Kosmogonija (grč. κοσμογονία; grč. κόσμοςsvemir, svet), u širem smislu reči, označava proučavanje nastanka svemira i sveta.[1][2][3]

Prikaz kosmogonije.
Stvaranje četiri elementa kako je objavila Holandija 1589. iz Ovidijeve knjige: Metamorfoze

To je teorijski model koji pokušava da objasni nastanak i razvoj Univerzuma. U astronomiji, kosmogonija proučava poreklo određenih objekata ili astrofizičkih sistema, Sunčevog sistema ili sistema Zemlja-Mesec. [1][2] Preovlađujući kosmološki model ranog razvoja univerzuma je teorija Velikog praska. [4]

U prošlosti, kosmogonijske teorije bile su deo različitih religija i mitologija. Međutim, zahvaljujući evoluciji nauke, ona se trenutno zasniva na proučavanju nekoliko astronomskih fenomena.

Pregled uredi

Rezultati današnje nauke govore da materija ne može ni iz čega nastati, da je večna i neuništiva i da su moguća samo pretvaranja materije iz jednog njenog oblika u drugi. Takođe je neuništivo kretanje materije kao i energija koja je od materije neodvojiva. Ovo dovodi do formulisanja zakona o održanju materije koja je temelj svih naučnih zaključaka o postanku sveta.

Opažajna činjenica da su spektri zračenja atoma u svim oblastima vasione isti, dovodi nas do rezultata koga daje i kvantna mehanika, a po kome su atomi sastavljeni od istih vrsta elementarnih čestica. To dalje dovodi do istog načina odvijanja fizičkih procesa u celoj vasioni. Ova činjenica, pak, ukazuje na njihovo verovatno zajedničko poreklo.

Znajući da je materija neuništiva, nema smislila ni postavljati pitanje o postanku sveta u celini (bar ne za sada). Mogu se samo realno postavljati pitanja o postanku različitih nebeskih tela i sistema zato što je materija iz kojih su napravljena morala postojati i ranije samo u drugom obliku. Posle postanka nebeska tela ne ostaju nepromenljiva, a njihov postanak i razvoj su međusobno tesno vezani.

Grana astronomije koja se bavi pitanjima postanka i razvoja nebeskih tela i njihovih sistema naziva se kosmogonija.

Starost vasionskih objekata predstavlja vreme proteklo od njihovog postanka do danas.

Starost Zemlje se može odrediti (bolje reći proceniti) različitim metodama. Jedna od najtačnijih je preko zakona radioaktivnog raspada. Naime, prirodno radioaktivni elementi se raspadaju tako da prelaze u, najčešće posle niza raspada, iztop nekog stabilnog elementa. Takav je slučaj sa tri prirodno radioaktivna niza koji se završavaju izotopima olova. Iz odnosa količine olova prema količini najduže živećeg izotopa u nizu može se, dosta tačno, odrediti starost date rude. Ona je približno jednaka starosti zemljine kore. Razumljivo je da je onda starost Zemlje kao i sistema većih od nje veća.

Na ovaj način procenjena starost stena Zemljine kore iznosi oko 3 do 4 milijarde godina. Slični rezultati se dobijaju ispitivanjem ruda donesenih sa Meseca kao i meteora koji su pali na Zemlju.

Reference uredi

  1. ^ a b Ridpath, Ian (2012). A Dictionary of Astronomy. Oxford University Press. 
  2. ^ a b Woolfson, Michael Mark (1979). „Cosmogony Today”. Quarterly Journal of the Royal Astronomical Society. 20 (2): 97—114. Bibcode:1979QJRAS..20...97W. 
  3. ^ Staff. „γίγνομαι – come into a new state of being”. Tufts University. Pristupljeno 17. 9. 2014. 
  4. ^ Wollack, Edward J. (10. 12. 2010). „Cosmology: The Study of the Universe”. Universe 101: Big Bang Theory. NASA. Arhivirano iz originala 14. 5. 2011. g. Pristupljeno 27. 4. 2011. 

Cpoljašnje veze uredi