Krimski rat

Ukoliko ste tražili pohod Petra Velikog na Krim, pogledajte članak Krimski pohod.

Krimski rat je započeo 1853, a završio je 1856. godine. Vodio se između Rusije i alijanse koju su sačinjavali Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska, Osmansko carstvo i italijanska Kraljevina Pijemont. Rat su odlikovale katastrofalne odluke zapovednog kadra Alijanse i loša logistika svih zaraćenih strana (koja je rezultovala u velikim gubicima nevezanim za ratne operacije). Sukob se vodio za prevlast na Balkanu, Dardanelima i Bliskom istoku. Rusija je izgubila deo Besarabije i protektorat nad dunavskim kneževinama i pravo držanja ratne flote u Crnom moru. Krimski rat se pokazao kao trenutak istine za Rusiju. Rat je oslabio vojsku, isušio riznicu novca i potkopao uticaj Rusije u Evropi. Ovako oslabljenoj Rusiji, bile su potrebne decenije da se oporavi. Poniženje je prisililo pripadnike ruske obrazovane elite da pronađu uzroke, kao i same probleme Carstva i da prepoznaju potrebu za temeljnim reformama. Oni su videli brzu modernizaciju zemlje kao jedini način vraćanja statusa evropske sile. Rat je tako bio katalizator reformi ruskih socijalnih institucija, uključujući kmetstvo, pravdu, lokalnu samoupravu, obrazovanje i vojnu službu. U novije vreme, naučnici su takođe skrenuli pažnju na uticaj Krimskog rata na razvoj ruskog nacionalističkog diskursa.

Krimski rat
Detalj panoramske slike slike Opsada Sevastopolja (1904), Franc Ruboa.
Vreme 16. oktobar 1853 — 25. februar 1856. Mesto Krimsko poluostrvo, Kavkaz, Balkan, Crno more, Baltičko more, Pacifik Ishod Pobeda protivruske alijanse, Pariski mir
Sukobljene strane
Ruska Imperija Bugarska legija	Francusko carstvo Osmansko carstvo Britanska imperija Kraljevina Sardinija
Komandanti i vođe
Nikolaj I Pavlovič Eduard Totleben Vasilij Bebutov Mihail Gorčakov Aleksandar Menšikov Ivan Paskevič-Erivanski Vladimir Kornilov Pavel Nahimov	Omer-paša Latas Abdul Kerim Nadir-paša Ficroj Reglan Džon Bergojn Arman Sent Arno Ašil Bazen Emabl Pelisije Šarl Burbaki Alesandro La Marmora Alfonzo La Marmora
Jačina
700.000 Rusa 7.000 Bugara	300.000 Turaka 400.000 Francuza 250.000 Britanaca 18.000 Sardinijaca
Žrtve i gubici
oko 143.000 mrtvih i 81.000 povređenih od čega 25.000 poginulih u borbama; 16,000 umrlih od rana; 89.000 umrlih od bolesti	374.600 ukupno mrtvih Francuzi: 100.000 od čega 10.240 poginulih u borbama; 20.000 umrlih od rana; oko 70.000 umrlih od bolesti Britanci: 2.755 poginulih u borbama; 2.019 umrlih od rana; 16.323 umrlih od bolesti Sardinijci: 36 stradalih Italijani: 2.050 poginulih ukupno Turci: ukupno poginulo i ranjeno 200.000 est. procena ukupno poginulih 50.000

Ruski ekspanzionizam

Rusija je, kao članica Svetog saveza, delovala kao "policija Evrope", održavajući ravnotežu snaga koja je uspostavljena Bečkim ugovorom 1815.godine. Rusija je pomogla najpre Austriji u suzbijanju mađarske revolucije 1848.godine, i za isto to je očekivala zahvalnost; želela je podršku u rešavanju svojih problema sa Osmanskim carstvom. Britanija nije mogla tolerisati rusku prevlast nad osmanskim poslovima, jer bi to dovelo u pitanje njenu dominaciju nad istočnim Mediteranom.

Počevši od Petra Velikog početkom 1700-ih godina, posle vekova osmanlijskog širenja na sever, Rusija je započela širenje na jug preko slabo naseljenih „divljih polja“, prema lukama tople vode na Crnom moru. Cilj je bio promovisanje trgovine tokom cele godine. Neposredni strah Britanije bila je ruska ekspanzija na štetu Osmanskog carstva koje je Britanija želela da sačuva. Britanci su takođe bili zabrinuti da bi Rusija mogla napredovati prema Britanskoj Indiji ili krenuti ka Skandinaviji ili zapadnoj Evropi. Smetanje (u obliku Otomanskog carstva) na njenom jugozapadnom boku umanjile bi tu pretnju. Kraljevska mornarica je takođe želela da smanji opasnost od moćne ruske mornarice. Rusija je nastojala da preko unutrašnjeg uređenja u tri dunavske vazalne kneževine osigura svoj uticaj. Ona je uspela protiv Engleske, te je Porta ustanovila u Srbiji Savet sa doživotnim članovima (1838). Zbog tog ograničenja svoje vlasti ostavio je knez Miloš Srbiju (1839), a i njegov drugi naslednik Mihailo uklonio se iz Srbije (1842) zbog sukoba i sa Ustavobraniteljima. Iza njega je izabran Aleksandar Karađorđević, koji se oslanjao na Tursku i Austriju u spoljašnjoj, a na Ustavobranitelje u unutrašnjoj politici. Pod njim su udarene osnovice modernog državnog uređenja Srbije. Počela se omladina i Srbije kao i drugih balkanskih država školovati na Zapadu i unositi liberalne ideje i zapadnu orijentaciju.

Rusija je bila vojno slaba, tehnološki zaostala i administrativno nesposobna. Uprkos velikim ambicijama prema jugu, ona nije izgradila svoju železničku mrežu u tom pravcu, a komunikacija je bila loša. Birokratija je bila protkana korupcijom i neefikasnošću i nije bila spremna za rat. Sa druge strane, mornarica je oslabila i tehnološki zaostala Do kraja rata, slabost ruskih oružanih snaga bila je i te kako vidljiva, ali je rusko rukovodstvo bilo odlučno da ga reformiše.

Početak sukoba

Neposredni povod rata uključivao je religijski spor koji je kulminirao tokom pedesetih godina 19. veka da bi ubrzo prerastao u otvoren oružani konflikt. Prema tada važećim ugovorima iz 18. veka Francuska je bila zaštitnik rimokatolika, a Rusija pravoslavnih vernika na teritoriji Osmanskog carstva. Međutim, duži period trajao je sukob između rimokatoličkih i pravoslavnih sveštenika u Osmanskom carstvu oko polaganja prava na Crkvu Rođenja Hristovog i Crkvu Vaskrsenja Hristovog u Palestini. Početkom pedesetih godina 19. veka obe strane postavile su zahteve koje sultan nije mogao da ispuni istovremeno. Godine 1853. sultan je presudio u korist Francuza, uprkos žestokim protestima lokalnih pravoslavnih sveštenika.Dugoročniji uzroci uključivali su pad Osmanskog carstva i nespremnost Britanije i Francuske da dozvole Rusiji da stekne teritoriju i vlast na štetu Osmanskog carstva. Sredinom XIX veka ogromna Turska je bila neosporno slaba (i po nekima na samrti). U takvoj situaciji stavovi i politika evropskih sila imali su izuzetan značaj. Rusija je želela da se proširi na jug, na Balkan i da zagospodari Crnim morem, a Velika Britanija je ovo smatrala kao pretnju za svoje interese na Istoku.

Ruski car Nikola I je verovao da će se sporazumeti s Velikom Britanijom, i u toj nadi je izjavio britanskom ambasadoru: "Imamo na rukama bolesnog čoveka... hajde da se dogovorimo oko podele njegovog nasledstva." On je predložio da Velika Britanija uzme Egipat, a da Rusija dobije Moldaviju, Vlašku, Bugarsku i Carigrad koji bi postao slobodna luka.

Knez Aleksandar Menšikov, carev ađutant, poslat je u Carigrad sa zahtevom da dobije sporazum koji bi dao Rusiji stvarnu zaštitu nad 20 miliona pravoslavnih sultanovih podanika. Pre no što je odgovorio, sultan Abdul Medžid se posavetovao sa britanskim ambasadorom u Turskoj, lordom Stradfordom de Redklifom, koji je uživao naročito poštovanje kao osvedočeni prijatelj Turske. Redklif je savetovao da se prihvate carevi zahtevi i tokom pregovora podsticao je sultana na umerenost. I pored toga Medžid je odbio ruske zahteve.

Ruski imperator Nikolaj I Pavlovič poslao je diplomatu kneza Menšikova u specijalnu misiju na Porti. Do tada važećim ugovorima sultan Abdulmedžid I se obavezao „da će štititi hrišćansku religiju i njene crkve“, ali je Menšikov pokušao da izdejstvuje novi ugovor po kojem bi Rusiji bilo dozvoljeno da se umeša u svakoj situaciji u kojoj smatra da je sultanova zaštita nedovoljna. U isto vreme britanska vlada poslala je u Osmansko carstvo diplomatu lorda Straforda, koji je odmah po dolasku saznao sa Menšikovljevo prisustvo i njegove namere. Veštim diplomatskim potezima lord Straford je ubedio sultana da odbaci predloženi ugovor koji je ugrožavao nezavisnost Turaka. Ubrzo po saznanju za neuspeh pregovora ruski car je naredio trupama da umarširaju u Moldaviju i Vlašku (turske kneževine u kojima je Rusiji bio priznat status zaštitnika pravoslavnih vernika) koristeći kao izgovor sultanov neuspeh da razreši spor oko svetih mesta. Nikolaj je verovao da se evropske sile neće preterano buniti zbog aneksije ovih otomanskih provincija, naročito imajući u vidu rusku ulogu u gušenju revolucije 1848. godine.

Kada je car poslao svoje trupe u Moldaviju i Vlašku („Dunavske kneževine“), Ujedinjeno Kraljevstvo je, u pokušaju da obezbedi stabilnost Osmanskog carstva, poslala flotu u Dardanele, gde joj se pridružila i francuska flota. I pored zaoštravanja odnosa evropske sile su se još uvek nadale da je moguće postići diplomatski kompromis. Predstavnici četiri neutralne velike sile - Velike Britanije, Francuske, Austrije i Pruske, susreli su se u Beču gde je usvojena nota za koju se smatralo da će biti prihvatljiva i za Rusiju i za Tursku. Ruski car Nikolaj I Pavlovič je prihvatio notu, ali je turski sultan Abdulmedžid I, koji je smatrao da je dokument loše formulisan i dvosmislen, odbio da ga usvoji. Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska i Austrijsko carstvo su zajedno predložile amandmane sa ciljem da predloženu notu učine prihvatljivom za turskog sultana, ali je njihov predlog bio ignorisan od strane ruskog dvora. Ujedinjeno Kraljevstvo i Francuska odustale su od daljih pregovora dok su Austrijsko carstvo i Pruska smatrale da odbacivanje predloženih amandmana ne opravdava prekid dalje diplomatske aktivnosti usmerene na iznalaženje rešenja. Sultan je izabrao rat i njegove armije su napale rusku vojsku u blizini Dunava. Nikolaj je na napad odgovorio tako što je poslao rusku flotu koja je 30. novembra 1853. godine uništila kompletnu otomansku flotu u bici kod Sinopa (uz severne obale Male Azije) što je otvorilo mogućnost za nesmetano iskrcavanje i snabdevanje ruskih snaga bilo gde na turskoj obali. Uništenje turske flote i pretnja od nastavka ekspanzije Rusije uzbunila je Veliku Britaniju i Francusku koje su istupile u odbranu Osmanskog carstva. Nakon što je 1854. godine Rusija ignorisala anglo-francuski ultimatum da se povuče iz Dunavskih kneževina, Ujedinjeno Kraljevstvo i Francuska objavile su rat Rusiji.

Mirovni napori

Nikolaj je pretpostavio da će Austrijsko carstvo u znak zahvalnost za pruženu pomoć prilikom gušenja revolucije 1848. godine stati na stranu Rusije ili barem ostati neutralno. Međutim, Austrijsko carstvo se osećalo ugroženom zbog prisustva ruskih trupa u Dunavskim kneževinama. Kada su Ujedinjeno Kraljevstvo i Francuska zatražile povlačenje ruskih trupa iz ovih kneževina, Austrijsko carstvo je podržalo njihov zahtev; i iako nije odmah objavilo rat Rusiji, odbilo je da garantuje svoju neutralnost. Kada je 1854. godine Austrijsko carstvo još jednom zatražilo povlačenje ruskih trupa, Rusija je, u strahu od mogućeg rata sa Austrijom, povukla trupe.

Iako su prvobitni razlozi za rat nestali kada je Rusija povukla trupe iz dunavskih kneževina, Ujedinjeno Kraljevstvo i Francuska nisu obustavile neprijateljstva. Odlučne da reše Istočno pitanje tako što će ukloniti stalnu rusku pretnju Osmanskom carstvu, saveznice su postavile nekoliko uslova za okončanje neprijateljstava, uključujući i zahtev da se Rusija odrekne svog protektorata nad Dunavskim kneževinama; drugo, da se odrekne bilo kakvog prava da se meša u unutrašnje poslove Osmanskog carstva, a u cilju zaštite pravoslavnog stanovništva; treće, da se izvrši revizija Konvencije o moreuzima iz 1841. godine i konačno da se svim zemljama dozvoli korišćenje Dunava. Pošto je car odbio da prihvati ove „Četiri tačke“, Krimski rat je nastavljen.

Opsada Sevastopolja

Iako je osnovni razlog za početak rata prestao da postoji, u mesecima koji su sledili savezničke trupe su počele da se iskrcavaju u Rusiji, na poluostrvu Krim i stavili su pod opsadu utvrđenu luku Sevastopolj, rodno mesto ruskog cara i matičnu luku Crnomorske flote koja je predstavljala pretnju za savezničke interese u Mediteranu. Saveznička vojska se iznenadila kada je videla da su Rusi uspeli za dve nedelje da podignu odbrambene nasipe sa kopnene strane Sevastopolja. Tako je propala ideja o lakome jurišu, a započeta je opsada. Prva teža bombardovanja tvrđave Malahov počela su 17. oktobra 1854. Tu je odmah poginuo jedan od komandanata odbrane Sevastopolja, admiral Kornilov. Rusi su 1854. dva puta bezuspešno pokušali deblokadu grada napadima kod Balaklave, gde su ruske puške uništile brigadu britanske konjice, i Inkermana. Kolera i promrzline su odnele mnogo veći broj osvajača nego neprijatelji. Krimski rat je uskoro postao problem Velike Britanije i Francuske zbog velike nesposobnosti onih koji su ga vodili, zbog grešaka vojnih starešina, propusta da se obezbede odgovarajuća odeća, materijalna sredstva i sanitetska služba za vojnike. Francuska je morala da regrutuje za ratni pohod još 140.000 ljudi, a saveznicima se pridružio i Pijemont koji je na Krim poslao ekspedicione snage od 15.000 ljudi tako da bi mogao da ravnopravno s velikim silama učestvuje u svakom budućem upravljanju evropskom politikom.

Rusi, koji su bili prinuđeni da unište svoje brodove, demontirali su brodsku artiljeriju i iskoristili je da pojačaju odbranu tvrđave, dok su mornari sa ovih brodova nastavili da se bore kao pešadija. Tokom rata Crnomorska flota je izgubili četiri broda sa 120 topova na tri palube, dvanaest brodova sa 84 topa na dve palube i četiri fregate sa po 60 topova i veliki broj manjih plovila. Admiral Nakimov je smrtno ranjen u glavu šrapnelom i preminuo je 30. juna 1855. godine. Sevastopolj je pao nakon jedanaest meseci, 9. septembra, a neutralne zemlje su počele da se pridružuju savezničkom cilju. U potpunosti izolovana i suočena sa sumornom perspektivom invazije sa zapada, ako se rat nastavi, Rusija je u martu 1856. podnela predlog za sklapanje mira. Francuska i Britanija su podržale takav razvoj događaja. Pariski mir, koji je potpisan 30. marta 1856. godine, okončao je rat.

Iste godine Rusi su osvojili turski grad Kars.

Završna faza rata i mir

Mirovni pregovori započeli su 1856. godine na inicijativu Aleksandra II koji je nasledio Nikolaja I na prestolu. Pariskim sporazumom delimično su prihvaćene neke od četiri tačke, pa su tako ruske privilegije u odnosu na Dunavske kneževine prenete na velike sile kao grupu. Takođe, trajno je bio zabranjen ulazak u Crno more vojnim brodovima bilo koje zemlje. U skladu sa tim sultan i ruski car su se dogovorili da neće uspostavljati nove vojne luke i arsenale na obali ovog mora. Klauzula koja se odnosila na Crno more je u velikoj meri smanjila opasnost koju je Rusija predstavljala za Osmansko carstvo, a koja se manifestovala kroz snagu i prisustvo Crnomorske flote. Šta više, velike sile obavezale su se da će poštovati nezavisnost i teritorijalni integritet Osmanskog carstva.

Pariski ugovor bio je na snazi do 1871. godine kada je Francuska poražena u Francusko-pruskom ratu. Dok su se Pruska i druge nemačke države ujedinile i formirale moćno nemačko carstvo, francuski imperator Napoleon III je bio prinuđen da dozvoli formiranje Francuske republike. Tokom njegove vladavine (koja je započela 1852. godine), Napoleon III se, u nameri da zadobije podršku Velike Britanije suprotstavio ruskim stavovima prema istočnom pitanju. Kako rusko mešanje u unutrašnje poslove Osmanskog carstva ni na koji način nije ugrožavalo francuske interese, Francuska je nakon uspostavljanja republike promenila odnos prema Rusiji. Ohrabrena ovakvim francuskim stavom i uz podršku nemačkog ministra Ota fon Bizmarka Rusija je oglasila klauzulu o Crnom moru nevažećom. Pošto Ujedinjeno Kraljevstvo nije moglo samo da silom obezbedi poštovanje ove klauzule Rusija je ponovo formirala Crnomorsku flotu. Nakon što je napustila savez sa Rusijom, Austrija je nakon rata ostala diplomatski izolovana , što je doprinelo porazu u Francusko-austrijskom ratu 1859.godine, što je rezultiralo ustupanjem Lombardije Kraljevini Sardiniji, a kasnije gubitkom Habzburške vladavine nad Toskanom i Modenom. To je ujedno značilo kraj austrijskog uticaja na Italijanskom poluostrvu. Rusija nije učinila ništa da pomogne svom bivšem savezniku, Austriji, u Austro-pruskom ratu 1866. godine . Tada je Austrija izgubila i Veneciju i, što je još važnije, njen uticaj u većini nemačkog govornog područja. Status Austrije kao velike sile, s ujedinjenjima Nemačke i Italije, postao je vrlo nesiguran. Austrija je bila primorana da sklopi kompromis sa Mađarskom, što je značilo podela Podunavskog carstva. Garancija Pariskog ugovora za očuvanje osmanskih teritorija prekršena je 21 godinu kasnije, kada je Rusija, iskorištavajući nacionalističke nemire na Balkanu i pokušavajući da povrati izgubljeni ugled, 24. aprila 1877. ponovo objavila rat Osmanskom carstvu. U ovom kasnijem Rusko-turskom ratu, Rumunija, Srbija i Crna Gora stekle su međunarodno priznanje nezavisnosti, a Bugarska je ostvarila svoju autonomiju od direktne osmanske vladavine.

Krimski rat izazvao je masovni egzodus krimskih Tatara koji su utočište potražili u Otomanskoj imperiji zbog čega je broj stanovnika poluostrva naglo opao. Krimski Tatari postali su manjina u sopstvenoj zemlji. Mirovnim ugovorom potpisanim u Parizu 30. marta 1856. rešeno je bar za izvesno vreme Istočno pitanje. Odlučeno je da Crno more bude neutralno (ni Turskoj ni Rusiji nije dozvoljeno da u njemu drže ratnu flotu), da Moldavija i Vlaška budu nezavisne (Moldavija je uvećana priključenjem jednog dela ruske Besarabije), da na Dunavu bude slobodna plovidba, da Rusija odustane od svoje uloge zaštitnika pravoslavne crkve u Turskoj. Zauzvrat, sultan je obećao da će potvrditi povlastice svojim pravoslavnim podanicima. Mir je svima saveznicima doneo ostvarenje ciljeva zbog kojih su ušli u rat. Za neko vreme, Rusija je bila oslabljena; Francuskoj je prvi put od 1815. vraćen ugled velike sile. Tursko Carstvo se još jednom uspravilo. Najzad, mir je označio znatno jačanje francuskog uticaja na Tursku.

Karakteristike rata

Krimski rat ostao je zabeležen u istoriji po izraženoj vojnoj i logističkoj nesposobnosti oličenoj u Jurišu lake konjice koji je ovekovečen u čuvenoj Tenisonovoj poemi. Kolera je u velikoj meri poremetila francuske pripreme za opsadu Sevastopolja dok je snažna oluja koja se dogodila 14. novembra 1854. godine potopila skoro trideset brodova zajedno sa njihovim neprocenjivim teretom. Skandalozni tretman ranjenih vojnika tokom jake zime koja je usledila, a sa kojim je javnost na zapadu upoznata preko ratnih dopisnika, inspirisao je rad Florens Najtingejl i uvođenje modernih metoda nege ranjenika. Iako svojevremeno priznat, rad „crne Florans Najtingejl“ Meri Sekol je ostao u senci njene bele koleginice i tek nedavno je ponovo prihvaćen od strane zvanične istorije. Krimski rat je takođe po prvi put afirmisao taktičku upotrebu železnice.

Značajnije bitke

• 11. novembar 1853. - uništenje otomanske flote kod Sinopa.
• 20. septembar 1854. - bitka kod Alme.
• septembar 1854. - septembar 1855. - opsada Sevstopolja.
• 25. oktobar 1854. - bitka kod Balaklave.
• 5. novembar 1854. - bitka kod Inkermana.
• 17. februar 1855. - bitka kod Jevpatorije.
• 25. avgust 1855. - bitka na Crnoj Reci.
• 28. novembar 1855. - opsada Karsa.

Rat se završio pobedom Alijanse.

Literatura

• Stojančević, Vladimir (1971). Južnoslovenski narodi u Osmanskom carstvu od Jedrenskog mira 1829. do Pariskog kongresa 1856. godine. Beograd: Izdavačko-štamparsko preduzeće PTT. 
• Sweetman, John (2001). The Crimean War. Osprey Publishing. ISBN 978-1-84176-186-2. Arhivirano iz originala 03. 01. 2014. g. Pristupljeno 31. 07. 2023. 
• Ponting, Clive (2005). The Crimean War: The Truth Behind the Myth. Pimlico. ISBN 978-0-7126-3653-7. 
• Jelačić, Aleksej (1929). Istorija Rusije. Beograd: Srpska književna zadruga. 
• Miljukov, Pavel (1939). Istorija Rusije. Beograd: Narodna kultura. 

Spoljašnje veze

• Prvi rat koji je bio fotografisan (fotodokumentovan) - Krimski rat (TV Istorija - Zvanični jutjub kanal)