Katar

држава у западној Азији

Katar (arap. قطر), zvanično Država Katar,[a] suverena je država u jugozapadnoj Aziji. Zauzima malo poluostrvo Katar na severoistočnoj obali Arabijskog poluostrva i graniči se samo sa Saudijskom Arabijom na jugu, dok je ostatkom svoje teritorije okružen Persijskim zalivom. Bahreinski zaliv, ulaz u Persijski zaliv, odvaja Katar od obližnjeg Bahreina. Glavni grad je Doha, dom preko 80% stanovništva zemlje.

Država Katar
دولة قطر (arapski)
Krilatica: Bog, nacija, emir
(arap. الله الوطن الأمير)
Himna: Mir emiru
(arap. السلام الأميري)
Položaj Katara
Glavni gradDoha
Službeni jezikarapski
Ostali jezici u upotrebiengleski
Vladavina
Oblik državeUnitarna parlamentarna ustavna monarhija
 — EmirTamim ibn Hamad
 — Predsednik Vlade
Halid ibn Halifa
Zakonodavna vlastSavetodavna skupština
Istorija
Osnivanje
 — Dan državnosti18. decembar 1878.
 — Proglašena nezavisnost
1. septembar 1971.
 — Nezavisnost od Ujedinjenog Kraljevstva
3. septembar 1971.
Geografija
Površina
 — ukupno11.581 km2(158)
 — voda (%)0,8
Stanovništvo
 — 2020.2.795.484[1](139)
 — 2010.1.699.435[2]
 — gustina176 st./km2(76)
Ekonomija
BDP / PKM≈ 2022.
 — ukupno315,299 mlrd. $[3](31)
 — po stanovniku112.789 $[3](4)
IHR (2019)0,848(45) — veoma visok
Valutakatarski rijal
 — kod valuteQAR
Ostale informacije
Vremenska zonaUTC +3 (AST)
Internet domen.qa
قطر.
Pozivni broj+974
Vozi se nadesnoj strani[4]
ISO 3166QA

Katarom kao naslednom monarhijom vlada dinastija Tani otkako je Muhamed ibn Tani potpisao ugovor sa Britancima 1868. kojim je priznat njegov poseban status. Nakon vladavine Osmanskog carstva, Katar je postao britanski protektorat početkom 20. veka do sticanja nezavisnosti 1971. godine. Aktuelni emir je Tamim ibn Hamad el Tani, koji ima skoro svu izvršnu i zakonodavnu vlast prema Ustavu Katara, uz kontrolu pravosuđa.[5] On imenuje predsednika vlade, kao i samu vladu. Savetodavna skupština može blokirati zakonodavstvo i ima ograničenu mogućnost da razreši ministre.

Početkom 2017. ukupno stanovništvo Katara iznosilo je 2,6 miliona: 313.000 državljana Katara i 2,3 miliona iseljenika.[6] Zvanična religija je islam.[7] U pogledu prihoda, ima četvrti najveći BDP (PKM) po glavi stanovnika u svetu,[8] a šesti BND po glavi stanovnika (Atlasov metod).[9] Ujedinjene nacije klasifikuju Katar kao zemlju koja ima veoma visok IHR, kao i treći po veličini u arapskom svetu.[10] Privreda ostvaruje visoki dohodak, a ima treću po veličini rezervu prirodnog gasa i nafte.[11] Najveći je izvoznik tečnog prirodnog gasa,[12] kao i najveći emiter ugljen-dioksida po glavi stanovnika.[13]

U 21. veku postao je značajna sila u arapskom svetu zahvaljujući svom bogatstvu resursima,[14][15] kao i svoje globalne medijske grupe Al Jazeera, dok je navodno finansijski podržao nekoliko pobunjeničkih grupa tokom Arapskog proleća.[16][17][18] Akademske i nevladine organizacije smatraju da je stanje ljudskih prava u Kataru uglavnom loše, sa ograničenjima građanskih sloboda kao što su sloboda mirnog okupljanja, govora i štampe, kao i ophođenje prema hiljadama migrantskih radnika uz prisilni rad.[19][20] Održavanje Svetskog prvenstva u fudbalu 2022. dodeljeno je Kataru pod kontroverznim okolnostima, što ga čini prvom islamskom zemljom u arapskom svetu koja je domaćin ovog takmičenja.[21] Takođe je bio domaćin Azijskih igara 2006, što će ponoviti i 2030. godine.[22]

EtimologijaUredi

Plinije Stariji, rimski pisac, najranije pisani dokument koji se odnosi na stanovnike poluostrva donosi oko sredine 1. veka n. e. On ih naziva Catharrei, što je delimično izvedeno od imena lokalnog istaknutog naselja.[23][24] Jedan vek kasnije, Ptolemej je nacrtao prvu mapu na kojoj je poluostrvo predstavljeno kao Katara.[24][25] Na mapi je upisan i grad Ќadara' koji se nalazi u istočnom delu poluostrva.[26] Do 18. veka se koristio naziv Katara, da bi nakon toga bio usvojen današnji naziv.[26]

IstorijaUredi

Najstariji arheološki nalazi na teritoriji Katara potiču iz 6. milenijuma p. n. e. Pronađeni su u Sagri na jugoistoku Katara. Kasnije su kroz istoriju u Kataru živela razna nomadska plemena koja su dolazila iz raznih krajeva Arabijskog poluostrva, posebno iz regija Najd i Al Hasa.[27] Vremenom su nastala naselja ribara i lovaca na bisere pošto je more oko Katara bogato bisernim školjkama; reč je o jednom od najvažnijih mesta u svetu gde se vade biseri. U 7. veku se regijom širi islam.[28] Od 750. godine Katar dolazi pod vlast arapske dinastije Abasida.[29] Od 1517. godine u Kataru postoji portugalsko trgovačko uporište[30] koje 1538. osvajaju Osmanlije.[31]

Britanski protektorat (1916—1971)Uredi

 
Stari grad Doha 1904. godine

Pod utiskom poraza Turaka u Prvom svetskom ratu, Katar se pridružio arapskoj pobuni protiv Osmanlija. Pobuna je bila uspešna i Osmanlije su morale da napuste Dohu 1915. godine. Kao rezultat podele Osmanskog carstva, Katar je postao britanski protektorat 3. novembra 1916. godine. Na taj dan, Britanija je potpisala sporazum sa šeikom Abdulahom bin Jasimom el Tanijem. On se složio da se ne ulazi ni u kakve odnose sa bilo kojom drugom silom bez saglasnosti britanske vlade, a Britanci će Kataru garantovati zaštitu od svih agresija sa mora. 5. maja 1935. godine, Abdulah je potpisao još jedan ugovor sa britanskom vladom koji Kataru odobrava zaštitu od unutrašnjih i spoljnih opasnosti. Rezerve nafte su prvi put otkrivene 1939. godine, ali je eksploatacija morala biti odložena zbog Drugog svetskog rata.

Uticaj Britanske imperije je počeo da se smanjuje posle Drugog svetskog rata, naročito posle nezavisnosti Indije i Pakistana 1947. godine. Tokom 1950-ih godina, nafta je počela da zamenjuje ribolov kao glavni izvor katarskih prihoda. Zarada od nafte je počela da finansira ekspanziju i modernizaciju Katara. Pritisak da se Britanija povuče iz Katara bio je naročito velik pedesetih godina 20. veka. Kada je Britanija 1968. godine najavila da će se zvanično povući sa Persijskog zaliva u roku od tri godine, Katar se pridružio federaciji Bahreina i još sedam država. Regionalni sporazumi su ubrzo primorali Katar da proglasi nezavisnost od koalicije koja će kasnije prerasti u Ujedinjene Arapske Emirate.

Nezavisnost (1971—)Uredi

 
Severno polje gasa

Dana 3. septembra 1971. godine, Katar je zvanično dobio nezavisnost od Ujedinjenog Kraljevstva i postao nezavisna suverena država. Vlada je tada odlučila da se zbog nabavke oružja okrene Francuzima. Ova povezanost je ojačala tokom vremena i Francuzi će postati njihov najveći snabdevač u novom milenijumu.[32] Haliga bin Hamad el Tani je 1972. godine preuzeo vlast u dvorskom udaru za vreme razdora u vladajućoj porodici. Katar petroleum je 1974. godine preuzeo kontrolu nad svim nalazištima nafte u zemlji, a Katar je brzo počeo da se razvija. Severno polje gasa, najveće u svetu, otkriveno je 1976. godine.[32]

Tokom Zalivskog rata 1991. godine Katar je igrao značajnu ulogu, naročito u bici kod Hafdže kada su katarski tenkovi davali podršku jedinicama Saudijske Arabije koje su napale iračke trupe. Katar je dozvolio koalicionim trupama iz Kanade, SAD i Francuske da koriste zemlju kao vazduhoplovnu bazu za poletanje aviona.[33]

Godine 1995. emir Hamad ibn Kalifa el Tani je preuzeo kontrolu nad zemljom od svog oca Kalife ibn Hamada el Tanija, uz podršku oružanih snaga susednih država[34] i Francuske.[32] Pod emirom Hamadom Katar je iskusio umeren stepen liberalizacije, uključujući i pokretanje televizije Al Džazira (1996), potvrdu o izbornom pravu žena koje su dobile pravo glasa na opštinskim izborima (1999), izradu prvog ustava (2005) i osveštavanje Rimokatoličke crkve u Dohi.

Katar je dobio pravo da organizuje Svetsko prvenstvo u fudbalu 2022, što će biti prvi put da je neka zemlja sa Bliskog istoka domaćin prvenstva. Emir Katara je najavio da planira da održi prve nacionalne parlamentarne izbore 2013. godine; međutim, oni su u junu 2013. odloženi za 2016. godinu.

Katar je 2003. godine služio kao centralna komanda štaba Sjedinjenih Američkih Država i jedno od glavnih mesta sa kojih je pokrenuta invazija na Irak.[35] U martu 2005. godine, u samoubilačkom bombaškom napadu ubijen je jedan britanski profesor u pozorištu u prestonici Dohi. Ovaj događaj je bio šokantan za zemlju koja ranije nije iskusila dela terorizma. Napad je izveo Egipćanin Omar Ahmed Abdulah Ali koji živi u Kataru, a koji je osumnjičen za veze sa Al Kaidom.[36][37] Katar se 2011. godine pridružio NATO intervenciji u Libiji.[38] Trenutno je glavni finansijer i dobavljač oružja za pobunjeničke grupe u Građanskom ratu u Siriji.[39]

U junu 2013. godine, šeik Tamim ibn Hamad el Tani je postao emir Katara nakon što je njegov otac predao vlast u televizijskom govoru.[40] Šeik Tamim je uspeo da poboljša život građana, uključujući uspostavljanje naprednih zdravstvenih i obrazovnih sistema, kao i širenje infrastrukture zemlje i pripreme za Svetsko prvenstvo 2022. godine.[41]

Katar je učestvovao 2015. godine u intervenciji Saudijske Arabije u Jemenu protiv Huta i snaga lojalnih bivšem predsedniku Aliju Abdulahu Salihu, koji je svrgnut u Arapskom proleću.[42]

PolitikaUredi

Katar je zvanično ustavna monarhija,[43][44] ali ovlašćenja koja je zadržala monarhija ga i dalje graniči sa apsolutnom monarhijom[45][46] kojom vladaju el Tanijevi.[47][48] Dinastija el Tani vlada Katarom od svog osnivanja 1825. godine.[49] Katar je 2003. usvojio Ustav koji je predviđao direktne izbore 30 od 45 članova zakonodavnog tela.[49][50][51] Ustav je usvojen velikom većinom na referendumu, sa skoro 98% koji odobravaju.[52][53]

 
Upravna kancelarija emira.

Osmi emir Katara je Tamim ibn Hamad el Tani, kome je otac Hamad ibn Halifa el Tani predao vlast 25. juna 2013. godine.[54] Emir ima isključivu vlast da imenuje predsednika i ministre vlade koji čine Veće ministara, koje je vrhovna izvršna vlast u zemlji.[55] Veće ministara takođe inicira donošenje zakona.[55]

Savetodavnu skupštinu čini 30 poslanika koje bira narod i 15 koje imenuje emir. Može da blokira zakone apsolutnom većinom i razreši ministre, uključujući predsednike vlade, dvotrećinskom većinom. Nakon nekoliko odlaganja, prvi izbori za saviz Skupštine održani su u oktobru 2021. godine.[56][57][58]

Katarski zakon ne dozvoljava osnivanje političkih tela ili sindikata.[59]

PravoUredi

Prema Ustavu Katara, šerijat je glavni izvor katarskog zakonodavstva,[60][61] iako je u praksi pravni sistem Katra mešavina kontinentalnog i šerijatskog prava.[62][63] Šerijat se primenjuje na porodično, nasledno i nekoliko krivičnih prava (uključujući preljubu, pljačku i ubistvo). U nekim slučajevima, šerijatski porodični sudovi tretiraju svedočenje žene kao da vredi upola manje od muškarca.[64] Kodifikovano porodično pravo je uvedeno 2006. godine. Islamska poliginija je dozvoljena.[32]

Sudsko telesno kažnjavanje se praktikuje u Kataru. Bičevanje se koristi kao kazna za konzumiranje alkohola ili nedozvoljene seksualne odnose.[65] Član 88 katarskog krivičnog zakona propisuje da je kazna za preljubu 100 udaraca bičem,[66] a 2006. godine na tu kaznu je osuđena jedna Filipinka.[66] Godine 2010. najmanje 18 osoba (uglavnom stranih državljana) osuđeno je na između 40 i 100 udaraca bičem za krivična dela koja uključuju „nedozvoljene seksualne odnose” ili konzumiranje alkohola.[67] Godine 2011. najmanje 21 osoba (uglavnom stranih državljana) osuđena je na između 30 i 100 udaraca bičem iz istih razloga,[68] a 2012. godine šest iseljenika je osuđeno na 40 ili 100 udaraca bičem.[65] Samo muslimani koji se smatraju zdravstveno sposobnim podležu izvršenju takvih kazni. U aprilu 2013. muslimanski iseljenik osuđen je na 40 udaraca bičem zbog konzumiranja alkohola,[69][70][71] a u junu 2014. muslimanski iseljenik osuđen je na 40 udaraca bičem zbog konzumiranja alkohola i vožnje pod dejstvom alkohola.[72]

Kamenovanje je zakonska kazna u Kataru,[73] a apostasija i homoseksualnost su zločini za koje se dobija smrtna kazna; međutim kazna nije izvršena ni za jedno od ovih krivičnih dela.[74][75] Bogohuljenje može dovesti do sedam godina zatvora, a prozelitizam i do desetogodišnje kazne.[74][76]

Konzumacija alkohola je delimično legalna u Kataru; nekim luksuznim hotelima sa pet zvezdica je dozvoljeno da prodaju alkohol nemuslimanskim gostima.[77][78] Muslimanima nije dozvoljeno da konzumiraju alkohol, a oni koji budu uhvaćeni da ga konzumiraju podležu bičevanju ili deportaciji. Iseljenici koji nisu muslimani mogu dobiti dozvolu za kupovinu alkohola za ličnu potrošnju. The Qatar Distribution Company (podružnica avio-kompanije Qatar Airways) ima dozvolu da uvozi alkohol i svinjetinu; vodi jedinu prodavnicu pića u zemlji, koja takođe prodaje svinjetinu ljudima sa dozvolom za alkohol.[79][80] Katarski zvaničnici su takođe nagovestili spremnost da dozvole alkohol u „zonama navijača” za Svetsko prvenstvo u fudbalu 2022.[81]

Do 2011. restoranima na Perl Kataru (veštačkom ostrvu u blizini Dohe) bilo je dozvoljeno da služe alkoholna pića.[77][78] Međutim u decembru 2011. restoranima ostrva je rečeno da prestanu da prodaju alkohol.[77][82] Nije dato nikakvo objašnjenje za zabranu,[77][78] ali se spekulisalo o ohrabrivanju pobožnijeg imidža pred značajne izbore i glasine o finansijskom sporu između vlade i investitora.[82] Zabrana alkohola je kasnije ukinuta.[83]

Godine 2014. pokrenuta je kampanja koja bi podsetila turiste na restriktivni kodeks oblačenja u zemlji.[84] Turistkinjama je savetovano da u javnosti ne nose helanke, kratke suknje, haljine bez rukava, ili kratku i usku odeću. Muškarci su upozoreni da ne nose samo šorts i majice.[85]

Međunarodni odnosiUredi

 
Emir Tamim ibn Hamad el Tani i predsednik SAD Džo Bajden, januar 2022.

Međunarodni profil i aktivna uloga Katara u međunarodnim poslovima naveli su neke analitičare da ga identifikuju kao srednju silu. Katar je bio prvi član OPEK-a i jedan od osnivača Saveta za zalivsku saradnju arapskih država. Član je Arapske lige.[49] Diplomatske misije u Kataru su smeštene u njegovom glavnom gradu, Dohi.

Regionalne odnose i spoljnu politiku Katara karakteriše strategija balansiranja i izgradnje saveza među regionalnim i velikim silama. Održava nezavisnu spoljnu politiku i bavi se regionalnim balansiranjem kako bi osigurao svoje strateške prioritete i bio priznat na regionalnom i međunarodnom nivou.[86][87][88] Kao mala država u Zalivu, Katar je uspostavio spoljnu politiku „otvorenih vrata” u kojoj održava veze sa svim strankama i regionalnim igračima u regionu, uključujući organizacije kao što su Taliban i Hamas.[89] Istorija saveza Katara pruža uvid u osnove njegovih spoljnih odnosa. Između 1760. i 1971. Katar je tražio formalnu zaštitu od visokih prelaznih sila Osmanlija, Britanaca, el Halifa iz Bahreina i Saudijske Arabije.[90]

Katar ima izuzetno dobre odnose sa Kinom,[91] Iranom,[92] Turskom[93] i SAD,[94] kao i brojnim islamističkim pokretima na Srednjem istoku, uključujući Muslimansko bratstvo.[95][86][96] U junu 2017. Saudijska Arabija, UAE, Bahrein, Egipat i Jemen prekinuli su diplomatske odnose sa Katarom, optužujući ga da podržava terorizam.[97] Kriza je eskalirala zbog podrške Katara Muslimanskom bratstvu, koje neke arapske zemlje smatraju terorističkom organizacijom.[98] Diplomatska kriza je okončana u januaru 2021. potpisivanjem deklaracije AlUla.[99]

VojskaUredi

 
Dva katarska Miraža 2000 lete u formaciji tokom vežbe protivvazdušne odbrane.

Oružane snage Katara su njegove vojne snage. Zemlja ima skromnu vojnu snagu od oko 11.800 ljudi, uključujući vojsku (8.500), mornaricu (1.800) i vazduhoplovstvo (1.500). Rashodi za odbranu Katara činili su približno 4,2% BDP-a 1993. godine i 1,5% BDP-a 2010. godine, poslednjoj godini dostupnoj u statističkoj bazi podataka SIPRI.[100] Katar je nedavno potpisao odbrambene pakte sa SAD i Ujedinjenim Kraljevstvom, kao i sa Francuskom tokom 1994. godine. Katar igra aktivnu ulogu u kolektivnim odbrambenim misijama Saveta za zalivsku saradnju arapskih država; ostalih pet članica su Saudijska Arabija, Kuvajt, Bahrein, UAE i Oman. Prisustvo velike vazdušne baze el Udeid, kojom upravljaju SAD i nekoliko drugih UN nacija, predstavlja garantovani izvor odbrane i nacionalne bezbednosti. Godine 2008. Katar je potrošio 2,3 milijarde dolara na vojne troškove, 2,3% BDP-a.[101] Katarske specijalne snage obučavale su Francuska i druge zapadne zemlje, a veruje se da poseduju značajne veštine.[102] Takođe su pomagali libijskim pobunjenicima tokom Bitke za Tripoli 2011. godine.[102]

SIPRI je otkrio da je Katar u periodu 2010—2014. bio 46. najveći uvoznik oružja na svetu. Takođe navodi da su se ubrzali planovi Katara da transformiše i značajno uveća svoje oružane snage. Narudžbine u 2013. za 62 tenka i 24 samohodna topa iz Nemačke praćene su 2014. nizom drugih ugovora, uključujući 24 borbena helikoptera i 3 aviona za rano upozorenje i kontrolu iz SAD i 2 aviona tankera iz Španije.[103] Katar je 2015. bio 16. najveći uvoznik oružja u svetu, a 2016. čak 11, navodi SIPRI.[104]

Vojska Katara učestvovala je u intervenciji koju je predvodila Saudijska Arabija u Jemenu protiv šiitskih Huta. Godine 2015. Al Jazeera America je izvestila: „Brojni izveštaji sugerišu da je koalicija protiv opozicionih grupa u Jemenu predvođena Saudijskom Arabijom neselektivno napala civile i koristila kasetne bombe u oblastima naseljenim civilima, kršeći međunarodno pravo.”[105] Mnogi civili su ubijeni, a veliki delovi infrastrukture u ovom regionu su sada uništeni.[106] Saudijska Arabija, uz pomoć saradnika, takođe je bombardovala bolnice.[107][108] Katar je suspendovan iz koalicije u Jemenu zbog diplomatske krize 2017. godine.

Ljudska pravaUredi

 
Radnici migranti u Dohi.

Od 2014. godine određene odredbe katarskog krivičnog zakona dozvoljavaju izricanje kazni kao što su bičevanje i kamenovanje kao krivične sankcije. Komitet UN protiv torture utvrdio je da ove prakse predstavljaju kršenje obaveza nametnutih Konvencijom UN protiv torture.[109][110] Katar i dalje praktikuje smrtnu kaznu, uglavnom za pretnje po nacionalnu bezbednost, kao što je terorizam. Upotreba smrtne kazne je retka i nijedna državna egzekucija nije izvršena u Kataru od 2003. godine.[111] U Kataru su homoseksualni činovi nezakoniti, a oni koji ih čine mogu dobiti smrtnu kaznu.[112]

U izveštaju Stejt departmenta iz 2011. zaključeno je da su se neki radnici iz zemalja širom Azije i delova Afrike, koji su dobrovoljno migrirali u Katar kao niskokvalifikovani radnici ili kućna posluga, kasnije suočeni sa uslovima koji ukazuju na prisilno ropstvo. Neka od češćih povreda radnih prava uključuju premlaćivanje, zadržavanje plaćanja, naplaćivanje radnika za beneficije za koje je poslodavac odgovoran, ograničenja slobode kretanja (kao što je oduzimanje pasoša, putnih isprava ili izlaznih dozvola), proizvoljno zadržavanje, pretnje sudskom akcijom i seksualni napad.[113] Mnogi radnici migranti koji stižu na posao u Katar plaćali su previsoke naknade regruterima u svojim matičnim zemljama.[113]

Zemlja je ženama dala pravo glasa u isto vreme kada i muškarcima u vezi sa izborima za Centralno opštinsko veće 1999. godine.[50][114] Ovi izbori — prvi ikada u Kataru — namerno su održani 8. marta 1999. na Međunarodni dan žena.[50]

Administrativna podelaUredi

 
Doha, najnaseljenija opština u Kataru.

Od 2014. godine Katar je podeljen na osam opština.[115]

 
Opštine Katara od 2014.
Broj Opština Stanovništvo
(2015)
Površina
(km2)
1 Šamal 8.794 859,8
2 Hor 202.031 1.613,3
3 Šahanija 187.571 3.309,0
4 Um Salal 90.835 318,4
5 Dajen 54.339 290,2
6 Doha 956.457 202,7
7 Rajan 605.712 2.450
8 Vakra 299.037 2.577,7
  Ukupno 2.404.776 11.621,1

GeografijaUredi

Pustinjska obala
Pustinjski pejzaž u Kataru

Katarsko poluostrvo strši 160 kilometara u Persijski zaliv, severno od Saudijske Arabije. Leži između 24° i 27° severne širine i 50° i 52° istočne geografske dužine. Veći deo zemlje čini niska, neplodna ravnica, prekrivena peskom. Na jugoistoku se nalazi el Udaid („Unutrašnje more”), područje valovitih peščanih dina koje okružuju ulaz u Persijski zaliv. Zime su blage, a leta veoma topla i vlažna.

Najviša tačka u Kataru je Kurain Abu el Bol[49] na 103 metra na zapadu, niz niskih krečnjačkih izdanaka koji se protežu u pravcu sever—jug od Zikrita preko Um Baba do južne granice. Područje Džebel Duhan takođe sadrži glavna nalazišta nafte u Kataru, dok se polja prirodnog gasa nalaze na moru, severozapadno od poluostrva.

Biodiverzitet i životna sredinaUredi

Arabijski oriks, nacionalna životinja Katara
Nojevi u Kataru

Katar je potpisao Konvenciju o biološkoj raznolikosti 11. juna 1992. godine, a postao je potpisnica konvencije 21. avgusta 1996. godine.[116] Nakon toga je izradio Nacionalnu strategiju i akcioni plan za biodiverzitet, koji je primljen na konvenciji 18. maja 2005. godine.[117] U Kataru su zabeležene ukupno 142 vrste gljiva.[118] Knjiga koju je nedavno objavilo Ministarstvo životne sredine dokumentuje guštere za koje se zna ili se veruje da su prisutni u Kataru, na osnovu istraživanja koje je sproveo međunarodni tim naučnika i drugih saradnika.[119]

Prema bazi podataka o emisijama za globalna atmosferska istraživanja, emisija ugljen-dioksida po osobi u proseku iznosi preko 30 tona, čime je Katar jedan od najvećih emitera ugljen-dioksida u svetu.[120] Katarci su takođe jedni od najvećih potrošača vode po glavi stanovnika dnevno, koristeći oko 400 litara vode.[121]

Godine 2008. Katar je pokrenuo svoju Nacionalnu viziju 2030. koja ističe razvoj životne sredine kao jedan od četiri glavna cilja Katara u naredne dve decenije. Nacionalna vizija se obavezuje da će razviti održive alternative energiji zasnovanoj na nafti kako bi se očuvala lokalna i globalna životna sredina.[122]

KlimaUredi

Klima Katara
Pokazatelj \ Mesec .Jan. .Feb. .Mar. .Apr. .Maj. .Jun. .Jul. .Avg. .Sep. .Okt. .Nov. .Dec. .God.
Maksimum, °C (°F) 22
(72)
23
(73)
27
(81)
33
(91)
39
(102)
42
(108)
42
(108)
42
(108)
39
(102)
35
(95)
30
(86)
25
(77)
33,3
(91,9)
Minimum, °C (°F) 14
(57)
15
(59)
17
(63)
21
(70)
27
(81)
29
(84)
31
(88)
31
(88)
29
(84)
25
(77)
21
(70)
16
(61)
23
(73,5)
Količina padavina, mm (in) 12,7
(0,5)
17,8
(0,701)
15,2
(0,598)
7,6
(0,299)
2,5
(0,098)
0
(0)
0
(0)
0
(0)
0
(0)
0
(0)
2,5
(0,098)
12,7
(0,5)
71
(2,794)
Izvor: http://us.worldweatheronline.com/doha-weather-averages/ad-dawhah/qa.aspx

StanovništvoUredi

Doha, glavni i najveći grad Katara
Populacija (ist.)
God.Pop.± %
1950.25.000—    
1960.47.000+88,0%
1970.110.000+134,0%
1980.224.000+103,6%
1990.476.000+112,5%
2000.592.000+24,4%
2010.1.856.000+213,5%
2019.2.832.000+52,6%
izvor:[123]

Broj ljudi u Kataru značajno varira u zavisnosti od godišnjeg doba, pošto se zemlja u velikoj meri oslanja na migrantsku radnu snagu. Početkom 2017. ukupno stanovništvo Katara iznosilo je 2,6 miliona, dok su stranci činili ogromnu većinu. Samo 313.000 stanovnika (12%) bili su državljani Katara, dok su preostalih 2,3 miliona (88%) bili iseljenici.[6]

Ukupan broj stanovnika južne Azije (iz zemalja indijskog potkontinenta uključujući Šri Lanku) predstavlja preko 1,5 miliona ljudi (60%) stanovništva Katara. Među njima, Indijci su najveća zajednica, koja broji 650.000 od 2017. godine,[6] zatim 350.000 Nepalaca, 280.000 Bangladešana, 145.000 Šrilančana i 125.000 Pakistanaca. Kontingent iseljenika koji nisu južnoazijskog porekla predstavljaju oko 28% stanovništva Katara, od kojih je najveća grupa 260.000 Filipinaca i 200.000 Egipćana, plus mnoge druge nacionalnosti (uključujući državljane drugih arapskih zemalja, Evropljane itd).[6]

 
Stambene zgrade na veštačkom ostrvu Perl.

Prvi demografski podaci Katara datiraju iz 1892. godine, a vodili su ih osmanski guverneri u regionu. Na osnovu ovog popisa, koji obuhvata samo stanovnike gradova, ukupan broj stanovnika 1892. godine iznosio je 9.830. Popis iz 2010. godine zabeležio je ukupan broj stanovnika od 1.699.435.[2] U januaru 2013. Statistička uprava Katara procenila je stanovništvo zemlje na 1.903.447, od čega su 1.405.164 bili muškarci i 498.283 žene.[124] U vreme prvog popisa, održanog 1970. godine, broj stanovnika je bio 111.133.[125] Stanovništvo se utrostručilo u deceniji do 2011. godine, sa nešto više od 600.000 ljudi iz 2001. godine, ostavljajući državljane Katara kao manje od 15% ukupne populacije.[126] Priliv muških radnika iskrivio je rodnu ravnotežu, a žene su sada samo jedna četvrtina stanovništva.

Projekcije koje je objavila Statistička uprava Katara pokazuju da bi ukupan broj stanovnika Katara mogao da dostigne 2,8 miliona do 2020. godine. Nacionalna razvojna strategija Katara (2011—2016) procenjuje da će stanovništvo zemlje dostići 1,78 miliona u 2013, 1,81 miliona u 2014, 1,84 miliona u 2015. i 1,86 miliona u 2016. godini — godišnja stopa rasta je samo 2,1%. Međutim stanovništvo zemlje je poraslo na 1,83 miliona do kraja 2012. godine, pokazujući rast od 7,5% u odnosu na prethodnu godinu.[127] Ukupno stanovništvo Katara dostiglo je rekordnih 2,46 miliona u novembru 2015, što je povećanje od 8,5% u odnosu na prethodnu godinu, što je daleko premašilo zvanične projekcije.[128]

ReligijaUredi

 
Džamija u Kataru

Islam je dominantna i državna religija Katara, iako nije jedina religija koja se praktikuje u zemlji.[129] Većina građana Katara pripada selefijskom muslimanskom pokretu vehabizma,[130][131][132] a između 5—15% muslimana u Kataru prati šiizam, dok su druge islamske podele vrlo malobrojne.[133] Godine 2010. stanovništvo Katara iznosilo je 67,7% muslimana, 13,8% hrišćana, 13,8% hinduista i 3,1% budista; ostale veroispovesti i verski neofređenih ljudi čine preostalih 1,6%.[134] Šerijat je glavni izvor zakonodavstva prema Ustavu Katara.[60][61]

Vizija Ministarstva za akvaf i islamska pitanja (Katar) je „izgradnja savremenog islamskog društva uz negovanje šerijata i kulturnog nasleđa”.[135]

Nemuslimansko stanovništvo je gotovo u potpunosti sastavljeno od stranaca. Od 2008. hrišćanima je dozvoljeno da grade crkve na zemlji koju je donirala vlada,[136] iako se misionarska aktivnost stranih zemalja zvanično obeshrabruje.[137] Aktivne crkve su Malankarska Martomanska sirijska crkva, Malankarska orijentalno-pravoslavna crkva, katolička crkva Device Marije i anglikanska crkva Bogojavljenja.[138][139][140] Postoje i dva mormonska odeljenja.[138][139][140]

JeziciUredi

Arapski je zvanični jezik Katara, dok je katarski arapski lokalni dijalekt. Katarski znakovni jezik je jezik zajednice gluvih. Engleski se obično koristi kao drugi jezik,[141] kao i lingua franca u usponu, posebno u trgovini, u meri u kojoj se preduzimaju koraci da se arapski sačuva od zadiranja engleskog.[142] Engleski je posebno koristan za komunikaciju sa velikom zajednicom iseljenika u Kataru. U medicinskoj zajednici i u situacijama kao što je obuka medicinskih sestara za rad u Kataru, engleski deluje kao lingua franca.[143] Odražavajući multikulturalni sastav zemlje, govore se i mnogi drugi jezici, uključujući persijski, beluči, brahui, hindi, malajalam, urdu, paštunski, kanada, tamilski, telugu, nepalski, sinhaleški, bengalski, tagalski, tulu i indonežanski.[144]

Zdravstvena zaštitaUredi

Standardi zdravstvene zaštite u Kataru su uglavnom visoki. Državljani Katara su pokriveni nacionalnom šemom zdravstvenog osiguranja, dok iseljenici moraju ili dobiti zdravstveno osiguranje od svojih poslodavaca, ili u slučaju samozaposlenih, kupiti osiguranje.[145] Potrošnja Katara na zdravstvenu zaštitu među najvećim je na Srednjem istoku, sa 4,7 milijardi dolara uloženih u zdravstvo u 2014. godini.[146] Ovo je povećanje od 2,1 milijarde dolara u odnosu na 2010.[147] Glavni pružalac zdravstvene zaštite u zemlji je Hamad Medical Corporation, koju je osnovala vlada kao neprofitni pružalac zdravstvene zaštite, koja vodi mrežu bolnica, ambulantnih službi i usluga kućne zdravstvene nege, a sve su akreditovane od strane Zajedničke komisije.

Godine 2010. potrošnja na zdravstvenu zaštitu iznosila je 2,2% BDP-a zemlje; najviši na Srednjem istoku.[148] Godine 2006. na 10.000 stanovnika bilo je 23,12 lekara i 61,81 medicinska sestra.[149] Očekivani životni vek pri rođenju bio je 82,08 godina u 2014, ili 83,27 godina za muškarce i 77,95 godina za žene, što ga čini najvišim životnim vekom na Srednjem istoku.[150] Katar ima nisku stopu smrtnosti novorođenčadi od 7 na 100.000.[151]

Godine 2006. na 10.000 stanovnika bilo je ukupno 25 bolničkih kreveta, a na 10.000 stanovnika 27,6 lekara i 73,8 medicinskih sestara.[152] Godine 2011. broj kreveta je smanjen na 12 na 10.000 stanovnika, dok je broj lekara povećan na 28 na 10.000 stanovnika. Dok zemlja ima jedan od najnižih procenata bolničkih kreveta u regionu, dostupnost lekara je jedan od najvećih.[153]

SportUredi

Fudbal je najpopularniji sport u Kataru.[154] Fudbalska reprezentacija Katara do 20 godina osvojila je drugo mesto na svetskom prvenstvu u Australiji, nakon poraza od Zapadne Nemačke 4 : 0. U januaru 2011. godine, petnaesti Azijski kup održan je u Kataru. Katar je tada drugi put bio domaćin turnira nakon što ga je prvi put organizovao 1988. godine.[155]

Dana 2. decembra 2010. godine Katar je dobio pravo da organizuje Svetsko prvenstvo u fudbalu 2022, iako se nikada ranije nije kvalifikovao za Svetsko prvenstvo u fudbalu.[156] Organizatori planiraju da naprave devet novih stadiona i prošire tri postojeća. Dodeljivanje organizacije Kataru sa oduševljenjem su pozdravile sve države u Persijskom zalivu i regionu, jer je to prvi put da jedna zemlja na Srednjem istoku izabrana da bude domaćin turnira.

Međutim, izbor je pratio i skandal o korupciji i nameštanju. UEFA se takođe usprotivila odluci da se takmičenje održi u Kataru, iz raznih razloga, od uticaja visokih temperatura na igrače do toga da prvenstva u evropskim ligama moraju da budu prekinuta jer se takmičenje održava u novembru i decembru.[157][158] U maju 2014. godine, katarski fudbalski zvaničnik Muhamed bin Hamam je optužen da je platio 3 miliona dolara kako bi Katar bio domaćin.[159] FIFA je uradila dužu istragu povodom ovih optužbi te je njen izveštaj zaključio da izbor Katara nema nikakve veze sa korupcijom.[160]

Iako je fudbal najpopularniji sport, drugi timski sportovi su doživeli veće uspehe. Rukometna reprezentacija Katara je osvojila drugo mesto na Svetskom prvenstvu 2015. koje je održano u Kataru; u finalu je poražena od Francuske.[161]

Međunarodni teniski i skvoš kompleks Halifa (engl. The Khalifa International Tennis and Squash Complex) u razdoblju od 2008. do 2010. godine bio je domaćin VTA prvenstva na kom se takmiči najboljih osam teniserki tokom godine u pojedinačnoj i dubl konkurenciji. Doha je domaćin VTA turnira Otvoreno prvenstvo Katara koji se održava svake godine. Takođe, Katar je domaćin biciklističke trke Tur of Katar koja se vozi šest etapa; svaka etapa ima više od 100 km.[162]

Vidi jošUredi

ReferenceUredi

  1. ^ (arap. دولة قطر)
  1. ^ „Population structure”. Ministry of Development Planning and Statistics. 31. 1. 2020. Arhivirano iz originala na datum 26. 06. 2018. Pristupljeno 22. 04. 2022. 
  2. ^ a b „Populations”. Qsa.gov.qa. Arhivirano iz originala na datum 9. 7. 2010. Pristupljeno 2. 10. 2010. 
  3. ^ a b „World Economic Outlook Database, April 2018 – Report for Selected Countries and Subjects”. International Monetary Fund (IMF). april 2018. Arhivirano iz originala na datum 4. 5. 2018. 
  4. ^ „List of left- & right-driving countries – World Standards”. Pristupljeno 5. 6. 2017. 
  5. ^ „Qatar: Freedom in the World 2020 Country Report”. Freedom House (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-04-06. 
  6. ^ a b v g „Population of Qatar by nationality – 2017 report”. Pristupljeno 7. 2. 2017. 
  7. ^ „The Constitution”. Arhivirano iz originala na datum 24. 10. 2004. Pristupljeno 29. 10. 2017. 
  8. ^ „GDP per capita, PPP (current international $) | Data”. data.worldbank.org. Pristupljeno 2020-07-28. 
  9. ^ „GNI per capita, Atlas method (current US$) | Data”. data.worldbank.org. Pristupljeno 2020-07-28. 
  10. ^ „2019 Human Development Index Ranking | Human Development Reports”. hdr.undp.org. Arhivirano iz originala na datum 30. 4. 2020. Pristupljeno 2020-07-28. 
  11. ^ „Indices & Data | Human Development Reports”. United Nations Development Programme. 14. 3. 2013. Arhivirano iz originala na datum 12. 1. 2013. Pristupljeno 27. 6. 2013. 
  12. ^ England, Andrew (2021-10-24). „Qatar calls for embrace of gas producers for energy transition”. Financial Times. Pristupljeno 2021-10-30. 
  13. ^ „Where in the world do people emit the most CO2?”. Our World in Data. Pristupljeno 2021-07-17. 
  14. ^ Cooper, Andrew F. „Middle Powers: Squeezed out or Adaptive?”. Public Diplomacy Magazine. Arhivirano iz originala na datum 17. 3. 2015. Pristupljeno 12. 3. 2015. 
  15. ^ Kamrava, Mehran. „Mediation and Qatari Foreign Policy” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) na datum 7. 10. 2013. Pristupljeno 12. 3. 2015. 
  16. ^ Dagher, Sam (17. 10. 2011). „Tiny Kingdom's Huge Role in Libya Draws Concern”. Online.wsj.com. Pristupljeno 30. 12. 2013. 
  17. ^ „Qatar: Rise of an Underdog”. Politicsandpolicy.org. Arhivirano iz originala na datum 10. 6. 2017. Pristupljeno 30. 12. 2013. 
  18. ^ Black, Ian (26. 10. 2011). „Qatar admits sending hundreds of troops to support Libya rebels”. The Guardian. Pristupljeno 30. 12. 2013. 
  19. ^ „Qatar”. Amnesty International (na jeziku: engleski). Pristupljeno 19. 6. 2022. 
  20. ^ „Qatar”. Human Rights Watch (na jeziku: engleski). 13. 1. 2022. Pristupljeno 19. 6. 2022. 
  21. ^ „Amir: 2022 World Cup Qatar a tournament for all Arabs”. Gulf Times. 15. 7. 2018. Pristupljeno 7. 9. 2018. 
  22. ^ „Doha to host 2030 Asian Games as Riyadh gets 2034 edition”. sportspromedia.com (na jeziku: engleski). 2020-12-17. Pristupljeno 2021-02-04. 
  23. ^ Casey & Vine 1992, str. 17.
  24. ^ a b „History of Qatar”. Qatar Statistics Authority. Arhivirano iz originala na datum 06. 06. 2017. Pristupljeno 31. 10. 2015. 
  25. ^ „Maps”. Qatar National Library. Arhivirano iz originala na datum 06. 06. 2017. Pristupljeno 31. 10. 2015. 
  26. ^ a b „About us”. Katara. Arhivirano iz originala na datum 22. 7. 2015. Pristupljeno 31. 10. 2015. 
  27. ^ Kozah, Abu & Al 2014, str. 24.
  28. ^ „Bahrain”. maritimeheritage.org. Pristupljeno 31. 10. 2015. 
  29. ^ Rahman 2006, str. 34.
  30. ^ Gillespie 2002, str. 31.
  31. ^ Anscombe, Frederick (1997). The Ottoman Gulf: The Creation of Kuwait, Saudi Arabia, and Qatar. Columbia University Press. str. 12. ISBN 978-0-231-10839-3. 
  32. ^ a b v g nouvelobs.com: „Qatar: S'ils pouvaient, ils achèteraient la Tour Eiffel” (7. 4. 2013).
  33. ^ Toth, Anthony (1993). „Qatar: Historical Background”. A Country Study: Qatar. Library of Congress Federal Research Division.
  34. ^ „New Qatari emir Sheikh Tamim 'set to announce reshuffle'. BBC News. 3. 11. 2015. Pristupljeno 26. 6. 2013. 
  35. ^ „Qatar (01/10)”. State.gov. Pristupljeno 3. 11. 2015. 
  36. ^ Coman, Julian (21. 3. 2005). „Egyptian Suicide Bomber Blamed for Attack in Qatar”. The Independent. 
  37. ^ „The Advent of Terrorism in Qatar”. Forbes. Oxford Analytica. 25. 3. 2005. 
  38. ^ „Qatar Timeline”. BBC News. 14. 6. 2012. Pristupljeno 3. 11. 2015. 
  39. ^ Khalaf, Roula; Fielding Smith, Abigail (16. 3. 2013). „Qatar bankrolls Syrian revolt with cash and arms”. Financial Times. Pristupljeno 3. 11. 2015. 
  40. ^ Nordland, Rod (3. 11. 2015). „In Surprise, Emir of Qatar Plans to Abdicate, Handing Power to Son”. The New York Times. Pristupljeno 26. 6. 2013. 
  41. ^ „The World factbook”. CIA. 20. 6. 2014. Arhivirano iz originala na datum 24. 12. 2018. Pristupljeno 3. 11. 2015. 
  42. ^ „Saudi-led coalition strikes rebels in Yemen, inflaming tensions in region” (27. 3. 2015). CNN.
  43. ^ BBC News, How democratic is the Middle East?, 9 September 2005.
  44. ^ United States Department of State Country Reports on Human Rights Practices for 2011: Qatar, 2011.
  45. ^ Gardener, David. „Qatar shows how to manage a modern monarchy”. Financial Times. 
  46. ^ „Embassy of Canada to the State of Qatar”. Government of Canada (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-02-04. 
  47. ^ „BBC NEWS – Middle East – How democratic is the Middle East?”. news.bbc.co.uk. Pristupljeno 5. 6. 2017. 
  48. ^ „Documents” (PDF). www.state.gov. 
  49. ^ a b v g „Qatar”. CIA World Factbook. Central Intelligence Agency. 8. 2. 2012. Pristupljeno 4. 3. 2012. 
  50. ^ a b v Lambert, Jennifer (2011). „Political Reform in Qatar: Participation, Legitimacy and Security”. Middle East Policy. 19 (1). 
  51. ^ „Qatar to hold advisory council elections in 2013”. Reuters (UK edition). Reuters. 1. 11. 2011. Pristupljeno 4. 3. 2012. 
  52. ^ „IFES Election Guide – Elections: Qatar Referendum Apr 29 2003”. www.electionguide.org. Pristupljeno 5. 6. 2017. 
  53. ^ „Qatar 2003”. www.princeton.edu. Arhivirano iz originala na datum 10. 10. 2017. Pristupljeno 5. 6. 2017. 
  54. ^ „Qatari emir Sheikh Hamad hands power to son Tamim”. BBC. 25. 6. 2013. Pristupljeno 25. 6. 2013. 
  55. ^ a b „Council of Ministers”. Embassy of the State of Qatar in Washington DC. Arhivirano iz originala na datum 12. 6. 2010. Pristupljeno 4. 3. 2012. 
  56. ^ Thafer, Dania (14. 10. 2021). „Qatar's first elected parliament may have more power than other Persian Gulf legislatures. Here's why.”. The Washington Post. Pristupljeno 2. 4. 2022. 
  57. ^ „Qatari elections: A PR stunt or a step toward democracy? | DW | 24.08.2021”. DW.COM (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-11-07. 
  58. ^ „Legislative elections in Qatar postponed until at least 2019”. Doha News (na jeziku: engleski). 17. 6. 2016. Arhivirano iz originala na datum 29. 9. 2017. Pristupljeno 26. 5. 2017. 
  59. ^ „The People Want Reform… In Qatar, Too.”. Jadaliyya. Arhivirano iz originala na datum 10. 10. 2017. Pristupljeno 9. 2. 2015. 
  60. ^ a b „The Permanent Constitution of the State of Qatar”. Government of Qatar. Arhivirano iz originala na datum 6. 10. 2014. 
  61. ^ a b „Constitution of Qatar”. »According to Article 1: Qatar is an independent Arab country. Islam is its religion and Sharia law is the main source of its legislation.« 
  62. ^ „The World Factbook”. U.S. Central Intelligence Agency. 27. 9. 2021. 
  63. ^ „Qatar” (PDF). US Department of State. 
  64. ^ „Qatar Gender Equality Profile” (PDF). UNICEF. Arhivirano iz originala (PDF) na datum 29. 6. 2014. Pristupljeno 20. 2. 2013. 
  65. ^ a b „Qatar”. Amnesty International Annual Report 2012. Amnesty International. Arhivirano iz originala na datum 2014-03-12. Pristupljeno 19. 3. 2014. 
  66. ^ a b „Filipino woman gets 100 lashes for giving birth in Qatar”. 
  67. ^ „Qatar”. Amnesty International Report 2010. Amnesty International. Arhivirano iz originala na datum 2014-07-08. 
  68. ^ „Qatar”. Amnesty International Annual Report 2011. Amnesty International. Arhivirano iz originala na datum 2014-04-07. 
  69. ^ „Qatar sentences man to 40 lashes for drinking alcohol”. Arabian Business. 
  70. ^ „Qatar sentences man to lashes for drinking alcohol”. Al Akhbar. Arhivirano iz originala na datum 6. 10. 2014. Pristupljeno 11. 8. 2014. 
  71. ^ „Qatar court orders lashing of Muslim barber over drinking alcohol”. Al Arabiya. 22. 4. 2013. 
  72. ^ „Indian expat sentenced to 40 lashes in Qatar for drink-driving”. Arabian Business. 
  73. ^ „Special report: The punishment was death by stoning. The crime? Having a mobile phone”. 
  74. ^ a b Jenifer Fenton. „Religious law, prison for "blasphemy", severe sexual inequalilty: Qatar's human rights review”. 
  75. ^ „What are the worst countries in the world to be gay?”. 
  76. ^ Davies Krish (9. 4. 2019). „General Laws and Regulations in Qatar”. OnlineQatar. 
  77. ^ a b v g Alex Delmar-Morgan (7. 1. 2012). „Qatar, Unveiling Tensions, Suspends Sale of Alcohol”. The Wall Street Journal. Pristupljeno 17. 1. 2012. 
  78. ^ a b v Jenifer Fenton (16. 1. 2012). „Qatar's Impromptu Alcohol Ban”. The Arabist. Pristupljeno 17. 1. 2012. 
  79. ^ „Qatar Distribution Company”. Qatar Loving. 
  80. ^ „Purchasing Alcohol in Qatar”. Qatar Visitor. 2. 6. 2007. Arhivirano iz originala na datum 1. 5. 2011. Pristupljeno 1. 5. 2011. 
  81. ^ Walid, Tamara (11. 11. 2009). „Qatar would 'welcome' Israel in 2022”. The National. Pristupljeno 10. 8. 2013. 
  82. ^ a b James M. Dorsey (17. 1. 2012). „Debate Questions Emir's Powers To Shape Qatar's Positioning As Sports Hub And Sponsor of Revolts – Analysis”. The Eurasia Review. Pristupljeno 17. 1. 2012. 
  83. ^ „Alcohol ban lifted for new hotel on The Pearl-Qatar”. Arabian Business (na jeziku: engleski). Pristupljeno 19. 6. 2017. 
  84. ^ Elgot, Jessica (28. 5. 2014). „'Leggings Are Not Pants' Qatar's New Modesty Campaign Aimed At Westerners'. Huffington Post. 
  85. ^ Aningtias Jatmika (29. 5. 2014). „Qatar Bans Tourists from Wearing Leggings in Public”. 
  86. ^ a b Boghardt, Lori Plotkin (6. 10. 2014). „Qatar Is a U.S. Ally. They Also Knowingly Abet Terrorism. What's Going On?”. New Republic. Pristupljeno 7. 10. 2014. »Two overarching goals have driven Qatari policy. One has been to maximize Qatar's influence on the regional and international stage. This originally reflected the personal ambition of the former ruler and current emir's father, Shaykh Hamad bin Khalifa al Thani, and his foreign minister and eventual prime minister, Shaykh Hamad bin Jassim al Thani. The two men directed foreign policy until the father abdicated in favor of his son, Emir Tamim bin Hamad al Thani, in July 2013. The second objective has been to preserve the security of the ruling family and state.« 
  87. ^ „Qatar's Regional Relations and Foreign Policy After Al Ula”. The Arab Gulf States Institute in Washington. 14. 4. 2021. 
  88. ^ Kirkpatrick, David D.; Barnard, Anne (7. 6. 2017). „Terrorist Attacks Pour Gas on Saudi- Iranian Rivalry and Gulf Tensions”. Eurasia Diary. Pristupljeno 11. 6. 2017. 
  89. ^ „Qatar Opens Its Doors to All, to the Dismay of Some”. The New York Times. 16. 7. 2017. 
  90. ^ H Rahman (2005). The Emergence of Qatar. Routledge. ISBN 978-0-7103-1213-6. Pristupljeno 26. 6. 2013. 
  91. ^ „Qatar, China enjoy strong ties based on respect”. Gulf-Times (na jeziku: arapski). 11. 7. 2018. 
  92. ^ „Qatar and Saudi Arabia sign defense agreement”. Tehrantimes.com. 25. 2. 2010. Pristupljeno 2. 10. 2010. 
  93. ^ „How Qatar and Turkey came together”. The Economist. 21. 1. 2021. 
  94. ^ „Qatar relies on US base amid Gulf tensions”. Financial Times. FT.com. 24. 9. 2010. Pristupljeno 16. 6. 2013. 
  95. ^ Mark Mazzetti; C.J. Chivers; Eric Schmitt (30. 6. 2013). „Taking Outsize Role in Syria, Qatar Funnels Arms to Rebels”. New York Times. Pristupljeno 21. 1. 2014. 
  96. ^ Jay Solomon (10. 10. 2014). „U.S.-Qatar Alliance Strains Coalition Against Islamic State”. The Wall Street Journal. 
  97. ^ „Six nations cut diplomatic ties to Qatar as Arab rift deepens”. Hurriyet Daily News. 5. 6. 2017. 
  98. ^ „Saudi Arabia, UAE, Egypt and Bahrain break diplomatic ties with Qatar over 'terrorism'. The Guardian. 5. 6. 2017. 
  99. ^ „Qatar appoints first ambassador to Saudi Arabia Since Rift”. Al Jazeera. avgust 2021. 
  100. ^ „Military expenditure by country as percentage of gross domestic product, 2003–2016” (PDF). SIPRI. 
  101. ^ „The SIPRI Military Expenditure Database”. Stockholm International Peace Research Institute. Arhivirano iz originala na datum 28. 3. 2010. Pristupljeno 29. 10. 2011. 
  102. ^ a b „The Strange Power of Qatar by Hugh Eakin”. The New York Review of Books. Pristupljeno 16. 6. 2013. 
  103. ^ „Trends in International Arms Transfer, 2014”. www.sipri.org. Stockholm International Peace Research Institute. Arhivirano iz originala na datum 19. 3. 2015. Pristupljeno 18. 3. 2015. 
  104. ^ „TIV of arms imports to the top 50 largest importers, 2016-2016”. SIPRI. 
  105. ^ „Saudi Arabia uses terrorism as an excuse for human rights abuses”. Al Jazeera America. 3. 12. 2015. 
  106. ^ „Yemen crisis: Who is fighting whom?”. 28. 3. 2017. Pristupljeno 5. 6. 2017 — preko www.bbc.com. 
  107. ^ „Airstrike Hits Doctors Without Borders Hospital in Yemen”. Scientific American. Pristupljeno 5. 6. 2017. 
  108. ^ „Yemen conflict: MSF hospital destroyed by air strikes”. BBC News. 27. 10. 2015. Pristupljeno 5. 6. 2017. 
  109. ^ Kelly, Tobias (2009). „The UN Committee against Torture: Human Rights Monitoring and the Legal Recognition of Cruelty”. Human Rights Quarterly. 313 (3): 777—800. S2CID 145632406. doi:10.1353/hrq.0.0094. 
  110. ^ Conclusions and Recommendations: Qatar (Izveštaj). UN Committee Against Torture. 25. 7. 2006. U.N. Doc. CAT/C/QAT/CO/1. Pristupljeno 9. 1. 2012. »"Certain provisions of the Criminal Code allow punishments such as flogging and stoning to be imposed as criminal sanctions by judicial and administrative authorities. These practices constitute a breach of the obligations imposed by the Convention. The Committee notes with interest that authorities are presently considering amendments to the Prison Act that would abolish flogging." (Par. 12)« 
  111. ^ „Death penalties in the world -Qatar”. 2014. 
  112. ^ „LGBT relationships are illegal in 74 countries, research finds”. The Independent. 17. 5. 2016. 
  113. ^ a b „Country Narratives”. Human Trafficking Report 2011. Office to Monitor and Combat Trafficking in Persons, United States Department of State. jun 2011. Pristupljeno 21. 1. 2012. 
  114. ^ Miles, Hugh (2005). Al-Jazeera. The New York Times. 
  115. ^ „Qatar Municipalities”. Qatar Ministry of Municipality and Environment. Pristupljeno 8. 8. 2017. 
  116. ^ „List of Parties”. Convention on Biological Diversity. Pristupljeno 8. 12. 2012. 
  117. ^ „National Biodiversity Strategy and Action Plan. State of Qatar” (PDF). Doha, Qatar: Convention on Biological Diversity. Pristupljeno 9. 12. 2012. 
  118. ^ A. H. Moubasher (1993). Soil Fungi in Qatar and Other Arab Countries. Centre for Scientific and Applied Research, University of Qatar. ISBN 978-99921-21-02-3. 
  119. ^ Aurora M Castilla; et al. (5. 6. 2014). Ahmad Amer Mohamed Al Hemaidi; et al., ur. The Lizards Living in Qatar (PDF) (1st izd.). Doha, Qatar: Green Solutions. Arhivirano iz originala (PDF) na datum 8. 7. 2014. 
  120. ^ Fossil CO2 and GHG emissions of all world countries : 2019 report. op.europa.eu. 2019-09-26. ISBN 9789276111009. Pristupljeno 2020-05-20. 
  121. ^ Pearce, Fred (14. 1. 2010). „Qatar to use biofuels? What about the country's energy consumption?”. The Guardian. London. 
  122. ^ „Qatar National Vision 2030”. Ministry of Development Planning and Statistics. Arhivirano iz originala na datum 13. 11. 2012. 
  123. ^ „World Population Prospects: The 2017 Revision”. ESA.UN.org (custom data acquired via website). United Nations Department of Economic and Social Affairs, Population Division. Pristupljeno 10. 9. 2017. 
  124. ^ „Population structure”. Qatar Statistics Authority. 31. 1. 2013. Arhivirano iz originala na datum 18. 5. 2013. 
  125. ^ „History of Census in Qatar”. Qatar Statistics Authority. Arhivirano iz originala na datum 20. 4. 2010. Pristupljeno 16. 6. 2013. 
  126. ^ „Qatar's delicate balancing act”. BBC News. 16. 1. 2013. Pristupljeno 23. 5. 2013. 
  127. ^ Pandit, Mobin (5. 1. 2013). „Population rise will push up rents”. The Peninsula Qatar. Arhivirano iz originala na datum 29. 10. 2013. 
  128. ^ Kovessy, Peter. „Though many leave Qatar, there are more people here than ever”. DohaNews.Co. Doha News. Arhivirano iz originala na datum 18. 1. 2016. Pristupljeno 17. 1. 2016. 
  129. ^ „Report on International Religious Freedom – Qatar”. US Department of State. Arhivirano iz originala na datum 21. 8. 2014. »The official state religion follows the conservative Wahhabi tradition of the Hanbali school of Islam« 
  130. ^ „Tiny Qatar's growing global clout”. BBC. 30. 4. 2011. Pristupljeno 12. 3. 2015. 
  131. ^ „Qatar's modern future rubs up against conservative traditions”. Reuters. 27. 9. 2012. 
  132. ^ „Rising power Qatar stirs unease among some Mideast neighbors”. Reuters. 12. 2. 2013. Pristupljeno 13. 6. 2013. 
  133. ^ „2011 Report on International Religious Freedom – Qatar”. US Department of State. 
  134. ^ „Religious Composition by Country” (PDF). Global Religious Landscape. Pew Forum. Arhivirano iz originala (PDF) na datum 9. 3. 2013. Pristupljeno 9. 7. 2013. 
  135. ^ „The Ministry of Awqaf and Islamic Affairs”. Afreno. 25. 11. 2019. Pristupljeno 4. 4. 2020. 
  136. ^ „Christians to Welcome Qatar's First Christian Church”. Christianpost.com. 24. 2. 2008. Pristupljeno 22. 1. 2013. 
  137. ^ „CIA The World Fact Book”. State.gov. 29. 6. 2006. Pristupljeno 28. 3. 2010. 
  138. ^ a b „Report on Qatar”. Cumorah Project. Pristupljeno 12. 3. 2015. 
  139. ^ a b „The Anglican Centre in Qatar”. Epiphany-qatar.org. Arhivirano iz originala na datum 16. 1. 2013. Pristupljeno 22. 1. 2013. 
  140. ^ a b David B. Barrett; George Thomas Kurian; Todd M. Johnson (2001). World Christian encyclopedia: a comparative survey of churches and religions in the modern world. 1. Oxford University Press. str. 617. ISBN 978-0-19-510318-2. 
  141. ^ Baker, Colin; Jones, Sylvia Prys (1998). Encyclopedia of Bilingualism and Bilingual Education. Multilingual Matters. str. 429. ISBN 978-1853593628. 
  142. ^ Guttenplan, D. D. (11. 6. 2012). „Battling to Preserve Arabic From English's Onslaught”. The New York Times. Pristupljeno 24. 11. 2013. 
  143. ^ Tweedie, Gregory; Johnson, Robert. „Listening instruction and patient safety: Exploring medical English as a lingua franca (MELF) for nursing education”. Pristupljeno 6. 1. 2018. 
  144. ^ „Qatar Facts”. First Qatar Orthodontic Conference. Arhivirano iz originala na datum 12. 7. 2014. Pristupljeno 23. 1. 2013. 
  145. ^ „QATAR: Compulsory health insurance leaves window for treatment abroad”. International Medical Travel Journal. 21. 10. 2013. Pristupljeno 23. 7. 2015. 
  146. ^ „Qatar's 2015 healthcare expenditure worth $5.2bn”. Arabian Business. 13. 7. 2015. Pristupljeno 23. 7. 2015. 
  147. ^ Shane McGinley (30. 7. 2012). „Qatar is MidEast's biggest healthcare spender”. Arabian Business. Pristupljeno 23. 7. 2015. 
  148. ^ Shane McGinley (30. 7. 2012). „Qatar is MidEast's biggest healthcare spender”. Arabian Business. Pristupljeno 3. 7. 2015. 
  149. ^ „Health report”. World Health Organization. Pristupljeno 12. 3. 2015. 
  150. ^ „Life expectancy in the Middle East”. World Life Expectancy. Pristupljeno 12. 3. 2015. 
  151. ^ „Mortality rate, infant (per 1,000 live births)”. The World Bank. Pristupljeno 12. 3. 2015. 
  152. ^ „Healthcare in Qatar”. Allianz. Pristupljeno 23. 7. 2015. 
  153. ^ „Report: Qatar's healthcare sector the fastest growing in the region”. Doha News. 25. 4. 2014. Pristupljeno 23. 7. 2015. 
  154. ^ „Qatar – a Sporting Nation”. Qatar e-Government. Pristupljeno 1. 11. 2015. 
  155. ^ Gibbes, Martin; Schiller, Emma (4. 1. 2011). „Fox Sports brings you everything you need to know – and a few things you don't – about the Asian Cup”. Fox Sports. Pristupljeno 1. 11. 2015. 
  156. ^ Radford, Paul (2. 12. 2010). „Russia, Qatar win 2018 and 2022 World Cups”. Reuters. Arhivirano iz originala na datum 14. 09. 2011. Pristupljeno 1. 11. 2015. 
  157. ^ „Europe's Top Leagues protest against 2022 winter World Cup in Qatar”. Qatar Chronicle. 12. 8. 2013. Arhivirano iz originala na datum 17. 08. 2013. Pristupljeno 1. 11. 2015. 
  158. ^ „Fifa wants Qatar 2022 postponed to Winter”. Qatar Chronicle. 20. 7. 2013. Arhivirano iz originala na datum 10. 11. 2014. Pristupljeno 1. 11. 2015. 
  159. ^ „BBC Sport – Qatar World Cup: '£3m payments to officials' corruption claim”. BBC.co.uk. Pristupljeno 1. 11. 2015. 
  160. ^ „World Cup inquiry clears Qatar but criticises English FA”. BBC. 13. 11. 2014. Pristupljeno 1. 11. 2015. 
  161. ^ „Match report” (PDF). International Handball Federation. Pristupljeno 1. 11. 2015. 
  162. ^ „The homepage of Tour of Qatar”. Letour.fr. 1. 12. 1994. Arhivirano iz originala na datum 08. 06. 2009. Pristupljeno 1. 11. 2015. 

LiteraturaUredi

Spoljašnje vezeUredi