijom i fizikom tela u pokretu. U The Code of Terpsichore, objavljenom 1828. godine, Blasis je katalogizirao jasno definisanu „azbuku“ plesnih poza.[5] Ovo je možda prvi pokušaj sveobuhvatne sistemizacije plesa.

Blasis je radikalizovao teoriju plesa oslanjajući se u velikoj meri na matematičku geometriju i fiziku. Uveo je ideju „ose kretanja“ – vertikalne linije kroz pozu, okomito na pod, koja ocrtava centar ravnoteže tela.[5]

Blasis je doprineo i plesnoj pedagogiji. Predložio je da instruktori prvo opišu telesne figure navedene u njegovom indeksu poza, a zatim da ih učenici zapamte pre nego što pokušaju da ih fizički otelotvore. „Najmarljiviji [učenik] bi mogao da uzme kopije te figure na malim pločama i da ih nosi sa sobom da uči kod kuće, na isti način kao što dete, kada počne da speluje, proučava svoj bukvar.“[5]

Kroz poze koje su kodifikovane u njegovom alfabetu, Blasis je osećao da igrači mogu da postignu kvalitete pokreta tako željene u baletu, poput lakoće pokreta i elegancije. U svojim Beleškama o plesu, istorijskim i praktičnim, Blasis hvali određene balete zbog njihovog bogatstva emocija. Kada govori o „Napuljskoj Taranteli“, na primer, on ushićeno napominje kako su „ljubav i zadovoljstvo upadljivi u svakom pokretu“, a „svaki gest i pokret puni su zavodljive gracioznosti“.[6] Tako je Blasis ultimatno želeo da plesači raslojavaju emocionalni izraz na kodifikovane, uređene poze koje zahteva koreografija i opisane u Kodu Terpsihore.

Kroz ove prakse, Blasis je imao za cilj da usmerava „novorođeni romantični balet po klasičnim linijama.“[7] Na taj način, Blasis je bio ispred svog vremena. Posebno se interesovao za neke pokrete za koje se smatralo da su previše agresivno virtuozni za eru romantičara ranih 1800-ih. Na primer, on je inicirao kodifikaciju piruete, razlažući je na pripremu, okret i završetak.[5] Tek u eri Marijusa Petipa u kasnim 1800-im, odmah nakon doba romantizma, fizički intenzivni koraci poput piruete postali su široko rasprostranjeni u baletskoj koreografiji, dok ih je Blasis analizirao decenijama ranije.[5]

Od 1838. do 1853, Blasis i njegova supruga Anunicijata Ramačini bili su umetnički direktori današnje Baletske škole u pozorištu La Skala.[8] Među njihovim učenicima bile su primabalerine Fani Serito, Karolina Rosati, Sofija Fuoko, Amalija Feraris i Karlota Brijanka. Blasis je sedam svojih plesačica, na koje je bio posebno ponosan, nazvao svojim „Plejadama“: Marijetu Badernu, Avgustu Dominiketis, Amaliju Feraris, Sofiju Fuoko, Floru Fabri, Karolinu Grancini i Paskuale Bori.[8]

Blasis je umro u Černobiju.

KnjigeUredi

Kao teotičar italijanskog plesa, objavio je nekoliko knjiga o plesu koji se i danas koriste:[9]

  • Teorija i praktika ummetnosti igre ( Milan 1820. godine)
  • The Code of Terpsichore ( London 1828. godine)
  • Knjiga igre ( Pariz 1830. godine)
  • Studi sulle arti imitatrici (Milan 1844. godine)
  • Notes upon dancing (London 1847. godine)
  • Delle composizioni coreografiche e delle opere letterarie (Milan 1854. godine)

ReferenceUredi

  1. ^ Larousse, Éditions. „Encyclopédie Larousse en ligne - Carlo Blasis”. www.larousse.fr (na jeziku: francuski). Pristupljeno 13. 4. 2020. 
  2. ^ Norwich, J.J. (1985—1993). Oxford illustrated encyclopedia. Judge, Harry George., Toyne, Anthony. Oxford [England]: Oxford University Press. str. 48. ISBN 0-19-869129-7. OCLC 11814265. 
  3. ^ Wiley, Roland John (1990). A Century of Russian Ballet. New York: Oxford Clarendon Press. str. 375. 
  4. ^ Universalis, Encyclopædia. „BALLET”. Encyclopædia Universalis (na jeziku: francuski). Pristupljeno 13. 4. 2020. 
  5. ^ a b v g d Brandstettter, Gabriele. "The Code of Terpsichore The Dance Theory of Carlo Blasis: Mechanics as the Matrix of Grace*." Topoi, vol. 24, no. 1, 2005, pp. 67–79., doi:10.1007/s11245-004-4162-x.
  6. ^ Blasis, Carlo (1847). Notes Upon Dancing, Historical and Practical. Prevod: Barton, R. 116 Regent Street: M. Delaporte. str. 35. 
  7. ^ Cohen, Selma Jeanne, ur. (1998). „Blasis, Carlo – Oxford Reference” (na jeziku: engleski). ISBN 9780195173697. doi:10.1093/acref/9780195173697.001.0001. 
  8. ^ a b Moore, Lillian. (1965). Images of the dance : historical treasures of the Dance Collection 1581–1861. New York Public Library. OCLC 466091730. 
  9. ^ „Carlo Blasis | Italian ballet teacher”. Encyclopedia Britannica (na jeziku: engleski). Pristupljeno 13. 4. 2020. 

Spoljašnje vezeUredi