Konstantin Veliki

Za druge upotrebe pogledajte stranicu Konstantin.

Konstantin Veliki (lat. Constantinus Magnus; 27. februara oko 272, Nais — 22. maja 337, Nikomedija), bio je rimski car (324—337) poznat po tome što je doneo dve sudbonosne odluke koje su promenile tok evropske istorije. S jedne strane, stao na kraj progonu hrišćana, pa čak i prešao na njihovu veru, obezbedivši hrišćanstvu zavidan položaj vodeće monoteističke religije (koji ima i danas); s druge strane osnovao je grad ravan Rimu — Konstantinopolj, osiguravši tako opstanak Carstva na Istoku dugo posle pada Rima i zapadnih provincija u 5. veku. Svrstava se u najuticajnije vladare ljudske istorije.

Konstantin Veliki
Glava kolosalne statue cara Konstantina, podignuta u Rimu u čast pobede nad Maksencijem (posle 312. god)
Lični podaci
Puno ime	Flavije Valerije Aurelije Konstantin Avgust (lat. Flavius Valerius Aurelius Constantinus Augustus)
Datum rođenja	(272-02-27)27. februar 272.
Mesto rođenja	Nais, Gornja Mezija (Niš, Srbija), Rimsko carstvo
Datum smrti	22. maj 337.(337-05-22) (65 god.)
Mesto smrti	okolina Nikomedije (današnja Turska), Rimsko carstvo
Religija	hrišćanstvo
Porodica
Supružnik	Minervina
Potomstvo	Helena, Konstantina, Konstans I, Konstantin II, Konstancije II, Krisp
Roditelji	Konstancije Hlor Flavija Julija Helena
Dinastija	Konstantinova dinastija
57. car Rimskog carstva
Period	25. jul 306. — 29. oktobar 312. (cezar na zapadu, priznat za avgusta 310.) 312. — 19. septembar 324. (avgust na zapadu) 19. septembar 324. — 22. maj 337. (jedini car)
Prethodnik	Konstancije Hlor
Naslednik	Konstantin II Konstancije II Konstans I

Njegov život je predmet velikog interesovanja ne samo školovanih istoričara, teologa, arheologa, istoričara umetnosti, nego i raznih amatera. Za to postoji više razloga. U prvom redu, kao i u svakoj dobroj priči i u Konstantinovoj ima nešto što imponuje svima: borba za vlast, vojni poduhvati na prostranoj geografskoj pozornici, uspešno prebrođivanje svih teškoća na putu ka večnoj slavi, skandali, ubistva, verski sporovi i kulturni kontekst. Za istoričare ništa manje važna jeste i činjenica da izvori zadaju muke pružajući dovoljno za podsticanje apetita za istraživanje ove ličnosti i njegovog vremena, ali ne i toliko da bi se na osnovu njih moglo odgovoriti na sva pitanja.

Izvori za Konstantina

Konstantin je bio vladar velikog istorijskog značaja, ali i kontroverzna ličnost. Kolebanje u vezi sa njegovom reputacijom je odraz prirode starih izvora koji se odnose na njegovu vladavinu. Oni su obilati i podrobni, ali je na njih snažan uticaj izvršila zvanična propaganda te epohe, pa stvari često sagledavaju jednostrano.. Nisu sačuvani nikakvi bilo istorijski bilo biografski spisi na temu Konstantinovog života i vladavine. Najbliža zamena tome jeste „Život blaženog cara Konstantina“ (grč. Εἰς τόν βίον τοῦ μακαρίου Κωνσταντίνου τοῦ βασιλέω) Evsevija Cezarejskog, koja predstavlja mešavinu eulogije i hagiografije. Pisana između 335. i oko 339, ona veliča Konstantinov moral i verske vrline. Biografija stvara pozitivnu, ali i diskutabilnu sliku o Konstantinu, a savremeni istoričari često su dovodili njenu verodostojnost u pitanje. Najcelovitiji prikaz Konstantinovog svetovnog života daje latinski spis „Poreklo cara Konstantina“ (lat. Origo Constantini imperatoris) anonimnog autora. Ovaj spis, za koji se ne zna tačno kada je napisan, u središte pažnje stavlja vojne i političke događaje, a zapostavlja kulturna i verska pitanja.

Laktancijev hrišćanski politički pamflet o Dioklecijanovoj vladavini i tetrarhiji O smrti progonitelja ili, što je bliže duhu srpskog jezika, „O tome kako su skončali progonitelji“ (lat. De mortibus persecutorum) pruža vredne ali tendenciozne pojedinosti o Konstantinovim prethodnicima i njegovom ranom životu. Crkvene istorije Sokrata, Sozomena, Teodorita govore o crkvenim razmiricama iz vremena Konstantinove kasnije vladavine. Pišući u vreme Teodosija II (408–50), dakle čitav jedan vek posle Konstantina, crkveni istoričari su svojom nedovoljnom upućenošću, izvrtanjem činjenica i namernom nerazumljivošću samo činili događaje i teologiju Konstantinovog doba nejasnim. Opstali su i savremeni spisi pravoslavnog hrišćanina Atanasija i crkvena istorija arijanca Filostorgija, mada ni ovi pisci nisu bili ništa manje pristrasni.

Paganin Zosim iz 5. veka prikazuje Konstantina u vrlo negativnom svetlu. On drugačije objašnjava Konstantinovo preobraćenje u hrišćanstvo. Na tu odluku nije ga naveo san koji je usnio uoči bitke na Milvijskom mostu, nego želja za iznalaženjem oproštaja za svoje zločine i grehe, dok je podizanjem Konstantinopolja zapravo hteo da se skloni od mržnje Rimljana. Ovakvo Zosimovo prikazivanje Konstantina izazvalo je jake reakcije kod hrišćanskih pisaca, tradicionalno neraspoloženih prema paganima. Među njima, naročito se našao uvređen Evagrije, pravni savetnik episkopa Grigorija iz Antiohije. U pogledu vremenskog perioda koji obrađuje njegova crkvena istorija (od sabora u Efesu 431. do vladavine cara Mavrikija krajem 6. veka) uopšte se ne podudara sa Zosimovom istorijom. Međutim, kada govori o Anastasijevom ukidanju poreza na imovinu (498), Evagrije ističe da je Konstantin taj koji ga je uveo, što je možda saznao iz Zosimove istorije. Posle toga, Evagrije prelazi na diskreditovanje svog mogućeg izvora. Naime, Zosim tvrdi da su Konstantinove novine, uključujući njegovo prihvatanje hrišćanstva i zapostavljanje paganskih kultova, doveli Rim do slabljenja. Evagrije se ne slaže sa tim, tvrdeći da je hrišćanska vera zapravo doprinela poboljšanju položaja Rima.

Epitome Aurelija Viktora (lat. De Caesaribus), Evtropija (lat. Breviarium), Festa (lat. Breviarium) i anonimnog pisca Pregleda istorije careva (lat. Epitome de Caesaribus) nude sažet prikaz političkih i vojnih događaja Rima. Mada nehrišćanskog prizvuka, one slikaju Konstantina u povoljnom svetlu, ali preskaču Konstantinovu versku politiku. Zbirka panegirika iz poznog 3. i ranog 4. veka pod nazivom Latinski panegirici (lat. Panegyrici Latini) pruža dragocene vesti o politici i ideologiji epohe tetrarhije i Konstantinovom ranom životu. Savremena arhitektonska postignuća, poput Konstantinovog slavoluka u Rimu i palata u Gamzigradu i Kordobi, epigrafski spomenici i novac iz ove epohe dopunjuju pisane izvore.

Mladost

Glavni članci: Dioklecijan i Konstancije I Hlor

Spomenik Konstantinu Velikom u Nišu, delo vajara Mileta Koceva postavljen 2012. u okviru proslave 1.700 godina od donošenja Milanskog edikta.

Flavije Valerije Konstantin, kako mu je u početku bilo ime, poreklom je bio iz Naisa (danas Niš). Mišljenje da je rođen u Britaniji vešto je opovrgnuo Šepflin u raspravi „Konstantin Veliki nije bio Britanac“ (lat. Constantinus Magnus non fuit Britannus) koja se nalazi u njegovim „Istorijskim i kritičkim studijama“ (lat. Commentationes historicae et criticae).

Što se tiče postojbine Konstantina Velikog bilo je raznih i oprečnih mišljenja. Neki su verovali da je ovaj car i obnovitelj hrišćanstva rođen u Bitiniji, drugi u Dakiji, treći u Galiji, a najviše ih je verovalo da je rođen u Britaniji. Naime, Nićifor Kalist beleži da je Drepanum, grad kod Nikomedijskog zaliva u Bitiniji kome je kasnije ime promenjeno u „Jelenin grad“, mesto Konstantinovog rođenja; oko toga on plete dugu priču, koja nije daleko od izmišljotine. Na tu grešku ga je možda naveo Prokopije, koji, u skladu sa mišljenjem drugih, priča da je Jelena tamo rođena, a da je Konstantin upravno ovde odgojen. Lako je moglo da se pomeša mesto odgoja sa mestom rođenja. Konstantinu mnogi pripisuju britansko poreklo, a naročito Baronio, Kemden i Ašer; zapravo, gotovo svi noviji pisci istorije Engleske, kao i neki srednjovekovni. Zaista, zastupnici engleskog kralja na saborima u Konstancu i Bazelu tvrdili su da je ovaj car došao na svet u Jorku kada su poveli spor sa poslanicima kraljeva Francuske i Kastilje oko prvenstva. Iznevši na ovaj način mišljenja najprosvećenijih ljudi, mislimo da ništa od ovoga ne počiva na dovoljno jakim argumentima i ne kolebamo se da navedemo da je Konstantin rođen u dakijskom gradu Naisu (koga drugi zovu Naison ili Nesum). Kao izvori za ovu tvrdnju navode se Stefan Vizantinac i Konstantin Porfirogenit koji to eksplicitno navode, a isto tako i anonimni ali stari pisac ‘Konstantinovih podviga’, u Valezijevim izvodima, kod koga kitnjasto piše: ‘Konstantin, koga je rodila i odgojila vrlo prosta majka Jelena u gradu Naisu, koji je kasnije velikodušno ulepšao...’ I Kedrin se slaže sa tim, budući da spominje da je Konstantin ‘rođen u okolini dakijskog grada’... Baronio nalazi naročit argumenat za britansko poreklo Konstantina Velikog kod anonimnog galskog oratora, koji je na veoma uglednom skupu, kada se proslavljalo venčanje Konstantina i Fauste ćerke Maksimija Herkulija, ovo rekao za oca, Konstancija, i njegovog sina, Konstantina: ‘Tvoj otac je oslobodio Britaniju od ropske potčinjenosti, a ti si je učio slavnom jer si počeo odavde’ (Pater tuus liberavit Britannias servitute, tu etiam nobiles illic oriendo fecisti). Međutim, ovde nije reč početku u smislu rođenja, nego o cezarskom dostojanstvu koje mu je prvi put dodeljeno, to jest, ne o pravom rođenju, nego o rođenju vlasti. Naime, u Britaniji je Konstantin izabran za cezara ili za naslednika svog oca, sudeći po drugom svedoku oratoru Eumeniju, koji kaže: „O srećno i sada od svih zemalja blaženijo Britanijo, jer prva si ugledala Konstantina kao cezara...“ Ako je Konstantin Veliki ipak bio britanskog porekla, onda prečasni Beda, pouzdan pisac iz 7. veka, izgleda namerno izostavlja da je to bio, barem u svojoj ‘Crkvenoj istoriji’. Na onom mestu gde je to trebalo da kaže, on je, po Eutropiju, samo napisao da je „u Britaniji proizveden u cara“ (creatum in Britannia) ... Konstantin Veliki je prema tome bio ili Dačanin ili Dardanac, a ne Britanac ili Bitinjanin. I zaista, Trebelije Polion jasno svedoči da mu je deda sa očeve strane, Eutropije, bio Dardanac. Štaviše, Kedrin i drugi tvrde da je i Jelena Konstantinova majka bila Dardanka. Stoga niti je bila Britanka, kćerka kralja Koela, niti, kako bi Nićifor voleo da je bila, Bitinjanka, niti kako tvrdi Mazen, Trevirjanka. Ako je verovati episkopu Amvroziju, bila je gostioničarka (stabularia), a ako je verovati Valezijevom Anonimu, bila je vrlo prosta žena (vilissima), ali se veoma proslavila zahvaljujući svom velikom sinu kao i svojim vrlinama.

Na svet je došao 27. februara, ali ne zna se tačno koje godine. Izvori se međusobno ne slažu u tome koliko je imao godina u času smrti. U literaturi godina rođenja kreće se između 270. i 288.

Otac mu je bio Flavije Konstancije. Poreklom je bio iz Dardanije. Konstancije je bio trpeljiv i vičan politici. Konstantin je sa njim verovatno proveo malo vremena. Konstancije je bio oficir u rimskoj vojsci i pripadnik Aurelijanove telesne straže. Napredovao je kroz činove da bi od cara Dioklecijana 284. ili 285. dobio na upravu Dalmaciju. Konstantinova majka zvala se Jelena. Bila je to žena niskog društvenog položaja, poreklom iz Bitinije. Amvrosije je zove „krčmaricom“ (lat. stabularia). Verovalo se, naime, da je rođena od oca koji je držao han za goste. Kaže da ju je Konstancije upoznao kao takvu. No, ona nije bila bilo kakva „krčmarica“. Ona je bila „dobra krčmarica kojoj je bio dobro poznat onaj krčmar koji je ranjeniku iscelio rane koje su mu naneli drumski razbojnici“. Ne zna se tačno da li je bila sa Konstancijem u zakonitom braku, ili mu je bila samo konkubina.

Dioklecijan je jula 285. proglasio svog saborca Maksimijana, takođe poreklom iz Ilirika, za svog savladara. Obojica careva će imati svoj dvor, svoja vojna i upravna ovlašćenja, a svaki će vladati sa svojim pretorijanskim prefektom kao prvim zamenikom. Maksimijan je vladao Zapadom, a središte mu je bilo u Milanu ili Triru, dok je Dioklecijan vladao na Istoku sa središtem u Nikomediji. Deoba je bila samo pragmatične prirode: u zvaničnom panegiriku Carstvo je smatrano nedeljivim, a obojica careva mogli su da se kreću slobodno širom Carstva. Maksimijan je 288. postavio Konstancija na mesto pretorijanskog prefekta, a na upravu mu je dao Galiju. Konstancije je ostavio Jelenu da bi se oženio Maksimijanovom poćerkom Teodorom 288. ili 289.

„ Blažen bi Konstantin od takve mati, koja je za svog carstvujuščeg sina potražila pomoć u vidu božanske milosti, kako bi joj u bitkama bio siguran i kako joj se ne bi bojao opasnosti. ”

—Amvrosije, Posmrtno slovo caru Teodosiju 41

Dioklecijan je ponovo izvršio podelu Carstva 293, ovaj put dovodeći na vlast dvojicu cezara (mlađe careve). Svaki će biti potčinjen svom odgovarajućem avgustu (starijem caru), ali će imati vrhovnu vlast na dodeljenim zemljama. Taj sistem kasnije će dobiti ime tetrarhija. Prva osoba koju je Dioklecijan imenovao na taj položaj bio je Konstancije, a druga Galireje. Prema Laktanciju, Galerije je bio surov, životinja od čoveka. Mada je imao zajedničko sa rimskim nobilitetom (mnogoboštvo), njegovim pripadnicima on je bio stran, poluvarvarin. Konstancije je 1. marta proizveden u cezara i poslan u Galiju da se bori protiv pobunjenika Karauzija i Alekta. Iako je tetrarhija imala meritokratski prizvuk, zadržala je ostatke naslednih povlastica, a Konstantin je postao glavni kandidat za budućeg cezara čim je njegov otac došao do položaja. Konstantin je otišao na Dioklecijanov dvor, gde je živeo kao pretpostavljeni naslednik svog oca.

Na Istoku

Glava Dioklecijanove statue.

Konstantin je dobio formalno obrazovanje na Dioklecijanovom dvoru, gde je učio latinski, grčki i filozofiju. Kulturna sredina u Nikomediji bila je otvorena, fluidna i socijalno mobilna, a Konstantin je mogao da se druži kako sa mnogobošcima tako i sa hrišćanima. Možda je prisustvovao predavanjima latinskog oratora Laktancija.

Budući da Dioklecijan nije imao potpuno poverenje u Konstancija (zapravo, među tetrarsima nije bilo potpunog poverenja) Konstantina su držali na Dioklecijanovom dvoru kao neku vrstu taoca, kao zalog za očevo dobro ponašanje. Bez obzira na to, Konstantin je bio ugledan dvorjanin: u ime Dioklecijana i Galerija vojevao je u Aziji, a bio je u sastavu raznih tribunata; vodio je pohode protiv varvara na Dunavu 296, ratovao protiv Persijanaca u Siriji (297) pod Dioklecijanovim zapovedništvom, a u Mesopotamiji pod Galerijevim (298—299) (Konstantin, Govor zboru svetih, 16.2) Do kraja 305. postao je tribun prvog reda (lat. tribunus ordinis primi). Do proleća 303. vratio se u Nikomediju sa istočnog bojišta, da bude svedok Dioklecijanovog Velikog progona, poslednjeg i najsurovijeg progona hrišćana u Rimskom carstvu (Konstantin, Govor zboru svetih, 25).

Tokom četrdesetogodišnjeg perioda koji je usledio po objavljivanju Galijenovog edikta o toleranciji hrišćanska crkva je rasla i razvijala se. Dioklecijan godinama nije ništa preduzimao da spreči širenje hrišćanstva, ali je ispoljavao privrženost ka tradicionalnoj rimskoj religiji. Kao duboko pobožan car zabranjivao je incestoidne brakove i druge radnje koje bi mogle da uvrede besmrtne bogove čime bi se Carstvo neminovno izložilo opasnosti da izgubi božansku zaštitu. Podsticao je svoje podanike na odanost državnoj religiji, nastojeći da ih međusobno poveže i zaštiti od štetnih uticaja. No, avaj, Jevreji, hrišćani i pripadnici ostalih monoteističkih i polumonoteističkih sekti insistirali su na potpunoj jednoobraznosti u veri i snažno se opirali ovoj Dioklecijanovoj težnji. Jedna od takvih sekti bila je manihejska, čiji poklonici su ispovedali veru u kojoj je naglasak stavljan na večiti sukob dobra i zla. Dioklecijan je izdao edikt protiv njenih poklonika za vreme rata sa Persijom, smatrajući da je njihova isključivost i neprijateljsko raspoloženje prema rimskim bogovima dovoljan dokaz da ona predstavlja podrivački i štetan uticaj koji dopire iz susedne Persije, vekovnog rimskog takmaca na Istoku. Posle manihejstva, došao je red i na hrišćanstvo. Dioklecijan je izgleda i u hrišćanima video zavedene poklonike istrajne i podmukle bezbožnosti, ali ih više desetina godina nije dirao. Nema pouzdanih dokaza koji idu u prilog tvrdnji da su mu žena i ćerka, Priska i Valerija, bila potajne hrišćanke i da su ga kao takve držale na povocu. Hrišćanska crkva gajila je poslušnost i vernost kod svojih članova i praktično funkcionisala kao država u državi. Ogorčeni rimski zvaničnici nisu mogli da privole ovu manjinu da se uzdrži od izjava da je tradicionalna rimska religija lažna i idolopoklonička. Dakle, šta je onda sprečavalo Dioklecijana na povlačenje ovog poteza? Svakako da to nije bio njegov kukavičluk. Kao i ostali tetrarsi, Dioklecijan je takođe poticao iz Ilirika, zemlje oprobanih ratnika. Mada je i on kao i ostali bio malo duhovno prosvetljen, život na selu i vojsci neretko propraćen teškoćama stvorio je i od njega dobrog slugu javnoj stvari. Uz to, činjenica da je iz redova običnih vojnika uznapredovao do duksa Mezije (Zonara, Izvodi iz istorije 12.31) dovoljna je da pobije tvrdnju da je „u svakoj opasnosti bio plašljiv i malodušan“. (Laktancije, O tome kako su skončali progonitelji 9.5–6) Smatra se da je ovako nešto moglo da prelije čašu.

Isterivanje demona iz dečaka. Iluminacija iz Molitvenika Vojvode od Berija.

Koliko je strašan ovaj znak [krsta] demonima, znaće onaj ko vidi koliko daleko od tela koja su zaposeli beže demoni zakleti Hristom. Jer, kao što je On, kada je živeo među ljudima, rečju svojom terao sve demone, a ljudima vraćao razum koji bi im pod njihovim zlim uticajima bio ili oduzet ili pomahnitao, tako sad njegovi sledbenici imenom svog Gospodina i znakom njegove patnje teraju od ljudi iste te nečiste duhove. Ovo nije teško dokazati. Ako je neko kome je čelo označeno [krstom] prisutan kada se prinose žrtve bogovima, nema šanse da žrtve urode plodom, niti prorok, upitan za odgovor, može da ga dâ. Zlim kraljevima ovo je često bio glavni povod za sprovođenje njihove „pravde“. Naime, neke sluge naše vere, koje su bile uz svoje gospodare kada su ovi prinosili žrtve, stavili su na svoja čela taj znak i tako im oterali bogove, sve sa namerom da im onemoguće da na osnovu utroba žrtava čitaju budućnost. Shvativši to, haruspici, podsticani od istih demona kojima su služili, tužili su neposvećene ljude da su imali udela u obredu, dovevši svoje vladare do besa, pa su se ovi silovito obrušili na hram Božiji i okaljali sebe pravim svetogrđem, koje su kao progonitelji iskupili najtežim kaznama.

— Laktancije, Božanske pouke 4.27

Na insistiranje Galerija, revnosnog pobornika tradicionalne religije, Dioklecijan je 299. pročistio vojsku i državnu službu od svih onih koji su odbili da prinesu žrtvu bogovima. Dioklecijan se ovaj put uzdržao od objavljivanja vanrednog stanja, ali je pet godina docnije opet došao u iskušenje da jednom za svagda stane na putu podmuklom uticaju. Krajem 302. Dioklecijan i Galerije poslali su glasnika u Apolonovo proročište u Didimi da pita šta činiti sa hrišćanima (Laktancije, O tome kako su skončali progonitelji 10.6–11) Konstantin je mogao da se povuče sa dvora kada se vratio glasnik a Dioklecijan prihvatio zahteve svog dvora za sveopštim progonom (Evsevije, Život blaženog cara Konstantina 2.49–52).

Na Galerijev podstrek, Dioklecijan je 303. godine započeo Veliki progon, poslednji i najsuroviji progon hrišćana u Rimskom carstvu. Crkve i spisi su uništavani, hrišćani lišavani službenih položaja, a sveštenici tamničeni. Važno je podvući da je samo prvi od četiri edikta (ukaza) protiv hrišćana objavljen u zapadnom delu carstva i da su Maksimijan i cezar Konstancije morali da ga primene. Koliko su u tome bili revnosni ostaje drugo pitanje. Konstancije je bar gajio simpatije prema hrišćanima i po rečima hrišćanskog oratora Laktancija „da ne bi izgledalo da se ne slaže sa naredbama svojih pretpostavljenih, Konstancije je naložio da se ruše crkve, odnosno zidovi koji mogu da se obnove, a pravi hram Božiji, što su ljudi, ostavio je neoštećen“ (Laktancije, O tome kako su skončali progonitelji 15.7).

Malo je verovatno da je Konstantin igrao nekakvu ulogu u ovom progonu. U svojim kasnijim spisima pokušavao je da predstavi sebe kao protivnika Dioklecijanovih krvoločnih edikata protiv Božijih obožavalaca (Konstantin, Govor zboru svetih, 25) ali ništa ne ukazuje na to da im se u to vreme uspešno suprotstavljao. Mada mu nijedan savremenik hrišćanin nije zamerio na pasivnom držanju tokom progona, do kraja života je ostao odgovoran za vođenje takve politike.

Usled iznurujuće bolesti koju je navukao zime 304/5, Dioklecijan je 1. maja 305. objavio da se povlači sa vlasti. Istovremeno, u Milanu je Maksimijan uradio isto. Laktancije tvrdi da je Galerije naveo iznurenog Dioklecijana na povlačenje i primorao ga da za naslednike prihvati Galerijeve saveznike. Prema Laktanciju, gomila koja je slušala Dioklecijanov oproštajni govor, do zadnjeg trenutka je verovala da će Dioklecijan da izabere Konstantina i Maksimijanovog sina Maksencija (Laktancije, O tome kako su skončali progonitelji 19.2–6). To se, međutim, nije desilo. Konstancije i Galerije su uzdignuti u avguste, dok su Sever i Maksimin imenovani za njihove cezare. Konstantin i Maksencije bili su zaobiđeni.

„ Kada je kao mladi konjanik ratovao protiv Sarmata, doterao je pred noge cara Galerija srčanog varvarina, koga je zarobio ščepavši ga za kosu. Zatim mu je Galerije naredio da ide u močvaru. Zašavši u nju na svom konju, prokrčio je sebi put do preostalih Sarmata i, pobivši većinu njih, odneo Galeriju pobedu. ”

—Valezijev Anonim, Poreklo cara Konstantina 2.1

Neki izvori prenose da je Galerije odlučivao o Konstantinovom životu mesecima posle Dioklecijanove abdikacije. Odredio je Konstantina da predvodi konjicu u napad kroz močvare na srednjem toku Dunava. Naveo ga je na duel sa lavom. Pokušavao je da ga ubije u lovovima i ratovima. Konstantin je svaki put izlazio kao pobednik: lav je u borbi prošao gore, nego Konstantin; Konstantin se iz Podunavlja vratio u Nikomediju, dovevši sa sobom saramatskog zarobljenika koga je sproveo sve do Galerijih stopala (Konstantinovo poreklo 4; O tome kako su skončali progonitelji 24.3–9; Praksagora (fragment) 1.2; Aurelije Viktor, Epitoma o cezarima 41.2; Zosim 2.8.3; Evsevije, Život blaženog cara Konstantina 1.21). Nije sigurno u kolikoj meri se ovim pričama može verovati.

Na Zapadu

Bronzana Konstantinova statua u Jorku, blizu mesta gde je proglašen za avgusta 306.

Konstantin je uvideo kakva mu opasnost sledi ako ostane na Galerijevom dvoru, na kom je držan kao pravi talac. Njegova karijera zavisila je od očeve intervencije. Konstancije je brzo reagovao. Krajem proleća ili početkom leta 305. Konstancije je zatražio da mu se sin pusti, izgovarajući se da mu je potreban zbog pohoda na Britaniju. Posle duge noći pijančenja, Galerije je dao pristanak na taj zahtev. Konstantinova kasnija propaganda tvrdila je kako je on noću pobegao sa dvora, pre nego što je Galerije mogao da se predomisli. Jahao je veliko brzinom od stanice do stanice, ostavljajući za sobom osakaćene konje kako bi usporio poteru. Dok se Galerije nije probudio idućeg jutra, Konstantin je već bio daleko da mi mogao biti uhvaćen. Konstantin se pridružio svome ocu u Bononiji (Bulonj sir Mer) pre leta 305.

Odatle su prešli u Britaniju, a zatim su otišli u Eborakum (Jork), gde se nalazilo veliko vojno uporište. Konstantin je mogao da provede godinu dana u severnoj Britaniji na strani svog oca, vodeći pohode protiv Pikta severno od Hadrijanovog zida (u leto i jesen). Poput Septmija Severa, Konstancije je verovatno u svom pohodu dospeo daleko na sever, ne postigavši nikakav veliki uspeh. Ozbiljno se razboleo tokom svoje vladavine, a umro je 25. jula 306. u Eborakumu. Pre nego što je umro, javno je podržao Konstantinovo uzdizanje na položaj punopravnog avgusta. Alemanski kralj Krok, koga je Konstancije uzeo u svoju službu, proglasio je Konstantina za avgusta, za njim su pošli vojnici verni uspomeni na Konstancija. Galija i Britanije su brzo prihvatile Konstantinovu vlast, dok je Iberija, koja je bila u domenu njegovog oca manje od godinu dana, odbila to da učini.

Konstantin je obavestio Galerija o Konstancijevoj smrti i da je on sad izvikan za avgusta. Zajedno sa obaveštenjem, poslao mu je svoj portret obučen u carske odore. Portret je bio pokriven lovorovim listom. Zahtevao je da ga prizna za naslednika svog oca, a odgovornost za svoje nezakonito uspinjanje na vlast prebacivao je na vojsku, tvrdeći da ga je primorala na taj čin. Galerija je ova poruka razbesnela; zamalo nije zapalio portret. Savetnici su ga umirili, uveravajući ga da će otvoreno odbijanje značiti siguran rat. Galerije je bio prinuđen na kompromisno rešenje: dodelio je Konstantinu titulu cezara, a ne avgusta koja je dopala Severu. Želeći da jasno stavi do znanja da je ozakonio Konstantinov položaj, poslao mu je carske purpurne haljine. Konstantin je prihvatio to rešenje, znajući da će to otkloniti sumnje što se tiče legitimnosti njegovog položaja.

Prve godine vlasti

Portret Gaja Flavija Valerija Konstantina na rimskom novcu.

Konstantinov udeo u Carstvu činile su Britanija, Galija i Španija. Dakle, nalazio se na čelu jedne od najvećih rimskih vojski, stacionirane duž Rajnskog limesa. Po svom unapređenju u cara, Konstantin je ostao u Britaniji i osigurao svoju vlast u severozapadnim rimskim dijecezama. Priveo je kraju obnovu vojnih uporišta započetu još za života njegovog oca i naložio popravku puteva u toj provinciji. Uskoro je otišao u Trir u Galiji, središte severozapadnog dela Rimskog carstva. Čuvši da je Konstantin izvikan za cara, Franci su tokom 306/7. zime prešli donju Rajnu i napali Galiju. Konstantin ih je primorao na povlačenje preko Rajne i zarobio dvojicu njihovih kraljeva, Askarika i Merogeza, koji su zajedno sa svojim vojnicima bačeni divljim zverima iz trirskog amfiteatra na proslavi carevog dolaska sa bojišta (lat. adventus).

Javna kupatila (terme) u Triru koje je Konstantin izgradio.

Konstantin je započeo veliko proširenje Trira. Tornjevima i utvrđenim kapijama ojačao je zid koji opasuje grad, a započeo je izgradnju kompleksa palate u severoistočnom delu. Naložio je da se južno od svoje palate izgradi velika sala za zvanične prijeme i obimnog carskog kupališta. Konstantin je finansirao izgradnju mnogih građevinskih projekata širom Galije tokom svog carevanja na Zapadu, naročito u Otenu i Arlu.

Prema Laktanciju, Konstantin je sledio svog oca, držeći se politike tolerancije u odnosu na hrišćanstvo. Mada još nije bio hrišćanin, verovatno je cenio da je to razumnija politika od otvorenog pogroma, kao i da će ga to razlikovati od velikog progonitelja, Galerija. Povukao je sve mere protiv hrišćana i vratio im njihova prava i imovinu.

Konstantin se u početnoj fazi svog propagandnog rada oslanjao na ugled svog pokojnog oca, zato što mu je još u velikoj meri nedostajalo iskustva u vođenju državničkih poslova, a i zato što njegov položaj nije bio besprekorno legitiman: prvi u nizu Konstantinovih panegiričara u podjednakoj meri hvale Konstancijeva i Konstantinova postignuća. Konstantinov smisao za vojne poslove i građevinski poduhvati dali su uskoro panegiričarima priliku povoljno komentarišu sličnosti između oca i sina. Novac, skulpturna umetnost i govorništvo iz ove Konstantinove epohe takođe su ispoljavali novu sklonost za preziranjem varvara preko limesa. Posle Konstantinove pobede nad Alemanima, u opticaj se pojavila emisija novca sa predstavom porobljenih Alemana koji preklinju za milost. Saosećanja za neprijatelja bilo je malo. Za to se našlo opravdanje:

Kraljeve Franačke, koji su u odsustvu tvog oca prekršili mir, nisi oklevao da kazniš najgorim mukama, a ni najmanje te nije bio strah od večite mržnje i nepomirljive srdžbe ovog naroda. Jer, što da car koji može da stoji iza onoga što je uradio iz opravdane strogosti smatra to ikakvim zlodelom?... Neka te dušmani mrze koliko god im drago, samo neka prezaju od tebe! Jer, to je pravo čojstvo: da te ne vole, a da pri tome sede s mirom!

— Latinski panegirici 6(7).10.

Orator ovde odbacuje svaku pomisao na to da Konstantinovo strogo postupanje prema zarobljenim varvarima nije u redu, pozivajući se na nekakvo merilo pravde koje očigledno ide u prilog Rimljanima: varvari su sami dali povoda za takvo okrutno razračunavanje sa njima, tako da za osećanja tipa srdžba (lat. ira) i mržnja (lat. odium) — koja su možda tipična za njih — u ovom slučaju — iz rimske perspektive gledano — nema mesta. Međutim, kako ističe Miler-Retigova, pravo opravdanje leži u poziciji moći vladara, koji i sutra može da stoji iza svojih dela i njihovih posledica.

Maksencijeva pobuna

Maksencije bista iz Drezdena.

Pošto je Konstantin priznat za cezara, njegov portret je prema obijaču izložen u Rimu. Kako veli Zosim, Maksencije nije mogao da trpi prizor uspeha „sina bludnice“. Smatrao je da nije u redu što on kao sin velikog cara sedi kući besposlen, dok očevo nasleđe uživaju skorojevići. Stoga je 28. oktobra 306. uzeo titulu cara. Galerije je odbio da ga prizna, ali nije uspeo da ga detronizuje, pa je protiv njega poslao Severa. Međutim, ovog je napustila vojska, koja se prethodno nalazila pod zapovedništvom Maksimijana. Zarobljen je i utamničen. Maksimijana, koga je sinovljeva pobuna ponovo uvukla u aktivnu politiku, otišao je u Galiju da porazgovara sa Konstantinom (krajem 307). Ponudio mu je ruku svoje ćerke Fauste i uzdigao ga u položaj avgusta, a zauzvrat je tražio da Konstantin potvrdi stari porodični savez između Maksimijana i Konstancija i podrži Maksencijevu stvar u Italiji. Konstantin je prihvatio tu ponudu i venčao se sa Faustom u Triru (krajem leta 307). Sudbina je htela da se Flavijevcima i Herkulijevcima ponovo ukrste putevi:

Nema sumnje da ti on [tj. Maksimijan], koji te je još onda, i to pre nego što si mogao da to tražiš, sebi za zeta na svoju ruku odredio, zaista ne bi rano dao to sveto mesto božanske moći. Ovo se, naime, kako čujem, prikazuje u Akvilejskoj palati na slici koja je postavljena naočigled gostiju. Na njoj devojka — koja je već vredna divljenja zbog božanske lepote, ali još uvek nedorasla svojoj težini — drži i pritom pruža tebi, Konstantine, tada još dečaku, šlem koji sija od zlata i dragog kamenja i koji se ističe lepo razvijenim krilima, tako da te svadbeni dar učini lepšim, za šta ikakvi ukrasi odela jedva mogu da jemče.

— Latinski panegirici 7.6

Odlični primeri šlema koji pominje panegiričar jesu paradni šlemovi iz Berkasova koji su pronađeni 1955. Danas se čuvaju u Muzeju Vojvodine u Novom Sadu (Inv. AA 153-154).

Konstantin je simbolično podržao Maksencija, politički ga priznavši. Međutim, ostao je po strani u sukobu oko Italije. Tokom proleća i leta 307, otišao je iz Galije u Britaniju kako bi izbegao bilo kakvo učešće u događajima u Italiji; umesto da vojno podrži Maksencija, poslao je svoju vojsku na germanska plemena duž Rajne. Godine 308. poharao je teritoriju Bruktera i napravio most preko Rajne u Kelnu. Godine 310. išao je u pohod na severnu Rajnu i borio se protiv Franaka. A kad ne bi vodio pohode, obilazio bi zemlju propagirajući svoje dobročinstvo i podržavajući ekonomiju i umetnost. Uzdržavanje od učešća u ratu povećalo je njegovu popularnost među narodom, ojačalo njegovu uporišnu tačku na Zapadu. Maksimijan se vratio u Rim u zimu 307/8, ali se ubrzo razišao sa svojim sinom. Posle neuspešnog pokušaja da početkom 308. prisvoji za sebe Maksencijevu titulu, Maksimijan se vratio Konstantinovom dvoru.

Dana 11. novembra 308. Galerije je sazvao opšte većanje u Karnuntumu kako bi stabilizovao prilike u zapadnim provincijama. Od prisutnih bili su Dioklecijan, koji se na kratko vratio iz mirovanja, Galerije i Maksimijan. Maksimijan je prinuđen da ponovo abdicira, a Konstantin je ponovo degradiran na cezara. Licinije, jedan od Galerijev starih sadrugova iz vojske, postavljen je za avgusta zapadnog dela Carstva. Novi sistem nije bio dugog veka: Konstantin je odbio da prihvati degradaciju i nastavio je da se naziva avgustom na novcu, i pored toga što su ga ostali članovi tetrarhije zvali cezarom. Maksimijan Daja je bio isfrustriran što ga je zaobišlo unapređenje, dok je novajlija Licinije uzdignut na položaj avgusta, pa je zahtevao od Galerija da ga unapredi. Galerije je ponudio obojici Maksiminu i Konstantimu da ih zove „avgustovim sinovima“, ali nijedan od obojice nije prihvatio novu titulu. Do proleća 310. oslovljavao ih kao avguste.

Maksimijanova pobuna

Zlatna multipla sa predstavom Konstantina i Nepobedivog Sunca iz 313.

Godine 310. razvlašćeni i vlasti željan Maksimijan ustao je protiv Konstantina, dok je ovaj vodio pohod protiv Franaka. Objavio je da je Konstantin mrtav i uzeo carski purpur. I pored obećanja da će nagraditi svakoga ko ga prizna za cara, većina Konstantinove vojske ostala je odana svome vladaru, a Maksimijan je ubrzo primoran da ode. Čuvši za ovu pobunu, Konstantin je prekinuo svoj pohod na Franke i poveo svoju vojsku do Rajne. U Kabilunumu je ukrcao vojsku na čamce kako bi se preko sporijih voda Sone prebacila u brze vode Rone. Iskrcao se u Lugdunumu. Maskimijan je izbegao u Masiliju, koji je mogao bolje odoleti opsadi od Arla. Međutim, odani građani otvorili su zadnja vrata Konstantinu. Maksimijan je zarobljen i ukoren za svoja nedela. Konstantin ga je pomilovao, ali ga je snažno podsticao na samoubistvo, što je ovaj i učinio jula 310, obesivši se.

Mada je do oca i njega došlo do razilaženja, Maksenciju to sad, posle očeve smrti, nije smetalo da se predstavi u drugom svetlu, kao odan sin. Počeo je da kuje novac sa likom svog deifikovanog oca, proklamujući želju da osveti njegovu smrt. Konstantin je u početku predstavio samoubistvo kao tragičan porodični slučaj. Međutim, do 311. širio je drugu verziju. Naime, posle pomilovanja, Maksimijan je planirao da Konstantina ubije na spavanju. Fausta je doznala za ovo i upozorila Konstantina, koji je postavio evnuha na svoje mesto u krevetu. Maksimijan je lišen slobode kada je ubio evnuha i ponuđeno mu je rešenje — da se ubije, što je on prihvatio. Uz propagandni rad, Konstantin je osudio Maksimijana na zaborav (lat. damnatio memoriae), što je imalo za rezltat uništavanje svih natpisa koji su se odnosili na njega i uklanjanje svakog javnog dela sa njegovim likom.

Promena Konstantinovog imidža posle Maksimijanove smrti postala je nužna. Konstantin nije više mogao da se oslanja na svoju vezu sa starim carem Maksimijanom: trebalo je naći nov izvor legitimnosti svog položaja. U govoru održanom u Galiji 25. jula 310, anonimni orator otkriva ranije nepoznatu dinastičku vezu sa Klaudijem II, carem iz 3. veka poznatim po savlađivanju Gota i vraćanju reda u državi. Odstupajući od tetrahističkih uzora, orator u svom govoru naglašava Konstantinovo nasleđeno pravo na vlast, a ne principe carske jednakosti. Nova ideologija izražena ovim govorom bacila je Galerija i Maksimijana u zasenak, a Konstantinovo pravo na vlast istakla u prvi. Zaista, orator ističe poreklo, isključujući sve ostale činioce.

Orator se u govoru takođe udaljava od tetrarhističke verske ideologije sa fokusom na sestrinske dinastije (Jovijansku i Herkulijansku). Umesto toga, orator objavljuje da je Konstantin imao božansku viziju Apolona i Pobede koji su ga obdarili lovorovim vencima za zdravlje, kao i dugom vladavinom. Konstantin je video i prepoznao sebe „u obličju onoga kome su božanske pesme pesnika prorekle da mu je suđena vlast nad čitavim svetom“. Šta je pisac hteo reći ovim? Preovlađuje mišljenje da je Konstantin sebe prepoznao u mladom, zgodnom, vedrom donosiocu spasa, vladaru sveta, Apolonu, čiji dolazak je predskazao veliki pesnik Vergilije.

Latinski	Srpski
Ultima Cumaei venit iam carminis aetas;	Sad dolazi poslednje doba po Kumljanki;
Magnus ab integro saeclorum nascitur ordo.	Iznova se rađa veliki niz vekova (novi milenijum),
iam redit et Virgo, redeunt Saturnia regna,	Sad se vraća i Devica, vraća se i Saturnovo kraljevstvo,
iam nova progenies caelo demittitur alto.	Sad se sa visokog neba spušta novo pokolenje,
tu modo nascenti puero, quo ferrea primum,	Detetu koje se upravo rađa, a sa kojim se prekida željezni
desinet ac toto surget gens aurea mundo,	i započinje zlatni naraštaj u čitavom svetu,
casta fave Lucina; tuus iam regnat Apollo	ti, čedna Lucino — pomagaj! Tvoj Apolon sada vlada.

Rodžersova, pak, u jednom lepo argumentovanom članku sugeriše da se u osobi kojoj su bogovi prorekli svetsku vlast zapravo skriva Oktavijan Avgust. Konstantin je, dakle, novi Avgust, koji ispunjava staro proročanstvo o dolasku Zlatnog doba.

Uporedo sa ovom promenom u domenu govorništva, slična promena što se verskog aspekta tiče zadržala se i na Konstantinovom novcu. Na početku Konstantinove vladavine Mars je prikazivan na njegovom novcu kao patron. Od 310. pa na dalje Marsa zamenjuje Nepobedivo Sunce, božanstvo koje je obično poistovećivano sa Apolonom. Malo je razloga da se veruje ovim izmišljotinama, ali njihovo objavljivanje ojačalo je Konstantinove pretenzije na vlast i povećalo njegovu popularnost među žiteljima Galije.

Građanski rat

Rat protiv Maksencija

Savremena rekonstrukcija oklopnika.

Dvorska vrata antičkog Torina.

U međuvremenu (za terminus ante quem uzima se sredina 311) Galerije se toliko razboleo da nije više mogao aktivno da sudeluje u carskoj politici. Laktancije i Evsevije su potanko i opširno opisali simptome njegove bolesti koji su trajali više od godinu dana. A kada ga je na kraju savladala bolest, kako kaže Laktancije: „...bio je prinuđen da prizna Boga“. S vremena na vreme, dodaje isti, kada bi ga bol iznova pritisnuo, „vrištao bi iz sveg glasa da će ponovo vaspostaviti hram Božiji i da će se iskupiti za nedelo“. I zaista, nadomak svoje smrti Galerije je izdao edikt (ukaz) u korist hrišćana (30. aprila 311). Međutim, objavljivanjem ovog ukaza, Galerije nije dobio željeni oproštaj. Za njega je već bilo prekasno. Kaže se da ga je bolest toliko istrošila da je „umro otvorene i trule utrobe“. Sa njegovom smrću nestalo i ono malo što je ostalo od tetrarhije. Njegove teritorije su podelili Licinije i Maksimin Daja između sebe, Licinije balkanske, Maksimin maloazijske.

Uklanjanje Maksimijana 310. dovelo je do zatezanja odnosa između Konstantina i Maksencija. Maksencije se stao pripremao za rat. Utvrdio je severnu Italiju i učvrstio podršku među hrišćanskom zajednicom, tako što joj je odobrio izbor novog rimskog episkopa. Pa ipak, njegova vladavina bila je nesigurna. Početna podrška istopila se kao posledica povećanih poreskih stopa i deprimirane trgovine; izbile su pobune u Rimu i Kartagini, a Domicije Aleksandar je na kratko uspeo da uzurpira njegovu vlast u Africi. Do 312, Maksencije je bio jedva podnošen, čak i među italskim hrišćanima. U leto 311. Maksencije je prikupio snage protiv Konstantina, dok je Licinije bio prezauzet svojim problemima na Istoku. Objavio je rat Konstantinu, zaklevši se da će se osvetiti očevoj ubici. Kako bi sprečio Maksencija da sa Licinijem formira savez uperen protiv njega, Konstantin je preko zime 311/312 sklopio sa Licinijem savez i ponudio mu ruku svoje sestre. Maksencije je smatrao da je Konstantinovim sporazumom sa Licinijem naneta uvreda njegovoj vlasti. U odgovor na to, Konstantin je poslao svoje poslanike u Rim, ponudivši Maksenciju političko priznanje u zamenu za vojnu podršku. Prema Evseviju, putovanje kroz Carstvo postalo je nemoguće, a svuda je bilo prisutno gomilanje vojne sile. Nije bilo mesta gde ljudi nisu svakog dana očekivali početak neprijateljstava.

Konstantinovi savetnici i vojskovođe odvraćali su Konstantina od preventivnog napada na Maksencija; čak su se i njegovi gatari protivili tome, tvrdeći da žrtve nisu dale povoljne predznake. Sa duhom koji je ostavio snažan utisak na njegove sledbenike i nadahnuo neke verom u njegovo natprirodno vođstvo, Konstantin se oglušio na sve ove savete. Početkom proleća 312, Konstantin je prešao Kotijske Alpe sa 1/4 svoje vojske, silom koja je brojala oko 40.000 ljudi. Prvi grad na koji je vojska naišla bio je Seguzij. Taj tvrd grad mu je zatvorio vrata. Konstantin je naredio svojim ljudima da zapale vrata i uspnu se na zidove. Grad je zauzet brzo. Konstantin je naredio vojnicima da ga ne pljačkaju i zatim je prešao sa njom u severnu Italiju.

Konstantin je, dakle, bio je siguran u to da će izvojevati pobedu, čak i bez božanske pomoći, što se na kraju pokazalo tačnim: iz svake bitke njegovi ljudi izlazili su kao pobednici. Prva bitka koju slave panegiričari odigrala se kod današnjeg Torina. Naime, na zapadnom prilazu tog grada, Konstantin je naišao na izazov:

Kakav je to kažu bio prizor — veli ushićeno panegiričar — koliko je samo bio strašan za gledanje, koliko uznemiravajući! Konji i ljudi obmotani željeznim pokrivačem! U vojsci ih zovu „pećničarima“. Ljudi su odozgo bili pokriveni [pancirom], a konjima se naprsnik spuštao niz prsi i viseći im sve do kolena štitio ih tako od ranjavanja, a da im pri tome nije smetao u pokretu... Obučeni su za sledeće: kada bi udarili na neprijateljski poredak, održavali bi tok napada, a budući da su zaštićeni od rana šta god bi im se našlo na putu oni bi to prosto pregazili.

— Latinski panegirici 4(10).22–23

Međutim, po rečima panegiričara, Konstantina „nije uplašilo to što je oružje činilo ovoliko mnoštvo dva puta strašnijim, niti to što je brojčana prednost davala vojsci na snazi“. Štaviše, dodaje isti, ni njegove vojnike nije hvatala panika; naprotiv, kako panegiričar ponosno ističe: „Ovo razmetanje [neprijatelja] oružjem i vojskom pokrivenom železom... rasplamsalo je njihove nepobedive duhove, jer carev vojnik nadahnut primerom svog cara planuo je svim srcem kada je naišao na neprijatelja kom je dolikovalo da izgubi“. Premda se pred njim nalazila impozantna sila, Konstantin je prihvatio izazov. Kako nije mogao da računa na uspeh u direktnom sukobu sa takvom vojskom, pribegao je ratnom lukavstvu. O tome izveštava jedan od panegiričara.

No, tebe, premudri care, koji si se razumeo u sve ratne metode, pomogla je dosetljivost: „Najpametnije je izigrati one kojima je veoma teško odoleti“. Razvukavši svoj bojni red, naveo si neprijatelja na neopoziv napad. Zatim si ih propustio sa namerom da ih nasamariš, povratio borbeni red i okružio ih. Probijanje im nije bilo od nikakve koristi, pošto su im se s puta uklonili tvoji vojnici, koje od tvrdog železa nisu mogli goniti, jer im ono nije dozvoljavalo da promene pravac. Naši su ih saleteli toljagama sa teškim železnim kvrgama. Šibajući njima neprijatelja otpornog na rane, iznurivali su ga. Naročito bi od udarca po glavi padali ošamućeni. Zatim bi se strmoglavili sa sedla, prokliznuli niz njega, klatili se na njemu napola mrtvi ili umirući držali se za njega, ležali u zbrci poklanih konja, koji bi ih neobuzdani od bola, kada bi im se našlo kakvo ranjivo mesto, izbacivali posvuda. Pošto su svi do jednog pobijeni, a tvoji ostali netaknuti, ljude je prestao strah od njihovog oružja, a pažnju im je sad zaokupila tvoja izvanredna pobeda, jer su oni koji su smatrani za neranjive poginuli, a da ti nisu naneli nikakve štete.

— Latinski panegirici 4(10).24

Dakle, Konstantinovi vojnici uspeli su da savladaju Maksencijeve teške „pećničare“, tako što su ih propustili u svoje redove, a zatim ih bez milosti izudarali buzdovanima. Torino je odbio da pruži utočište rasturenim Maksencijevim snagama, otvorivši ih mesto toga Konstantinu. Drugi gradovi severnoitalijanske nizije poslali su Konstantinu svoja poslanstva da mu čestitaju na pobedi. Konstantin je zatim pošao na Milan, gde je dočekan otvorenim vratima i ushićenim veseljem. Konstantin je odmorio vojsku u Milanu, pa je sredinom leta 312. krenuo na Brešu.

Breška vojska je lako raspršena, a Konstantin je brzo prešao na Veronu, gde je taborila velika Maksencijeva sila. Ruricije Pompejan, zapovednik veronskih snaga i Maksencijev pretorijanski prefekt bio je u jakom odbrambenom položaju, pošto je grad sa tri strane bio okružen rekom Adiđom. Konstantin je poslao male snage severno od grada, nastojeći da pređe reku neprimećeno. Ruricije je poslao veliki odred da se suprotstavi Konstantinovim ekspedicionim snagama, ali je poražen. Konstantinove snage uspešno su okružile grad i započele njegovu opsadu. Ruricije je uspeo da izbegne Konstantinu i vrati se sa većom silom. Konstantin je odbio da digne opsadu i poslao je samo male snage. U očajničkom sukobu koji je usledio, Ruricije je ubijen, a njegova vojska uništena. Verona se ubrzo potom predala, a za njom i Akvileja, Mucina i Ravena. Put ka Rimu je sad ležao otvoren pred Konstantinom.

Maksencije se pripremio za opsadu. Još je imao pretorijansku gardu pod svojom kontrolom, bio dobro snabdeven afričkim žitom i okružen sa svih strana naizgled nesavladivim Aurelijevim zidovima. Naredio je da se preseku svi mostovi preko Tibra, navodno po savetu bogova, a ostatak centralne Italije ostavio je nezaštićen; Konstantin je obezbedio podršku te regije bez poteškoća. Konstantin je polako napredovao Flaminijevim drumom, omogućivši da Maksencijeva slabost uvuče režim istog u još veći haos. Maksencijeva podrška nastavila je da slabi: na trkama kočija 27. oktobra gomila je otvoreno vređala Maksencija, uzvikujući da je Konstantin nepobediv. Kako više nije bio siguran da će iz opsade izaći kao pobednik, izgradio je privremeni most od čamaca preko Tibra. Na šestogodišnjicu svoje vladavine, 28. oktobra 312, obratio se za savet čuvarima Sibilinskih knjiga. Čuvari su prorekli da će istoga dana neprijatelj Rimljana da umre. Maksencije je pošao na sever da zapodene bitku sa Konstantinom.

Božanska intervencija

Laktancijeva verzija

Stavrogram na Bodmerovom papirusu XIV-XV (${\mathfrak {P}}$⁷⁵).

Prema Laktancijevoj verziji, Konstantin je noći uoči bitke imao viziju u snu u kojoj mu je saopšteno „da štitove svoje vojske obeleži nebeskim znakom Božijim i tako pođe u bitku“. Konstantin je postupio kako mu je rečeno i na štitovima svojih vojnika „označio Hrista“ iskošenim slovom Χ čiji je jedan gornji krak zaobljen u obliku slova Ρ (transversa X littera, summo capite circumflexo, Christum in scutis notat).

Stariji naučnici nisu mogli da dočaraju sebi Laktancijev opis nebeskog znaka, ali situacija se menja šezdesetih godina 20. veka kada je prihvaćeno da su već početkom 3. veka reči σταυρός (krst) i σταυρόω (raspeti na krst) skraćivane znakom koji je opisao Laktancije. Ovaj znak, tzv. stavrogram (), koga sačinjavaju dve grafeme τ = t(au) i ρ = r(o), treba da se razlikuje od daleko poznatijeg hristograma (), koji označava samog Hrista. U nehrišćanskom kontekstu korišćen je kao ligatura u rečima τρόπος (način), τριακάς (trideset), pa čak i u vlastitoj imenici Τροκονδας (muško ime). Javlja se i na novcu kralja Iroda iz treće godine njegove vladavine.

Laktancijevo svedočanstvo više puta je nailazilo na odbacivanje, a razlog je bio taj što je Konstantin, kako navodi Evsevije, koristio hristogram. Laktancije je optuživan da je napravio grešku, a bilo je čak predloga da se iz teksta izbaci opis stavrograma sa obrazloženjem da je reč o interolaciji ili glosi. Njihove kritike su bile donekle opravdane. Treba imati u vidu da je Laktancijev tekst poznat samo na osnovu jednog rukopisa i da je pretrpeo kvarenje. Usled te činjenice, neki naučnici su izrazili sumnju da je i ovaj pasaž pretrpeo kvarenje.

Evsevijeva verzija

Nijelovana i pozlaćena srebrna posuda na kojoj je prikazan car Konstancije II na konju u pratnji Pobede (desno) i telohranitelja (levo), na čijem štitu se lepo vidi monogramom hi-ro.

Po Konstantinovom biografu episkopu Evseviju, car mu je lično i pod zakletvom nekoliko godina kasnije ispričao čitav događaj. Po Evsevijevoj priči, car se molio Bogu koga je poštovao i njegov otac i narednog dana na nebu, iznad sunca, Konstantin i njegova vojska su ugledali svetlosni krst sa natpisom „ovim pobeđuj“ (τουτο νικα). Car nije bio siguran u značenje vizije dok ga u snu nije posetio Isus Hrist i preporučio mu da napravi vojni steg u obliku znaka viđenog na nebu i iskoristi ga u bici. Sutradan, Konstantin je naredio da se iskuje vojni steg (lat. labarum) sa vencem na vrhu u kome se nalazila spojena grčka slova H i R (Hi Ro) u vidu Hristovog monograma. Nakon toga, car je odlučio da sledi Boga koji mu se ukazao i okupio je oko sebe hrišćanske sveštenike od kojih je zatražio da ga upute u Hristovu veru. Konstantin nije bio ni prvi, ni poslednji rimski vladar koji je pre odlučujućeg događaja tražio i dobio konkretnu pomoć neke više sile. Novina je bila u tome što je Konstantinova vizija iz 312, imala jaku hrišćansku crtu. Moguće je da je jedan, danas uobičajeni prirodni fenomen npr. solarni halo, protumačen kao nebeski znak povoljan za Konstantinov pohod. Bilo kako bilo, ne možemo ulaziti u racionalističko seciranje Konstantinovih motiva. Početak 4. veka bio je doba kada se čvrsto verovalo, i sa paganske i sa hrišćanske strane, da nebeske sile gotovo svakodnevno utiču na ljudske sudbine.

Nazarijeva verzija

Dok Laktancije i Evsevije, prirodno, govore o događajima sa hrišćanskog ugla, orator Nazarije ne oseća sebe obaveznim da pobedu iz 312. izričito pripiše hrišćanskom Bogu. Mada tačna verska pripadnost ovog monoteistički nastrojenog autora ostaje pod znakom pitanja, malo toga ukazuje na njegovo hrišćanstvo, a puno toga na njegovo paganstvo: njegove nejasne formulacije dok govori o neodređenom božanstvu ukazuju i na to da Konstantin do vremena kada je govor držan (321) nije grubo nametao „svog“ boga, nego je u odnosu na pagansku elitu praktikovao politiku tolerancije. Nazarije iznosi svoju verziju kako je počeo rat sa Maksencijem. Naime, on tvrdi da je Konstantinu ponestalo strpljenja u kojem inače nije oskudevao. Njegov gospodar je na sve moguće načine pokušao da se nagodi sa Maksencijem. Svojim napadom na Italiju on je samo branio sebe od tuđeg nasrtaja. Zapravo, za to nije bila odgovorna njegova volja, nego neka viša, božanska sila, koja ga je poduprla, poslavši mu sa neba vojsku predvođenu božanskim Konstancijem. Prema Veberovom mišljenju, nazarijev prikaz božanske intervencije na Milvijskom mostu je vrlo impresivan, a u plastičnosti nadmašuje čak i Laktancijev prikaz.

Priča se po celoj Galiji o tome kako su viđene vojske koje su prenosile vest da ih je poslala božanska volja. I premda se nebeske stvari obično ne pojavljuju pred ljudskim očima — jer ona čista i bestelesna supstanca nežne prirode izmiče pomućenom i pomračenom čulu vida — tvoji pomoćnici su ipak dopustili ljudima da ih vide i čuju. Čim su posvedočili tvoju zaslugu, nestali su iz vidokruga smrtnika. Ali, kakve su kažu bili pojave, koliko su im tela bila krepka, koliko su im udovi bili veliki, koliko im je volja bila vatrena? Blistajući štitovi goreli su im od nečeg nepoznatog, a sjaj nebeskog oružja plamteo je strašno. Pojavili su, naime, u takvom vidu da se pomislilo da se radi o tvojima. Ovako je izgledao njihov govor, ovo su oni govorili onima koji su ih slušali: ‘Mi tražimo Konstantina, mi mu idemo u pomoć’. Zaista, čak i ono što je božansko dopušta sebi hvalisanje, a ista težnja obuzima i nebeske stvari. Ovi koji su pali sa neba, ovi koje je božanska volja poslala, hvalili su se, jer su tebi služili. Verujem da ih je predvodio Tvoj otac, Konstancije, koji ti je ostavio da ostvariš veće zemaljske pobede od onih koje je za života svoga on postigao, a koji je sada kao „božanski“ vodio božanske pohode.

— Latinski panegirici 4(10).14

Ne može se ustanoviti da li je ova priča nastala iz Nazarijeve mašte, kada je isti bio pozvan da napiše svoj govor, niti da li se temelji na nekoj drugoj priči koja je vremenski mnogo bliža bici na Milvijskom mostu. Kod Nazarija nema nikakvog pomena o Konstantinovoj viziji u snu o kojoj govori Laktancije, niti o nebeskoj viziji, mada su obe priče verovatno kružile neko vreme pre nego što ih je Evsevije zapisao u carevoj biografiji. Istina, Nazarijeva priča nije prva te vrste, ali za nju se makar zna (ako je verovati njenom zapisivaču na reč) da je kružila među čitavom jednom populacijom (konkretno, u ovom slučaju, galskom): In ore denique est omnium Galliarum exercitus visos, qui se divinatus missos prae se ferebant (14.1). Taj deo mora da je napisan kao odgovor na priče u kojima je hrišćanskom Bogu pripisivana presudna uloga u pohodu na Italiju.

I paganska umetnost drugačije gleda na pobedu. U Muzeju novca (hol. Geldmuseum) u Utrehtu nalazi se kameja od sardoniksa na kojoj je prikazan Konstantin sa svojom drugom ženom Faustom kako se vozi dvokolicama koje vuku dva kentaura. U njima se nalazi i dečačić, moguće Krisp, koga je (verovatno pre 300) rodila Minervina, Konstantinova prva supruga.

Bitka kod Milvijskog mosta

Glavni članak: Bitka kod Milvijskog mosta

„Bitka kod Milvijskog mosta“, Đulio Romano (1499—1546), Vatikan.

Krajem oktobra 312. Konstantin je Flaminejevim putem stigao nadomak Rima. Ulogorio se na Malborgetu kod Prima Porte, gde se i danas nalazi ostaci Konstantinovog spomenika podignutog povodom ovog događaja.

Očekivalo se da će Maksencije ostati među rimskim bedemima i odoleti opsadi. Uostalom, ova strategija pokazala se uspešnom prilikom Severove, a zatim i Galerijeve invazije. U sklopu priprema za opsadu Maksencije je obezbedio i velike zalihe hrane. Neočekivano, odlučio se na drugačiji potez i izašao na bojno polje da odmeri snage sa Konstantinom. Drevni izvori pripisuju njegovu odluku ili božanskoj intervenciji ili njegovom sujeverju. Takođe ističu da je dan na koji je pala bitka bio isti dan kada je Maksencije došao na vlast (28. oktobar), što je uglavnom tumačeno kao dobro znamenje. Kakvo je bilo raspoloženje u gradu? Laktancije navodi i da je stanovništvo tokom cirkusnih igara javno stavilo do znanja da je uz Konstantina, ali ne može se sa sigurnošću reći koliko je ovaj podatak pouzdan.

Maksencije je odlučio da dâ bitku ispred Milvijskog mosta, kamenog mosta preko kog ide Flaminijev put za Rim. Za Maksencija je ovaj most bio od presudne važnosti. Da bi Konstantina držao dalje od Rima morao je da ga održi pod svojom kontrolom. Senat je izgleda bio spreman da se prikloni bilo kome ko bi držao grad pod svojom kontrolom.

Izvori se međusobno ne slažu kakav je bio most koji je imao centralnu ulogu u bici.

Prema Zosimovoj priči, Maksencije je preko Tibra izgradio most, koji nije u potpunosti povezivao dve obale, nego je bio podeljen na dva dela koji su na sredini reke bili povezani železnim klinovima (πως ἀλλήλοις περόναις σιδηραῖς). Most je u krajnjoj nuždi mogao da se preseče napola uklanjanjem tih klinova. Maksencije je naredio svojim mehaničarima (μηχανοποιοῖς) da ih povade čim ugledaju da je Konstantinova vojska stupila na spojno mesto (τῇ ζεύξει τῆς γεφύρας ἐφεστῶτα). Krajnja namera mu je bila da podavi neprijatelja u vodama Tibra.

Idućeg dana došlo je do sudara dveju vojski iz kojeg je Konstantinova vojska izašla kao pobednik. Maksencije je svoje vojnike tako rasporedio da im se Tibar nalazio gotovo neposredno iza leđa. To se pokazalo kobnim. Tim rasporedom lišio ih je potrebnog prostora za regrupisanje u slučaju da budu prinuđeni na uzmicanje. Već pokazan kao dobar vojskovođa, Konstantin je prvo poslao konjicu na Maksencijevu konjicu, razbivši je. Zatim je na scenu stupila Konstantinova pešadija. Većina Maksencijevih vojnika borila se hrabro, ali ih je neprijateljska navala primorala na uzmicanje prema Tibru. Maksencije se odlučio na povlačenje sa namerom da se neprijatelju ponovo suprotstavi u samom Rimu. Ali, na raspolaganju se nalazio samo jedan put, a on je vodio preko mosta. Konstantinova vojska nanela je teške gubitke protivničkoj vojsci koja se nalazila u povlačenju. Najzad, privremeni most preko kog je bežalo mnoštvo ljudi je popustio pod teretom. Oni koji su se zatekli na severnoj obali Tibra dopali su ili zarobljeništva ili mača. Među njima nalazila se i Maksencijeva pretorijanska garda, koja se izgleda uporno opirala. I Maksencije se našao među mrtvima.

Milvijski most. Poprište odlučujuće bitka između Konstantina Velikog i Meksencija.

Pojedinosti u vezi sa Maksencijevim krajem poprilično su nejasne. Prema jednoj verziji, Maksencije je na mostu zapao u gužvu u kojoj je izgubio ravnotežu i stropoštao se u reku. Premda drugoj, odnela ga je voda dok je uzaludno pokušavao da na konju pređe na drugu stranu kako bi izbegao poteru. Anonimni autor Pregleda istorije careva kombinuje obe verzije tvrdeći da su Maksencije i njegov konj skliznuli u vodu dok su pokušavali da stupe na most od čamaca. Iz prikaza Aurelija Viktora stiče se utisak da je Maksencije sam sebi iskopao jamu i u nju upao: „Maksencije, koji je iz dana u dan bivao sve okrutniji, konačno je, uz velike napore, stigao iz Rima u Crvene stene, na oko 9 milja od Rima; pošto se posle strahovitog poraza svoje vojske dao u beg ka Rimu, prilikom prelaska Tibra uhvatio se u zamku, koju je za neprijatelja postavio kod Milvijskog mosta, [i tako skončao svoj život] šeste godine svoje tiranije“. Laktancije jasno pokazuje da je most od čamaca srušen pre Maksencijevog povlačenja: „Most je srušen iza njegovih (Maksencijevih) leđa. Kada je ovo viđeno, bitka se još više rasplamsala. U Božijim rukama nalazili su se svi konci događaja. Maksencijevi vojnici bivaju zaplašeni. On sâm daje se u beg ka srušenom mostu. No, preplavljen mnoštvom biva srušen pravo u Tibar“. Orozije i Sozomen pominju da je Maksencije ubijen, a Evtropije i njegov prevodilac Peanije sasvim uzgredno govore o Maksencijevoj smrti. Od svih ostalih izvora koji govore o Maksencijevoj smrti, počev od Evsevija koga koriste i ostali, najkitnjastiji je Praksagora iz Atine. Evsevije upoređuje Maksencijevo bežanje i smrt sa poterom egipatskog kralja za Mojsijem preko Crvenog mora. Episkop cezarejski sa ushićenjem citira Drugu knjigu Mojsijevu i Psalme u svom prikazu ovog događaja. Međutim, ova paralela nije baš tačna. Poznato je da je egipatski kralj bio taj koji je gonio, a Mojsije onaj koji je bio gonjen.

Uz to, postavlja se pitanje šta se tačno srušilo: pontonski most ili kameni most? Zasnivajući svoj argument na skulpturama sa Konstantinovog slavoluka, Barns je izgleda fino rešio i ovo pitanje: on tvrdi da je Milvijski most srušen pre bitke, a da je most koji se zapravo srušio pod Maksencijem bio sastavljen od čamaca.

U Rimu

Konstantin je ušao u Rim 29. oktobra. Priredio je veliku ceremoniju povodom svog dolaska (lat. adventus) i bio dočekan uz opšte veselje. Maksencijevo beživotno telo izvađeno je iz Tibra i dekapitovano je. Odrubljena glava paradirana je rimskim ulicama kako bi je svi mogli videti. U sačuvanim izvorima nije nigde zabeleženo da li je Konstantin prilikom ove ceremonije posetio Jupiterov hram u znak zahvalnosti, kao što su to vekovima radili njegovi prethodnici. Neki su čak pretpostavili da je Konstantin namerno odbio da prinese žrtvu paganskom bogu zbog svog nedavnog prelaska u hrišćanstvo. Takvo mišljenje je, razume se, naišlo na kritike. S druge strane, nije isključeno ni da je prineo žrtvu. Međutim, zna se da je ukazao čast senatorskoj kuriji posetivši je. Senatu je obećao povraćaj drevnih privilegija i zajemčio mu ulogu u novoj upravi. Dakle, dao je do znanja da se neće svetiti Maksencijevim pristalicama. Zauzvrat, Senat je ga je počastvovao titulom „prvog među jednakima“, što je značilo da će njegovo ime biti unošeno na prvo mesto u svim službenim ispravama. Uz to, izvikao ga je za „najvećeg avgusta“. Konstantin je objavljenim ukazima vratio građanima izgubljenu imovinu, pozvao natrag političke izgnanike i pustio na slobodu utamničene Maksencijeve protivnike.

Usledila je zamašna propagandna kampanja, tokom koje je Maksencijev lik sistematski uklanjan sa svih javnih mesta. Maksencije je opisivan kao tiranin, kojem je suprotstavljan idealizovan lik „oslobodioca“, Konstantina. U svojim kasnijim radovima Evsevije je najbolji na ovom polju Konstantinove propagande. Maksencijevi ukazi proglašeni su za nevažeće, a počasti koje je Maksencije dodelio vodećim senatorima poništene su. Konstantin je takođe preduzeo nuliranje Maksencijevog uticaja na urbani pejzaž. Sve građevine koje je izgradio Maksencije posvećene su Konstantinu, uključujući i Romulov hram i Maksencijevu baziliku. Nasred bazilike podignuta je kamena statua Konstantina kako drži labarum u ruci. Ako je prihvatiti Alfeldijevo čitanje, natpis na toj statui glasi ovako: „Hoc salutari signo ... senatui populoque Romano et urbi Romae iugo tyrannicae dominationis ereptae pristinam libertatem splendoremque reddidi“, tj. „Ovim spasonosnim znakom ... izbavio sam od jarma tiranije Rim, Senat i rimski narod i povratio im negdašnju slobodu i ugled“.

Konstantin se nije ograničio samo na prisvajanje Maksencijevih spomenika, nego je pokušao i da umanji doprinos svog prethodnika na polju građevinarstva gradnjom svojih monumentalnih zdanja. Svojim građevinskim pregalaštvom stupio je u red careva graditelja. Poput svojih prethodnika tetrarha, i on je usredsredio pažnju na javno-atraktivna mesta za zabavu i razonodu. Strogo govoreći, Konstantinov doprinos vezan za Veliki cirk nije predstavljao potpuno nov građevinski poduhvat. Aurelije veli da ga je Konstantin „divno ulepšao“ (excultus mirifice). Pod ulepšavanjem Cirka Aurelije možda misli na ukrašavanje tzv. spine (tj. središnjeg, unutrašnjeg zida u obliku elipse oko kog su takmičari morali sedam puta optrčati). Panegiričar, pak, izveštava da je Konstantin izgradio i uzvišen portik (stepenište) i stubove koji blistaju od zlata (sublimis portico), što možda ukazuje na povećanje kapaciteta mesta za sedenje.

Maksencijeve najdoslednije pristalice u vojsci su neutralizovane kada je pretorijanska garda i carska konjička garda (lat. equites singulares) raspuštena. Njihovi nadgrobni spomenici su iskopani i iskorišćeni za izgradnju bazilike na Labikanovom putu. Dana 9. novembra 312, svega dve nedelje nakon Konstantinovog zauzeća Rima, nekadašnje odlučeno je da se sedište carske konjičke garde pretvori u Lateransku baziliku. Druga partska legija uklonjena je iz Albe, a ostaci Maksencijeve vojske su poslani na rajnski limes.

Edictum Mediolanense — mit ili stvarnost?

Februara 313. Konstantin se u Milanu sastao sa Licinijem, kom je dao ruku svoje polusestre Konstancije. Ovde je i postignuta saglasnost između dvojice careva u pogledu verskih pitanja. Zvanično je proklamovana puna verska sloboda. Hrišćanima je ovaj sporazum dobro došao, pošto im je time ozakonjena vera i obećano obeštećenje za imovinu oduzetu tokom Dioklecijanovog pogroma. Da li bilo ikakvog Milanskog edikta, ili ne, diskutabilno je. Dokument koji Licinije iznosi u svom delu nije u edikt, nego Licinijevo pismo upravnicima istočnih provincijama koje je tek bio osvojio pobedom nad Maksminom iste godine.

Ušavši u Nikomediju, Licinije je vratio uslugu Bogu, uz čiju pomoć je pobedio. Na dan junskih ida, u vreme Konstantinovog i svog trećeg konzulata, naredio je namesniku da objavi pismo koje mu je dao o vaspostavljanju crkve sledeće sadržine: „Kada smo se mi carevi, Konstantin i Licinije, srećno našli u Milanu i uzeli pod razmatranje sve što se tiče javne dobrobiti i bezbednosti, pored ostalih stvari za koje nam se činilo da će biti od koristi mnogim ljudima cenili smo da svemu tome treba pretpostaviti ono što se ticalo bogopoštovanja da bismo i hrišćanima i svima ostalima dali samovlasnost u ispovedanju vere koja im je po volji“.

— Laktancije, O tome kako su skončali progonitelji 48

Rat protiv Licinija

Labarum na Konstantinovom reversu bakarnog novčića iskovanog 337. u Carigradu. Labarum, vojni steg sa hristogramom na vrhu, probada zmiju što je, najverovatnije, alegorijska predstava pobede Konstantina nad Licinijem 324. godine.

Sastanak dvojice careva u Milanu je prekinula je vest da je Maksimin prešao Bosfor i ugrozio Licinijeve posede u Evropi. Nakon što je porazio Maksimina kod Jedrena 30. aprila 313. Licinije ovladao Malom Azijom, Sirijom, Palestinom, rimskom Mesopotamijom i Egiptom. Odmah po ulasku U Nikomediju obustavio je progon hrišćana i naložio da se crkva i pojedinci obeštete iz carske riznice. Najzad, naredio je pogubljenje članova porodica nekadašnjih careva. Sada su sve veze sa tetrarhijom pokidane i Carstvo je pripalo dvojici ambicioznih vladar: Zapad Konstantinu, Istok Liciniju.

Konstantin je u međuvremenu počeo da radi intenzivnije na uređivanju prilika unutar crkve. Naročito se interesovao za prilike u crkvi u Africi gde se kao posledica Velikog progona pojavio rascep na pravoslavne i donatiste. Konstantin se odmah stavio na stranu pravoslavne stranke i sazvao je u Arelatu (današnjem Arlu) skup svih episkopa sa teritorija kojima je vladao. Uz pomoć državnih vlasti, 33 episkopa su se okupili 1. avgusta 314. godine u Arlu na prvom crkvenom saboru pod carskim patronatom. Sabor je osudio Donata zbog prakse ponovnog krštenja onih koji su vreme Velikog progona pokleli, ali kada su donatisti su odbili ovakvo rešenje Konstantin se tada obratio saboru „Poslanicom pravoslavnim episkopima“ (Epistula Constantini ad Episcopos Catholicos). U govoru Konstantin je sebe nazvao Hristovim slugom (famulus) koji, po pitanju donatizma, čeka Hristov sud, a sud okupljenog sveštenstva jednak je Hristovom sudu. Poslanica pokazuje da je car već tada raspolagao dovoljnim znanjem o novoj veri da bi se obratio učenim episkopima. Donatistički rascep nije zalečen i Konstantin je krajem 316, i pored zvanično proglašene verske tolerancije, naredio represivne mere protiv donatista. Opozvao ih je tek 321. smatrajući da će jereticima Bog ispravnije suditi.

Posle pobede nad Licinijem 324. Konstantin po uzoru na helenističke monarhe počinje da nosi dijademu. Dijadema od tada postaje obavezan deo carskih insignija i vremenom prerasta u krunu.

U međuvremenu, Konstancija je Liciniju rodila sina, Licinijana. Pokazalo se da i Licinije ima krupne planove koji su se kosili sa Konstantinovim i izbio je Bellum Cibalense. Nakon teške bitke kod Cibale (današnji Vinkovci) 8. oktobra 316. god Konstantin je naterao Licinija da mu prepusti sve svoje evropske posede sem Trakije. Mir je učvršćen u Serdiki 1. marta 317. gde je Konstantin proglasio za cezare svoje sinove Krispa i Konstantina II i sestrića Licinija Mlađeg. Prividna sloga između dva avgusta održala se do 321. kada se carevi nisu mogli složiti oko izbora konzula. Pored toga, Licinije je postao agresivan prema hrišćanima koji su se već jasno odredili kao Konstantinove pristalice. Nakon što je Konstantin 323. goneći Sarmate upao na Licinijeve teritorije počela su neprijateljstva. Licinije je prvo poražen kod Jedrena 3. jula 324., a zatim i kod Hrisopolja u Maloj Aziji 18. septembra. Na Konstancijine molbe Konstantin se zakleo da će poštedeti Licinija koji je sa sinom interniran u Solun. Ipak, Konstantin je početkom 325. naredio pogubljenje Licinija i malog sestrića.

Nikejski sabor i osnivanje Konstantinopolja

Glavni članci: Prvi vaseljenski sabor i Konstantinopolj

Konstantin Veliki, mozaik iz Aja Sofije u Carigradu.

Kao i u Africi, tako je i crkva na Istoku bila podeljena oko brojnih pitanja iz oblasti teologije, discipline i organizacije. Konstantin se i ovaj put pojavio kao posrednik i sazvao je Prvi vaseljenski sabor u Nikeji. Na početku zasedanja obratio se saboru apelujući na slogu. Sabor, čija nam akta nisu sačuvana, osudio je učenje Arija iz Aleksandrije i prihvatio simbol vere koji je naglašavao jednosušnost Oca i Sina. Sabor je zaključen 25. jula 325. ali jedinstvo crkve nije postignuto, pa je car od 327. počeo da traži rehabilitaciju prvaka arijanske struje. U tome se sukobio sa moćnim episkopom i teologom Atanasijem Aleksandrijskim, vođom pravoslavnih na Istoku, koga je na kraju proterao u Trir 335. Primećuje se da poslednjih godina vladavine u crkvenim sukobima Konstantin nije igrao energičniju ulogu.

U pogledu paganstva car je sada imao mnogo određeniji stav. Na Istoku carstva, gde su hrišćani bili brojni, paganstvo je postalo tolerisana vera i Konstantin je doneo nekoliko sporadičnih antipaganskih mera (npr. zabranio je podizanje novih kultnih statua). Slično tetrarsima, čije je rezidencije poput Trira i Sirmija i sam koristio, Konstantin je na mestu drevnog Vizanta počeo da podiže svoju novu rezidenciju.

Konstantinopolj

Glavni članak: Konstantinopolj

Na temeljima ranijeg grada Vizantion, nastala je vizantijska prestonica Novi Rim, ubrzo nazvan Konstantinov grad (Konstantinopolj), koji je inaugurisan 11. maja 330. godine. Po svojoj veličini, grandioznosti i bogatstvu, Konstantinopolj je trebalo da predstavlja rivala Večnom gradu — Rimu. Kao novi centar carske vlasti Konstantinov grad će to ubrzo postati, ali će prestonica u pravom smislu reči postati u vreme Konstancija II.

Naziv Konstantinopolj ili Konstantinopolis (grčki: Κωνσταντινούπολις, latiničnim: Kōnstantinoupolis, latinski naziv: Constantinopolis) što znači Konstantinov grad. Osim ovog naziva, u Vizantiji se često grad oslovljavao kao „Kraljica gradova“ (Βασιλίς τῶν πόλεων), a u kolokvijalnom govoru obično se koristio samo naziv "Grad" (starogrčki: ἡ Πόλις, latiničnim: hē Polis, grčki: η Πόλη, i Poli). U istočnim i južnim slovenskim jezicima, pa tako i u srpskom pre se koristio i još se koristi naziv Carigrad.

Konstantinopolj je ostao prestonica Istočnog rimskog carstva ili Vizantijskog carstva, sve do njegovog pada 1453. godine.

U Konstantinopolju (današnjem Istanbulu) se nalazilo i nalazi dosta crkava, od kojih je najpoznatija i najveća Crkva Aja Sofija. Grad je i danas sedište Vaseljenske patrijaršije, koja je duhovni centar Pravoslavne Crkve.

• Car Konstantin Veliki i njegova majka Sveta Jelena su započeli i izgradili Hram Vaskrsenja Hristovog u Jerusalimu, kao i Crkvu Rođenja Hristovog u Vitlejemu.

Konstantinove poslednje godine

Konstantin Veliki i majka Sv. Jelena, XI vek (sa freske, Crkva Sv. Sofija, Kijev)

Đovani Mosko: Sveti Konstantin i Jelena (Muzej Mandraliska).)

Konstantin je već 317. i zvanično istakao pretenzije da nasleđivanje prestola obezbedi svojim sinovima. U tom cilju planski je držao po strani svoju polubraću, sinove Konstancija Hlora i Teodore. U Serdiki je 317., proglasio za cezare sinove Krispa i Konstantina II, najstarijeg sina iz braka sa Faustom. Fausta mu je rodila još dva sina: Konstancija II (cezar od 324) i Konstansa I (333). Međutim, Konstantinove poslednje godine zagorčala je porodična tragedija čiji nam uzroci nisu poznati: 326. po očevom naređenju pogubljen je cezar Krisp, već provereni vojskovođa, i Konstantinova supruga Fausta. Konstantin je pred kraj života razdelio teritorije ozmeđu svojih sinova, ali je zadržao vrhovni autoritet. Konstantin II je dobio na upravu Galiju, Britaniju i Španiju, Konstancije II je poslat u Antiohiju, Konstans I u Milano, odakle je upravljao Italijom i Panonijom, a carev sinovac cezar (od 335) Dalmacije je iz Niša nadzirao granicu na Dunavu. Konstantin je preminuo u blizini Nikomedije 22. maja 337. godine na samom početku planiranog pohoda na Sasanidsku Persiju. Iako je nameravao de se krsti u reci Jordanu, na samrti je, u skladu sa tadašnjim običajima, primio krštenje iz ruku Evsevija Nikomedijskog, jednog od arijanskih prvaka. Konstancije je zatim preneo očevo telo u Konstantinopolj gde je svečano sahranjeno u unapred pripremljenu grobnicu u crkvi Sv. Apostola. Konstantinov sarkofag pohranjen je između 12 praznih čime je istaknuta careva uloga trinaestog apostola. Naravno, u carstvu čija je hristijanizacija tek započeta, Konstantin je i zvanično deifikovan i uvršten među paganske bogove. Njegova tri sina su uklonili svoje rođake i ostale takmace i 9. septembra 337. godine su se proglasili za avguste.

Srpska pravoslavna crkva slavi ga 21. maja po crkvenom, a 3. juna po gregorijanskom kalendaru.

Nasleđe

Mada su mu dugo vremena posle njegove smrti hrišćanski istoričari nadenuli počasnu titulu „Velikog“ (Μέγας), Konstantin je tu titulu objektivno gledano zaslužio samo na osnovu vojnih postignuća i pobeda. Pored toga što je ponovo ujedinio Carstvo pod jednim carem, Konstantin je ostvario velike pobede nad varvarima: 306–308 nad Francima i Alemanima, 313–314. još jednom nad Francima, 332. nad Gotima i 334. nad Sarmatima. Do 336. Konstantin je povratio veliki deo davno izgubljene provincije Dakije, koju je Aurelijan, primoran na to, napustio 271. Uoči smrti planirao je pohod na Persiju kako bi zaustavio pljačkanje istočnih provincija.

U kulturnoj sferi, Konstantin je doprineo da obrijano lice ponovo postane trend. Tu modu praktikovali su rimski carevi od Avgusta do Trajana, a Scipion Afrikanski ju je prvi uveo među Rimljane. Sa izuzetkom Julijana Filozofa, ova nova rimska moda trajala je do Fokine vladavine.

Vizantijsko carstvo je u Konstantinu videlo svog osnivača, a Sveto rimsko carstvo uvrštavalo ga je u ličnosti od velikog ugleda u svojoj tradiciji. U kasnijem Vizantijskom carstvu, za cara bi bila velika čast ako bi ga pozdravljali kao „novog Konstantina“. Desetorica careva, uključujući poslednjeg, nosili su njegovo ime. Monumentalne oblike iz Konstantinove epohe koristio je i Karlo Veliki na svom dvoru kako bi ukazao na to da je on Konstantinov naslednik i da mu je jednak. Konstantin je stekao mitsku ulogu ratnika koji se bori protiv neznabožaca. Motiv romanskog konjanika, odnosno figure na konju sa držanjem pobedonosnog rimskog cara postala je vizuelna metafora u vajarstvu koje veliča lokalne mecene. Samo Konstantinovo ime uživalo je popularnost u zapadnoj Francuskoj u 11. i 12. veku. Većina istočnohrišćanskih crkava smatra Konstantina za sveca (Άγιος Κωνσταντίνος), a u vizantijskoj crkvi zvali su ga ravnoapostolskim carem (Ισαπόστολος Κωνσταντίνος). U jednom srpskom rodoslovu piše: „Konstantin car bist muž blagonaravijem krotak, tih, ljube blagočastije, posobe rodu hristjanskomu“. Niški aerodrom je dobio naziv po Konstantinu Velikom u čast njegovog rođenja u Naisu.

Konstantin u istoriografiji

Konstancije I proglašava Konstantina svojim naslednikom. Rad Petera Paula Rubensa, 1622

Za svog života i života svojih sinova Konstantin je prikazivan kao oličenje vrline. Paganski pisci, poput Praksagore iz Atine i Libanija obasipali su ga pohvalama. Međutim, kada je i njegov poslednji sin umro 361, njegov sinovac i zet Julijan Filozof, koji je došao na vlast, napisao je satiru „Simpozijum ili saturnalija“, u kojoj je ocrnio Konstantina, nazvavši ga inferiornim u odnosu na velike paganske careve i predanom raskoši i pohlepi. Doduše, Julijan upoređuje Konstantina sa velikanima antičkog sveta: Aleksandrom Velikim, Julijem Cezarom, Oktavijanom Avgustom, Trajanom i Markom Aurelijem, ali u negativnom kontekstu. Posle Julijana Evnapije je započeo istoriografsku tradiciju, koju je Zosim je nastavio, a u kojoj je Konstantin optuživan što je povlađivanjem hrišćanima oslabio Carstvo.

Kada je u srednjem veku katolička crkva postala dominanta, istoričari iz njenog okrilja predstavljali su Konstantina kao idealnog vladaoca, kao merilo na osnovu kog se svaki kralj i car dao meriti. Ponovno otkriće izvora nenaklonjenih Konstantinu u doba renesanse imalo je za posledicu to da se život i delo ovog vladara ponovo podvrgnu preispitivanju. Tako je nemački humanista Johan Levenklau, koji je otkrio Zosimove spise, preveo ih na latinski i objavio 1576, u predgovoru istima tvrdi da je slika koju Zosima daje o Konstantinu vernija od one koju daju Evsevije i crkveni istoričari, te je stoga osudio Konstantina kao tiranina. Kardinal Čezare Baronio, pobornik kontrareformacije, kritikovao je Zosima i davao prednost Evsevijevim navodima o Konstantinovoj eposi. Njegovo delo „Konstantinov život“ (1588) predstavlja Konstantina kao model hrišćanskog vladara. Nastojeći da pomiri dve ekstremne naučne struje, Edvard Gibon u svom delu „Opadanje i propast rimskog carsta“ (engl. The History of the Decline and Fall of the Roman Empire) iznosi sliku o Konstantinu sačinjenu na temelju međusobno različitih kazivanja Evsevija i Zosima. Uporedo sa njegovim prikazom opadanja Carstva, Gibon prikazuje Konstantina kao plemenitog ratnog heroja koga je iskvarilo hrišćanstvo i koji se pod stare dane pretvorio u pravog istočnjačkog despota.

Moderna tumačenja Konstantinove uloge u istoriji počinju sa delom Jakoba Burkharta „Doba Konstantina Velikog“. Burkhartov Konstantin je prevrtljivi sekularista, političar koji manipuliše svim strankama kako bi obezbedio svoju vlast. Pišući tridesetih godina 20. veka, Anri Gregoar se držao Burkharta u ocenjivanju Konstantinove ličnosti. Po Gregoaru, Konstantin je razvio interes za hrišćanstvo tek pošto se uverio u njegovu političku korisnost. Gregoar je sumnjao u autentičnost Evesivijeve biografije i izneo je pretpostavku da je priče o Konstantinovoj viziji i preobraćenju u hrišćanstvo dodao tzv. Pseudo-Evsevije. Oto Zek u svojoj „Istoriji propasti antičkog sveta“ (nem. Geschichte des Untergangs der antiken Welt) i Andre Piganjol u svom „Caru Konstantinu“ (franc. L'empereur Constantin) suprotstavljaju se ovoj istoriografskoj tradiciji. Zek predstavlja Konstantina kao iskrenog ratnog heroja, čija neodređenost je proizvod njegove naivne nepostojanosti. Piganjolov Konstantin je filozofski monoteista, dete ere verskog sinkretizma. Slični radovi A. H. M. Džonsa i Ramzija Makmalena daju portrete manje vizionarskog, a više impulsivnog Konstantina.

U kasnijim prikazima više je prisutna težnja da se Konstantin predstavi kao iskreni hrišćanski preobraćenik. Počevši sa knjigom „Konstantin Veliki i hrišćanska crkva“ (engl. Constantine the Great and the Christian Church) Normana H. Bejnsa kojoj se priključila knjiga „Konstantinovo preobraćenje i paganski Rim“ (engl. Conversion of Constantine and Pagan Rome) ugarskog istoričara Andraša Alfeldija, razvila se istoriografska tradicija u kojoj je Konstantin prikazivan kao predani hrišćanin. Uticajna knjiga „Konstantin i Evsevije“ (engl. Constantine and Eusebius) T. D. Barnsa predstavlja vrhunac razvoja ovog pravca. Barnsov Konstantin je doživeo korenito preobraćenje, koje ga je nagnalo na lični krstaški pohod sa ciljem da pokrštavanja Carstva. U knjizi „Konstantin i hrišćansko carstvo“ Č. M. Odala prisutan je uglavnom ista težnja. Uprkos Barnsovom radu, i dalje su aktuelne rasprave o jačini i dubini Konstantinovog verskog preobraćenja. U knjizi „Hrišćanstvo Konstantina Velikog“ (engl. The Christianity of Constantine the Great) T. Dž. Eliota, Konstantin je predstavljen kao predan hrišćanin od ranog detinjstva. Slični pogled na Konstantina zapaža se u knjizi „Kada je naš svet postao hrišćanski“ (engl. Quand notre monde est devenu chrétien) Pola Vejna, u kojoj se ne istražuju uzroci koji su motivisali Konstantina za hrišćanstvo, nego se Konstantin prikazuje kao verski revolucionar u ulozi cara koji je strastveno verovao da je predodređen da „igra providonosnu ulogu u hiljadugodišnjoj ekonomiji spasenja čovečanstva“.

Uopšte uzev, različiti autori uzimaju zasebne teme koje ih zanimaju za predmet svog istraživanja, svaki iz svoje perspektive interpretira dostupne izvore, svaki naglašava i ocenjuje pojedine delove u izvorima, umanjujući pritom značaj ostalih. Rezultat toga su, razume se, raznovrsni prikazi Konstantina — neki više, a neki manje verodostojni — u naučnoj literaturi.

Konstantinova darovnica

Glavni članak: Konstantinova darovnica

Katolici latinskog obreda smatrali su neprikladnim to što je Konstantina na samrtničkoj postelji krstio nepravoverni episkop, pošto je to potkopavalo autoritet papstva. Stoga se pojavila legenda da je papa Silvestar izlečio paganskog cara od lepre. Prema toj legendi, Konstantin je ubrzo kršten i započeo izgradnju crkve u okviru Lateranske palate. U 8. veku, najverovatnije za vreme pontifikata Stefana II (752—757), pojavila se tzv. Konstantinova darovnica, u kojoj tek kršteni Konstantin predaje svetovnu vlast „nad gradom Rimom i svim provincijama, mestima i opštinama u Italiji ili na Zapadu“ papi Silvestaru (314—335) i njegovim naslednicima. U razvijenom srednjem veku, darovnica je korišćena i prihvatana kao legitimna osnova papske svetovne vlasti, mada ju je car Oton III proglasio za krivotvorinu. Najzad, kada je Lorenco Vala, filolog iz 15. veka, podvrgao kritici Konstantinovu darovnicu lako je utvrdio da se latinska terminologija jasno razlikuje od sačuvanih carskih zakona iz 4. veka, kao i od antičkog latinskog uopšte.

Konstantin u Istoriji Džefrija od Monmuta

Zbog svoje slave i zbog toga što je proglašen za cara na području rimske Britanije, kasniji Britonci smatrali su Konstantina svojim kraljem. U 12. veku Henri od Hantingtona dodao je podatak u svojoj Engleskoj istoriji (lat. Historia Anglorum) da je Konstantinova majka Jelena bila Britonka, kćerka kralja Kola od Kolčestera. Džefri od Monmuta proširio je ovu priču u svojoj u velikoj meri baziranoj na izmišljotinama Istoriji britanskog kraljevstva (lat. Historia Regum Britanniae), tj. prikazu navodnih kraljeva Britanije od njihovih trojanskih korena do anglo-saksonske invazije. Prema Džefriju, Kol je bio kralj Britonaca kada je Konstancije, koji je ovde prikazan kao senator, došao u Britaniju. Plašeći se Rimljana, Kol se pokorio rimskom zakonu pod uslovom da zadrži svoje kraljevstvo. Međutim, umro je mesec dana kasnije, a Konstancije je preuzeo vlast, oženivši njegovu ćerku Jelenu. Imali su sina Konstantina, koji je nasledio oca kao kralj Britanije pre nego što je postao rimski car.

Istorijski posmatrano, ovo je krajnje neverovatno. Jelenu je Konstancije napustio još pre svog odlaska u Britaniju. Uz to, nijedan raniji izvor ne spominje da je Jelena rođena u Britaniji, a kamoli da je bila kraljeva kći. Izvor koji je koristio Henri je nepoznat. Možda je to bila izgubljena hagiografija Jelene.

Konstantin u srpskim rodoslovima

Konstantina i Licinija srpski rodoslovi drže za pretke vladara iz dinastije Nemanjića. No, medievistima je dobro poznato da je među srednjovekovnim dvorskim istoričarima bilo veoma uobičajeno izmišljanje rodbinskih veza sa ciljem davanja veće starine vladajućim kućama. U tome ni srpski sastavljači srpskih rodoslova nisu činili izuzetak. Mada je veza između Nemanje i Licinija ocenjena nemogućom, rodoslov ostaje ipak interesantan iz tog razloga što govori koliko je učen srpski čovek bio svestan istorije svog zavičaja.

I carstvuje u njem (tj. u Rimu) imaše (car Konstantin) boljarina nekojego Srbina, imenom Likinija. I vdajet emu sestru svoju Konstantiju v ženu... Konstantija že sestra Konstantinova, žena Likinijeva, rodi Likiniju sina, emuže vlasi glave ego biše beli, i narekoše ime emu Bela Uroš... Car že Konstantin videv Likinijevo žestočstvo i tomiteljstvo na hristijaneh, i počelevajet otsešti glavu Likiniju mučitelju. Sija že videv sin ego Bela Uroš i ustrašiv se, begajet k tvrdej zemli zahlmskoj k zapadu. I pojemljet sebe k braku Anu, dašter franačaskago kralja, i rodi s njeju dva sina, imaže imena nareče prvomu Tehomilj, vtotomu Čudomilj... Tehomilj že pojet dašter češkoga kralja, i rodi s njeju 4 sini dobri i hrabri i mužastvni, imaže imena suta sija: Zavida, Sracimir, Prvoslav, Stefan Nemanja...

Rodoslov

Teodora

Konstancije Hlor

Jelena

Julije Konstancije

Licinije

Konstancija

Fausta

Konstantin I

Minervina

Julijan Filozof

Jelena

Konstantin II

Konstancije II

Konstans

Krisp

Jovijan

Konstancija

Gracijan

Vidi još

• Spisak vizantijskih careva
• Ilirski carevi
• Novac u vreme Konstantina Velikog
• Konstantinov stub

Literatura

• Alfoldi, Andreas (1948). The Conversion of Constantine and Pagan Rome. Oxford: Clarendon Press. 
• Bardill, Jonathan (2012). Constantine, Divine Emperor of the Christian Golden Age. Cambridge–New York: Cambridge University Press. 
• Barnes, Timothy D. (1981). Constantine and Eusebius. Cambridge, MS: Harvard University Press. 
• Barnes, Timothy D. (1982). The New Empire of Diocletian and Constantine. Cambridge, MS: Harvard University Press. 
• Black, Matthew (1984). „The Chi-Rho Sign — Christogram and/or Staurogram?”. Apostolic history and the Gospel: Biblical and historical essays presented to F. F. Bruce on his 60th birthday. Grand Rapids: Eerdmans. str. 319—327. 
• Bleckmann, Bruno (2006). „Sources for the History of Constantine”. The Cambridge Companion to the Age of Constantine. New York: Cambridge University Press. 
• Bowman, Alan K. (2005). „Diocletian and the First Tetrarchy”. The Cambridge Ancient History, Volume XII: The Crisis of Empire. Cambridge: Cambridge University Press. 
• Bremmer, Jan Nicolaas (2006). „The vision of Constantine”. Land of Dreams: Greek and Latin Studies in Honour of A.H.M. Kessels. Leiden: Brill. str. 57—79. 
• Warmington, Brian (1999). „Some Constantinian References in Ammianus”. The Late Roman World and its Historian: Interpreting Ammianus Marcellinus. London: Routledge. 
• Weber, Gregor (2000). Kaiser, Träume und Visionen in Prinzipat und Spätantike. Stuttgart: Franz Steiner Verlag. 
• Williams, Stephen (1997). Diocletian and the Roman Recovery. New York: Routledge. 
• Wölfflin, Eduard (1876). „Bemerkungen uber das Vulgarlatein”. Philologus. 34: 137—165. 
• Gwatkin, Jr., William E. (1933). „Roman Trier”. The Classical Journal. 29: 3—12. 
• Dam, Van (2011). Remembering Constantine at the Milvian Bridge. New York–Cambridge: Cambridge University Press. 
• Daničić, Đuro (1910). Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, dio VI. Zagreb: Tisak Dioničke tiskare. 
• Grünewald, Thomas (1990). Constantinus Maximus Augustus. Stuttgart: Franz Steiner Verlag. 
• Digester, Elizabeth DePalma (2004). „An Oracle of Apollo at Daphne and the Great Persecution”. Classical Philology. 99:1: 57—77. 
• Drijvers, J. W. (1991). The Mother of Constantine the Great and the Legend of Her finding the True Cross. Leiden: Brill. 
• Drake, H. A. (1988). „What Eusebius Knew: The Genesis of the Vita Constantini”. Classical Philology. 83: 20—38. 
• Drake, H. A. (2006). „The Impact of Constantine on Christianity”. The Cambridge Companion to the Age of Constantine. New York: Cambridge University Press. 
• Elliott, T. G. (1987). „Constantine's Conversion: Do We Really Need It?”. Phoenix. 41: 420—438. 
• Elliott, T. G. (1991). „Eusebian Frauds in the Vita Constantini”. Phoenix. 45: 162—171. 
• Cameron, Averil (2005). „The Reign of Constantine, A.D. 306–337”. The Cambridge Ancient History, Volume XII: The Crisis of Empire. Cambridge: Cambridge University Press. 
• Cameron, Averil; Hall, Start G. (1999). Life of Constantine. Oxford: Clarendon Press. 
• Elliott, T. G. (1996). The Christianity of Constantine the Great. Scranton, PA: University of Scranton Press. 
• Cameron, Averil (1993). The Later Roman Empire, AD 284-430. Cambridge, MA: Harvard University Press. 
• Curran, John (2002). Pagan City and Christian Capital: Rome in the Fourth Century. Oxford: Oxford University Press. 
• Curran, John (1996). „Constantine and the Ancient Cults of Rome: the Legal Evidence”. Greece and Rome. 43: 68—80. 
• Karadžić, Vuk Stefanović (1852). Srpski rječnik istumačen njemačkijem i latinskijem riječima. Beč: Štamparija Jermenskoga manastira. 
• Kolenkow, Anita Bingham (1980). „Relationships between Miracle and Prophecy in the Greco-Roman World and Early Christianity”. Aufstieg und Niedergang der Römischen Welt. II 23.2: 1470—1506. 
• Corcoran, Simon (1996). The Empire of the Tetrarchs: Imperial Pronouncements and Government, AD 284–324. Oxford: Clarendon Press. 
• Corcoran, Simon (2006). „Before Constantine”. The Cambridge Companion to the Age of Constantine. New York: Cambridge University Press. 
• Christensen, A. S. (1980). Lactantius the Historian. An Analysis of the De Mortibus Persecutorum. Copenhagen: Museum Tusculanum Press. 
• Lenski, Noel (2006a). „Introduction”. The Cambridge Companion to the Age of Constantine. New York: Cambridge University Press. 
• Lenski, Noel (2006b). „Reign of Constantine”. The Cambridge Companion to the Age of Constantine. New York: Cambridge University Press. 
• Löfstedt, Einar (1911). Philologischer Kommentar zur Peregrinatio Aetheriae. Uppsala: Almqvist & Wiksell. 
• Lieu, Samuel N. C.; Montserrat, Dominic (1996). From Constantine to Julian: Pagan and Byzantine Views. New York: Routledge. 
• Maguinness, W. S. (1935). „The Gerundive as Future Participle Passive in the Panegyrici Latini”. The Classical Quarterly. 29: 45—47. 
• Mackay, Christopher (1999). „Lactantius and the Succession to Diocletian”. Classical Philology. 94:2: 198—209. 
• MacMullen, Ramsey (1969). Constantine. New York: Dial Press. 
• Mattingly, David (2007). An Imperial Possession: Britain in the Roman Empire. London: Penguin. 
• Müller-Rettig, Brigitte (1990). Der Panegyricus des Jahres 310 auf Konstantin den Großen. Stuttgart: Franz Steiner Verlag. 
• Nixon, C. E. V.; Rodgers, B. S. (1994). In Praise of Later Roman Emperors: The Panegyrici Latini. Berkeley: University of California Press. 
• Seager, R. (1984). „Some Imperial Virtues in the Latin Prose Panegyrics: The Demands of Propaganda and the Dynamics of Literary Composition”. Papers of the Liverpool Latin Seminar 4. Liverpool: Francis Cairns Publications. str. 129—65. 
• Odahl, Charles M. (2004). Constantine and the Christian Empire. New York: Routledge. 
• Pohlsander, Hans (2004). The Emperor Constantine. London & New York: Routledge. 
• Potter, David S. (2005). The Roman Empire at Bay: AD 180–395. New York: Routledge. 
• Wright, David H. (1987). „The True Face of Constantine the Great”. Dumbarton Oaks Papers. 41: 493—507. 
• Radić, Radivoje (2005). Srbi pre Adama i posle njega. Beograd: Stubovi kulture. 
• Rees, Roger (2002). Layers of Loyalty in Latin Panegyric: AD 289–307. New York: Oxford University Press. 
• Rodgers, Barbara Saylor (1980). „Constantine's pagan vision”. Byzantion. 50: 259—278. 
• Rodgers, Barbara Saylor (1989). „The Metamorphosis of Constantine”. The Classical Quarterly. 39: 233—246. 
• Jean, Rougé (1978). „A propos du manuscrit du De Mortibus Persecutorum”. Theologie Historique. 48: l3—22. 
• Southern, Pat (2001). The Roman Empire from Severus to Constantine. New York: Routledge. 
• Stojanović, Ljubomir (1927). Stari srpski rodoslovi i letopisi. Beograd–Sremski Karlovci: Srpska kraljevska akademija. 
• Storch, Rudolph H. (1971). „The Eusebian Constantine”. Classical Philology. 40: 1—15. 
• Treadgold, Warren (1997). A History of the Byzantine State and Society. Stanford: Stanford University Press,. 
• Fowden, Garth (1988). „Between Pagans and Christians”. The Journal of Roman Studies. 78: 173—182. 
• Ferjančić, Snežana (2013). Konstantin (306—337). Beograd: Službeni glasnik. 
• Humphrey, John H. (1986). Roman Circuses: Arenas for Chariot Racing. Berkeley: University of California Press. 
• Horsley, G. H. R.; Waterhouse, E. R. (1984). „The Greek nomen sacrum XP- in Some Latin and Old English Manuscripts”. Scriptorium. 38: 211—30. 
• Jones, A. H. M. (1978). Constantine and the Conversion of Europe. Buffalo: University of Toronto Press. 
• Johnson, Mark J. (2006). „Architecture of Empire”. The Cambridge Companion to the Age of Constantine. New York: Cambridge University Press. 
• Maškin, N. A. (2002). Istorija starog Rima. Beograd: Naučna knjiga. 
• Mirković, Miroslava (2003). Rimska država u doba principata i dominata (27. p. n. e. do 337. n. e.). Od Avgusta do Konstantina. Beograd: Dosije. str. 173—195. 
• Mičel, Stiven (2010). Istorija poznog Rimskog carstva: 284-641 preobražaj antičkog sveta. Beograd: Klio. 
• Ostrogorski, Georgije (1998). Istorija Vizantije. Beograd: Narodna knjiga–Alfa. str. 48—70. 
• Radić, Radivoj (2010). Konstantin Veliki, nadmoć hrišćanstva. Beograd: Evoluta. 
• Rostovcev, Mihail (1974). Istorija staroga sveta. Novi Sad: Matica srpska. 
• Smirnov–Brkić, Aleksandra (2011). In hoc signo vinces. Milanski edikt i pobeda hrišćanstva. Beograd: Zavod za udžbenike. 
• Udaljcov, A. D.; Kosminski, J. N.; Vajnštajn, O. L. (1950). „Kriza robovlasničkog poretka i zameci feudalnih odnosa u Rimskom carstvu u IV i V v.”. Istorija srednjeg veka I. Beograd: Naučna knjiga. 

Spoljašnje veze

• roman-empire.net
• galerije sa rimskim statuama vladara i drugim arheološkim artefaktima
• numizmatički sajt
• Feljton o Konstantinu Velikom („Večernje novosti“, januar 2011)
• Konstantin Veliki — nepobedivi hrišćanski car („Politika“, 17. februar 2012)
• Car Konstantin 13. apostol („Večere novosti“, feljton, januar i februar 2013) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (10. februar 2013)
• Uroš Milivojević, Konstantin (306—307), prikaz knjige Snežane Ferjančić
• ŽITIJE SVETOG RAVNOAPOSTOLNOG CARA KONSTANTINA VELIKOG I SVETE HRISTOLjUBIVE MAJKE NjEGOVE JELENE (21.MAJ)