Википедија

Koža

Ukoliko ste tražili kožu kao materijal, pogledajte članak koža.

Koža predstavlja omotač tela koji je u neposrednom dodiru sa spoljašnjom sredinom. Kod beskičmenjaka i nižih hordata (plaštaši, amfioksus) koža je jednoslojna, dok je kod kičmenjaka izgrađena od više slojeva. Boja kože zavisi od stanja krvnih žilica i količine pigmenta. Površina kože odraslog čoveka prosečne visine iznosi 1,7 m², a masa oko 18% ukupne mase tela. Pokožica je izgrađena od tvrdih ćelija koje na spoljašnjem sloju otpadaju, a zamenjuju ih ćelije koje se vrlo brzo množe u temeljnom sloju i zamene stare.

Koža
Koža, njeni slojevi i glavni delovi[1][2]
Koža slona
Detalji
Identifikatori
LatinskiCutis
MeSHD012867
TAA16.0.00.002
Anatomska terminologija
Građa kože čoveka

Druga životinjska pokrovna tkiva, poput egzoskeletona zglavkara,[3][4] imaju različito razvojno poreklo, strukturu i hemijsku kompoziciju. Kod sisara, koža je organ pokrovnog sistema koji se sastoji od višeslojnog ektodermalnog tkiva, i štiti tkiva koja okružuje: mišiće, kosti, ligamente i unutrašnje organe. Koža različite prirode postoji kod vodozemca, gmizavaca, i ptica.[5] Svi sisari imaju dlaku na svojoj koži, čak i morski sisari kao što su kitovi, delfini, i pliskavice, koji izgledaju kao da su bezdlaki.

Koža je u kontaktu sa okruženjem i predstavlja prvu liniju odbrane od spoljašnjih faktora. Osnovne uloge kože su:

  • zaštitna – štiti telo od mehaničkih povreda, patogenih organizama (koža je nepropustljiva za viruse i bakterije kad je neoštećena),[6] od UV Sunčevih zraka
  • održavanje stalnog sastava unutrašnje telesne sredine (homeostaza) tako što kod kopnenih sprečava gubitak vode i soli, a kod vodenih kičmenjaka preveliki ulazak vode u telo;[7]
  • učestvuje u razmeni materija – razmena gasova, što je od posebnog značaja za disanje vodenih organizama;
  • produkcija folata i vitamina D
  • učestvuje u procesima ekskrecije (izlučivanja) koji se vrše kožnim žlezdama;
  • primanje spoljašnjih nadražaja pomoću brojnih čulnih organa koji su u njoj smešteni;
  • učestvuje u termoregulaciji kod homeotermnih organizama (imaju stalnu telesnu temperaturu i pripadaju im ptice i sisari) tako što reguliše odavanje toplote iz tela (znojenje).

Ozbiljno oštećena koža se može zalečiti putem formiranja tkiva ožiljka. Takvo tkivo je ponekad depigmentisano i drugačije boje. Debljina kože takođe varira od lokacije do lokacije na organizmu. Kod ljudi, na primer, koža koja se nalazi ispod očiju i oko očnih kapaka je najtanja koža na telu sa debljinom od svega 0,5 mm, i jedna je od prvih oblasti koje pokažu znake starenja, kao što su bore. Koža na dlanovima i stopalima je debela 4 mm i predstavlja najdeblju kožu na telu. Brzina i kvalitet zarastanja rana na koži se poboljšava prijemom estrogena.[8][9][10]

Krzno je gusta dlaka.[11] Primarna uloga krzna je izolacija kože. Ono isto tako služi kao sekundarna polna karakteristika i kao kamuflaža. Kod nekih životinja koža je veoma tvrda i debela i može se obrađivati radi stvaranja kožnih materija. Gmizavci i ribe imaju zaštitne krljušti na koži, a ptice imaju perje, što su tkiva napravljena od β-keratina. Koža vodozemaca nije jaka barijera, posebno u pogledu prolaska hemikalija kroz kožu i često je podložna osmozi i silama difuzije. Na primer, žaba koja sedi u anestetičkom rastvoru brzo bi pala u stanje sedacije, jer hemikalije difuzno prolaze kroz kožu. Koža vodozemaca igra ključnu ulogu u svakodnevnom opstanku i njihovoj sposobnosti da iskoriste širok opseg staništa i ekološki uslova.[12]

Građa kože uredi

Vidi još: Ljudska koža

Koža
 
Distribucija krvnih sudova u koži tabana.
 
Dijagramski prikaz sekcije kože.
Identifikatori
MeSHD012867
TAA16.0.00.002
Anatomska terminologija
 
(Takođe pogledajte:  rotirajući prikaz (1,1 mb))
Optički koherentni tomogram[13][14] vrha prsta, na kome je prikazan stratum corneum (debljine od oko 500 µm) sa stratum disjunctum na površini i stratum lucidum (vezi sa stratum spinosum) u sredini. Na dnu su površinski delovi dermisa. Znojne žlezde su jasno uočljive.[15]

Koža kičmenjaka sastoji se iz dva dela:

  • spoljašnji deo čini pokožica (epidermis);
  • unutrašnji je krzno (dermis). Ova dva dela razlikuju se po građi, funkciji i poreklu.
  • treći sloj je potkožno tkivo.

Pokožica uredi

Glavni članak: Pokožica

Pokožica (epidermis) se uvek sastoji od više slojeva epitelijalnih ćelija koje su zbijene jedna uz drugu i grade kompaktan sloj.[16] Broj slojeva je različit na raznim mestima na telu, kao što je npr. kod čoveka broj slojeva veći na dlanovima i stopalima. Površinski slojevi sastoje se iz sasvim spljoštenih ćelija, koje postepeno izumiru i zamenjuju se novim.[17]

Donji slojevi pokožice koji se nalaze uz krzno su aktivni u tokom celog života i svojim deobama obrazuju gornje slojeve ćelija. Oni predstavljaju germinativni sloj. U ćelijama gornjih slojeva pokožice dolazi do procesa orožnjavanja – ćelije se postepeno ispunjavaju rožnom materijom (keratinom) što dovodi do izumiranja tih ćelija. Tako se na samoj površini tela obrazuje sloj mrtvih ćelija – rožni sloj. Između rožnog i germinativnog sloja nalaze se prelazni slojevi u kojima orožnjavanje nije dovršeno. Rožni sloj ima zaštitnu ulogu i naročito je dobro razvijen kod tipičnih kopnenih kičmenjaka, gmizavaca, ptica i sisara, dok je kod vodozemaca relativno tanak. Površinski rožni slojevi odbacuju se stalno i delimično (perutanje) ili periodično u celini u vidu presvlačenja (kod zmija – zmijska košuljica).

Na račun rožnog sloja razvile su se u toku evolucije razne zaštitne tvorevine kao što su rožne krljušti (pokrivaju telo guštera i zmija), rožne ploče (kornjače i krokodili), perje, dlake, kandže, nokti, kopita, rogovi idr. Perje (mitarenjem), a dlake linjanjem se takođe periodično odbacuju.

Glavni članak: rožne tvorevine kože

Krzno uredi

Krzno (lat. dermis) je sastavljeno od rastresitog vezivnog tkiva u kome su dominantna kolagena vlakna utopljena u matriksu koji sadrži ćelije:

Pored toga u krznu su smešteni i:

  • završeci krvnih i limfnih sudova;
  • nervni završeci
  • razni čulni organi
  • mišićna vlakna
  • derivati epidermisa i krzna

Površina krzna obrazuje mnoga ispupčenja koja zalaze u epidermis čime je ostvarena tesna veza između ova dva dela. U krznu se nalaze krvni i limfni sudovi, snopovi glatkih mišićnih vlakana (vezuju se za dlake i perje), slobodni nervni završeci i čulni organi. Osim toga, u krznu se nalaze i razne egzokrine žlezde koje preko izvodnih kanala izbacuju sekret na površinu kože.

Kožne žlezde uredi

Kod nižih kičmenjaka (kolousta i riba), one su, kao i kod beskičmenjaka, jednoćelijske i proizvode sluz koja smanjuje trenje pri kretanju kroz vodu. Kod ostalih kičmenjaka kožne žlezde su višećelijske.

Kod vodozemaca one izlučuju sluz koja vlaži kožu što omogućava disanje koje se kod njih u znatnoj meri obavlja preko kože. Neke sluzne žlezde vodozemaca mogu da stvaraju otrove koji služe za zaštitu.

Kod gmizavaca kožne žlezde nemaju ekskretornu ulogu, već uglavnom stoje pod uticajem seksualiteta, kao npr. mošusne žlezde krokodila.

Najčešća i najpoznatija žlezda u koži ptica je trtična žlezda koja luči mastan sekret kojim se premazuje perje i koja je naročito razvijena kod vodenih ptica.

Kod sisara su razvijene znojne, lojne i mlečne žlezde. Tečnim sekretom znojnih žlezda se izbacuju proizvodi razmene materija, a imaju ulogu i u termoregulaciji (snižavanje telesne temperature). U obliku su cevčica čiji je donji kraj uvijen u klupko i smešten u krznu, a gornji se izliva na površinu kože. Mogu da budu raspoređene po celoj površini tela ili samo na određenim mestima (kod psa se nalaze na njušci). Kod kitova nema ovih žlezda. Sekret znojnih žlezda može da bude gust i mastan, npr. u uhu čoveka. (Kod čoveka se nalazi oko 2,5 miliona znojnih žlezda koje su najgušće raspoređene na dlanovima, tabanima, pod pazuhom i na čelu.)

Znojne žlezde su smeštene duboko u krznu. Sa površinskim slojem kože povezane su vijugavom cevčicom i izlučuju znoj. Znoj je tečnost žućkaste boje i posebnog mirisa. Znojenjem se odstranjuju nepotrebne materije iz organizma. To je značajan mehanizam regulisanja telesne temperature, jer je voda veoma bitan sastojak znoja. Znoj, takođe, ima i zaštitnu ulogu, jer je kiseo i tako sprečava razvoj bakterija na površini kože.

Lojne žlezde proizvode mastan sekret koji se izlučuje pri korenu dlake i služi za njihovo podmazivanje i sprečava isušivanje i perutanje kože. Nema ih na golim delovima tela, osim na očnim kapcima i usnama.

Mlečne žlezde su dobro razvijene samo kod ženki i njihov sekret služi za ishranu mladunaca.

Osim navedenih, kod sisara postoji čitav niz drugih žlezda čiji je sekret mirišljav i služi za međusobno prepoznavanje ili kao sredstvo za odbranu.

Boja kože uredi

Boja kože zavisi od tri faktora:

  • žućkaste nijanse ćelija epidermisa;
  • prozračnosti ćelija epidermisa, usled čega se provide krvni sudovi ispod njega, što daje ljubičaste tonove koži;
  • vrste i količine pigmenta.

Ćelije koje nose pigment (hromatofore) leže pretežno u krznu, ali ih ima i u epidermisu.

Ispod kože nalazi se potkožni sloj koji je rastresitiji u odnosu na krzno. Ovaj sloj povezuje kožu sa mišićima. U njemu se često nagomilavaju rezerve masti.

Boja kože zavisi on pigmenta melanina. Što u koži više ima melanina koža je više tamnija, a takva koža je manje izložena suncu. U suprotnom koža više izloženija suncu i ima više šanse da je sunce opeče.

Čovek uredi

Koža prekriva celo telo i jedan je od najvećih sistema organa ljudskog organizma. Ukupna površina kože odraslog čoveka je između 1.5 i 2 kvadratna metra. Debljina kože je promenljiva i kreće se od 0.5 do 4 milimetra. Najtanja je na očnim kapcima, a najdeblja je na dlanovima i petama. Ljudska koža je slična većini drugih sisarskih koža, pri čemu je najsličnija svinjskoj koži.[18][19] Koža ima tri sloja: epidermis, dermis i hipodermis.[20] Najbrojnije ćelije epidermisa su keratinociti, a osim njih postoje i melanociti (pigmentne ćelije), Langerhansove ćelije i Merkelove ćelije. Dermis se sastoji od papilarnog dela i retikularnog dela koji se razlikuju po gustini ćelija i vezivnog tkiva. Hipodermis predstavlja uglavnom masno tkivo.

Koža se oko telesnih otvora transformiše u sluzokožu. Sluzokoža štiti pored telesnih otvora i organe za disanje i varenje. Ona je crvenkastoružičaste boje, jer je bolje prokrvljena od kože. Naziv je dobila po vlažnosti koja potiče od ćelija koje luče sluz.

Geni i proteini izraženi u epidermisu uredi

Oko 70% svih ljudskih gena koji kodiraju proteine je izraženo u koži.[21][22] Skoro 500 gena ima povišeni obrazac izražavanja u koži. Postoji manje od 100 gena koji su specifični za kožu i oni se izražavaju u epidermisu.[23] Analiza odgovarajućih proteina pokazuje da se oni uglavnom izražavaju u keratinocitima[24][25] i da imaju funkcije vezane za skvamozno diferencijaciju i kornifikacija.

Receptori somatosenzornog sistema u koži uredi

Za više informacija pogledajte: Somatosenzorni sistem

Na preseku kože. moguće je izdvojiti tri glavna sloja: epiderm (pokožica), derm (krzno) i hipoderm. Epiderm je pokriven slojem mrtvih ćelija, a zatim sledi sloj ćelija bez receptora i Malpigijev sloj. U Malpigijevom sloju se od receptora nalaze slobodni nervni završeci, kao i Merkelovi diskovi.[26]

Epiderm je od derma odvojen veoma nabranom bazilarnom membranom, tako da "bradavice" derma ulaze duboko u epiderm i obrnuto. Ovaj bradavičasti sloj je najbogatiji receptornim elementima. Tu se nalaze Majsnerova telašca, Krauzeova telašca i spletovi nervnih završetaka koji prate sitne krvne sudove. Pravo krzno, koje se nalazi ispod sloja bradavice, je praktično bez receptora. U hipodermu se nalaze najveći receptori, Fater-Pačinijeva telašca, zatim Rufinijevi cilindri i Golđi-Maconijeva telašca, za koje neki tvrde i da su kao Krauzeova.[26]

Osim pomenutih receptora, ne treba zaboraviti i na dlaku, koja je receptorni organ, jer je njen koren obmotan spletom - košarom nervnih vlakana. Ona registruje pritisak koji se prenosi preko dlake.[27]

Kožni receptori se razlikuju po veličini i građi. Dok većina njih ima oblik inkapsuliranog nervnog završetka, slobodni nervni završeci su bez kapsula. I mada kapsule izgledaju veoma različito, postoji zajednička shema njihove građe. Obično se sastoje od opni oko zatvorene mreže neurofibrila koje gube svoj mijelinski omotač. Prefribrilna materija učestvuje u građi kapsule.[27]

Reference uredi

  1. ^ Terminologia histologica: international terms for human cytology and histology. Federative International Committee on Anatomical Terminology. Philadelphia: Wolters Kluwer Health/Lippincott Williams & Wilkins. 2008. str. 121. ISBN 9780781775373. 
  2. ^ Gray, Henry (1918). „The Organs of the Senses and the Common Integument”. Anatomy of the Human Body (20th izd.). Philadelphia: Lea & Febiger. 
  3. ^ Cutler, B. (avgust 1980), „Arthropod cuticle features and arthropod monophyly”, Cellular and Molecular Life Sciences, 36 (8): 953, doi:10.1007/BF01953812 
  4. ^ Kovoor, J. (1978). „Natural calcification of the prosomatic endosternite in the Phalangiidae (Arachnida:Opiliones).”. Calcified Tissue Research. 26 (3): 267—9. PMID 750069. 
  5. ^ Alibardi L (2003). „Adaptation to the land: The skin of reptiles in comparison to that of amphibians and endotherm amniotes”. J Exp Zoolog B Mol Dev Evol. 298 (1): 12—41. PMID 12949767. doi:10.1002/jez.b.24. 
  6. ^ Proksch E, Brandner JM, Jensen JM (2008). „The skin: an indispensable barrier”. Exp Dermatol. 17 (12): 1063—72. PMID 19043850. doi:10.1111/j.1600-0625.2008.00786.x. 
  7. ^ Madison KC (2003). „Barrier function of the skin: "la raison d'être" of the epidermis” (PDF). J Invest Dermatol. 121 (2): 231—41. PMID 12880413. doi:10.1046/j.1523-1747.2003.12359.x. 
  8. ^ MJ, Thornton (2002). „The biological actions of estrogen in skin” (PDF). Experimental Dermatology. 11 (6): 487—502. PMID 12473056. doi:10.1034/j.1600-0625.2002.110601.x. 
  9. ^ Ashcroft, Gillian S.; Teresa Greenwell-Wild & Mark W. J. Ferguson (1999). „Topical Estrogen Accelerates Cutaneous Wound Healing in Aged Humans Associated with an Altered Inflammatory Response”. The American Journal of Pathology. 155 (4): 1137—1146. PMC 1867002  . PMID 10514397. doi:10.1016/S0002-9440(10)65217-0. 
  10. ^ May, Desiree; Tania J. Phillips (2006). „Sex Hormones and Wound Healing”. Wounds. 
  11. ^ „fur”. Pristupljeno 4. 3. 2017 — preko The Free Dictionary. 
  12. ^ Clarke, BT (1997). „The natural history of amphibian skin secretions, their normal functioning and potential medical applications.”. Biological Reviews of the Cambridge Philosophical Society. 72 (3): 365—379. PMID 9336100. doi:10.1017/s0006323197005045. 
  13. ^ Fercher, A.F.; Roth, E. (15. 9. 1986). „Ophthalmic laser interferometry”. Proc. SPIE. Optical Instrumentation for Biomedical Laser Applications. 658: 48—51. doi:10.1117/12.938523. 
  14. ^ Sadowski T, Klose C, Gerl MJ, Wójcik-Maciejewicz A, Herzog R, Simons K, Reich A, Surma MA (2017). „Large-scale human skin lipidomics by quantitative, high-throughput shotgun mass spectrometry”. Scientific Reports. 7: 43761. PMC 5339821  . PMID 28266621. doi:10.1038/srep43761. 
  15. ^ Bolognia; Jorizzo; Schaffer (2012). Dermatology. Structure and Function of Eccrine, Apocrine and Sebaceous Glands (3rd izd.). str. 539—544. ISBN 978-0723435716. 
  16. ^ McGrath, J.A.; Eady, R.A.; Pope, F.M. (2004). Rook's Textbook of Dermatology (7th izd.). Blackwell Publishing. str. 3.1—3.6. ISBN 978-0-632-06429-8. 
  17. ^ Breitkreutz, D; Mirancea, N; Nischt, R (2009). „Basement membranes in skin: Unique matrix structures with diverse functions?”. Histochemistry and Cell Biology. 132 (1): 1—10. PMID 19333614. doi:10.1007/s00418-009-0586-0. 
  18. ^ Herron, Alan J. (5. 12. 2009). „Pigs as Dermatologic Models of Human Skin Disease” (PDF). ivis.org. DVM Center for Comparative Medicine and Department of Pathology Baylor College of Medicine Houston, Texas. Pristupljeno 27. 1. 2018. 
  19. ^ Liu, J.; Kim, D.; Brown, L.; Madsen, T.; Bouchard, G. F. „Comparison of Human, Porcine and Rodent Wound Healing With New Miniature Swine Study Data” (PDF). sinclairresearch.com. Sinclair Research Centre, Auxvasse, MO, USA; Veterinary Medical Diagnostic Laboratory, Columbia, MO, USA. Arhivirano iz originala (PDF) 27. 01. 2018. g. Pristupljeno 27. 1. 2018. „Pig skin is anatomically, physiologically, biochemically and immunologically similar to human skin” 
  20. ^ Wilkinson, R.; P.F. Millington (2009). Skin (Digitally printed version izd.). Cambridge: Cambridge University Press. str. 49—50. ISBN 978-0-521-10681-8. 
  21. ^ „The human proteome in skin - The Human Protein Atlas”. www.proteinatlas.org. 
  22. ^ Uhlén, Mathias; Fagerberg, Linn; Hallström, Björn M.; Lindskog, Cecilia; Oksvold, Per; Mardinoglu, Adil; Sivertsson, Åsa; Kampf, Caroline; Sjöstedt, Evelina (23. 1. 2015). „Tissue-based map of the human proteome”. Science (na jeziku: engleski). 347 (6220): 1260419. ISSN 0036-8075. PMID 25613900. doi:10.1126/science.1260419. 
  23. ^ Edqvist, Per-Henrik D.; Fagerberg, Linn; Hallström, Björn M.; Danielsson, Angelika; Edlund, Karolina; Uhlén, Mathias; Pontén, Fredrik (19. 11. 2014). „Expression of Human Skin-Specific Genes Defined by Transcriptomics and Antibody-Based Profiling”. Journal of Histochemistry & Cytochemistry (na jeziku: engleski). 63 (2): 129—141. PMC 4305515  . PMID 25411189. doi:10.1369/0022155414562646. 
  24. ^ JA, McGrath; Eady RAJ; Pope FM. (2004). „Anatomy and Organization of Human Skin”. Ur.: Burns T; Breathnach S; Cox N; Griffiths C. Rook's Textbook of Dermatology (7th izd.). Blackwell Publishing. str. 4190. ISBN 978-0-632-06429-8. doi:10.1002/9780470750520.ch3. Arhivirano iz originala 20. 05. 2020. g. Pristupljeno 1. 6. 2010. 
  25. ^ James W, Berger T, Elston D (2005). Andrews' Diseases of the Skin: Clinical Dermatology (10th izd.). Saunders. str. 5—6. ISBN 978-0-7216-2921-6. Arhivirano iz originala 11. 10. 2010. g. Pristupljeno 1. 6. 2010. 
  26. ^ a b Ognjenović, P. Psihologija opažanja. Beograd: Zavod za udžbenike. Strana 75.
  27. ^ a b Ognjenović, P. Psihologija opažanja. Beograd: Zavod za udžbenike. Strana 76.

Literatura uredi

  • Ćurčić, B: Razviće životinja, Naučna knjiga, Beograd, 1990.
  • Hale. W, G, Morgham, J, P: Školska enciklopedija biologije, Knjiga-komerc, Beograd
  • Kalezić, M: Osnovi morfologije kičmenjaka, ZUNS, Beograd, 2001
  • Mariček, Magdalena, Ćurčić, B, Radović, I: Specijalna zoologija. naučna knjiga, Beograd, 1986
  • Milin J. i saradnici: Embriologija, Univerzitet u Novom Sadu, 1997.
  • Pantić, V:Biologija ćelije, Univerzitet u Beogradu, Beograd, 1997.
  • Pantić, V: Embriologija, Naučna knjiga, Beograd, 1989.
  • Popović S: Embriologija čoveka, Dečje novine, Beograd, 1990.
  • Trpinac, D: Histologija, Kuća štampe, Beograd, 2001.
  • Šerban, M, Nada: Pokretne i nepokretne ćelije - uvod u histologiju, Savremena administracija, Beograd, 1995.
  • Eroschenko, Victor P. (2008). „Integumentary System”. DiFiore's Atlas of Histology with Functional Correlations. Lippincott Williams & Wilkins. str. 212–234. ISBN 9780781770576. 
  • Folk Jr, G. Edgar; Semken Jr, A. (1. 9. 1991). „The evolution of sweat glands”. International Journal of Biometeorology. 35 (3): 180—186. ISSN 0020-7128. doi:10.1007/BF01049065. Pristupljeno 18. 12. 2012. 
  • Kasture, P. V.; Gokhal, S. B.; Parakh, S. R.; Paradkar, A. R. (7. 9. 2008). Pharmaceutics-II: Second Year Diploma in Pharmacy (10 izd.). Nirali Prakashan. str. 15.14—15.16. ISBN 9788185790220. 
  • Kurosumi, Kazumasa; Shibasaki, Susumu; Ito, Toshiho (1984). „Cytology of the Secretion in Mammalian Sweat Glands”. Ur.: Bourne, Geoffrey H.; Danielli, James F. Protein Diffusion in Cell Membranes: Some Biological Implications. Orlando, Florida: Academic Press. str. 253—330. ISBN 9780123644879. 
  • James, William D.; Berger, Timothy G.; Elston, Dirk M. (2011). Andrews' Diseases of the Skin: Clinical Dermatology (11th izd.). London: Elsevier. ISBN 9781437703146. 
  • Krstic, Radivoj V. (18. 3. 2004). Human Microscopic Anatomy: An Atlas for Students of Medicine and Biology. Springer. str. 464, 466—469. ISBN 9783540536666. 
  • Rubin, Raphael; Strayer, David Sheldon (29. 3. 2011). Rubin's Pathology: Clinicopathologic Foundations of Medicine. Lippincott Williams & Wilkins. str. 1043, 1048. ISBN 9781605479682. 
  • Shibasaki, Manabu; Wilson, Thad E.; Crandall, Craig G. (2006). „Neural control and mechanisms of eccrine sweating during heat stress and exercise”. Journal of Applied Physiology. 100 (5): 1692—1701. ISSN 8750-7587. PMID 16614366. doi:10.1152/japplphysiol.01124.2005. 
  • Sørensen, Vibeke W.; Prasad, Gaya (1973). „On the fine structure of horse sweat glands”. Zeitschrift für Anatomie und Entwicklungsgeschichte. 139 (2): 173—183. PMID 4352229. doi:10.1007/BF00523636. [mrtva veza]
  • Slegers, J. F. G. (1964). „The mechanism of sweat-secretion” (pdf). Pflüger's Archiv für die gesamte Physiologie des Menschen und der Tiere. Springer-Verlag. 279 (3): 265—273. ISSN 1432-2013. doi:10.1007/BF00362480. Pristupljeno 23. 12. 2012. 
  • Tsai, Ren-Yu (1. 1. 2006). „Treatment of Excessive Axillary Sweat Syndrome (Hyperhidrosis, Osmidrosis, Bromhidrosis) with Liposuction”. Ur.: Shiffman, Melvin A.; Di Giuseppe, Alberto. Liposuction: Non-Cosmetic Applications. Germany: Springer. str. 496—497. ISBN 9783540280439. 
  • Wilke, K.; Martin, A.; Terstegen, L.; Biel, S. S. (jun 2007). „A short history of sweat gland biology” (pdf). International Journal of Cosmetic Science. 29 (3): 169—179. ISSN 1468-2494. PMID 18489347. doi:10.1111/j.1467-2494.2007.00387.x. 

Spoljašnje veze uredi

 
Koža na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кожа&oldid=27550248”