Karl (Ludvig) Pač (nem. Carl Ludwig Patsch; Kovač, 14. septembar 1865Beč, 21. februar 1945) poznat i kao Karlo Pač bio je austrijski slavista, arheolog i istoričar.

Karl Pač
Datum rođenja(1865-09-14)14. septembar 1865.
Mesto rođenjaKovačAustrijsko carstvo
Datum smrti21. februar 1945.(1945-02-21) (79 god.)
Mesto smrtiBečTreći rajh

Poreklo

uredi

Pačova porodica potiče iz Tirola. U 18. veku jedan ogranak se iselio u Beč, odakle je stupio u službu čuvenog češkog veleposednika i industrijalca grofa Vrbna-Frojdentala (nem. Wrbna-Freudenthal). Na dobrima ove češke plemićke porodice radili su i Pačov deda i otac. Obojica su imali puno dece. Pačov otac je bio peti sin od trinaestoro dece. Sa svojom suprugom Antonijom Tiplt (nem. Antonie Typlt), ćerkom jednog kulaka (nem. Großbauer), imao je devetoro dece.

Život i delo

uredi

Karlo Pač je rođen na posedu Kovač kod Jirčina severoistočno od Praga 14. septembra 1865. Njegov otac Ludvig Pač se 1870. godine zaposlio kao upravnik distrikta (nem. Distriktsverwalter) kod poljskog kneza Lubartovič-Sanguškog, pa se preselio u Maračovskoj kod Slavute (Volinija). Ubrzo je postao glavni direktor kneževskih poseda (nem. Güteroberdirektor).

Pačova porodica se 1874. preselila u gradić Slavutu. Prvi čas je slušao u tamošnjoj evangelističkoj školi, u kojoj je s lakoćom naučio poljski i ruski, jer je dobro znao češki. Dalje obrazovanje dobio je u Pijarističkoj gimnaziji u Pragu (1877—1885). Iako nije bila po njegovoj meri, ona je probudila u njemu sklonost prema istoriji i geografiji. Posle završetka gimnazije, upisao je studije istorije i geografije na Praškom univerzitetu 1885. Praški univerzitet je u početku izneverio njegova očekivanja, ali je kasnije pronašao svoje mesto u seminaru profesora antičke istorije Julijusa Junga (1851—1910). Osim istorije i geografije, slušao je i klasične jezike. Od svojih profesora rado se sećao arhiviste Antona Gindelija. Doktorirao je kod Junga na temu „Strabonovi izvori za istoriju svog doba“ (nem. Strabos Quellen zur Geschichte seiner Zeit) 12. februara 1889. Uz pomoć arheologa Vilhelma Klajna Pač je idućeg letnjeg semestra nastavio studije na Bečkom arheološko-epigrafskom seminaru kod Ojgena Bormana i Otoa Bendorfa. Ovde je tokom školske godine 1889/90. bio stipendista, a 1890/91. i 1891/92. asistent. Ponovo je slušao predavanja iz svih grana istorije, geografije, arheologije, istorije umetnosti i klasične filologije. Godine 1891. postao je član studentskog bratstva Moldavija Beč. Studijska putovanja su ga odvela u Istru i Bosnu.

Rezultate sa ovih putovanja objavio je u Arheološko-epigrafskim obaveštenjima iz Austro-Ugarske (nem. Archäologischepigraphischen Mitteilungen aus Österreich-Ungarn). Polaganjem nastavničkog ispita u Inzbruku, stekao je sposobnost za izvođenje nastave (nem. Lehrbefähigung) glavnih predmeta istorije i geografije i sporednog predmeta nemačkog i ispunio preduslov za putnu stipendiju. U proleće 1893. otputovao je u Italiju. U Rimu se upoznao sa Kristijanom Hilzenom (nem. Christian Hülsen), a u Napulju i Pompeji se družio sa Augustom Mauom (nem. August Mau). Ostao bi i drugu godinu u Italiji i posle otišao u Grčku, ali je hteo stalno zaposlenje. U jesen 1893. postavljen je za nastavnika gimnazije u Sarajevu sa zadatkom da se stara i za arheološke nalaze u Bosni. Narednih godina zabeležio je značajna otkrića. Godine 1895. našao je svetilište ilirskog boga izvora Binda na izvoru Privilice kod Bihaća, a 1897. mitreum u Konjicu. Oženio se Zorom Jakopec iz Samobora 1894. S njom je imao sina i ćerku.

Godine 1898. dobio je odsustvo iz školske službe i imenovan za kustosa Zemaljskog Muzeja Bosne i Hercegovine. Od 1899. do 1914. sprovodio je obimna iskopavanja i konzervatorske radove u Mogorjelu. Godine 1902. postao je član Nemačkog, a 1905. Austrijskog arheološkog instituta. Godine 1904. osnovao je Institut za istraživanje Balkana, čiji je direktor bio do kraja Prvog svetskog rata, kada ga je ukinula Narodna vlada Bosne i Hercegovine (27. novembar 1918).

Pač se zbog toga vratio u Beč, gde je 1. marta 1920. dobio zvanje predavača regionalne geografije i etnologije, političke istorije, političke i ekonomske istorije Jugoistočne Evrope na Visokoj školi za svetsku trgovinu (nem. Hochschule für Welthandel). Godine 1921. imenovan je za redovnog profesora slovenske istorije i arheologije na Bečkom univerzitetu. Na molbu albanskih vlasti osnovao je Narodni muzej u Tirani.

Godine 1924. imenovan je za dopisnog, a 1928. za redovnog člana Austrijske akademije nauka. Kada je otišao u penziju 1934, bio je visoko cenjen stručnjak za antiku na Balkanu. Od 1936. do 1940. bio je predsednik antikvarskog odeljenja Balkanske komisije. Godine 1941. izabran je za inostranog člana Bugarske akademije nauka.

Nastradao je 21. februara 1945. prilikom vazdušnog napada na Beč. S njim stradala i njegova ćerka.

Odabrani spisi

uredi
  • Die Lika in römischer Zeit, Schriften der Balkankommission, Antiquarische Abteilung, 1. Wien 1900
  • Das Sandschak Berat in Albanien, Schriften der Balkankommission, Antiquarische Abteilung, 3. Wien 1904
  • Zur Geschichte und Topographie von Narona, Schriften der Balkankommission, Antiquarische Abteilung, 5 (1907)
  • Archäologisch-epigraphische Untersuchungen zur Geschichte der römischen Provinz Dalmatien, Wiss. Mitt. aus Bosnien und d. Hercegovina, 8 Folgen in 4–12 (1896–1912)
  • Beiträge zur Völkerkunde von Südosteuropa, 6 Bände, 1925–1937
  • Historische Wanderungen im Karst und an der Adria. I. Teil: Die Herzegowina einst und jetzt, 1922
  • Der Kampf um den Donauraum unter Domitian und Trajan, Hölder-Pichler-Tempsky, Wien 1937

Reference

uredi

Literatura

uredi
  • Egger, Rudolf (1947). „Carl Patsch”. Akademie der Wissenschaften in Wien. Almanach für das Jahr 1945. 95: 163—182. 
  • Vulić, Nikola (1928). „Karlo Pač”. Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka. III. Zagreb.