Википедија

Kosovska bitka

битка из 14. вијека

Za druge upotrebe, pogledajte Kosovska bitka (višeznačna odrednica).

Kosovska bitka, poznata i kao bitka na Kosovu, boj na Kosovu, Kosovski boj ili Vidovdanska bitka, vođena je 15. juna[v] 1389. na hrišćanski praznik Vidovdan,[g] nedaleko od Prištine, između srpskih i osmanskih snaga. Srpske snage je predvodio knez Lazar Hrebeljanović i među njima su bile i snage njegovih srodnika i saveznika, dok se na čelu osmanske vojske nalazio sultan Murat I sa sinovima Jakubom i Bajazitom.

Boj na Kosovu

Boj na Kosovu, Adam Stefanović, 1870, ulje na platnu
Vreme15. jun (po j. k.) ili
23. jun 1389. (po g. k.)[1][2]
Mesto
Kosovo polje, Zemlja Brankovića
Ishod
Sukobljene strane
 Osmansko carstvo

 Moravska Srbija
Zemlja Brankovića
Kraljevina Bosna

Vitezovi Hospitalci
Komandanti i vođe
Murat I  †
Bajazit I
Jakub Čelebija  Pogubljen		 Lazar Hrebeljanović  Pogubljen
Vuk Branković
Vlatko Vuković Kosača
Jačina
27.000–40.000 vojnika[a][11][12][13] 12.000–30.000 vojnika[b][11][12][13][14]
Žrtve i gubici
znatan deo vojske
ubijen sultan Murat I		 znatan deo vojske
ubijen knez Lazar Hrebeljanović

U prvoj fazi bitke, srpske snage su potisnule protivnika, a jedan od srpskih vitezova (Miloš Obilić) uspeo je da ubije sultana Murata i natera osmansku vojsku da se povuče. Njegov sin Bajazit je uspeo posle toga da konsoliduje svoje redove i krene u protivnapad u kome je zarobljen knez Lazar. On je po njegovom naređenju pogubljen, posle čega se osmanska vojska povukla sa bojišta i napustila Srbiju.[15]

Prvi izvori o samoj bici govore o srpskoj pobedi, a tek kasnije se javljaju navodi o nerešenom ishodu i srpskom porazu (sredinom 15. veka). Zbog toga se smatra da je sama bitka završena najverovatnije srpskom pobedom ili eventualno nerešeno, ali ona po svojim dalekosežnim posledicama predstavlja osmansku pobedu.[15] Smatra se da su dva ključna momenta bitke pogibija osmanskog sultana Murata i pogibija srpskog vladara kneza Lazara.

Lazarevi naslednici su pod pritiskom ugarskih napada (jesen 1389)[16] i njihovih kontakata sa Vukom Brankovićem, sklopili u prvoj polovini 1390. mir sa Bajazitom i priznali njegovu vrhovnu vlast.[16] Uz pomoć njegovih trupa, oni su uspeli da potisnu Ugare i povrate izgubljene predele u zapadnoj Srbiji.[16]

Kosovska bitka je imala veliki odjek u tadašnjoj Evropi i uspela je da privremeno zaustavi osmansko širenje u Evropi.[15] Ona je tokom narednih vekova postala središnji motiv srpske narodne epske poezije i središnji motiv srpskog nacionalnog identiteta.

Pozadina

 
Teritorije srpskih velikaša u periodu od 1375. do 1395. godine.

Posle pobede u bici na Marici, Osmanlije nisu odmah počeli sa pravim osvajanjima na Balkanu, nego su, učvrstivši svoje položaje, stali da šire svoj uticaj i da stvaraju uporišta za dalje napredovanje. Osmanlije nisu htele da upornom borbom izazovu protiv sebe jedan hrišćanski savez pre nego postanu sasvim sigurni, nego su se, za početak, zadovoljavali tim da balkanski vladari priznaju njihovu vrhovnu vlast i da ih nateraju na plaćanje danka, kako bi povećali svoja finansijska sredstva. Zato oni nisu zauzeli Vukašinovu oblast, nego su pristali da u njoj vlada kao kralj, Vukašinov sin i naslednik Marko. Marko je vladao južnom srpskom Makedonijom sa sedištem u utvrđenom gradu Prilepu, koji je imao i prirodni položaj vrlo pogodan za odbranu i od starina izgrađivan kao najtvrđe mesto Pelagonije. U severnom delu Vukašinove kraljevine vlast je imao mlađi Markov brat Andrijaš.[17]

Vukašinovi naslednici imali su borbe i sa zapadnim i sa severnim srpskim susedima, koji su se požurili da im, posle očeve pogibije, okrnje posede. Prizren su preoteli Balšići, a Skoplje Vuk Branković. Otimanje oko Kostura postalo je čak i predmet epske pesme. Kao Marko, osmansku vlast su priznali i braća Dejanovići, Konstantin i Jovan, sestrići cara Stefana Dušana, koji su gospodarili na levoj obali Vardara, od Kumanova do Strumice. Treći srpski dinast na jugu, Toma Preljubović, držao se u Epiru duže vremena samo kao osmanski štićenik.[17]

Od osamdesetih godina 14. veka Osmanlije su postale aktivnije i agresivnije. Oni upadaju čak i u oblasti iznad Šar-planine, a njihove se čete zaleću i u zapadne oblasti sve do blizu Srpskog primorja, i to ne samo u Albaniji nego i u Zahumlje. Ti upadi vršeni su prvobitno sa malim odeljenjima i nisu mogli imati osvajački karakter. Izvođeni su radi pljačke i s namerom da izazivaju nespokojstvo i strah. Vremenom ta zaletanja imaju izvidnički karakter i služe kao uvodne akcije za veće pokrete. Srpski letopisi, koji nastaju u ovo vreme, beleže sve češće datume tih upada i sukoba, osećajući im iz dana u dan sve veći značaj. Prvi od sukoba na granicama severne Srbije bio je 1380, kada je Crep Vukoslavić suzbio Osmanlije na Dubravnici. U to vreme, zbog opasnosti od Osmanlija, podignut je nedaleko od ušća Toplice u Južnu Moravu grad Koprijan, da brani nišavsku dolinu od njihova nasrtanja.[17]

U isto doba Osmanlije su prodirale i prema Albaniji, pošto su u južnoj Makedoniji i u Epiru utvrdili svoju prevlast. Hrišćanski gospodari tih oblasti išli su im posredno na ruku svojim borbama oko pojedinih krajeva ili za vlast. U tim borbama naročito su bili aktivni pripadnici dinastijeAnžujaca iz južne Italije i drugi velikaši poreklom iz Italije, koji su, pomagani delom od svojih zemljaka, održavali svoje ranije vladarske posede na istočnoj obali Jadranskog mora i u Grčkoj, ili težili da ih prošire, ili da dobiju nove. Od srpskih dinasta u Albaniji bio je aktivan jedino Balša II Balšić koji je uspeo da ženidbom postane gospodar Valone i Berata, i koji je vodio duge borbe da bi dobio i Drač. Taj vrlo borbeni i nedovoljno razboriti čovek, sa velikim ambicijama, stvorio je sebi neprijatelje na više strana. Anžujci su hteli da svakako dobiju Drač kao svoje staro uporište, a za Drač se otimao i Karlo Topija, najmoćniji albanski velikaš. Balša je imao izvesnih trenutnih uspeha, ali se iscrpeo u čestim podvizima, koji nisu odgovarali njegovoj stvarnoj snazi. Osmanlije su, videći ta trvenja, okrenuli svoje čete i na tu stranu. U borbi s njima, u Musakiji, Balša je poginuo 18. septembra. Njegova udovica zatražila je potom mletačku zaštitu i s tom pomoći održala se u oblasti Valone, koju je posle ostavila svom zetu Mrkši Žarkoviću, sestriću Konstantina Dragaša.[17]

 
Osmanski oklop tokom bitke na Marici i Kosovu.
 
Nošnja Janjičara, turske elitne pešadije
 
Oružje kakvo su nosili ratnici Vlatka Vukovića
 
Oklop
 
Plan Kosovske bitke.
 
Mač kojij su koristili srpski vitezovi i vojnici tokom Kosovske bitke.
 
Sablja koju su koristili osmanski vojnici tokom Kosovske bitke.
 
Kosovo polje, poprište bitke.

Posle toga Osmanlije su ponovile svoje upade u severne i severozapadne oblasti. Osmanlije su osvojile Niš 1386, glavno čvorište na putevima od juga prema severu i od istoka prema zapadu. Namera im je bila da posedajući to mesto i kraj bliže prate veze između Srbije i Bugarske. Srpska vojska razbila je Osmanlije kod Pločnika, ali Niš nije uspela da povrati. Iste ove godine javljaju se prvi put i osmanske čete u Zahumlju. Njihov iznenadni i neobični upad izazvao je zaprepašćenje i veliku pometnju; ljudi su, u strahu, bežali sa stokom na dubrovačko zemljište, prema Jadranskom moru. Dve godine potom krenula je nova osmanska vojska prema Humu, ali je pretrpela poraz kod Bileće.[17]

Porazi kod Pločnika i Bileće naterali su sultana Murata na ozbiljne pripreme za borbu sa Srbima. Mada rastrojeni i teško pogođeni porazom na Marici, Srbi su još uvek predstavljali glavnu vojničku silu Balkana. Osmanske pripreme za napad vršene su dugo i već u februaru 1389. znalo se za njih u Mlecima, a i u samoj Srbiji.[17]

Knez Lazar Hrebeljanović je stvorio središte u Kruševcu, držeći najbogatiji i najplodniji deo srpske države, ceo sliv Južne i Zapadne Morave. Ispred njega, prema Osmanlijama, nalazilo se Kosovo pod vlašću Lazarevog zeta Vuka Brankovića, koje je štitilo Srbiju s juga. Lazar se nadao, da će u savezu sa Bosnom i Bugarskom moći obezbediti svoje područje od sudbine južne srpske države.

 
Crkva Samodreža, posvećena Svetom Jovanu, u kojoj se Lazareva vojska poslednji put pričestila pred bitku.

Pred opasnošću od Osmanlija, koja se javila u svoj ozbiljnosti, knez Lazar je potražio pomoći kod svojih saveznika. Veliku brigu zadavalo mu je držanje ugarskog kralja Žigmunda. Ranije, Lazar je jedno vreme, pritešnjen od Nikole Altomanovića, pristajao da bude ugarski vazal, ali se posle Lajoševe smrti, s Tvrtkom zajedno, stavio na stranu Žigmundovih protivnika. Stoga je Lazar imao razloga da se boji od njegove osvete. Da bi ga ublažio, Lazar je, preko svog zeta Nikole Gare, ponovo ponudio Žigmundu da mu postane vazal. Žigmund je to primio, ali do sklapanja ugovora nije došlo, jer je već pre toga pala odluka na Kosovu.[17]

Raspored vojske na bojištu i bitka

 
Raspored snaga na početku bitke.

Duga pripremanja i na srpskoj i na osmanskoj strani govorila su jasno da se radi o velikoj i odlučnoj borbi. To se videlo već i po tome, što su na bojno polje krenula i oba vladara lično, knez Lazar i sultan Murat sa dva sina, Bajazitom i Jakubom.[17] Pouzdanih zapisa koliko je vojnika bilo u sukobljenim vojskama kneza Lazara i sultana Murata na Kosovu polju u junu 1389. nema. Prema procenama Sime Ćirkovića, Murat je mogao imati oko 30.000, a Lazar od 15.000 do 20.000 vojnika.[18] Prema uobičajenom rasporedu vojske, središnjim delom srpske vojske zapovedao je knez Lazar, krilo desno od njega vodio je Vuk Branković, a krilo levo od Lazara vodio je vojvoda Vlatko Vuković Kosača.[18] Vuković je doveo i vojnike koji su pod njegovim zapovedništvom pobedili Osmanlije kod Bileće u avgustu 1388, a njih je poslao kralj Srba i Bosne Stefan Tvrtko I.[19] Sa odredima Tvrtka I, starog saveznika Lazara, u pomoć su došli i Tvrtkovi hrvatski vazali „krstaši”, pod vođstvom Ivana Paližne, koji je kao vranski prior imao pod sobom krstaše vitezove Jovanovce.[17]

Približan položaj vojske na bojištu određuje se prema mestu pogibije sultana Murata I uz približne procene broja i uobičajenog rasporeda vojnika u sukobljenim stranama, a pretpostavlja se da je Murat ubijen na Gazimestanu gde je posle podignuto Muratovo turbe.[20] Tako je nasuprot središtu srpske vojske bilo središte osmanske vojske, kojim je komandovao sultan Murat I. Na levom osmanskom krilu bili su vojnici iz Male Azije, kojim je zapovedao jedam Muratov sin Jakub Čelebija, a na desnom krilu bio je drugi sin Bajazit Jildirim, koji je vodio Osmanlije iz evropskog dela države.[18] Srpski vlastelini sa juga nisu smeli, u sukobu, da stanu uz kneza Lazara, delom iz straha od ogromne osmanske snage, a delom zbog nedostatka svesti o potrebi nacionalne solidarnosti, ili iz sebičnih interesa nisu videli da će Lazarev slom samo otežati i njihov položaj. Sultanov vazal Konstantin Dragaš je ugostio osmansku vojsku koja je preko njegove oblasti polazila na Kosovo i dao joj je i svoje pomoćne čete.[17] U osmanskoj vojsci pored Srba Konstantina Dragaša, bilo je i Grka koji su došli iz oblasti vazala Murata I, a cara Vizantije, a možda je bilo i Srba koji su bili iz oblasti kralja Srba Marka, koji je, takođe, bio vazal Murata I,[21] ali o tome šta je radio kralj Marko u vreme Kosovskog boja nema neposrednih pisanih vesti.[17]

Srpska vojska je bila opremljena po stilu hrišćanske vojske tog vremena sa šlemovima, krljušt oklopima, dugim mačevima, dok su jedinice obične pešadije bile naoružane šlemom, mačem, kopljem i u običnoj nošnji.

Odlučna borba bila je na Vidovdan, u utorak, 15. juna 1389. po starom, a 23. juna 1389. po novom kalendaru, na Kosovu polju, severno od Prištine, u „državi” Lazarevog zeta Vuka Brankovića.[17][22] U tom danu ubijeni su obojica vojskovođa i to je doprinelo da savremenici, ali i generacije koje su sledile vide Kosovsku bitku kao značajniju od Maričke bitke i najvažniju.[23]

Prema jednom osmanskom izvoru, obe vojske su upotrebile i malobrojne topove, ali glavnu bitku vodile su konjice i strelci.[24] Nepoznato je tačno u kom delu bitke je poginuo sultan Murat I. Pouzdano se zna da je mala družina srpskih vitezova uspela da se probije do Murata I, a jedan od njih po imenu Miloš ubio je sultana.[18] Kralj Srba i Bosne Tvrtko I pisao je i Firenci o sukobu na Kosovu, a u sačuvanom odgovoru iz oktobra 1389. koji je napisan u Firenci čestita se Tvrtku I pobeda i spominje se družina od 12 srpskih ratnika koji „mačem otvoriše sebi put, do Muratova šatora” i ubiše ga.[25] Ovo je najstariji sačuvani opis pogibije sultana u boju i možda najtačniji. Uočljivo je da je broj srpskih ratnika koji su stigli do sultana prema pismu iz 1389. bio mali, samo 12 vitezova. Oni su posle ubistva Murata I bili zarobljeni, ili ubijeni kao Miloš od Osmanlija,[17] a srpska vojska Miloševo ubistvo Murata I nije mogla da iskoristi da potpuno „obezglavi” i porazi osmansku vojsku. Posle smrti Murata I, paše su se dogovorile da Bajazita I proglase za sultana, a Jakuba su ubili i nastavili su bitku protiv Lazareve vojske.[26]

Malo kasnije, krajem 14. veka u osmanskom sultanatu se pojavila priča da je Murat I ubijen „prevarom”.[26] Od tad osmanski izvori tvrde da je Murat poginuo, ili posle bitke, ili malo pre njenog svršetka a na prevaru od jednog srpskog skrivenog zaverenika, ili ranjenog borca, dok je posmatrao ishod borbe, koja je već bila odlučena u osmansku korist.[17] Ubrzo posle toga, i u srpskim pisanim izvorima u Jefimijinoj Pohvali knezu Lazaru, koja je pisana na samom početku 15. veka, u naknadnim verzijama piše da je Murat poginuo posle borbe.[17] Nekoliko decenija posle, legenda o ubistvu sultana „na prevaru” pojavljuje se u srpskim izvorima, u Žitiju despota Stefana Lazarevića Konstantin Filozof Kostenečki oko 1431. zapisao je legendu da su jednog srpskog plemića neki zavidnici tužili knezu Lazaru da će mu učiniti neveru, a optuženi da pokaže ko je veran, i za koga je docnije upisano u tekst i ime Miloš, u zgodnom času potrčao je Osmanlijama pretvarajući se, da hoće da se preda, ali kad je došao do sultana, Miloš je zario mač u Murata I.[27] Ovaj opis ubistva Murata I, nastao četiri decenije posle opisa iz firentinskog pisma Tvrtku I se veoma razlikuje i pokazuje da je „već počelo mešanje istine i izmišljotine.”[28] Treći srpski izvor, „Gerasimov letopis” (Gerasim je brat Vuka Brankovića), kaže da je Miloš probo kopljem Murata. Narodno predanje je razvilo verziju da je Miloš izvršio svoje delo pre početka borbe. Narodna pesma spominje dva Miloševa pobratima Milana Toplicu i Ivana Kosančića, dva inače istorijski sasvim nepoznata lica, kao njegove pratioce i saborce u prodoru do Murata.[17] O samom Milošu istorija ne zna nikakvih pojedinosti. U onovremenim izvorima ne spominje se ime viteza koji je ubio Murata I.[28] Skoro vek posle događaja kao ubicu sultana „Miloša Kobilu” spominje Ašikpaša-zade (Derviš Ahmed, pisao oko 1484), a zatim i Konstantin Mihailović (oko 1500), ali postoji pretpostavka da je prezime od Osmanlija namerno napisano u pogrešnom obliku da se „naruži” ubica sultana Murata I, a da je kasnije zapisano prezime Obilić, koje se prenosilo u srpskom narodnom predanju tačnije.[29]

 
Plan bitke.

Na kosovskom kamenom stubu koji je podigao naslednik kneza Lazara, Stefan stoji: "i prvu zmiju zgaziše, i umrtviše divlju zver i velikog protivnika, i nesitoga ada svejadca, velim Amurata i sina njegova, aspidin i gujin porod" , što ukazuje da je knez Lazar doživeo i sultanovu i smrt njegovog sina, dok o njegovoj naknadnoj smrti stoji:

" Ne poseče ga niko drugi, o ljubimi,

do sama ruka toga ubice, sina Amuratova,

I sve ovo rečeno svrši se

leta 6897, indikta 12, meseca 15, u dan utorak"

O samom toku borbe zna se sigurno, da su Srbi iz početka napredovali i da su potisli odeljenje sultanova sina Jakuba.[17] Vlatko Vuković sa Bosancima imao je toliko uspeha, da je svom kralju, u dva maha, slao vesti o hrišćanskoj pobedi.[17] Dobro se držalo i krilo Vuka Brankovića.[17] Ima saznanja da je Vlatko Vuković uz pomoć jednog hrvatskog odreda odneo pobedu na levom krilu gde je potukao Kapiči-pašu, a Vuk Branković je na desnom krilu porazio Jakuba, mlađeg sina sultana Murata.[17] Glavna borba vodila se oko Mazgita i Gazimestana.[17] Tu je knez Lazar u početku borbe potukao Saridža-pašu, međutim nakon Muratove smrti Bajazit preuzima komandu i pojačan rezervom osmanske vojske i janjičarima ulazi u srce Lazarevih snaga slama njihov otpor, a ranjenog Lazara je zarobio i posekao kao odmazdu za Muratovu glavu.[17] Za to vreme Vlatko Vuković se nakon svoje pobede povlači sa Kosova i vraća u Bosnu, a Vuk Branković nakon pobede na desnom krilu pristiže u pomoć obezglavljenom središtu srpske vojske i odoleva Bajazitovim napadima.[17] Bajazitu je bilo preče da pogubi brata Jakuba navodno za kaznu zbog poraza, a u stvari da ga ukloni kao takmaca za presto, ali i da sačuva vojsku, jer je na Kosovu do tada već izgubio i više vojske nego što se nadao, za pohode na Carigrad i Solun i borbe za prevlast u muslimanskom svetu protiv Timurlana, pa je usled nedovršene bitke i još otporne srpske vojske odlučio da ode kući da bi osigurao svoj presto.[17] Nije sigurno da li Muratovo turbe na Kosovu pokazuje baš mesto njegove pogibije, ali je vrlo verovatno da je na prostoru oko njega razvijana glavna snaga konjice.[17] Ishod ove bitke se može okarakterisati ili bez pobednika ili kao srpska pirova pobeda.[17] Takođe nije jasno zašto je narodni pevač optužio Vuka Brankovića kao izdajicu.[17] On je, zna se, i pre i posle Kosova bio protivnik Osmanlija i preporučivao veze sa Ugarima, a od Osmanlija niti je što tražio ni dobio.[17] Njemu je narodno predanje stavilo na teret kasniji sukob njegovih sinova sa Lazarevim naslednikom Stefanom i jednu kasniju zajedničku bitku Osmanlija, sultana Sulejmana I sina Bajazita, i Đurđa Brankovića, sina Vuka Brankovića, na Kosovu kod Gračanice, protiv Lazarevih sinova Stefana i Vuka Lazarevića 1402, u kojoj su Lazarevići potukli Đurđa i Sulejmana I, a verovatno mu se nije htelo oprostiti što i on na Kosovu nije našao smrt uz Lazara i ostale srpske vitezove.[17]

Posledice

 
Tapiserija posvećena Kosovskoj bici u francuskom dvorcu Šenonso,

Prva vest o boju na Kosovu dolazi 12 dana posle bitke iz pera ruskog đakona Ignjatija koji kaže da su oba vladara poginula u bici[30] Pogibija oba vladara, dotle nečuvena u istoriji Balkana, i činjenica što Bajazit čak nije ostao u Srbiji, izazvala je utisak da je srpska pobeda potpuna.[17] Bosanski kralj čak je i nekoliko nedelja kasnije, javljao prijateljima o pobedi hrišćana i primao čestitke.[17] Ni u dobro obaveštenim Mlecima do kraja jula još se nije znao pravi obračun borbe.[17] Međutim, po Srbiju posledicu su odmah bile vidljive.[17] Bez Lazara i bez vojske, zemlja je ostala obezglavljena sa ženom na prestolu i sa još nepunoletnom Lazarevom muškom decom.[17] Na srpski presto, nakon punoletstva, došao je Lazarev sin Stefan Lazarević koji je svestan svoje nemoći vodio mudru politiku u početku kao osmanski vazal što je dolaskom na presto 1392. nasledio, što je posledica ne Kosovske bitke već nadiranja Ugara sa severa.[17] Milica koja je tada upravljala Srbijom 1390. ponudila Bajazitu vazalstvo i ćerku Oliveru, a Bajazit je zauzvrat branio Srbiju od Ugara jer je Stefan 1390. imao tek 14. godina.[17]

Bajazit I, kao novi sultan, uzeo je za ženu Lazarevu kćerku Oliveru. Srbi su bili primorani da plaćaju danak Osmanlijama i obavezali su se da ratuju u osmansku korist. Lazarev sin Stefan će se boriti na osmanskoj strani 1402. u bici kod Angore između Bajazita i Tamerlana. Temerlanove snage će naneti težak poraz Osmanlijama i zarobiti Bajazita. Nakon Bajazitove smrti Srbija više nije osmanski vazal, a despot Stefan se čvrsto vezuje za ugarskog kralja Žigmunda. Mnogo kasnije, nakon dve manje bitke, Osmanlije će 1459. konačno zauzeti ostatke Srbije.

 
Proslava Vidovdana na Gazimestanu 2009. godine.

Lazareva pogibija se već krajem 14. veka, shvatila kao svesna žrtva da se očuva narodna i državna sloboda i da posluži kao primer za docnija pokolenja. Nijedan srpski vladar nije dobio toliko pohvalnih slova kao Lazar. Prva žena spisatelj u srpskoj književnosti, monahinja Jefimija, žena despota Uglješe, izvezla je Lazaru na svilenom pokrovu za njegovo telo molitvu i priznanje za učinjenu žrtvu. Takva shvatanja ušla su i u široke narodne krugove. Kosovska bitka se često slavila u srpskoj istoriji i predmet je srpske narodne epske poezije.

Beleške austrijskog poslanika na Porti

Zapisi Benedikta Kuripečiča nastali su 250 godina nakon Kosovske bitke. Benedikt Kuripečič je bio član austrijskog poslanstva u Carigradu.[31] Na putu za Carigrad su se zaustavili i u Prištini.[31] U svom putopisu opisao je tu bitku. Kako kaže Kuripečič u svojoj knjižici, tokom putovanja zaustavili su se kod „čudnog groba”, lepo ukrašenog i pokrivenog kupolom.[31] Na tom mestu sultana je nožem rasporio neki stari srpski vitez po imenu Miloš Obilić.[32] To je bio jedan od prvih opisa mesta pogibije sultana Murata.[traži se izvor] Dalje piše o bici i kneževoj svečanoj večeri pred bitku, pri čemu mu je Miloš obećao, da će napraviti nešto što mlađi ne mogu i da će sam završiti njegov rat uprkos tome da će izgubiti glavu.[31] Sutradan, uoči bitke Miloš odlazi u sultanov šator, gde mu je sultan pružio nogu da je Miloš poljubi.[32] Na šta mu Miloš reče: „Nije dostojno, da ti kao hrišćanin poljubim nogu, zato ćeš sada primiti svoju nagradu”. Miloš je pri tome izvukao nož i rasporio Muratu trbuh.[32] Benedikt Kuripečič završava knjižicu rečima da su Turci pritom izgubili glavu i pobegli i tako su se knez i njegova vojska lišili neprijatelja.[31]

 
Spomenik kosovskim junacima u Kruševcu čiji je kamen temljac postavljen na 500-tu godišnjicu bitke.

Kuripečič u svojoj beleški zauzima gledište, da su Osmanlije izgubile bitku.[traži se izvor] Takvi su bili i prvi utisci u svetu.[d] Poznato je, da je kralj Tvrtko slao u svet vest o velikoj hrišćanskoj pobedi nad Osmanlijama[16] 1. avgusta 1389. šalje u Trogir pismo o velikoj pobedi.[16] Početkom oktobra 1389. šalje slično pismo u Firencu i 20. oktobra dobija iz Firence odgovor u kome mu čestitaju na pobedi i malo ga grde jer nije pre slao vesti i da o toj pobedi već znaju.[16] I kod Mlečana je vladao utisak, da su Osmanlije na Kosovu loše prošle.[traži se izvor] Krajem jula Mletački senat šalje na Portu poslanicu novom osmanskom sultanu.[16] Pošto nisu tačno znali ko je zauzeo presto, mletački je izaslanik nosio sa sobom dva pisma.[16] Jedno je bilo naslovljeno na Bajazita, a drugo na Jakuba, pri čemu bi poslanik prvo morao utvrditi ko je novi vladar.[16] Pri predaji je poslanik imao nalog da izjavi: „Pre polaska naših galija iz Mletačke republike smo čuli, ali ne baš jasno, o ratu, koji je izbio među svemogućim gospodarom Muratom, vašim ocem i knezom Lazarom, o kome se pričaju razne stvari, kojima naravno ne možemo verovati. Uprkos tome smo obavešteni o smrti pomenutog gospodara Murata, što veoma žalimo”.[16]

Mletačka vlada se pri tome držala samo na rečima izražavanja saučešća, što dokazuje, da su u Mletačkoj republici šest sedmica nakon bitke kružile priče o nepovoljnom ishodu za Osmanlije.[traži se izvor] Sačuvana je i jedna beleška, koja govori, da su vest o osmanskom porazu dobili i u Parizu.[16]

Galerija

Galerija umetničkih prikaza toka bitke i učesnika bitke:

  •  
    Ivan Meštrović, Kosovskim osvetnicima 1912—1913, reljef
  •  
    Sabor u Prizrenu pred Kosovsku bitku. Delo Steve Todorovića iz 1899.
  •  
    Jug Bogdan i devet Jugovića, Adam Stefanović
  •  
    Kosovka devojka. Delo Uroša Predića iz 1919.
  •  
    Petar Palavičini: Majka Jugovića, reljef, 1910.
  •  
    Miloš Obilić pred Muratovim šatorom, Pavle Čortanović i Adam Stefanović
  •  
    Miloš Obilić ubija sultana Murata
  •  
    Anastas Jovanović, Kosovska večera, crtež, Muzej grada Beograda
  •  
    Boj na Kosovu, ruska minijatura iz 16. veka
  •  
    Boško Jugović u boju na Kosovu
  •  
    Lazar Musić, učesnik bitke
  •  
    Stefan Musić, učesnik bitke
  •  
    Prikaz Miloša Obilića u krljušt oklopu sa šlemom, 1913.

Napomene

  1. ^ Vojna enciklopedija procenjuje turske snage na najviše 40.000 ratnika, od čega oko 5.000 janičara, 2.500 konjičke garde, 6.000 spahija, oko 20.000 azapa i akindžija, i 8.000 vazala.[10]
  2. ^ Vojna enciklopedija procenjuje srpske snage na najviše 25.000 ratnika, i to 15.000 Lazarevih ljudi, 5.000 Vukovih ljudi i još 5.000 Vlatkovih.[10]
  3. ^ po tada važećem julijanskom kalendaru ili 23. juna po proleptičkom gregorijanskom kalendaru
  4. ^ 15. jun po julijanskom kalendaru, ali se danas obeležava 28. juna po gregorijanskom zbog povećane razlike među kalendarima.
  5. ^ „Izvori nastali neposredno posle srpsko-turskog sukoba ne govore o pobedi Osmanlija. Neki čak izričito veličaju potpun uspeh hrišćanskih snaga.”[16]

Reference

  1. ^ „Proleptic Gregorian calendar”. Pristupljeno 28. 6. 2018. 
  2. ^ „Kada je bila Kosovska bitka”. Pristupljeno 28. 6. 2018. 
  3. ^ Fine 1994, str. 410

    Thus since the Turks also withdrew, one can conclude that the battle was a draw.
  4. ^ Emmert 1990, str. ?

    Surprisingly enough, it is not even possible to know with certainty from the extant contemporary material whether one or the other side was victorious on the field. There is certainly little to indicate that it was a great Serbian defeat; and the earliest reports of the conflict suggest, on the contrary, that the Christian forces had won.
  5. ^ Waley & Denley 2013, str. 255.
  6. ^ Oliver, Ian (2005). War and Peace in the Balkans: The Diplomacy of Conflict in the Former Yugoslavia. I.B.Tauris. str. 7. ISBN 978-1-85043-889-2. „Losses on both sides were appalling and the outcome inconclusive although the Serbs never fully recovered.” 
  7. ^ Binns 2002, str. 197
  8. ^ Cox, John K. (2002). The History of Serbia. Greenwood Publishing Group. str. 30. ISBN 978-0-313-31290-8. „The Ottoman army probably numbered between 30,000 and 40,000. They faced something like 15,000 to 25,000 Eastern Orthodox soldiers. [...] Accounts from the period after the battle depict the engagement at Kosovo as anything from a draw to a Christian victory.” 
  9. ^ Fine 1994, str. 409–411.
  10. ^ a b Gažević, Nikola (1972). Vojna enciklopedija (knjiga 4). Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 659—660. 
  11. ^ a b Sedlar 1972, str. 244
  12. ^ a b Cox 2002, str. 30 harvnb greška: više ciljeva (3×): CITEREFCox2002 (help)
  13. ^ a b Cowley, str. 249
  14. ^ „Kosovska bitka”. Vojna Enciklopedija (na jeziku: (jezik: srpskohrvatski)). Belgrade: Vojnoizdavacki zavod. 1972. str. 659—660. 
  15. ^ a b v Veselinović & Ljušić 2001.
  16. ^ a b v g d đ e ž z i j k ISN II 1982.
  17. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć u f h c č dž š aa ab av ag ad ađ Ćorović 1997.
  18. ^ a b v g Logos 2017, str. 327.
  19. ^ Logos 2017, str. 321, 327.
  20. ^ Logos 2017, str. 327 sa napomenom 1648.
  21. ^ Logos 2017, str. 326.
  22. ^ Logos 2017, str. 327 sa napomenom 1647.
  23. ^ Logos 2017, str. 327—328. Najstariji sačuvani pisani podatak o Kosovskom boju nastao je 12 dana posle bitke. U njemu jedan od ruskih monaha, koji su se zatekli blizu Carigrada, piše da je „kružio glas” o smrti sultana Murata I i kneza Lazara u sukobu, a da je to izazvalo nerede u Turskom sultanatu..
  24. ^ Logos 2017, str. 327 u napomeni 1648.
  25. ^ Logos 2017, str. 328.
  26. ^ a b Logos 2017, str. 328—329 sa napomenom 1655.
  27. ^ Logos 2017, str. 329—330 sa napomenom 1659.
  28. ^ a b Logos 2017, str. 330.
  29. ^ Logos 2017, str. 330 sa napomenom 1658.
  30. ^ Mihaljčić, Rade (1984). Lazar Hrebeljanović: istorija, kult, predanje (na jeziku: srpski). Nolit. str. 125. Pristupljeno 22. 12. 2021. 
  31. ^ a b v g d Kuripešić, Benedikt (1950). Pejanović, Đorđe, ur. Putopis kroz Bosnu, Srbiju, Bugarsku i Rumeliju 1530 (PDF) (na jeziku: srpski). Svjetlost. str. 7—8. Pristupljeno 22. 12. 2021. 
  32. ^ a b v dr Željko Fajfrić: Sveta loza kneza Lazara(jezik: srpski)

Literatura

Spoljašnje veze

 
Kosovska bitka na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Косовска_битка&oldid=27548991”