Konstantin V Kopronim
Ovaj članak sadrži spisak literature (štampane izvore i/ili veb-sajtove) korišćene za njegovu izradu, ali njegovi izvori nisu najjasniji zato što ima premalo izvora koji su uneti u sam tekst. Molimo vas da poboljšate ovaj članak tako što ćete dodati još izvora u sam tekst (inlajn referenci). |
Konstantin V Kopronim (grč.: Κωνσταντίνος Ε' ο Κοπρώνυμος ή Καβαλίνος) (718-14. septembar 775) je bio vizantijski car od 741. do 775. U toku njegove vladavine ikonoborački pokret je bio na vrhuncu.
| Konstantin V Kopronim | |
|---|---|
 Lav III Isavrijanac i njegov sin Konstantin V | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 718. |
| Mesto rođenja | Carigrad, Vizantijsko carstvo |
| Datum smrti | 14. septembar 775. |
| Mesto smrti | Vizantijsko carstvo |
| Porodica | |
| Supružnik | Cicak, Marija, Evdokija, |
| Potomstvo | sedmoro dece (vidi dole) uključujući i Lava IV Hazara |
| Roditelji | Lav III Isavrijanac Marija |
| Dinastija | Isavrijanska dinastija |
| Vizantijski car | |
| Period | 741-775 |
| Prethodnik | Lav III Isavrijanac |
| Naslednik | Lav IV Hazar |
Mladost uredi
Konstantin je bio sin i naslednik vizantijskog cara Lava III Isavrijanca i njegove supruge Marije. Pogrdni nadimak Kopronim, znači imenovan po balegi, navodno je dobio jer je prema ikonofilskim izvorima navodno obavio veliku nuždu u fontanu za krštavanje ili pak u purpurnu tkaninu kojom je bio obmotan.
U avgustu 720. otac ga je proglasio za savladara i oženio se Cicakom, ćerkom hazarskog kagana Bihara. Nova mlada je bila krštena 732. i dobila je ime Irina (Mir). Brak je trebalo da osigura savez dve države i ujedno je to bio prvi slučaj ženidbe vizantijskog cara sa jednom stranom princezom. Konstantin je nasledio svoga oca i postao jedini vladar 19. aprila 741. Nasleđivanje trona prošlo je kako se očekivalo bez problema, ali njegov autoritet je ubrzo doveden u pitanje.
Građanski rat protiv Artavazda uredi
Konstantin je ratovao juna 741. ili 742. na istočnoj granici carstva protiv Arapa Omejidskog halifata. Tokom rata sa Arapima napao ga je i njegov zet Artavazd, strateg teme Jermenijak. Poraženi Konstantin je potražio utočište u temi Amorion, dok je Artavasd iskoristio priliku da uđe u Carigrad gde je prihvaćen za cara. Konstantin je dobio podršku teme Anatolikon i Trakesijon, a Artavazd je, pored vojnika iz Jermenijaka, koje je sa sobom doveo, dobio i podršku tema u Trakiji i Opsikijona.
Nakon obostranih vojnih priprema dva cara Artavasd je prvi krenuo u napad, ali Konstantin V ga je porazio maja 743. Tri meseca dovnije Konstantin je pobedio i Artavazdovog sina Nikitu, a početkom novembra je ušao u Carigrad, gde se obračunao sa protivnicima. Jedne je oslepeo, a druge pogubio. Tokom Artavazdove uzurpacije ponovo je dozvoljeno poštovanje ikona, tako da je Konstantin po povratku na vlast postao još vatreniji ikonoborac od svoga oca.
Ikonoborstvo i represija nad monasima uredi
U februaru 754. Konstantin je sazvao u carigradskoj palati Hijeriji sinod na kome su prisustvovali samo ikonoborački episkopi. Sinod je odobrio Konstantinovu politiku i osigurao izbor novoga patrijarha, koji je bio protivnik ikona. Nakon toga je usledila je obimna akcija uklanjanja slika sa zidova crkvava i čistka dvora i administracija od ikonodula, tj. pobornika ikona.
Pošto su manastiri bili posebno vezani za ikone, Konstantin je ciljao na manastire vršeći veliku represiju na manastirima. Otimao je manastirsku imovinu u korist države ili vojske, prisiljavao je monahe da se žene. Prema monasima je posebno okrutan bio carski general Mihajlo Lahanodrakon, koji je monasima pretio da će im oči povaditi ili ih prognati.
Starešinu jednog manastira Stefana Novog masa je brutalno linčovala na zahtev vlasti. Mnogi monasi su zbog toga pobegli u južnu Italiju i Siciliju. Do kraja Konstantinove vlasti ikonoborstvo je išlo do toga stupnja da su proglašavali jeretičkim relikvije i molitve svecima.
Konstantin je bio sposoban general i administrator. Reorganizovao je vojne distrikre carstva, teme i osmislio je nove vojne divizije zvane tagmata. Reorganizaciju je izveo da bi minimizovao opasnost od urota i da bi ojačao obrambene sposobnosti carstva. Sa reorganizovanom vojskom krenuo je u pohode na tri velike granice.
Pohodi protiv Arapa i Bugara uredi
Omejidski halifat je bio u neredu u doba Marvana II, pa je Konstantin 746. iskoristio priliku i napao je Siriju i zauzeo je Germanikeju (Maraš), rodno mesto njegova oca. Organizovao je preseljenje dela hrišćanskog stanovništva na carske teritorije u Trakiji. Tokom 747. uništio je arapsku flotu kraj Kipra.
Tokom 752. Konstantin poduzima novu kampanju protiv Arapa Omejidskog halifata pod As-Safahom. Zauzeo je Teodosiopulis i Melitene (Malatja). Ponovo je preselio deo stanovništva na Balkan. U tim pohodima nije osigurao neki konkretno dobitak, ali bio je stalno u ofanzivi.
Uspesi u pohodima protiv Arapa omogućili su da na Balkanu vodi agresivniju politiku. Preseljenjem stanovništva sa istoka u Trakiju pojačao je prosperitet i odbranu područja. To je izazvalo zabrinutost Bugarske, pa je usledio sukob sa Bugarskom, koji je sa prekidima trajao oko dvadeset godina. Kormisoš od Bugarske je harao do Anastazijevog zida, ali Konstantin ga je pobedio u jednoj bici. Tako je započela serija uspešnih pohoda protiv Bugara. Bugarski han Telec je tako 761. kao saveznike imao i deo Slovena. Konstantinove pobede, a posebno ona u bici kod Anhiala 763. izazvale su veliku nestabilnost u Bugarskoj.
Šest bugarskih vladara je izgubilo krunu zbog njihovih neuspeha u ratu sa Konstantinom. Sa tim ratom povezana je i jedna seoba slovenskih plemena, koji su pobegli preko Crnog mora i sa carevom dozvolom se naselili oko reke Artanasa u Maloj Aziji. Preselilo se oko 208.000 Slovena. Bugarski vladar Telerig je uspeo da konsoliduje nekako prilike, ali zemlja je postradala nakon poraza, građanskog rata i odlaska velikog broja Slovena. Počeo je pregovore sa Brsjacima da bi ponovo kolonizovao Bugarsku.
Konstantin je umro 775.
Potomstvo uredi
Cicak i Konstantin imali su jednog sina:
- Lav IV Hazar, vizantijski car (775-780)
Marija i Konstantin nisu imali dece.
Evdokija i Konstantin su imali šestoro dece:
- Nićifor, proglašen za cezara 769. godine. Teofan ga pominje u nekoliko pobuna protiv vizantijskih careva. Učestvovao je u pobuni 776. godine protiv svoga polubrata, Lava IV, 780. godine u pobuni protiv Irine i 792. godine protiv Konstantina VI.
- Hristifor, proglašen za cezara 769. godine. Teofan ga pominje u nekoliko pobuna, zajedno sa Nićiforom. Zamonašio se 780. godine, a 792. godine mu je odsečen jezik. Oslepljen je 799. godine.
- Nikita, proglašen nobilisom 769. godine. Teofan ga pominje u nekoliko pobuna, zajedno sa Nićiforom. Zamonašio se 780. godine, a 792. godine mu je odsečen jezik. Oslepljen je 799. godine.
- Antimos, proglašen za nobilisa od strane polubrata Lava IV 775. godine. Zamonašio se 780. godine, a 792. godine mu je odsečen jezik. Oslepljen je 799. godine.
- Evdokimos, proglašen za nobilisa od strane polubrata Lava IV 775. godine. Zamonašio se 780. godine, a 792. godine mu je odsečen jezik. Oslepljen je 799. godine.
- Sveta Antusa Mlađa (757-809), monahinja[1].
Vidi još uredi
Reference uredi
Literatura uredi
- Ostrogorski, Georgije (1969). Istorija Vizantije. Beograd: Prosveta.
- Carr, John (2015). Fighting Emperors of Byzantium. Pen and Sword. ISBN 978-1-4738-5626-4.
- The Oxford Dictionary of Byzantium, Oxford University Press, 1991.
Spoljašnje veze uredi
