Kimon (510. p. n. e. -450. p. n. e.) je bio Atinski državnik i general. Igrao je veoma važnu političku ulogu 470-tih i 460-tih p. n. e. u Atini. Bio je konzervativan političar, koji veruje u spartansko uređenje.

Kimonova bista koja se danas nalazi u Larnaki

Detinjstvo i mladost

uredi

Majka mu je bila kćerka tračkog kralja, a otac Miltijad[1] je umro u zatvoru, pošto nije mogao da plati kaznu. Kimon je nasledio ovaj dug i, prema Diodoru, deo neizdržane zatvorske kazne svog oca da bi dobio njegovo telo za sahranu.[2]Kao glava domaćinstva, morao je da brine i o svojoj sestri ili polusestri Elpinici. Prema Plutarhu, bogati Kalija je iskoristio ovu situaciju tako što je predložio da plati Kimonove dugove za Elpiničinu ruku. Kimon se složio.[3][4][5]

On sam je bio izuzetno bogat. Finansirao je delimično i gradnju velikog zida oko Atine. Bio je izuzetno darežljiv. Hranio je gladne, a sa svoga polja je uklonio ogradu da bi se svi mogli nahraniti.

Postao je briljantan general. Osim toga bio je pošten i milostiv.

Rat protiv Persije

uredi

U njegovo vreme Sparta i Atina su bili rivali. Atina je bila demokratija, dok je Sparta bila oligarhija. Bili su udruženi protiv Persije tokom Grčko-persijskih ratova od 500. p. n. e. do 449. p. n. e. Kimon je verovao u spartansko uređenje. Bio je oligarh i podržavao je raspodelu moći između gornje klase i srednje (hoplita). Kimon je ratovao tokom Grčko-persijskih ratova i posebno se istakao u bici kod Salamine na Kipru.

Postaje najuticajniji političar

uredi

Ušao je u politiku kad su se Atinjani zasitili Temistokla. Kimon je zato brzo promovisan do visokih dužnosti. Kada se persijska vojska pod Kserksom približila Atini 480. p. n. e. Temistokle naređuje evakuaciju Atine i odlučuje da se oslanjaju na mornaricu. Kimon tada predvodi procesiju mladih do hrama, posle čega se omladinci prijavljuju da budu mornari. Srca Atinjana osvaja 475. p. n. e. kada je našao navodni grob i kosti Tezeja.

Od proterivanja Temistokla 472. p. n. e. pa do njegovog pada popularnosti 461. p. n. e. Kimon je bio najuticajniji Atinjanin. Verovao je da će Atina postati moćna ekspanzijom po Egeju. Između 478. p. n. e. i 461. p. n. e. Kimon predvodi snage Delskog saveza protiv Persije.[6] On je bio uspešan u proterivanju Persijanaca iz Egeja. Atina postaje glavna pomorska sila Egeja. Za Kimona se kaže da je bio ključan za rast moći Atine. Osnova njegove politike je bila transformacija Delskog saveza u Atinsko carstvo, odnosno pretvaranje saveznika u obične vazale, koji plaćaju danak.

Pad u nemilost

uredi

U Sparti je bio 464. p. n. e. veliki zemljotres, a heloti su se pobunili. Predvodio je 4.000 atinskih hoplita da bi pomogao Spartancima 462. p. n. e. Atinjani su zbog njegove pomoći Spartancima bili nezadovoljni, pa su proterali Kimona 461. p. n. e. Perikle je uspeo da Kimona ostrakizuje, tj. protera iz grada na deset godina. Međutim, Kimon se vratio pre isteka ove mere, da bi vodio Atinjane u borbi protiv Sparte. Nažalost, neki Perikleovi prijatelji su oterali Kimona pa je bitka krenula loše po Atinjane. U tom trenutku, Perikle je uspeo da sagleda stvari šire od sopstvenih ambicija i pozvao je Kimona da bi Atina bila pobedonosna.

Pogibija u pokušaju oslobađanja Kipra

uredi

Kimon je jako želio da se slomi moć Persije i to mu je bio veliki cilj kome je stalno težio. Dobio je dozvolu da oslobodi Kipar od Persijske vlasti. Tokom bitke kod Salamine na Kipru opsedao je Kitij (danas Larnaka) i tu je poginuo 450. p. n. e. Grci tada nisu uspeli osloboditi Kipar. Čak na samrti naređuje posadi da sakriva njegovu smrt,[7] tako da se 30 dana nije znalo da je poginuo. Kasnije je sahranjen u Atini, gde mu je podignut spomenik u znak sećanja.[8]

Reference

uredi
  1. ^ EB (1878).
  2. ^ DGRB&M (1867), str. 750.
  3. ^ Plutarch, Lives. Life of Cimon.(University of Calgary/Wikisource)
  4. ^ Cornelius Nepos, Lives of Eminent Commanders
  5. ^ Plutarch, Lives. Life of Themistocles. (University of Massachusetts Arhivirano na sajtu Wayback Machine (31. oktobar 2011)/Wikisource)
  6. ^ Thucydides, The History of the Peloponnesian War.
  7. ^ Plutarch, Cimon, 19
  8. ^ EB (1911), str. 369.

Literatura

uredi

Spoljašnje veze

uredi