Kinesko pismo

Kinesko pismo (kin: 中文; pin: zhōngwén) obuhvata pismene simbole koji se koriste da prikažu govorni kineski jezik i pravila o tome kako su raspoređeni i punktirani. Ovi simboli su uobičajeno poznati kao kineski karakteri (kin: 漢字/汉字; pin: hànzì). Kineski karakteri ne čine alfabet ili kompaktni slogovnik. Umesto toga, pisani sistem je približno logoslogovni, to jest svaki karakter obično predstavlja potpuno jednosložnu reč (vidite logogram) ili jednosložni deo reči. Sami karakteri su često sastavljeni od delova koji mogu predstavljati fizičke predmete, apstraktni pojam, ili izgovor.

Kinesko pismo
Tip	logogram
Jezici	kineski, japanski, korejski (povremeno), okinavski, vijetnamski (bivše)
Vremenski period	bronzano doba Kine do sadašnjice
Porodica	zapisi na oklopima kornjača kinesko pismo

Sju Šen

Kineski jezik

Kinesko pismo se smatra da je najduže neprestano korišćen pisani sistem u svetu. Mnogi savremeni kineski karakteri mogu naći trag nazad do dinastije Šang oko 1500. p. n. e. i proces stvaranja karaktera je verovatno počeo nekim vekovima ranije. Kineski karakteri su standardizovani pod 秦 dinastijom Ćin (221—206. p. n. e.). Preko milenijuma, ovi karakteri su se razvili u veoma razvijen stil kineske kaligrafije.

Uprkos istorijske promene u izgovoru, kineski govornici različitih dijalekata mogu komunicirati u pisanom obliku. Neke od tih znakova su usvojeni u sisteme pisanja u drugim istočnoazijskim jezicima, kao što su japanski i korejski jezik. Pismenost zahteva da se zapampti veoma mnogo karaktera: obrazovni Kinezi znaju oko 4000, dok obrazovni Japanci, znaju oko pola njih. Veliki broj kineskih karaktera je delom doveo do usvajanja zapadnih alfabeta kao pomoćno sredstvo za zastupanje kineskog jezika.

Kineski (han) karakteri potiču od crteža, s tim da su najraniji han karakteri predstavljali slike stvari koje su ljudi gledali oko sebe. Međutim, ukupan broj karaktera danas je između pedeset i sto hiljada, a sve to je nemoguće stvoriti samo pomoću crteža. Tako ih je narod stare Kine stvarao pomoću četiri metoda — piktografski, po značenju, na osnovu asocijativne veze i kao fonograme. Bilo je teško objasniti nastanak samih karaktera. Međutim, termin liu šu, koji se javlja još za vreme dinastije Čou i najbolje opisuje pogled Kineza na njihovo pismo, govori upravo o tome.

Raspored

Kineskim karakteri su podešeni u kvadratni okvir i obično nisu povezani jedan prema drugim, pa mogu biti napisane u bilo kojem smeru kvadratne mreže. Tradicionalno, kineski je pisano u uspravnim stubovima od vrha do dna, prvi stub je na desno stranice, a tekst teče prema levo. Tekst pisan u klasičnom kineskom takođe redko koristi bilo kakve interpunkcije. U tim slučajima, rečenice i prekid fraza se određuje prema kontekstu i ritmu.

U novijim vremenima, poznati vodoravan razpored reda sa leva na desno, čitanje sa vrhu stranice na dno, postao je sve popularniji, pogotovo u Narodnoj Republici Kini, Vlada je napravila mandat za pisanje leva prema desno 1955. Republika Kina (Tajvan) isto je pratila 2004. godine. Interpunkcije je takođe sve više rasprostranjena, bilo da je tekst pisan u redove ili stubove. Zapadne interpukcije su imali jasan uticaj na kineske interpunkcijske znakove, iako neki znaci su posebni na kineskom: na primer, navodnici i polunavodnici (『 』 i 「 」); šuplja tačka (。), inače se koristi kao obična tačka, i posebna vrsta zapete koja se zove nabrajuća zapeta (、), koja se koristi za odvajanje članaka na listu, za razliku od klauzule u rečenici.

Znakovi su često izazovna pojava u rasporedu kineskog pisma, jer oni mogu biti pisane leva prema desnom ili desno prema levom (zadnji može se misliti kao tradicionalni raspored sa svakom „stubom” jedan karakter visok), kao i od vrha do dna. Nije neobično da se susretne sva tri smera na znacima u susednim trgovinama.

Istorija

Primer proročanskih zapisa na kostima iz perioda dinastije Šang (cca. 1600. p. n. e. — cca. 1046. p. n. e.)

Kao najstariji pronađeni zapisi obično se navode „proročanski zapisi na kostima” (甲骨文 — pinjin: jiǎgǔwén), koji datiraju iz poznog perioda dinastije Šang. Deo naučnika veruje da su zapisi nađeni na grnčariji iz mlađeg kamenog doba ranije nastali od proročanskih zapisa na kostima, te da su najstariji zapisi kineskog pisma. Od oko 2500 znakova pronađenih na kostima životnja identifikovano je oko 1400 najčešćih.

Prema legendi kineske znake izumeo je zvanični istoričar Huang Dija, Cangđe (uproš: 仓颉; trad: 倉頡; pin: Cāngjié). Žuti car je zatražio od Cangđa da izmisli način beleženja informacija. Cangđe je dugo razmišljao, ali nije bio u stanju ništa da smisli. Jednog dana ugledao je fenghuanga (kineski feniks) kako leti iznad njega i ispušta neki predmet sa leđa. Kada je ugledao predmet, koji je pao ispred njega, prepoznao je da je u pitanju otisak šape neke životinje, ali nije znao koje. Lovac koji je tuda prolazio pomogao mu je da otkrije da je to otisak mitske životinje Pisju. Lovac je bio siguran, jer nijedna druga životinja nema takav otisak šape. Ovaj razgovor sa lovcem inspirisao je Cangđa da napravi znake koji će razlikovati svaku stvar na svetu. Počeo je detaljno da proučava stvari, uključujući i Sunce, Mesec, zvezde, mora, oblake, životinje i ptice i ubrzo je upoznao karakteristike svih stvari pre nego što im je osmislio znake kojima su predstavljene. Stvaranje znakova označilo je početak civilizacije.

Potpun sistem pisanja pojavio se u Kini pre oko 3.200 godina u vreme dinastije Šang, čime je kinesko pismo najstarije „preživelo” pismo u svetu.

Stilovi pisanja

Kao što postoje faze i razlike u pisanju latiničnog ili ćiriličnog pisma, tako se razlike u pisanju primećuju između različitih istorijskih i kaligrafskih modela kineskog pisma.

Pismo proročanskih zapisa na kostima i pismo na bronzanim predmetima predstavljaju najstarije oblike kineskog pisma i danas više nisu u upotreni. Najstariji oblik pisma koji je i dalje u upotrebi jeste pečatno pismo (uproš: 篆书; trad: 篆書; pin: zhuànshū). Ovo pismo se razvilo iz pisma na bronzanim predmetima i u standardizovanom obliku prihvatio ga je prvi car Kine, Ćin Ši Huang. To pismo se danas koristi samo u umetničke svrhe.

Pisma koja se danas redovno koriste su kancelarijsko pismo (uproš: 隶书; trad: 隸書; pin: lìshu), regularno pismo (uproš: 楷书; trad: 楷書; pin: kǎishū), koje se najčešće koristi u štampi i polu-kurzivno pismo (uproš: 行书; trad: 行書; pin: íngshū), koje se najčešće koristi u rukopisima. Kurzivno pismo (uproš: 草书; trad: 草書; pin: cǎoshū) nije u širokoj upotrebi i koristi se samo u umetničke, kaligrafske svrhe. Oblik znakova u ovom pismu je samo nagovešten, tako da se mnogi potezi ne prepoznaju i pismo nije čitljivo za neizvežbane osobe. Neki znaci uprošćenog kineskog pisma izvedeni su iz kurzivnog.

Postoje i drugi oblici pisma razvijenih van Kine, kao što je Edomoji u Japanu, ali ova pisma su ograničena samo na zemlje u kojima su nastala, za razliku od standardnih oblika koji su opisani gore.

Do danas je došlo do pojednostavljenja pisma, na način da se neki pojmovi upotrebljavaju kao slogovi, pa se mogu združivati što omogućava brže čitanje i pisanje. Pismo se razvijalo u više faza; početnom se smatra slikovna faza koja u sebi nosi dosta slikovnosti i realne predožbe. S vremenom, stilizacijom, brzinom pisanja i uporabom kista za pisanje dolazi do razvoja pisma u svojim tipičnim oblicima. U početku su se znakovi urezivali pomoću metalnog šiljka u kamen, metal ili kost.

Početkom naše ere kinezi su izumeli papir i tuš od fine čađe i ljepka. Znakovi su se ispisivali mekim kistom na papiru zbog čega dobivaju osebenu formu.

Za kineski znak specifična je kvadratičnost, odnosno svaki znak zauzima jedan kvadrat pri čemu su svi kvadrati jednaki. Pismo ima vrlo uredan raspored pisanja kako po horizontali, tako i po vertikali, te se čita sleva nadesno.

Od nekih 45.000 znakova redukovanjem se danas koristi 36.000 znakova, ali za normalno komuniciranje i čitanje dnevnih novina dovoljno je poznavati 3.000 ideograma, odnosno znakova. Na razvojni put pisma od slikovnog do pojmovnog uticala su dva faktora: prvi je sve jača šematizacija, pojednostavljenje i ujednačavanje češće upotrebljavanih elemenata; druga je uvođenje metaforičkih, odnosno simboličnih ideograma za reči apstraktnog i afektivnog značenja. U daljnim razvojnim fazama ideogrami prestaju biti nositelji misaonih značenja, već postaju oznake glasovnih struktura. Više se ideograma sastavlja zajedno da bi se izazvao glasovni sastav neke reči, pa dešifriranje često nalikuje dešifriranju rebusa.

Npr. usta + ptica = pevati

Kaligrafija je specifična kineska umetnost ispisivanja poruka crnim tušem i kistom. Zahvaljujući tome kinesko pismo se proslavilo u celom svetu. Osim kineskih slova poznati su i kineski pečati koji su dali ideju za današnji bar kod.

Stvaranje han pisma (kineskog pisma)

U vreme dinastije Han (206. p.n.e — 220. n.e) dela su pisana u popularnom li-šu stilu, koji pripada školi modernih karaktera. U to vreme je osnovan Tajsjue carski univerzitet od strane cara koji je vladao u to vreme, Han Vudija (dinastija Zapadni Han), kako bi se predavali Konfucijevi klasici (Klasična poezija, Knjiga spisa, Knjiga rituala, Knjiga promena i Prolećni i jesenji anali). Zbog stila kojim su pisani, ovi klasici su nazvani klasici modernih karaktera. Međutim, kada je ovaj car bio pri kraju vladavine, u Konfucijevoj staroj kući su pronađeni zapisi pisani na dadžuanu (stari karakteri), te su ti klasici poznati kao klasici starih karaktera.

Pošto su ovo bile dve različite vrste karaktera, to je dovodilo do zabuna i do nerazumevanja samih Konfucijevih dela. Nedoumica zbog proučavanja njegovih dela je trajala skoro 200 godina, dok Sju Šen (58 — 147) nije proveo dvadeset i dve godine pišući Šuoven Đjiedzi (Shuo wen jie zi (objašnjenje karaktera i tumačenje reči); Poreklo kineskog pisma). Sju Šen se zalagao za klasike pisane starim karakterima. Živeo je u vreme dinastije Istočni Han (25 — 220). Analizirao je strukturu kineskih karaktera koristeći koncept „ šest kategorija”, što je mnogo značilo kineskoj paleografiji.

Šuoven Đjiedzi na taj način predstavlja prvi rečnik starih karaktera. Sadrži 15 tomova, ukupno 9 353 starih han karaktera grupisanih u 540 kategorija, takođe ovde se javlja sistem navođenja na osnovu komponenata han karaktera, odnosno na osnovu radikala, što se i danas praktikuje. Upravo na osnovu toga je izvršio grupisanje u 540 kategorija. On je tumačio karaktere pomoću šest načina oblikovanja pisma(, poznatih po nazivom LIU SHU(六书). Shu (书) se izvorno odnosilo na pismo, a danas se prevodi kao knjiga, dok je liu (六) broj šest.

Han šu (Han shu); Knjiga dinastije Han

Termin liu šu je postojao pre Sju Šena. Prvi put se taj termin javlja u Ritualima dinastije Čou, ali se tu ne opisuje njegov sadržaj. Najraniji spis u kome se objašnjava jeste Knjiga dinastije Han (Han shu汉书) od Ban Gua. U odeljku „ O umećima i šarama” (Yi wen zhi) on kaže: „ U drevno vreme se sa osam godina počinjalo osnovno učenje siao sjue (xiao xue小学), ovako su državni službeici dinastije Čou, baoši (baoshi保氏) pristupali odgoju dece ondašnje države, podučavali su ih liu šu (liu shu六书), a to su oblik slike (xiang xing象形); događaj, stvar na koju se slika odnosi (xiang shi象事); smisao, značenje slike (xiang yi象意); glasovna vrednost, odnosno kako se izgovara naslikano (xiang sheng象声); kako se tumači značenje (zhuan zhu转柱) i koje je pozajmljeno značenje (jia jie假借). Eto to su bili temelji na kojima su kreirani karakteri (zao zi造字).”

Šest načina kreiranja karaktera (liu shu 六书)

Oblik, forma slike (象形)

Piktografski karakteri sabrani u jedno čine ranu formu pisma. Izgledaju kao crteži, kao slika koja sledi telesnu strukturu i tako opisuju izgled same stvari koju predstavljaju. Broj ovih karaktera je mali. Postoji dosta primera ovih karaktera: sunce, mesec, delovi ljudskog tela, biljke, drveće, šolje, čaše, činije… Te predmete relativno lako identifikujemo. Ovi karakteri imaju jedinstven oblik koji je nedeljiv, pa se mogu nazivati i „ nezavisni karakteri”. Piktofonetske slike kao reči nose određenu glasovnu vrednost, ali je kao slike ne poseduju. Sunce je日(ri), 山(shan) podseća na planinske vrhove, znači planina, 人(ren) izgleda kao profil osobe, predstavlja čoveka i sl.

Ovi karakteri ne mogu predstavljati sve stvari, naročito zbog postojanja apstraktnih pojmova. U Sju Šenovom rečniku, od 9 353 karaktera, 300 predstavljaju piktografi. Mada oni su značajni jer predstavljaju osnov za stvaranje drugih kategorija karaktera.

Ukazivanje na stvari i bića (象事)

Kada vidimo sliku, ona nam omogućava da je prepoznamo, ali tek kada malo dublje zađemo u nju, otkriva nam se njeno značenje. Oni se sastoje od indikativnog elementa koji je pridodat piktografskim karakterima. Numerički karakteri poput jedan (yi一), dva (er二), tri (san三) su tipičan primer. 木(mu) predstavlja drvo, a dodavanjem linije koja je povučena u donjem delu tog karaktera dobija se značenje onoga odakle je drvo niklo, koren本(ben). Karakter za oštricu noža (ren刃) je napravljen dodavanjem tačke na piktografski karakter dao刀koji nosi značenje noža. Karakter kou口predstavlja usta, a kada u ta usta stavimo nešto ukusno, dobijamo gan甘, karakter za nešto sa slatkim ukusom. Ova vrsta karaktera može izraziti neke jednostavnije pojmove, ali ne složene. U Šuoven Đjiedzi se nalazi samo stotinak.

Smisao, značenje (象意)

Doći do smisla preko nekoliko povezanih stvari ili događaja. Karakter及(ji)koji se sastoji od piktografa za čoveka 人(ren) i ruke手(shou) prdstavlja ruku koja hvata čoveka ispred nje. Potom, jezik 舌 (she) i slatko 甘 (gan) daju karakter tian 胡 koji ima značenje „ slatko”. Ovi karakteri su sastavljeni iz nekih delova, a pritom svi ti delovi imaju svoje posebno značenje, te se njihovim spajanjem dolazi do novog.

Piktofonetski karakteri (形声)

Dosadašnji pristupi kreiranja karaktera nemaju mogućnost ukazivanja razlika u nijansama u značenju nekih reči. Na primer, karakteri majka 妈 (ma), starija sestra姐(jie), mlađa sestra妺(mei) svi sadrže element koji se odnosi na ženu女(nü). Nije bilo moguće prostim piktografima pokazati razliku između starije i mlađe sestre i slično, te su ovi karakteri sastavljeni od dva dela: onog koji se odnosi na smisao i onog koji se odnosi na zvučnu vrednost. 女(nü) je, dakle, njihov značenjski deo, a drugi deo karaktera se odnosi na njihov izgovor. Reč li 吏, koja se odnosi na službenički položaj u staroj Kini, se sastoji od karaktera yi一(jedan) i shi史. Prvi deo je nosilac glasa, a drugi se odnosio na onog ko je lečio narod, te je nosilac smisla.

Ova vrsta karaktera pruža obilje mogućnosti, stoga ova vrsta čini oko 85 % ukupnog broja kineskih karaktera.

Dva načina stvaranja piktofonetskih karaktera

• a) Označavanje zvuka na crtežima

Veliki broj ove vrste karaktera je stvoren upotrebom gotovih karaktera da bi se ukazalo da njihovu glasovnu vrednost. Karakter hu湖koji znači jezero je sastavljen od radikala koji označava vodu (氵), a gotov karakter 胡 daje zvučnu vrednost. Ako umesto karaktera 胡 stavimo neki drugi karakter poput每, 酉, 可, 永, dobijamo karaktere sa novim značenjem: hai海 (more), jiu酒 (alkoholno piće), jiang河 (reka), yung泳 (plivanje)….

• b) Sparivanje zvukova i crteža

Velik broj piktografskih karaktera sa sličnom zvučnom vrednošću su nastalo spajanjem jednog određenog karaktera koji ima tu glasovnu vrednost sa drugim različitim karakterima koji su nosioci vrednosti. Na primer, bao包 je nosilaz glasovne vrednosti, a dodavanjem drugih karaktera njemu dovodi do stvaranja karaktera sa novim značenjem, poput: 抱 bao(držati u naručju; 扌se odnosi na ruku), pao跑(trčati; prvi deo karaktera se odnosi na stopalo), pao泡 (natopiti; 氵se odnosi na vodu) i tako dalje.

Struktura piktofonetskih karaktera

Han zi (kineski karakteri)

Postoji šest načina kombinovanja zvuka i bolika u piktofonetskom karakteru:

• oblik na levoj, a zvuk na desnoj strani;
• oblik na desnoj, a zvuk na levoj strani;
• oblik na gornjem, a zvuk u donjem delu;
• oblik na donjem, a zvuk u gornjem delu;
• oblik izvan, a zvuk unutra;
• oblik unutra, a zvuk izvan.

Najčešće se koristi prva varijanta, a potom treća. Postoji i veliki broj han karaktera koji su piktofonetici.

Ideografski elementi piktofonetskih karaktera

Piktofonetici su u osnovi ideografski karakteri, iako su razvili fonografski deo. Postojanje ogromnog broja ove vrste karaktera je razlog zašto han karakteri nisu postali fonogrami.

Piktofonetski karakteri su s vremenom nestali, te komponente zvuka koje imamo u ogromnom broju piktofonetskih karaktera danas ne predstavljaju tačan izgovor karaktera.

Tumačenje značenja

Ovde spadaju karakteri koji imaju iste komponente, ista značenja i slične izgovore. U knjizi Sju Šena se navodi primer lao 老(star) i kao考 (ostareo). Oba karaktera u sebi sadrže komponentu lao老 (star). Imaju slične izgovore i isto značenje, odnosno, 老je 考, i obrnuto. Ljudi su ih nekada koristili da bi jedan karakter označili pomoću drugog.

Ovo predstavlja transfer smisla i modifikaciju oblika. Po ovim uticajem su se u kineskom jeziku javili karakteri koji imaju

• isti oblik, različitu glasovnu vrednost i isto značenje (you yin zi);
• isti oblik, istu glasovnu vrednost i različito značenje (jia jie zi);
• isti oblik, različitu glasovnu vrednost i različito značenje (you du zi). Ovde spadaju karakteri koji imaju istu fonetsku vrednost, ali nemaju istu tonsku vrednost. Može se desiti da se imanica čita u prvom tonu, a glagol u četvrtom;
• različiti oblik, istu glasovnu vrednost i isto značenje (yi ti zi).

Pozajmljeno značenje

U početku nije bilo karaktera za određenu reč, te se pozajmljivala glasovna vrednost već postojećeg karaktera koji je „ glumio” značenje nove reči. Drugim rečima, već postojeći karakter se koristio da podrži nov homofon. Na primer, karakter bei北, koji izgleda kao dve osobe koje stoje leđa uz leđa, originalno je imao značenje „ suprotnost”. S vremenom se pojavio homofon bej, koji je označavao sever, ali koji nije imao svoj karakter, pa je stoga karakter pozajmljen tom homofonu da predstavlja pravac severa. Radi pravljenja razlike između izvornog i pozajmljenog značenja, karakteru 北 je dodat radikal koji se odnosi na telo 月. Kao novi karakter, 背 znači „ suprotnost”.

Drugi primer bi bila imanica zhi止 koja je originalno predstavljala nogu. Pozajmljena je da bi igrala ulogu nove reči, i to glagola, u značenju „ zaustaviti se”止. U ovakvim slučajevima je teško napraviti razliku između smisla karaktera od kojeg je pozajmljena glasovna vrednost sa onim koji ima produženo značenje.

Na početku je većina piktofonetskih karaktera nastala na ovaj način.

Kineski karakteri su, dakle, formirani na osnovu:

• shi 事(događaja, stvari);
• xing 形(oblika, forme);
• sheng 声(glasovne vrednosti);
• yi 意(smisla).

Literatura

• Đijentang, Han; Kineska kultura. Pismo, IP Albatros plus. . Београд. 2016. ISBN 978-86-6081-222-5. 
• Pušić, Radosav; Slika u srcu kineskog pisma, u Večna riznica, prir. K. Jamasaki i R. Pušić, Filološki fakultet, Beograd, 2007, p. 223—241.
• Pušić, Radosav; Kineski jezik i njegovo pismo, u Svet reči, br. 13-14, 2001.
• World Health Organization (2007). WHO international standard terminologies on traditional medicine in the Western Pacific Region. Pristupljeno 22. 6. 2015. 
• Potowski, Kim (2010). Language Diversity in the USA. Cambridge: Cambridge University Press. str. 82. ISBN 978-0-521-74533-8. 
•  This article incorporates text from The Chinese recorder and missionary journal, Volume 3, a publication from 1871 now in the public domain in the United States.
• Baxter, William H. (1992). A Handbook of Old Chinese Phonology. Berlin: Mouton de Gruyter. ISBN 978-3-11-012324-1. 
• Boltz, William G. (1986). „Early Chinese Writing”. World Archaeology. 17 (3): 420—436. JSTOR 124705. doi:10.1080/00438243.1986.9979980. 
• —— (1994). The origin and early development of the Chinese writing system. New Haven: American Oriental Society. ISBN 978-0-940490-78-9. 
• Coulmas, Florian (1991). The writing systems of the world. Blackwell. ISBN 978-0-631-18028-9. 
• Hannas, Wm. C. (1997). Asia's Orthographic Dilemma. University of Hawaii Press. ISBN 978-0-8248-1892-0. 
• Keightley, David (1978). Sources of Shang history: the oracle-bone inscriptions of bronze-age China. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-02969-9. 
• —— (1996). „Art, Ancestors, and the Origins of Writing in China”. Representations. 56: 68—95. JSTOR 2928708. 
• Kern, Martin (2010). „Early Chinese literature, beginnings through Western Han”. Ur.: Owen, Stephen. The Cambridge History of Chinese Literature, vol. 1: To 1375. Cambridge: Cambridge University Press. str. 1—115. ISBN 978-0-521-85558-7. 
• Norman, Jerry (1988). Chinese. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-29653-3. 
• Pulleyblank, Edwin G. (1984). Middle Chinese: a study in historical phonology. Vancouver: University of British Columbia Press. ISBN 978-0-7748-0192-8. 
• Qiu, Xigui (2000). Chinese writing. Prevod: Gilbert L. Mattos; Jerry Norman. Berkeley: Society for the Study of Early China and The Institute of East Asian Studies, University of California. ISBN 978-1-55729-071-7.  (English translation of Wénzìxué Gàiyào 文字學概要, Shangwu, 1988)
• Ramsey, S. Robert (1987). The Languages of China. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-01468-5. 
• Sampson, Geoffrey; Chen, Zhiqun (2013). The reality of compound ideographs (PDF). Journal of Chinese Linguistics. 41. str. 255—272. 
• Wilkinson, Endymion (2012). Chinese History: A New Manual. Harvard-Yenching Institute Monograph Series 84. Cambridge, MA: Harvard-Yenching Institute; Harvard University Asia Center. ISBN 978-0-674-06715-8. 
• Yip, Po-ching (2000). The Chinese Lexicon: A Comprehensive Survey. Psychology Press. ISBN 978-0-415-15174-0. 
• Yong, Heming; Peng, Jing (2008). Chinese Lexicography : A History from 1046 BC to AD 1911: A History from 1046 BC to AD 1911. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-156167-2. 
• Zhou, Youguang (2003). The Historical Evolution of Chinese Languages and Scripts. Prevod: Zhang Liqing. Columbus: National East Asian Languages Resource Center, Ohio State University. ISBN 978-0-87415-349-1. 
• Galambos, Imre (2006). Orthography of early Chinese writing: evidence from newly excavated manuscripts (PDF). Budapest: Eötvös Loránd University. ISBN 978-963-463-811-7. 

Early works of historical interest

• Samuel Wells Williams (1842). Easy lessons in Chinese: or progressive exercises to facilitate the study of that language. Printed at the Office of the Chinese Repository. 
• Herbert Allen Giles (1892). A Chinese-English dictionary, Volume 1. B. Quaritch. str. 1415. 
• P. Poletti (1896). A Chinese and English dictionary, arranged according to radicals and sub-radicals. Printed at the American Presbyterian mission press. str. 307. 
• William Edward Soothill (1900). The student's four thousand [characters] and general pocket dictionary (2 izd.). American Presbyterian Mission Press. str. 420. 
• Chalmers, John (1882). An account of the structure of Chinese characters under 300 primary forms: after the Shwoh-wan, 100 A.D., and the phonetic Shwoh-wan, 1833. Trübner & co. str. 199. 
• Chinese and English dictionary: compiled from reliable authors. American Tract Society. 1893. str. 348. 
• Edkins, Joseph (1876). Introduction to the study of the Chinese characters. Trübner & co. str. 314. 
• Kangxi (Emperor of China) (1842). Chinese and English dictionary: containing all the words in the Chinese imperial dictionary; arranged according to the radicals, Volume 1. Printed at Parapattan. 
• Tai Tung (Dai Tong 戴侗) (1954). The Six Scripts Or the Principles of Chinese Writing. Cambridge University Press. str. 114. 1-107-60515-6. 

Rani radovi od istorijskog značaja

• Chinese and English dictionary: compiled from reliable authors. American Tract Society. 1893. Pristupljeno 15. 5. 2011. 
• Kangxi (Emperor of China) (1842). Chinese and English dictionary: containing all the words in the Chinese imperial dictionary; arranged according to the radicals, Volume 1. Printed at Parapattan. Pristupljeno 15. 5. 2011. 

Spoljašnje veze

• Kineski jezik i pismo
• Formiranje kineskih karaktera

Istorija i konstrukcija kineskih slova

• Excerpt from Visible Speech: The Diverse Oneness of Writing Systems by John DeFrancis, © 1989 by the University of Hawai`i Press. Used by permission of the University of Hawai`i Press.

Onlajn rečnici i reference slova

• Chinese Text Project Dictionary Comprehensive character dictionary including data for all Chinese characters in Unicode, and exemplary usage from early Chinese texts.
• Evolution of Chinese Characters
• Zhongwen.com: a searchable dictionary with information about character formation
• Richard Sears, Chinese Etymology.
• Da, Jun, Chinese text computing Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. maj 2021) — statistics on use of Chinese characters

Kineska slova u računarstvu

• Unihan Database: Chinese, Japanese, and Korean references, readings, and meanings for all the Chinese and Chinese-derived characters in the Unicode character set
• cchar.com Chinese Character Software Arhivirano na sajtu Wayback Machine (8. maj 2015): Step by step pictures showing how to write Chinese characters.
• Daoulagad Han — Mobile OCR hanzi dictionary, OCR interface to the UniHan database