Krajnja nužda
Krajnja nužda predstavlja institut kojim se reguliše pitanje sukoba i interesa pravnih dobara u slučaju opasnosti, u korist pravnog dobra koje se zaštićuje povredom drugog pravnog dobra ili interesa drugog lica, fizičkog ili pravnog, a koje nije krivo za nastanak opasnosti. Institut krajnje nužde, poput nužne odbrane i neznatne društvene opasnosti je institut koji negira postojanje krivičnog dela. Svi oni pripadaju opštim osnovama, odnosno onima koji su zakonom izričito predviđeni, te se mogu javiti kod svakog krivičnog dela i kod svakog učinioca. Iz zakonske definicije proizilazi da je za postojanje krajnje nužde u svakom konkretnom slučaju potrebno kumulativno postojanje određenih uslova ili pretpostavki. Osim u krivičnom zakoniku Srbije, odredba sličnog sadržaja postoji i u Krivičnom zakoniku Crne Gore, a postojala je i u krivičnom zakoniku Jugoslavije.
Osnovni uslovi instituta krajnje nužde uredi
Uslovi se mogu podeliti na osnovne uslove koji se odnose na preteću opasnost i uslove koji se odnose na otklanjanje opasnosti. Upravo su ti uslovi dati u članu 20. (ranije 10.) krivičnog zakonika RS i oni su naizgled veoma jednostavni, ali procena tih uslova zavisi od konkretnih situacija. Uslovi su:
- Nije krivično delo ono koje je učinjeno u krajnjoj nuždi.
- Krajnja nužda postoji kad je delo učinjeno radi toga da učinilac otkloni od sebe ili drugog istovremenu neskrivljenu opasnost koja se na drugi način nije mogla otkloniti, a pri tome učinjeno zlo nije veće od zla koje je pretilo.
- Učinilac koji je sam izazvao opasnost ali iz nehata, ili je prekoračio granice krajnje nužde, može se blaže kazniti, a ako je prekoračenje učinjeno pod olakšavajućim okolnostima - može se i osloboditi od kazne.
- Nema krajnje nužde ako je učinilac bio dužan da se izloži opasnosti.
Suština i uslovi opasnosti uredi
Uslov za postojanje krajnje nužde je postojanje opasnosti. Opasnost je stanje, odnosno zlo pri kome je neko pravno dobro već ugroženo ili se na osnovu postojećih okolnosti može osnovano pretpostaviti da neposredno može doći do povrede nekog pravnog dobra. Dakle, učinilac treba da proceni situaciju po objektivnim kriterijumima za prepoznavanje stvarne opasnosti. U teoriji krivičnog prava (ali i u filozofskoj literaturi) postoje različita shvatanja opasnosti. Dominiraju dve koncepcije. Jedna uopšte ne prihvata pojavu opasnosti u realnosti, dok je druga sasvim suprotna i smatra opasnost realnom kategorijom svakodnevnog života. Opasnosti ima više vrsta i gotovo je nemoguće unapred odrediti na koji način se ona mogu manifestovati u svakodnevnim životnim situacijama. Postojanje opasnosti procenjuje se prema objektivnim kriterijumima u svakom konkretnom slučaju. Ključni problem su merila na osnovu kojih treba ocenjivati karakter opasnosti. I u vezi sa ovim postoje dve dominantne koncepcije. Prema prvoj, uzimaju se u obzir samo objektivni kriterijumi stručnjaka, bez uvažavanja procene prosečnog čoveka kakav god da bio karakter opasnosti. I druga koncepcija uvažava objektive kriterijume pre svega, ali i subjektivno merilo i to prosečnih ljudi u uobičajenim životnim okolnostima i situacijama. Ovo stanovište je sasvim prihvatljivo u krivičnom pravu Srbije. Tako na primer, ako učinilac upravlja vozilom na javnom putu, i kreće se u skladu sa odredbama Zakona o osnovama bezbednosti saobraćaja, te zbog iznenadne prepreke – opasnosti koju nije sam izazvao, naglo skrene i pritom povredi ili usmrti drugo lice, u principu bi se radilo o krajnjoj nuždi. Naime, posmatra se da li bi čovek prosečnih sposobnosti u datoj situaciji mogao da uradi nešto drugo, te nanese manje zlo od počinjenog. Takođe se uzima u obzir i koliko je lica bilo u vozilu. Ukoliko ih je bilo više od povređenih ili ubijenih kraj puta, počinjeno je manje zlo, ali ukoliko je vozač bio recimo sam, onda je počinjeno veće zlo.
Izvori opasnosti uredi
Izvori opasnosti mogu biti veoma različiti i mogu da potiču od prirodnih nepogoda kao što su požar, poplava ili zemljotres ili da ih nesmotreno izazovu ljudi. Opasnost koju je stvorio čovek u slučaju krajnje nužde se razlikuje od napada kod instituta nužne odbrane. Ovde ljudska delatnost nije imala za cilj da izazove opasnost po neko pravno dobro drugog lica, niti je bilo svesti o tome kod lica koje je opasnost izazvalo. Ovde se zapravo radi o različitim slučajevima nesmotrenosti, nesavesnosti ili nepažnje. Opasnost mogu da izazovu i životinje. Očekuje se da učinilac deluje na sam izvor opasnosti i da ga otkloni i pri tome može da povredi pravno dobro drugih lica koja nemaju veze sa nastankom opasnosti. U ovom slučaju postoji nužna pomoć.
Vreme delovanja uredi
Kao i kod nužne odbrane, jedan od uslova za postojanje krajnje nužde je istovremenost opasnosti i preduzimanje radnje od učinioca radi njenog otklanjanja. Obično se uzima da je istovremenost sadašnjost; vreme od kada je opasnost nastala pa sve do njenog završetka. Međutim, u izvesnim situacijama, nije svrsishodno da učinilac čeka da mu neka elementarna nepogoda uništi pravno dobro, već mora da deluje preventivno. Zato je određivanje vremena kao elementa krajnje nužde veoma važno i sačinjene su razne koncepcije. Većina teoretičara smatra da uslov istovremenosti treba tumačiti nešto šire, odnosno drugačije nego kod instituta nužne odbrane, zato što je po načinu nastanka i razvoja, izvor opasnosti kod krajnje nužde neočekivan u pogledu pravog trenutka kada će ona ugroziti učinioca.
Stepen opasnosti uredi
Očigledno je nužan uslov stepen opasnosti, iako se on odredbom člana 20 ne predviđa. Jasno je da bilo kakvo, a pogotovo neznatno ugrožavanje, ne može predstavljati onu opasnost koja bi opravdala krajnju nuždu. Uzima se u obzir opasnost koja za posledicu može da ima veće ili nenadoknadive štete.
Opasnost ne sme biti skrivljena uredi
Po mišljenju nekih teoretičara element skrivljenosti se smatra bitnim uslovom, ali ima i onih koji smatraju da taj uslov nije relevantan. Ova mišljenja su podeljena u teoriji krivičnog prava, kako starijoj, tako i savremenoj. U krivičnopravnoj teoriji koja je zastupljena u Srbiji, vladajuće je stanovište da je neskrivljenost jedan od uslova za postojanje krajnje nužde. Opasnost je neskrivljena ako je slučajno nastupila, što znači da lice koje se našlo u opasnosti ne snosi odgovornost za nju. Ukoliko upravo to lice izazove opasnost po neko svoje pravno dobro sa umišljajem ili čak iz nehata, ne može da se poziva da je postupilo u stanju krajnje nužde i odgovaraće za povredu tuđeg pravnog dobra tokom otklanjanja opasnosti. Međutim, postoji i izazvana, ali neskrivljena opasnost koja opravdava krajnju nuždu. To je stanovište koje zastupa i Dr Draguljub Atanacković, koje između ostalog govori da sama činjenica da je neko svesno preduzeo radnje koje su dovele do opasnosti, ne znači istovremeno i da je bio dužan da predvidi sve posledice koje mogu da nastupe. Zato bi učinioca trebalo teretiti samo za one posledice koje je mogao da predvidi. U prilog ovom stavu je i događaj koji se desio 1994. godine u vreme sankcija i ratnih zbivanja. Učinilac je palio korov ne pretpostavljajući da je njegov sused u plastu sena krio plastične kante sa naftom, kao zalihe. Kada je vatra zahvatila seno, učinilac je najpre pokušao da je ugasi, ali kada nije uspeo, otkotrljao je upaljene kantice ka kući komšije, kako bi spasio svoju sopstvenu. Ovo se vrednuje kao krajnja nužda, a lice koje je stavilo naftu u plast sena je doprinelo nastanku opasnosti.
Usmerenost opasnosti uredi
Za neka krivična zakonodavstva bitan je karakter pravnog dobra koje može biti podobno za postojanje ovog instituta i razlike oko toga u zakonodavstvima raznih država veoma su značajne. U krivičnom zakonodavstvu Srbije nema nekog posebnog značaja osim kroz upoređivanje dobara koja se ugrožavaju i koja se pri otklanjanju opasnosti povređuju. Preko ovog instituta mogu se štititi prava i slobode, lični i telesni integritet kao i imovina, pri čemu su svi oblici imovine izjednačeni po ustavu. Dakle, mogu se štititi sva pravna dobra i interesi koji su zagarantovani pravom. Redosled ipak postoji i na prvom mestu je život čoveka, odnosno njegovo zdravlje i uz to polna sloboda, te moral. Ovo se razlikuje od ranijih rešenja kada je krajnja nužda dozvoljavana samo u slučaju napada na život i telo. U Krivičnom zakoniku Kraljevine Jugoslavije iz 1929. godine u članu 25. navedena dobra koja se ovim statutom mogu zaštiti su: život, telo, sloboda, čast, imovina, ali i svako drugo dobro.
Uslovi za otklanjanje opasnosti uredi
Drugu grupu uslova za postojanje krajnje nužde su oni prilikom otklanjanja opasnosti. Svaka delatnost učinioca čiji je cilj zaštita pravnog dobra kome preti opasnost predstavlja otklanjanje opasnosti. Takve delatnosti nisu krivično delo, osim ako je došlo do prekoračenja granica krajnje nužde. Životne situacije kod krivičnog dela izvršenog u krajnjoj nuždi su brojne i neiscrpne, a shvatanja o ovom uslovu veoma su različita. Mišljenje Dr Miloša Babića je da krivično pravo ne odobrava izlaz iz bilo kakve situacije krajnje nužde, samo onda kada je nemoguće otkloniti opasnost na drugi način (npr. bekstvom ili pozivanjem u pomoć). Sud naime treba da stekne upravo takvo uverenje, što predstavlja faktičko pitanje. Ako se ipak utvrdi da se prouzrokovana opasnost mogla otkloniti na neki drugi način, a učinilac je pogrešno smatrao da on ne postoji, radi se o putativnoj ili uobraženoj krajnjoj nuždi.
Neophodnost otklanjanja opasnosti uredi
Za razliku od nužne odbrane kao instituta gde se očigledno radi o zaštiti prava nasuprot njihovom protivzakonitom ugrožavanju, kod instituta krajnje nužde radi se o konkurenciji između dva ili više prava, gde su sva zakonom zaštićena. Oko uslova nužde teoretičari krivičnog prava su uglavnom jedinstveni, ali ne i oko suštine nemogućnosti. Jer, mogućnost i nemogućnost ipak su sinonimi, pošto zahtev kod instituta krajnje nužde, da se opasnost nije mogla otkloniti na drugi način ujedno znači da je to bilo jedino moguće rešenje. Procena da li se opasnost mogla otkloniti na neki drugi način se vrši prema karakteru opasnosti, vremenu i okolnostima pod kojim je nastupila ili nagoveštena. Značajan element je i pitanje srazmere, odnosno šta je veće, a šta manje zlo. Ovo rešenje upoređivanja dva zla je retko u zakonodavstvima drugih država. Dr Miloš Babić je dao svoje viđenje ovog poređenja, pozivajući se na brojne izvore i stavove teoretičara. Prema njegovom viđenju, siguran kriterijum ne postoji, odnosno da su mnoga dobra i interesi u nekim kolizionim situacijama vrednosno nemerljivi. Teoretska shvatanja u vezi srazmere pravnih dobara veoma su različita. Pristalice jedne koncepcije kao polaznu osnovu za određivanje srazmere u vrednosti dobara smatraju ključni stav zakonodavca, odnosno pravnog poretka u celini. Znači, pravno dobro je vrednije onoliko koliko je vrednost propisane kazne zbog njegove povrede. Pristalice druge koncepcije traže uvođenje jasnih kriterijuma (opštih uputstava) u rangiranje, dok pristalice treće i najnovije smatraju da to rangiranje treba da bude prema pozitivnom zakonodavstvu, a ne prema visini kazne. Naime, vrsta i visina kazne u krivičnom zakonodavstvu, kako ističu predstavnici ove koncepcije, merila su ograničene vrednosti, jer se određuju po mnoštvu drugih elemenata. Na primer, ukoliko je u sporu vozilo koje auto-prevozniku obezbeđuje sva sredstva za izdržavanje njegove porodice, a oštećeno je neko drugo dobro koje je veće vrednosti, svakako se mora uzeti u obzir i egzistencija te porodice. Ova životna situacija diskredituje početne vrednosti za utvrđivanje manjeg i većeg zla, te kao pravi kriterijum za procenu postavlja konkretnu situaciju. Smatra se da je povreda dobara kao što su: život, telesni integritet, sloboda i čast načelno veća od povrede materijalnih dobara, odnosno imovine. Međutim, problematično je postojanje krajnje nužde kada su u pitanju dva dobra jednake vrednosti, posebno dva života - učinioca i drugog lica. Prema shvatanjima objektivne teorije društvo je u ovakvom slučaju nezainteresovano čije će zapravo dobro biti povređeno, odnosno spašeno, jer nema razloga da daje prednost jednom od njih. Ipak, krivični zakon usvaja rešenje da postoji krajnja nužda i u slučaju ako je prilikom otklanjanja opasnosti naneseno zlo jednako onom zlu koje je pretilo vodeći računa pri tome o psihičkom stanju lica u kome se ono nalazilo, naročito ukoliko mu je bilo ugroženo značajnije dobro, recimo život. Ovo je uvedeno u krivično pravo Srbije i Crne Gore novelom Krivičnog zakonika iz 1959. godine.
Usmerenost delatnosti učinioca uredi
Potrebno je da postoji određeni psihički odnos („vinost“) učinioca prema samom delu i posledicama koje su nastupile. To znači da je učinilac preduzeo mere radi zaštite pravnog dobra koje je ugroženo. U teoriji krivičnog prava ovaj uslov nije sporan. Međutim, ne postoji jedinstveno mišljenje oko pitanja da li je učinilac samo svestan stanja opasnosti ili je potrebno i to da je ta opasnost uticala na njega da spasi ugroženo dobro. Po jednoj koncepciji dovoljno je da je postojala samo svest o stanju nužde, a po drugoj, da je postojala i volja ili makar namera za spašavanje ugroženog pravnog dobra. Ukoliko je učinilac naneo povredu nečijeg pravnog dobra iz drugih motiva, a ne u cilju ili u vezi sa otklanjanjem opasnosti, onda nije u pitanju krajnja nužda, već kažnjivo delo.
Dužnost izlaganja opasnosti uredi
Odredba 4. ovog instituta predstavlja izuzetak od krajnje nužde i prema njoj učinilac će biti krivično odgovoran ako je bio dužan da se izlaže opasnosti. Ova lica ne mogu ni da odbiju izvršenje dužnosti pozivajući se na institut krajnje nužde. Postoje organizacije i organi, poput Vojske Srbije i policije, zbog čije prirode delatnosti, lica koja im pripadaju nemaju pravo na institut krajnje nužde. To su lica koja su dužna da u obavljanju poslova i zadataka postupaju po posebnim pravilima uz povećanu opreznost, jer su upravo prihvatajući te poslove istovremeno i prihvatili rizik da se nađu u opasnoj situaciji. Kod njih dolazi do kolizije između njihovog prirodnog i neprikosnovenog prava na život i dužnosti neposrednog izlaganja opasnosti. U teoriji je prihvaćeno shvatanje prema kome obaveza izlaganja opasnosti ne postoji uvek, odnosno u svakoj situaciji. To znači da mogućnost pozivanja na krajnju nuždu i ovih lica nije sasvim isključena. Vatrogasci, na primer, nisu dužni da se po svaku cenu izlože požaru kako bi ga ugasili, posebno kada su za to izgledi slabi ili neizvesni.
Prekoračenje krajnje nužde uredi
Delo učinjeno u prekoračenju krajnje nužde predstavlja krivično delo za koje se odgovara po slovu zakona, ali je fakultativno predviđena i mogućnost blažeg kažnjavanja. Do prekoračenja granica krajnje nužde može doći ukoliko je počinjeno zlo veće od zla koje je pretilo i ako je prilikom otklanjanja opasnosti naneta šteta veća od one koja se mogla realno izvesti. U praksi je ovo vrlo teško utvrditi, a i sama krivičnopravna teorija nema jedinstveni stav prema tome gde su granice krajnje nužde. Jedni autori smatraju da prekoračenje krajnje nužde ne može da predstavlja osnov koji utiče na ublažavanje ili oslobođenje od kazne, jer je zlo učinjeno nad pravnim dobrom nevinih lica, a ne nad pravnim dobrom napadača. Druga shvatanja ukazuju da je učinilac koji je prekoračio krajnju nuždu bio pod psihičkom presijom usled opasnosti, pa ga zato treba blaže kazniti. Učinilac može biti i u stanju duševne poremećenosti takvog intenziteta da u većoj ili manjoj meri isključuje krivičnu odgovornost. Kada je do prekoračenja krajnje nužde došlo pod posebno olakšavajućim okolnostima sud može učiniocu dela da ublaži kaznu ili da ga oslobodi krivice. Ove okolnosti određuje sud u konkretnom slučaju. Prekoračenjem krajnje nužde se smatra i ako je učinilac sam prouzrokovao opasnost, ali iz nehata. I u tom slučaju zakon, doduše fakultativno, predviđa blaže kažnjavanje, ali uz ispunjenje svih uslova za postojanje instituta krajnje nužde.
Putativna krajnja nužda uredi
Kod učinioca nekada može da postoji pogrešna predstava o realnoj opasnosti. U takvom slučaju, pitanje krivične odgovornosti učinioca raspravljalo bi se po opštim pravilima koja se odnose na vinost i krivičnu odgovornost. Krivična odgovornost bi se mogla isključiti ili ublažiti u slučaju zablude koja se ne može otkloniti.