Kolektivizacija

Kolektivizacija (lat. colligere - zadružiti) proces je pretvaranja privatne svojine (nekretnina i sredstava za rad) u neki oblik zajedničke svojine - državnu ili društvenu svojinu, preko stvaranja kolektiva, kolektivnih gazdinstava, zadruge, kolhoza i sl, koji može biti dobrovoljni ili prinudni.

Jedno od prvih kolektivnih gazdinstava u Rumuniji, osnovano 1949. godine u selu Rašcani, u okrugu Vasluj

Kolektivizacija je najčešće vezana za ekstremne ideologije kao što su: komunizam, nacizam, fašizam i sl., koje privatnu svojinu smatraju preprekom za ostvarenje svojih idealističkih ciljeva.

Istorija pre 20. veka

Mala grupa zemljoradničkih ili stočarskih porodica koje žive zajedno na komadu zemlje kojim se zajednički upravlja jedan je od najčešćih životnih aranžmana u čitavoj ljudskoj istoriji, koji su postojali i takmičili se sa individualističkim oblicima svojine (kao i organizovanim državnim vlasništvom ) od početaka poljoprivrede.

Privatno vlasništvo je postalo dominantno u velikom delu zapadnog sveta i stoga je bolje proučavano. Proces kojim su zajednička zemlja i druga imovina Zapadne Evrope postali privatna je fundamentalno pitanje iza pogleda na imovinu.

Karl Marks je verovao da je sistem koji je nazvao primitivnim komunizmom (zajedničko vlasništvo) nepravedno okončan eksploatatorskim sredstvima koje je nazvao primitivnom akumulacijom. Nasuprot tome, kapitalistički mislioci postuliraju da je po principu imanja onaj ko prvi radi na zemlji pravi vlasnik.

Studije slučaja

Meksiko

Pod carstvom Asteka, centralni Meksiko je bio podeljen na male teritorije zvane kalpuli, koje su bile jedinice lokalne administracije koje su se bavile poljoprivredom, kao i obrazovanjem i religijom. Kalpuli su se sastojali od niza velikih proširenih porodica sa pretpostavljenim zajedničkim pretkom, od kojih se svaka sastojala od niza nuklearnih porodica. Svaki kalpuli je posedovao zemlju i davao je pojedinim porodicama pravo da obrađuju delove. Kada su Španci osvojili Meksiko, zamenili su ovo sistemom poseda koje je španska kruna dodelila španskim kolonistima, kao i enkomijendama, feudalno pravo prevlasti, kolonisti su dobili u određenim selima, i repartimiento ili sistem domorodačkog prisilnog rada.

Nakon Meksičke revolucije, novi ustav iz 1917. godine ukinuo je svaki ostatak feudalnih prava koje su vlasnici hacijenda imali nad zajedničkom zemljom i ponudio razvoj ejidosa: zajedničkih farmi formiranih na zemljištu koje je meksička vlada kupila od velikih imanja.

Irokezi i Huroni iz Severne Amerike

Glavni članak: Ekonomija Irokeza

Duga kuća irokeza u kojoj obitava nekoliko stotina ljudi

Hjuroni su imali u suštini komunalni sistem vlasništva nad zemljom. Francuski katolički misionar Gabrijel Sagard opisao je osnove. Hjuroni su imali „onoliko zemlje koliko im je potrebno“ Kao rezultat toga, Huroni su mogli da daju porodicama sopstvenu zemlju i još uvek imaju veliku količinu viška zemlje u zajedničkom vlasništvu. Svaki Huron je bio slobodan da očisti zemlju i farmu na osnovu plodouživanja. Zadržavao je posed zemlje sve dok je nastavio da je aktivno obrađuje i neguje polja. Nakon što bi napustio zemlju, ona bi ponovo prešla u zajedničko vlasništvo i svako je mogao da je preuzme za sebe. Iako se smatra da su Huroni imali zemlju određenu za pojedince, značaj ovih poseda je verovatno bila od malog značaja. Smeštanje posuda za skladištenje kukuruza u dugim kućima, koje su smeštale više porodica u jednoj srodničkoj grupi, sugeriše da su stanari date dugačke kuće držali svu proizvodnju zajednički.

Irokezi su imali sličan komunalni sistem raspodele zemlje. Pleme je posedovalo svu zemlju, ali je dalo traktate različitim klanovima za dalju raspodelu među domaćinstvima radi obrade. Zemlja bi se redistribuirala među domaćinstvima svakih nekoliko godina, a klan bi mogao tražiti preraspodelu traktata kada se okupi Veće majki klana. Oni klanovi koji su zloupotrebili svoju dodeljenu zemlju ili na drugi način nisu vodili računa o njoj bili bi upozoreni i na kraju kažnjeni od strane Saveta majki klanova tako što bi se zemlja preraspodelila drugom klanu. Zemljišna svojina je zapravo bila samo briga žena, pošto je ženski posao bio da gaje hranu, a ne muški.

Savet majki klanova je takođe rezervisao određene površine zemlje da je obrađuju žene iz svih različitih klanova. Hrana iz takvih zemalja, zvana kěndiǔ"gwǎ'ge' hodi'yěn'tho, koristila bi se na festivalima i velikim skupovima veća.

Rusko carstvo

Obšina (rus. doslovno: „komuna“) ili mir rus. мир, bukvalno: "društvo" (jedno od značenja)) ili Selskoe obšestvo (rus. сельское общество („Ruralna zajednica“, zvanični termin u 19. i 20. veku) bile su seljačke zajednice, za razliku od individualnih imanja, ili hutora, u carskoj Rusiji. Termin potiče od reči obsij, obshchii (uobičajeno).

Ogromna većina ruskih seljaka držala je svoju zemlju u zajedničkom vlasništvu u okviru zajednice mir, koja je delovala kao seoska vlast i zadruga. Obradivo zemljište je podeljeno na delove na osnovu kvaliteta zemljišta i udaljenosti od sela. Svako domaćinstvo je imalo pravo da zahteva jednu ili više traka iz svakog dela u zavisnosti od broja odraslih u domaćinstvu. Svrha ove alokacije nije bila toliko socijalna (svakom prema njegovim potrebama) koliko je bila praktična (da svako plaća svoj porez). Poruke su periodično ponovo dodeljivane na osnovu popisa, kako bi se obezbedio pravičan deo zemlje. To je sprovodila država, koja je imala interes da domaćinstva plate porez.

Duga kuća irokeza u kojoj obitava nekoliko stotina ljudi

Marksistička gledišta

Od svih verzija socijalizma, marksizam je išao najdalje s teorijom ukidanja privatnog vlastinštva i uvođenja državnog. Likvidacija privatnog vlasništva u poljoprivredi uklapa se u opšte dogme marksizma. Ideolozi marksizma su smatrali seljake okorelim konzervativcima za revoluciju i preterano vezanim za njihovo poljoprivredno zemljište. Ukidanje privatne poljoprivredne imovine nazvano je kolektivizacijom, a prve takve kolektivne formule nazvane su kolhozima u Sovjetskom Savezu.

Sprovođenje kolektivizacije

Kolektivizacija je u komunističkim zemljama, po pravilu, sprovođena nasilno uz jake represivne mere. U periodu od 1946. do 1962. godine seljaci su vodili teške borbe s vlastima oko pitanja kolektivizacije. Stotine hiljada seljaka bilo je zatvarano i premlaćivano jer su se opirali kolektivizacije, a neki su se, kao u Rumuniji, borili u planinama s oružjem u rukama protiv oduzimanja njihovog poljoprivrednog zemljišta.

Stvaranjem državne svojine kroz nacionalizaciju i konfiskaciju, kao i privrednim planiranjem i kolektivizacijom, menjana je privredna i socijalna struktura i stvaran ekonomski ambijent u kom je, u etatizovanoj privredi, sve tokove kontrolisala komunistička partija na vlasti. Svi ti procesi u zemljama Istočnog bloka odvijali su se uz budan ideološko-politički nadzor SSSR-a, koji je delio kritike i određivao smernice razvoja pojedinih zemalja.

Zemlje u kojima je bilo kolektivizacije

Tokom 20. veka kolektivizacija je prinudno sprovedena u Sovjetskom Savezu, Bugarskoj, Čehoslovačkoj, Jugoslaviji, NR Kini, Kubi, Mađarskoj, Rumuniji, Istočnoj Nemačkoj, Severnoj Koreji, Tanzaniji i Vijetnamu. Postoje primeri dobrovoljne kolektivizacije u Indiji, Izraelu i Meksiku.

Sovjetski Savez

Glavni članak: Kolektivizacija u Sovjetskom Savezu

U okviru prvog petogodišnjeg plana, kolektivizaciju je u Sovjetskom Savezu uveo generalni sekretar Josif Staljin tokom kasnih 1920-ih kao način da se, prema politici socijalističkih lidera, podstakne poljoprivredna proizvodnja kroz organizaciju zemlje i rada u velike kolektivne farme (kolhozi). U isto vreme, Josif Staljin je tvrdio da će kolektivizacija osloboditi siromašne seljake od ropstva pod kulacima (vlasnicima poljoprivrednog zemljišta).

Sovjetska komunistička partija je pribegla streljanju i masovnom deportaciji prkosnih kulaka u Sibir da bi sprovela plan (pogledajte: dekulakizacija). U Ukrajini je uništen vekovni sistem zemljoradnje.

Sovjetska glad 1932-33. Crnom bojom označena su područja najpogubnije gladi.

U periodu 1932–1933, oko 11 miliona ljudi, 3–7 miliona samo u Ukrajini, umrlo je od gladi nakon što je Staljin naterao seljake u kolektive (pogledajte: Golodomor). Tek 1940. godine, poljoprivredna proizvodnja je konačno prevazišla nivoe pre kolektivizacije.

Kolektivizacija širom Moldavske Sovjetske Socijalističke Republike nije bila agresivna sve do ranih 1960-ih zbog usredsređenosti sovjetskog rukovodstva na politiku rusifikacije Moldavaca u ruski način života. Veliki deo kolektivizacije u Moldaviji odvio se u Pridnjestrovlju, u Kišinjevu, današnjem glavnom gradu Moldavije. Većinu direktora koji su regulisali i vodili proces kolektivizacije postavili su zvaničnici iz Moskve.

Efikasnost kolektivnih farmi u Sovjetskom Savezu je diskutabilna. Sovjetski članak iz marta 1975. otkrio je da je 27% ukupne vrednosti sovjetskih poljoprivrednih proizvoda proizvedeno na privatnim farmama uprkos činjenici da su se sastojale od manje od 1% obradivog zemljišta (otprilike 20 miliona hektara), što ih čini otprilike 40 puta. efikasnijim od kolektivnih farmi.

Rumunija

U Rumuniji je kolektivizacija zemljišta počela 1948. godine i trajala je više od jedne decenije sve do njenog praktičnog iskorenjivanja 1962. U Rumuniji je ponekad morala da se upotrebi sila za sprovođenje kolektivnih poljoprivrednih praksi. Kolektivna poljoprivreda u Rumuniji bila je pokušaj da se sprovede komunistički plan SSSR-a. Nažalost, ovi pokušaji su često bili neuspešni. Striktno pridržavajući se ovog sovjetskog plana, implementacija komunizma u Rumuniji je neizbežno stvorila dileme i doprinose koji su doveli do nasilja. Kligman i Verderi navode: „Kolektivizacija nasilja se tada pojavljuje manje kao odvratnost nego kao proizvod sociokulturnog oblikovanja i dubokih problema sa načinom na koji je sovjetski plan došao da se implementira... umesto postepenog i integrisanog procesa pomeranja sa jedan oblik društva u drugi, rumunsko društvo u sovjetskoj orbiti se potpuno reartikulisalo, proces u kome je nasilje bilo neizbežno“.

S druge strane, kako Kligman i Verderi objašnjavaju, „Kolektivizacija je donela neosporne koristi nekim seoskim stanovnicima, posebno onima koji su imali malo ili nimalo zemlje. To ih je oslobodilo rada na tuđim poljima i povećalo njihovu kontrolu nad nadnicama, dajući njihovoj svakodnevnoj egzistenciji stabilnost koja im je ranije bila nepoznata.“

Bugarska

bug. Трудово кооперативно земеделско стопанство je bio naziv za kolektivnu poljoprivredu u Bugarskoj

Vijetnam

Demokratska Republika Vijetnam je sprovela kolektivnu poljoprivredu iako je dejure postojalo privatno vlasništvo. Počevši od 1958. godine kolektivna poljoprivreda je gurnuta tako da je do 1960. godine 85% farmera i 70% poljoprivrednog zemljišta bilo kolektivizovano, uključujući i one koje su zaplenjene silom. Međutim, komunističko rukovodstvo je smatralo da je kolektivizacija polumera u poređenju sa punim vlasništvom države.

Nakon pada Sajgona 30. aprila 1975, Južni Vijetnam je nakratko došao pod vlast Privremene revolucionarne vlade, marionetske države pod vojnom okupacijom od strane Severnog Vijetnama, pre nego što je zvanično ponovo ujedinjen sa Severom pod komunističkom vlašću kao Socijalistička Republika Vijetnam drugog jula 1976. godine. Po preuzimanju kontrole, vijetnamski komunisti su zabranili druge političke partije, uhapsili osumnjičene za koje se veruje da su sarađivali sa Sjedinjenim Državama i krenuli u masovnu kampanju kolektivizacije farmi i fabrika. Privatno vlasništvo nad zemljom je transformisano u državno i kolektivno vlasništvo. Obnova ratom razorene zemlje bila je spora, a komunistički režim se suočio sa ozbiljnim humanitarnim i ekonomskim problemima.

U istorijskom zaokretu 1986. godine, Komunistička partija Vijetnama je sprovela reforme slobodnog tržišta poznate kao Đổi Mới (Renoviranje). Pošto je autoritet države ostao neosporan, podsticana su privatna preduzeća, deregulacija i strane investicije. Vlasništvo nad zemljom je ipak isključivi prerogativ države. Privreda Vijetnama je ostvarila brz rast u poljoprivrednoj i industrijskoj proizvodnji, građevinarstvu i stanovanju, izvozu i stranim investicijama. Međutim, moć Komunističke partije Vijetnama nad svim organima vlasti ostaje čvrsta, sprečavajući potpuno vlasništvo nad zemljom. Sukobi između države i privatnih poljoprivrednika oko prava na zemljište su porasli sa potencijalom da izazovu društvenu i političku nestabilnost.

Međutim, uprkos reformama, preko 50% svih farmi u Vijetnamu ostale su kolektivne zadruge (preko 15.000 poljoprivrednih zadruga u Vijetnamu), a skoro svi farmeri su bili članovi neke vrste zadruge. Država je takođe snažno podsticala kolektivnu zadružnu poljoprivredu u odnosu na privatnu poljoprivredu.

Mađarska

U Mađarskoj je poljoprivredna kolektivizacija pokušana nekoliko puta između 1948. i 1956. (sa katastrofalnim rezultatima), sve dok nije bila uspešna početkom 1960-ih pod Janošom Kadarom. Prvi ozbiljni pokušaj kolektivizacije zasnovane na staljinističkoj poljoprivrednoj politici preduzet je u julu 1948. godine. I ekonomski i direktni policijski pritisak korišćen je da se seljaci prinude da se pridruže zadrugama, ali je veliki broj umesto toga odlučio da napusti svoja sela. Do ranih 1950-ih, samo jedna četvrtina seljaka je pristala da se pridruži zadrugama.

U proleće 1955. obnovljena je težnja za kolektivizacijom, ponovo korišćenjem fizičke sile za podsticanje članstva, ali je i ovaj drugi talas završio sumornim neuspehom. Nakon događaja iz Mađarske revolucije 1956. godine, vladajuća Mađarska socijalistička radnička partija odlučila se za postepeniju kolektivizaciju. Glavni talas kolektivizacije dogodio se između 1959. i 1961. godine, a na kraju ovog perioda više od 95% poljoprivrednog zemljišta u Mađarskoj prešlo je u vlasništvo kolektivnih farmi. Februara 1961. Centralni komitet je proglasio da je kolektivizacija završena.

Čehoslovačka

U Čehoslovačkoj, centralizovane zemljišne reforme nakon Prvog svetskog rata omogućile su distribuciju većine zemlje seljacima i siromašnima i stvorile velike grupe relativno dobrostojećih farmera (iako je siromaštvo u selu i dalje postojalo). Ove grupe nisu pokazivale podršku komunističkim idealima. 1945. godine, odmah nakon Drugog svetskog rata, započela je nova zemljišna reforma sa novom socijalističkom vladom. Prva faza podrazumevala je konfiskaciju imovine Nemaca, Mađara i saradnika nacističkog režima u skladu sa takozvanim Beneševim dekretima. Druga faza, proglašena takozvanim Duriševim zakonima (po komunističkom ministru poljoprivrede), zapravo je značila potpunu reviziju predratne zemljišne reforme i nastojala da se maksimalno privatno vlasništvo svede na 150 ha (370 acres) poljoprivrednog zemljišta. i 250 ha (620 acres) bilo koje zemlje.

Treća i poslednja faza zabranjivala je posedovanje zemlje iznad 50 ha (120 acres) za jednu porodicu. Ova faza je sprovedena u aprilu 1948. godine, dva meseca nakon što je Komunistička partija Čehoslovačke silom preuzela vlast. Farme su počele da se kolektivizuju, uglavnom pod pretnjom sankcija. Najtvrdokorniji zemljoradnici bili su proganjani i zatvarani. Najčešći oblik kolektivizacije bila je zemljoradnička zadruga ( češ. Jednotné zemědělské družstvo, JZD; slč. Jednotné roľnícke družstvo, JRD). Kolektivizacija je sprovedena u tri faze (1949–1952, 1953–1956, 1956–1969) i zvanično je okončana primenom ustava iz 1960. kojim je uspostavljena Čehoslovačka Socijalistička Republika, koji je privatno vlasništvo učinio nezakonitim.

Mnoge rane zadruge su propale i ponovo su stvorene. Njihova produktivnost je bila niska jer su davali male plate i nikakve penzije, a nisu uspeli da stvore osećaj kolektivnog vlasništva; male krađe su bile uobičajene, a hrana je postala oskudna. Videvši masovni odliv ljudi iz poljoprivrede u gradove, vlada je počela masovno da subvencioniše zadruge kako bi životni standard farmera izjednačio sa životnim standardom gradskih stanovnika; to je bila dugoročna zvanična politika vlade. Obezbeđena su sredstva, mehanizacija i đubrivo; mladi iz seoskih sredina su bili prinuđeni da studiraju poljoprivredu; a učenici su redovno slati (nevoljno) da pomažu u zadrugama. Subvencije i stalni pritisci uništili su preostale privatne poljoprivrednike; samo ih je šačica ostala posle 1960-ih. Životni stil seljana je na kraju dostigao nivo gradova, a seosko siromaštvo je eliminisano. Čehoslovačka je ponovo mogla da proizvede dovoljno hrane za svoje građane. Cena ovog uspeha bila je ogromno gubljenje resursa jer zadruge nisu imale podsticaj da unaprede efikasnost. Svaki komad zemlje je obrađivan bez obzira na troškove, a zemljište je postalo jako zagađeno hemikalijama. Takođe, intenzivna upotreba teške mehanizacije oštetila je gornji sloj tla. Štaviše, zadruge su bile ozloglašene po prevelikoj zaposlenosti.

Krajem 1970-ih, privreda Čehoslovačke je ušla u stagnaciju, a državna preduzeća nisu bila u stanju da se izbore sa pojavom modernih tehnologija. Nekoliko poljoprivrednih preduzeća (gde su pravila bila manje stroga nego u državnim) iskoristila su ovu situaciju da počnu da obezbeđuju visokotehnološke proizvode. Na primer, jedini način da se kupi računar kompatibilan sa PC-jem kasnih 1980-ih bio je da ga nabavite (po izuzetno visokoj ceni) od jedne poljoprivredne kompanije koja je delovala kao preprodavac.

Nakon pada komunizma u Čehoslovačkoj 1989. godine, subvencije za poljoprivredu su zaustavljene, što je dovelo do razornih efekata. Većina zadruga je imala problema da se takmiči sa tehnološki naprednom stranom konkurencijom i nije bila u mogućnosti da pribavi ulaganja za poboljšanje svoje situacije. Dosta veliki procenat njih je propao. Ostali koji su ostali obično su bili nedovoljno finansirani, bez kompetentnog menadžmenta, bez nove mašinerije i života iz dana u dan. Zaposlenost u poljoprivrednom sektoru je značajno opala (sa približno 25% stanovništva na približno 1%).

Istočna Nemačka

Kolektivne farme u Nemačkoj Demokratskoj Republici obično su se zvale Landwirtschaftliche Produktionsgenossenschaft (LPG), i blisko je odgovarao sovjetskom kolhozu. Istočna Nemačka je takođe imala nekoliko državnih farmi koje su bile ekvivalentne sovjetskom sovkhoz, koji su se zvali Volkseigenes Gut (VEG). Strukturom gazdinstava u onome što se zvalo Istočna Elbija do nemačke podele već su dominirale latifundije, a time i zemljišna reforma koja je opravdana denacifikacionim osnovama i sa ciljem da se uništi omražena pruska Junker klasa od strane levice već za vreme Vajmarske republike, a za koju su okrivljavali pruski militarizam i autoritarne tendencije nemačkog Rajha i kasnije nacističke Nemačke, u početku je bio popularan kod mnogih malih farmera i seljaka bez zemlje. Istočnonemački predsednik Vilhelm Pik skovao je slogan Junkerland in Bauernhand! („Junker zemlja u ruke farmera!“) za promovisanje zemljišne reforme, koja je u početku bila obećana da će biti umerenija od pune kolektivizacije. Iako su vladajuća Socijalistička partija jedinstva i Sovjetska vojna uprava u Nemačkoj obećali da će dozvoliti velikim zemljoposednicima da zadrže svoju zemlju, oni su proterani pošto je TNG uveden 1953. godine. Posle 1959. svi farmeri su morali da predaju zemlju u nezavisnom vlasništvu i pridruže se TNG-u. Slično Sovjetskom Savezu, na kraju je većina zemlje prebačena u entitete pod kontrolom države de jure ili de facto, a bivši farmeri su postali zaposleni – sada u državi umesto nekadašnjoj Junker klasi.

Kina

Pod vođstvom Mao Cedunga (1949–1976), Narodna Republika Kina je doživela eru kolektivizacije. Slično Staljinovim idealima, Mao je pokušao da brzo pretvori kinesku ekonomiju u socijalističko društvo kroz industrijalizaciju i kolektivizaciju, u periodu poznatom kao "Veliki skok napred". Ruralna kolektivizacija je počela ubrzo nakon što je KPK objavila svoju „generalnu liniju za prelazak na socijalizam“ iz 1953. godine. Tokom narednih šest godina, kolektivizacija je poprimila nekoliko oblika koji su postepeno napredovali: grupe za uzajamnu pomoć, primitivne zadruge i narodne komune. Kako napominje profesor na Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka Lin Čun, istraživači se slažu da se komunizacija odvijala uglavnom na dobrovoljnoj osnovi, čime je izbegnuto i nasilje i sabotaža do kojih je došlo tokom sovjetske kolektivizacije. Poput profesora Barija Natona, ona primećuje da je kineska kolektivizacija tekla glatko delom zato što je, za razliku od sovjetskog iskustva, mreža državnih institucija već postojala na selu. Slično, profesor Edvard Fridman opisuje kineski proces kolektivizacije kao „čudo nad čudima“.

Kasnije su zemlju pogodile velike poplave i suše. Ovo, u kombinaciji sa upotrebom ozbiljno pogrešne politike lisenkoizma i Kampanje četiri štetočine, izazvalo je „ Veliku kinesku glad 1959.“, gde je skoro 30 miliona ljudi umrlo od gladi. Stranka je zvanično okrivila poplave i suše za glad; međutim, članovima stranke na partijskim sastancima bilo je jasno da je glad uzrokovana uglavnom njihovom sopstvenom politikom. Nedavne studije takođe pokazuju da su do velike gladi doveli podsticaji za karijeru u sistemu politbiroa, kao i politički radikalizam.

Kolektivizacija zemlje putem komunalnog sistema omogućila je brzu industrijalizaciju Kine kroz državnu kontrolu proizvodnje i nabavke hrane. Ovo je omogućilo državi da ubrza proces akumulacije kapitala, postavljajući na kraju uspešnu osnovu fizičkog i ljudskog kapitala za ekonomski rast kineskih reformi i otvaranja.

Nakon smrti Mao Cedunga, Deng Sjaoping je reformisao način kolektivne poljoprivrede. Od tog perioda, skoro svi kineski usevi su počeli da uspevaju, a ne samo žito. Reforma je uključivala oduzimanje zemlje bogatim vlasnicima zemlje za korišćenje poljoprivrednog zemljišta za seljake, ali ne i vlasništvo. Ova politika je povećala proizvodnju i pomogla da se preokrenu efekti Velikog skoka napred. Dva glavna razloga zašto je Kina uspela bila su zato što je 1) vlada izabrala postepene promene, čime je zadržala monopol Komunističke partije Kine i 2) zato što je proces reformi počeo odozdo, a kasnije se proširio na vrh. Tokom čitavog procesa reformi, Komunistička partija je pozitivno reagovala na reformske inicijative odozdo prema gore koje su proizašle iz ruralnog stanovništva. Deng Sjaoping je opisao reformski proces kao „prelazak reke osećajući kamenje“. Ova izjava se odnosi na kineski narod koji je pozivao na reforme koje je želeo, tako što je „stavio kamenje pred njegove noge“, a on bi onda samo odobrio reforme koje je narod želeo. Seljaci su mimo vlasti pokrenuli sopstveni „sistem odgovornosti domaćinstva“. Nakon što je kineska trgovina privatno ocenjena uspešnom, sve što je Deng morao da uradi je da odobri njenu legalizaciju. Ova povećana konkurencija između farmera u zemlji i inostranstvu, što znači da je radnička klasa sa niskim platama počela da bude poznata širom sveta, povećavajući kineske SDI.

Studija iz 2017. pokazala je da su kineski seljaci klali ogroman broj teglećih životinja kao odgovor na kolektivizaciju, jer bi im to omogućilo da zadrže meso i sakriju se, a ne da prebacuju tegleće u kolektive. Studija procenjuje da je „gubitak životinja bio 12 do 15 odsto, ili 7,4-9,5 miliona mrtvih. Proizvodnja žitarica je opala za 7 procenata zbog manje upotrebe životinja i manje produktivnosti.“

Kuba

U prvim godinama nakon Kubanske revolucije, vladine vlasti su eksperimentisale sa poljoprivrednim i poljoprivrednim proizvodnim zadrugama. Između 1977. i 1983. godine, farmeri su počeli da se kolektivizuju u CPA – Cooperativa de Producción Agropecuaria (Poljoprivredne proizvodne zadruge). Poljoprivrednici su bili ohrabreni da prodaju svoju zemlju državi radi osnivanja zadruge, primajući uplate na period od 20 godina, dok su takođe delili plodove CPA. Pridruživanje CPA omogućilo je pojedincima koji su ranije bili raštrkani širom sela da se presele na centralizovanu lokaciju sa povećanim pristupom struji, medicinskoj nezi, stanovanju i školama. Demokratska praksa teži da bude ograničena na poslovne odluke i ograničena je centralizovanim ekonomskim planiranjem kubanskog sistema.

Druga vrsta poljoprivredne proizvodne zadruge na Kubi je UBPC – Unidad Básica de Producción Cooperativa (Osnovna jedinica zadruge proizvodnje). Zakon koji dozvoljava stvaranje UBPC-a donet je 20. septembra 1993. godine. Koristi se za transformaciju mnogih državnih farmi u UBPC, slično transformaciji ruskih sovhoza (državnih farmi) u kolhoze (kolektivne farme) od 1992. godine. Zakon je dao neograničeno plodouživanje radnicima UBPC-a u skladu sa prethodno definisanim ciljem da poveže radnike sa zemljom. Ustanovio je materijalne podsticaje za povećanje proizvodnje vezivanjem zarada radnika za ukupnu proizvodnju UBPC-a i povećanom upravljačkom autonomijom i učešćem radnika u upravljanju radnim mestom.

Poljska

Poljski naziv kolektivne farme bio je rolnicza spółdzielnia produkcyjna što znači poljoprivredna proizvodna zadruga. Kolektivizacija u Poljskoj je zaustavljena 1956. godine; kasnije je podržana nacionalizacija.

Severna Koreja

Krajem 1990-ih, sistem kolektivne poljoprivrede je propao pod pritiskom suše. Procene smrtnih slučajeva usled gladovanja kretale su se u milionima, iako vlada nije dozvolila spoljnim posmatračima da ispitaju razmere gladi. Pogoršavajući ozbiljnost gladi, vlada je optužena da je preusmerila međunarodne zalihe pomoći svojim oružanim snagama. Poljoprivreda u Severnoj Koreji je mnogo pretrpela od prirodnih katastrofa, nedostatka plodne zemlje i lošeg upravljanja, što je često dovelo do toga da se nacija oslanja na stranu pomoć kao primarni izvor hrane.

Tanzanija

Prelazak na kolektivnu poljoprivredu u Tanzaniji bio je zasnovan na sovjetskom modelu ruralnog razvoja. Godine 1967, predsednik Džulijus Njerere izdao je „Socijalizam i ruralni razvoj“ kojim je predloženo stvaranje sela Ujamaa. Pošto je većina seoskog stanovništva bila rasuta na široj teritoriji, a poljoprivredom se tradicionalno bavila individualno, seosko stanovništvo je državnim akcijama bilo prinuđeno da se kreće zajedno, da se zajednički bavi zemljoradnjom. Nakon prisilne migracije, podsticaj za učešće u zajedničkim poljoprivrednim aktivnostima podstaknut je priznanjem vlade.

Ovi podsticaji, pored toga što su podsticali određeni stepen učešća, takođe su privukli one čiji primarni interesi nisu bili opšte dobro u sela Ujamaa. Ovo, pored Naredbe iz 1973. koja je nalagala da svi ljudi moraju da žive u selima (Operacija Vijidži) narušilo je održivost komunalnih projekata. Da bi komunalna gazdinstva bila uspešna, svaki član sela morao bi da doprinese najbolje što može. Zbog nedostatka deviza, mehanizacija rada je bila nemoguća, pa je bilo neophodno da svaki seljanin doprinese ručnom radu.

Jugoslavija

Kolektivna poljoprivreda je uvedena kao politika vlasti Saveza komunista Jugoslavije u čitavoj Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji nakon Drugog svetskog rata, nasilnim oduzimanjem zemlje predratnim vlasnicima i ograničavanjem poseda u privatnom vlasništvu prvo na 25, a kasnije na 10 hektara. Velika, državna gazdinstva su bila poznata kao „Zemljoradničke zadruge“, a poljoprivrednici koji su radili na njima morali su da ispune proizvodne kvote da bi zadovoljili potrebe stanovništva, u suprotnom bi bili kažnjavani oduzimanjem imovine i zatvorskim kaznama.

Jugoslovenski komunisti, inspirisani sovjetskom praksom, sprovodili su agresivnu kampanju kolektivizacije i prinudnog otkupa poljoprivrednih proizvoda. Ove nepopularne mere posebno su pojačane u vreme kada je trebalo dokazati odanost staljinističkoj dogmi. Sprovođen je obračun sa kulacima i kolektivizacija sela po sovjetskom uzoru, uz brutalnu upotrebu sile i mučenja prema seljacima. Talas represije posle 1948. praćen je masovnim hapšenjem i progonom desetina hiljada seljaka u otkupnoj i kolektivizacionoj kampanji, uz česta ubistva. Bilo je i seljačkih ustanaka u to vreme, koji su bili u krvi ugušeni. Prema planu revolucije na selu, u prvoj, prelaznoj fazi, trebalo je osloniti se na siromašne seljake i takozvanu srednju klasu i tako eliminisati kulački element. U drugoj fazi – kolektivizaciji po uzoru na SSSR – trebalo je odlučiti šta učiniti sa maloposedničkom strukturom, ojačati državni sektor, a privatni sektor likvidirati ili potpuno marginalizovati.

Za sprovođenje „planskog otkupa”, stvarane su čitave ekipe od vrha države do najmanjeg zaseoka. Formalno, po Uredbi, otkup je na terenu trebalo da izvrše sreski i mesni narodni odbori, a u praksi je to vršila mašinerija sreskih komiteta KP i Udbe. Tačnije, članovi i saradnici obe ove vlasti, koji su se zvali aktivisti. „Aktivisti“ su regrutovani iz nižih kategorija poljoprivrednika, a u višim su otkraveni „kulaci“. Otimali su žito, stoku, vunu, salo – sve od belog luka do volova i imanja. Kada više nisu imali šta da im uzmu, terali su ih u zatvore, tukli, davili, osuđivali na višegodišnje zatvorske kazne, iz kojih se mnogi nisu vratili ni živi ni mrtvi.

Prinudni otkup je opravdan pred našom i svetskom javnošću, potrebama Vojske Jugoslavije, gradskog stanovništva i siromašnih krajeva.

Što su bile žešće optužbe sa Ruske komunističke partije da su postali američke sluge, KPJ je pojačavala svoj teror nad seljacima, koji je dostigao vrhunac u periodu 1949-1950. Oduzimanjem žita i stoke hteli su da prisile bogate seljake da se „dobrovoljno” upišu u zadrugu. Onima koji nisu pristali uzimali su i poslednje zrno iz ostave i poslednje govedo iz štale, a zatim bi tražili još uz dopunski porez. Ako bi ga neko platio, optuživan je da je to ranije sakrio.

Nakon što je Skupština Jugoslavije usvojila 21. marta 1950. novi zakon, „kulaci“ su amnestirani od daljeg izdržavanja kazne, ali im oduzeta imovina nije vraćena.

Ovaj sistem je u velikoj meri ukinut tokom 1950-ih. Pogledajte: Zakon od 23. avgusta 1945. sa izmenama i dopunama do 1. decembra 1948. godine.

Dobrovoljna kolektivizacija

Evropa

U Evropskoj uniji kolektivna poljoprivreda je prilično uobičajena i poljoprivredne zadruge drže 40% tržišnog udela među 27 država članica. U Holandiji, zadružna poljoprivreda ima tržišni udeo od približno 70%, što je drugo mesto u EU posle Finske. U Francuskoj, zadružna poljoprivreda predstavlja 40% proizvodnje nacionalne prehrambene industrije i skoro 90 milijardi evra bruto prihoda, pokrivajući jedan od tri brenda hrane u zemlji.

Postoje i namerne zajednice koje se bave kolektivnom poljoprivredom.

Indija

U indijskim selima jedno polje (obično parcela od tri do pet jutara) mogu kolektivno da obrađuju seljani, od kojih svaki nudi svoj rad kao doprinos, verovatno jedan ili dva dana po sezoni useva. Dobijeni usev ne pripada nijednoj osobi i koristi se kao ponuda. Radni input je ponuda seljaka u ulozi sveštenika.

Izrael

Kolektivna poljoprivreda je takođe sprovedena u kibucima u Izraelu, koja je počela 1909. godine kao jedinstvena kombinacija cionizma i socijalizma – poznata kao radnički cionizam. Koncept se povremeno suočavao sa kritikama jer je ekonomski neefikasan i previše se oslanja na subvencionisane kredite.

Manje poznata vrsta kolektivne farme u Izraelu je mošav šitufi (doslovno kolektivno naselje), gde se proizvodnjom i uslugama upravlja kolektivno, kao u kibucu, ali su odluke o potrošnji prepuštene individualnim domaćinstvima. U pogledu organizacije zadruga, mošav šitufi se razlikuje od mnogo češćeg mošava (ili mošava ovdima), u suštini uslužne zadruge na nivou sela.

Godine 2006. u Izraelu je bilo 40 mošavih šitufija, u poređenju sa 267 kibuca.

Kolektivna poljoprivreda u Izraelu se razlikuje od kolektivizma u komunističkim državama po tome što je dobrovoljna. Međutim, uključujući i moshavim, različiti oblici kolektivne farme su tradicionalno bili i ostali primarni poljoprivredni model, pošto u Izraelu postoji samo mali broj potpuno privatnih farmi izvan mošava.

Meksiko

U Meksiku je sistem Ejido dao siromašnim poljoprivrednicima prava na kolektivno korišćenje poljoprivrednog zemljišta.

Kanada i SAD

Anabaptistički Huteriti su se bavili zajedničkim poljoprivredom od 16. veka. Većina njih sada živi u kanadskim prerijama i severnim Velikim ravnicama SAD, kao i u južnom Ontariju u Kanadi.

Zapadna Kanada je donedavno imala centralizovani odbor za pšenicu gde su farmeri obično bili obavezni da prodaju svoju pšenicu provinciji koja je prodavala proizvod po visokoj zajedničkoj ceni. Ontario trenutno ima odbor za mleko koji obavezuje većinu proizvođača mleka da svoje mleko prodaju pokrajini po regulisanom kvalitetu i ceni.

Pokret dobrovoljnih kolektivnih farmi započeo je 2008. godine u Istraživačkom trouglu pod nazivom crop mob. Ideja se proširila širom Sjedinjenih Država, a manje od 10 godina kasnije ova posebna vrsta slučajne, spontane kolektivne farme vođene društvenim medijima je prijavljena na više od 70 mesta.

U popularnoj kulturi

U teluškom filmu Sreekaram iz 2021., glavni protagonista podstiče ljude da se bave zemljoradnjom u zajednici.

Sovjetski film Generalna linija iz 1929. prikazuje Martu i grupu seljaka koji organizuju kolhoz. Film je počeo da se proizvodi kao promocija gledišta trockističke leve opozicije o kolektivizaciji. Nakon uspona Josifa Staljina i proterivanja njegovog rivala Lava Trockog, u velikoj meri je remontovan u prostaljinistički film Staro i novo.

Sovjetski ukrajinski film Zemlja iz 1930. prikazuje seljaka koji ohrabruje svoje selo u Ukrajinskoj Sovjetskoj Socijalističkoj Republici da pređe na kolektivizaciju.

Literatura

• Kiernan, Ben (2007). Blood and soil: a world history of genocide and extermination from Sparta to Darfur. Yale University Press. str. 724. ISBN 978-0-300-10098-3. 
• Smith, Hedrick (1976). The Russians. New York: Quadrangle/New York Times Book Company. str. 201. ISBN 9780812905212. OCLC 1014770553. 
• Axtell, James, ur. (1981). The Indian Peoples of Eastern America: A Documentary History of the Sexes. New York: Oxford University Press. str. 110—111. 
• FAO production, 1986. FAO Trade. 40. 1986.  .
• Johansen, Bruce E., ur. (1999). The Encyclopedia of Native American Economic History. Westport, CT: Greenwood Press. 
• McHenry, Dean E. (1977). „Peasant Participation in Communal Farming: The Tanzanian Experience”. African Studies Review. 20 (3): 43—63. JSTOR 523753. S2CID 144696769. doi:10.2307/523753. 
• Stites, Sara Henry (1905). Economics of the Iroquois. Lancaster, Pennsylvania: The New Era Printing Company. 
• Trigger, Bruce G. (1969). The Huron Farmers of the North. New York: Holt, Rinehart and Winston. ISBN 9780030795503. 
• Yeager, Rodger (1982). „Demography and development policy in Tanzania”. The Journal of Developing Areas. 16 (4): 489—510. PMID 12312082. 
• Ammende, Ewald. "Human life in Russia", (Cleveland: J.T. Zubal, 1984), Reprint, Originally published: London, England: Allen & Unwin. Ammende, Ewald (1936). Human Life in Russia. Zubal. ISBN 0-939738-54-6. 
• Conquest, Robert. The Harvest of Sorrow: Soviet Collectivization and the Terror-Famine, Oxford University Press, 1986.
• Davies, R. W. The Socialist Offensive (Volume 1 of The Industrialization of Soviet Russia), Harvard University Press , hardcover. . 1980. ISBN 0-674-81480-0. 
• Davies, R. W. The Soviet Collective Farm, 1929–1930 (Volume 2 of the Industrialization of Soviet Russia), Harvard University Press , hardcover. Davies, Robert William (1980). The Soviet Collective Farm, 1929-1930. Harvard University Press. ISBN 0-674-82600-0. 
• Davies, R. W., Soviet Economy in Turmoil, 1929–1930 (volume 3 of The Industrialization of Soviet Russia), . Harvard University Press. 1989. ISBN 0-674-82655-8. 
• Davies, R.W. and Stephen G. Wheatcroft. Years of Hunger: Soviet Agriculture, 1931–1933, (volume 4 of The Industrialization of Soviet Russia), Palgrave Macmillan (April, 2004), hardcover. Davies, R. W.; Wheatcroft, Stephen G. (2004). The Years of Hunger: Soviet Agriculture, 1931-1933. Palgrave Macmillan. ISBN 0-333-31107-8. 
• Davies, R. W. and S. G. Wheatcroft (1985). Materials for a Balance of the Soviet National Economy, 1928-1930. Cambridge University Press. ISBN 0-521-26125-2. 
• Dolot, Miron (7. 7. 1987). Execution by Hunger: The Hidden Holocaust. W. W. Norton & Company. ISBN 0-393-30416-7. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Kokaisl, Petr. Soviet Collectivisation and Its Specific Focus on Central Asia Agris Volume V, Number 4, 2013, pp. 121–133, ISSN 1804-1930.
• Hindus, Maurice. Red Bread: Collectivization in a Russian Village [1931]. Bllomingtonm, IN: Indiana University Press, 1988.
• Laird, Roy D. "Collective Farming in Russia: A Political Study of the Soviet Kolkhozy", University of Kansas, Lawrence, KS (1958), 176 pp.
• Lewin, Moshe. Russian Peasants and Soviet Power: A Study of Collectivization, W.W. Norton , trade paperback. Lewin, Moshe (1975). Russian Peasants and Soviet Power: A Study of Collectivization. Norton. ISBN 0-393-00752-9. 
• Library of Congress Revelations from the Russian Archives: Collectivization and Industrialization (primary documents from the period)
• Martens, Ludo. Un autre regard sur Staline, Éditions EPO, 1994, 347 pages, . ISBN 8.  . See the section "External links" for an English translation.
• McCauley, Martin (2008). Stalin and Stalinism (Revised, third izd.). Harlow, England: Pearson Longman. ISBN 978-1405874366. OCLC 191898287. 
• Nimitz, Nancy. "Farm Development 1928–62", in Soviet and East European Agricultures, Jerry F. Karcz, ed. Berkeley, California: University of California, 1967.
• Satter, David. Age of Delirium: The Decline and Fall of the Soviet Union, Yale University Press, 1996.
• Taylor, Sally J. Stalin's Apologist: Walter Duranty: The New York Times's Man in Moscow, Oxford University Press , hardcover. Taylor, S. J. (1990). Stalin's Apologist: Walter Duranty: The New York Times's Man in Moscow. Oxford University Press, USA. ISBN 0-19-505700-7. 
• Tottle, Douglas (1987). Fraud, Famine and Fascism: The Ukrainian genocide myth from Hitler to Harvard. Toronto: Progress Books. 
• Wesson, Robert G. "Soviet Communes." Rutgers University Press, 1963
• Zaslavskaya, Tatyana. The Second Socialist Revolution. Zaslavskai︠a︡, T. I. (1990). The Second Socialist Revolution: An Alternative Soviet Strategy. Indiana University Press. ISBN 0-253-20614-6. 

Spoljašnje veze

• I. E. Zelenin, «Revolюciя sverhu»: zaveršenie i tragičeskie posledstviя
• Stalin and Collectivization, by Scott J. Reid Arhivirano na sajtu Wayback Machine (23. novembar 2016)
• "The Collectivization 'Genocide'", in Another View of Stalin, by Ludo Martens
• Tony Cliff "Marxism and the collectivisation of agriculture"