Kasiopeja (sazvežđe)

Kasiopeja (lat. Cassiopeia) je sazvežđe severne hemisfere, jedno od 88 savremenih i 48 originalnih Ptolomejevih sazvežđa. Prepoznatljivo je po karakterističnom rasporedu najsjajnijih zvezda u obliku slova W.

Kasiopeja
Sazvežđe
Kasiopeja
Latinsko imeCassiopeia
SkraćenicaCas
GenitivCassiopeiae
SimbolizujeKasiopeju, mitsku kraljicu Etiopije
Rektascenzija1
Deklinacija+60
Površina598 sq. deg. (25)
Najsjajnija zvezdaAlfa Kasiopeje (Šedar) (2,15m)
Meteorski rojeviPerseidi
Susedna
sazvežđa
Vidljivo u rasponu +90° i −20°.
U najboljem položaju za posmatranje u 21:00 čas u novembru.

MitologijaUredi

Po mitologiji, Kasiopeja je bila etiopijska kraljica i žena kralja Cefeja koja je tvrdila da je lepša od Nereida, zbog čega je osuđena da žrtvuje svoju ćerku Andromedu morskom čudovištu. Andromedu je spasio Persej skamenivši morsko čudovište pomoću glave Meduze.[1] Kasiopeju je Posejdon ipak kaznio tako što je osuđena da se cele godine okreće na nebu pri čemu pola godine provodi okrenuta naglavačke. Sve ličnosti ovog mita su dobile svoje sazvežđe: Kasiopeja, Cefej, Andromeda, Persej, Pegaz (krilati konj koji je izašao iz Meduzinog tela nakon što joj je Persej odsekao glavu) i Kit (morsko čudovište).[2][3]

Druge kulture vide ruku ili losove rogove u obrascu.[4] Među njima su Laponci, za koje Kasiopeja formira rog vapita. Čukči iz Sibira su slično videli pet glavnih zvezda kao pet lovaca na jelene.[2][3]

Ljudi sa Maršalskih ostrva videli su Kasiopeju kao deo velike konstelacije pliskavice. Glavne zvezde Kasiopeje prave njen rep, Andromeda i Trougao formiraju njeno telo, a Ovan čini glavu.[2] Na Havajima su Alfa, Beta i Gama Kasiopeja su imali imena. Alfa Kasiopeja se zvala Poloahilani, Beta Kasiopeja se zvala Polula, a Gama Kasiopeja se zvala Mulehu. Ljudi sa Pukapuke su videli figuru Kasiopeje kao posebnu konstelaciju pod nazivom Na Taki-tolu-a-Mataliki.[5]

ZvezdeUredi

 
Klasična predstava Kasiopeje kao sazveđža — vidi se položaj pet glavnih zvezda (koje formiraju slovo W)

W formiraju zvezde beta, alfa, gama, delta i epsilon Kasiopeje. Beta Kasiopeje (Kaf, „palma“) je promenljiva zvezda, žutobeli džin magnitude 2,28. Dvostruko je veća od Sunca i 28 puta sjajnija. Alfa Kasiopeje (Šedir ili Šedar, „grudi“) je narandžasti džin 500 puta sjajniji od Sunca, prividne magnitude 2,25. Gama Kasiopeje je eruptivna promenljiva čiji je u maksimumu sjaja svetlija i od alfe i od bete (magnituda 2,15). Delta Kasiopeje (Ksora ili Ruhbah, „koleno“) je eklipsna promennjiva čija magnituda varira između 2,68 i 2,71. Epsilon Kasiopeje je plavobeli džin 720 puta sjajniji od Sunca, prividne magnitude 3,38.

Ro i V509 Kasiopeje su među najluminoznijim zvezdama Mlečnog puta. Eta Kasiopeje je binarna zvezda čija je primarna komponenta žuti patuljak nalik Suncu, a sekundarna narandžasti patuljak.

Tihoova zvezda (SN 1572, B Kasiopeje) je supernova iz 1572. godine čiju je pojavu dokumentovao danski astronom Tiho Brahe. U Kasiopeji se nalazi još jedan ostatak supernove — Kasiopeja A — najsnažniji ekstrasolarni radio-izvor (posmatrano sa Zemlje).

Oblik sa Alfe KentauraUredi

 
Sunce i Kasiopeja posmatrano sa Alfe Kentaura

Posmatrano sa Alfe Kentaura, najbliže zvezde Sunčevom sistemu, Sunce bi bilo deo sazvežđa Kasiopeje, i videlo bi se kao zvezda prividne magnitude 0,5 u produžetku W oblika (koji više ne bi bio W već cik-cak).

Objekti dubokog nebaUredi

U Kasiopeji se nalaze dva Mesjeova objekta otvorena jata M52 i M103. M52 je vidljiv već pomoću dvogleda, a kroz teleskop se vidi kao bogato jato V oblika. M103 je poslednji objekat koji je Šarl Mesje uvrstio u svoj katalog. Sadrži između 40 i 50 zvezda i nalazi se na oko 8000 svetlosnih godina od Zemlje.

Kasiopeja sadrži i nepravilnu galaksiju IC 10 otkrivenu 1887. Ova galaksija se nalazi u blizini ravni Mlečnog puta tako da je zaklanja međuzvezdana materija. U IC 10 se zvezde formiraju najvećim ritmom u Lokalnoj grupi

IzvoriUredi

  1. ^ Chen, P.K. (2007). A Constellation Album: Stars and Mythology of the Night Sky. str. 82. ISBN 9781931559386. 
  2. 2,0 2,1 2,2 Staal 1988, str. 14–18
  3. 3,0 3,1 Chen 2007, str. 82–83
  4. ^ Ptak, Robert (1998). Sky Stories Ancient and Modern. New York: Nova Science Publishers. str. 104. 
  5. ^ Makemson, Maud Worcester (1941). The Morning Star Rises: an account of Polynesian astronomy. Yale University Press. str. 281. 

LiteraturaUredi

Spoljašnje vezeUredi