Konduktometrija
Konduktometrija je najstarija elektrohemijska metoda kod koje se podaci o analiziranoj vrsti dobijaju merenjem otpora, odnosno provodljivosti.
Kod ovih merenja elektrode se polariziju niskonaponskim i niskofrekventnim naizmeničnim strujama. Primena jednosmerne struje za polarizaciju elektroda može da dovede do elektrohemijskih promena (elektrolize) koja menja prirodu elektroda (modifikuje promenu) ili dovodi do redoks reakcija koje menjaju sastav i koncentraciju elektrolita. Zbog toga se otpor elektrolita, odnosno specifična provodljivost, menjaju odmah po uključivanju kola jednosmerne struje. Ove promene su veće i brže ukoliko su napon i jačina jednosmerne struje veći, a vreme merenja duže. Pored toga, pri merenju provodljivosti naizmeničnom strujom treba obratiti pažnju na zagrevanje elektrolita ukoliko se upotrebe jače struje.
Prema tome, pri konduktometrijskim merenjima je potrebno uključivati slabije struje polarizacije, a ćeliju uključivati samo u toku merenja. Kod konduktometrijskih merenja najjednostavnije je da se električni otpor izvede tehnikom balansiranih kola.
Podela konduktometrijskih merenja uredi
Postoje dve vrste konduktometrijskih merenja:
- direktna konduktometrijska merenja ili direktna konduktometrija
- konduktometrijske titracije
- kiselo-bazne
- taložne
- kompleksirajuće
- redoks
- kombinacija navedenih titracija
Direktna konduktometrija obuhvata sva merenja koja se koriste u svrhe određivanja koncentracije neke jonske vrste, stepena disocijacije, konstante disocijacije, proizvoda rastvorljivosti, konstante stabilnosti kompleksa pomoću merenja otpora (provodljivosti).
Konduktometrijske titracije su merenja kod kojih na osnovu promene provodljivosti titrovanog rastvora koja je namerno izazvana dodatkom odgovarajućih zapremina (alikvota) standardnih rastvora, konstruiše se titraciona kriva. Na osnovu nje se određuje završna tačka titracija. Time se otklanja niz subjektivnih grešaka koje prate klasična volumetrijska određivanja.
Vidi još uredi
Literatura uredi
- D. Manojlović, J. Mutić, D. Šegan: Osnove elektroanalitičke hemije, Hemijski fakultet Univerziteta u Beogradu. 2015.