Википедија

Kripton

Kripton (Kr, lat. krypton) plemeniti je gas XVIII grupe sa rednim brojem 36.[9] Ima nekoliko izotopa čije se atomske mase nalaze između 72-94. Postojani izotopi su: 78, 80, 82, 83, 84 i 86.[10] Zastupljena je u zemljinoj atmosferi u količini od oko 1,14 ppm, takođe je zastupljen i kao jedan od produkata raspada uranijuma i plutonijuma Otkriven je 1898. godine od strane Vilijama Remzija i Morisa Vilijama Traversa.

Kripton
Opšta svojstva
Ime, simbolkripton, Kr
Izgledbezbojni gas koji pokazuje beličasti sjaj u električnom polju
U periodnom sistemu
Vodonik Helijum
Litijum Berilijum Bor Ugljenik Azot Kiseonik Fluor Neon
Natrijum Magnezijum Aluminijum Silicijum Fosfor Sumpor Hlor Argon
Kalijum Kalcijum Skandijum Titanijum Vanadijum Hrom Mangan Gvožđe Kobalt Nikl Bakar Cink Galijum Germanijum Arsen Selen Brom Kripton
Rubidijum Stroncijum Itrijum Cirkonijum Niobijum Molibden Tehnecijum Rutenijum Rodijum Paladijum Srebro Kadmijum Indijum Kalaj Antimon Telur Jod Ksenon
Cezijum Barijum Lantan Cerijum Prazeodijum Neodijum Prometijum Samarijum Evropijum Gadolinijum Terbijum Disprozijum Holmijum Erbijum Tulijum Iterbijum Lutecijum Hafnijum Tantal Volfram Renijum Osmijum Iridijum Platina Zlato Živa Talijum Olovo Bizmut Polonijum Astat Radon
Francijum Radijum Aktinijum Torijum Protaktinijum Uranijum Neptunijum Plutonijum Americijum Kirijum Berklijum Kalifornijum Ajnštajnijum Fermijum Mendeljevijum Nobelijum Lorencijum Raderfordijum Dubnijum Siborgijum Borijum Hasijum Majtnerijum Darmštatijum Rendgenijum Kopernicijum Nihonijum Flerovijum Moskovijum Livermorijum Tenesin Oganeson
Ar
↑
Kr
↓
Xe
brom ← kripton → rubidijum ‍
Atomski broj (Z)36
Grupa, periodagrupa 18 (plemeniti gasovi), perioda 4
Blokp-blok
Kategorija  plemeniti gas
Rel. at. masa (Ar)83,798(2)[1]
El. konfiguracija
po ljuskama
2, 8, 18, 8
Fizička svojstva
Tačka topljenja115,78 K ​(−157,37 °‍C, ​−251,27 °F)
Tačka ključanja119,93 K ​(−153,415 °‍C, ​−244,147 °F)
Gustina na STP (0 °‍C i 101,325 kPa)3,749 g/L
tečno st., na t.k.2,413 g/cm3[2]
Trojna tačka115,775 K, ​73,53 kPa[3][4]
Kritična tačka209,48 K, 5,525 MPa[4]
Toplota fuzije1,64 kJ/mol
Toplota isparavanja9,08 kJ/mol
Mol. topl. kapacitet20,95[5] J/(mol·K)
Napon pare
P (Pa) 100 101 102
na T (K) 59 65 74
P (Pa) 103 104 105
na T (K) 84 99 120
Atomska svojstva
Elektronegativnost3,00
Energije jonizacije1: 1350,8 kJ/mol
2: 2350,4 kJ/mol
3: 3565 kJ/mol
Kovalentni radijus116±4 pm
Valsov radijus202 pm
Linije boje u spektralnom rasponu
Spektralne linije
Ostalo
Kristalna struktura ​postraničnocentr. kubična (FCC)
Postraničnocentr. kubična (FCC) kristalna struktura za kripton
Brzina zvuka(23 °C) 220 m·s−1
1120 m/s
Topl. vodljivost9,43×10−3  W/(m·K)
Magnetni rasporeddijamagnetičan[6]
Magnetna susceptibilnost (χmol)−28,8·10−6 cm3/mol (298 K)[7]
CAS broj7439-90-9
Istorija
Otkriće i prva izolacijaVilijam Remzi i Moris Travers (1898)
Glavni izotopi
izotop rasp. pž. (t1/2) TR PR
78Kr 0,36% 9,2×1021 y[8] εε 78Se
79Kr syn 35 h ε 79Br
β+ 79Br
γ –
80Kr 2,29% stabilni
81Kr tragovi 2,3×105 y ε 81Br
γ –
82Kr 11,59% stabilni
83Kr 11,50% stabilni
84Kr 56,99% stabilni
85Kr syn 11 y β− 85Rb
86Kr 17,28% stabilni
reference • Vikipodaci

Kripton je nereaktivan plemeniti gas, a poznat je veoma mali broj njegovih jedinjenja. Kripton je bezbojan. Reaguje sa gasovitim fluorom pod visokim pritiskom gradeći fluoride. Jedini praktični značaj je njegova detekcija koja omogućava pronalaženje ruda uranijuma.

Istorija uredi

 
Vilijam Remzi

Nakon što su Džon Vilijam Strat i Vilijam Remzi 1894. otkrili argon kao prvi plemeniti gas, te helijum 1895. kojeg je Remzi izolovao iz ruda uranijuma, a koji je do tada bio poznat samo iz Sunčevog spektra, on je na osnovu zakonitosti periodnog sistema uočio da bi trebao postojati još neki sličan element. Remzi je počev do 1896. istraživao različite minerale i meteorite kao i gasove koje oni ispuštaju pri zagrejavanju ili rastvaranju. Međutim, njegov saradnik Moris Travers i on nisu bili uspešni, pa su do tada uspeli da pronađu samo helijum i retki argon. Takođe, ni proučavanja vrelih gasova iz Kotreta u Francuskoj i sa Islanda nisu dala nikakve rezultate.[11]

Na kraju, oni su počeli da proučavaju 15 litara sirovog argona koji su dobili, te da ga razdvajaju na sastojke pomoću utečnjavanja i frakcione destilacije. Kada su ispitali nečistoće, koje su preostale nakon što je gotovo sav sirovi argon potpuno ispario, našli su do tada nepoznate žute i zelene spektralne linije tj. dokaz novog hemijskog elementa. Dali su mu ime kripton prema starogrčkom κρυπτός (kriptos) u značenju sakriven. Nakon što su Remzi i Travers izvršili daljnju destilaciju i pročišćavanje, uspeli su da odrede i molarnu masu kriptona od oko 80 g/mol. Nakon otkrića kriptona, a nakon što su iz jedne frakcije sa još nižom temperaturom ključanja izdvojiti gas neon, konačno su putem izdvajanja iz sirovog kriptona došli do još jednog plemenitog gasa, ksenona.[11]

A. fon Antropof je 1924. objavio da je uspeo da sintetiše prvo jedinjenje kriptona u obliku crvene, stabilne čvrste stvari sastavljene iz kriptona i hlora. Kasnije se ispostavilo da se u ovom spoju ne nalazi kripton već azot monoksid i hlorovodonik. Ipak nakon 1962. kada je dobijeno prvo jedinjenje jednog plemenitog gasa, ksenona, počeo je veće interesovanje nauke i nastojanja da se sintetišu jedinjenja kriptona. Prvo takvo jedinjenje dobio je A.V. Gros, za koji je prvobitno pretpostavljao da se radi o kripton-tetrafluoridu, da bi posle dodatnih ispitivanja identifikovan kao kripton-difluorid.[12]

Talasne dužine elektromagnetskog zračenja koje emituje izotop kriptona 86Kr uzet je 1960. kao osnova za definiciju jedinice metra. Time je ukinuto nedovoljno tačna definicija koja je do tada uzimana kao etalon „prametra” napravljen od legure iridijuma i platine. Tada je za jedan metar uzeta udaljenost 1.650.763,73 talasnih dužina elektromagnetnog zračenja nuklida 86Kr koje emituje pri prelasku iz stanja 5d5 u 2pl0 u vakuumu.[13] Ova definicija je važila sve do 1983. kada je zamenjena definicijom, koja se uzima kao udaljenost koju svetlost pređe u vakuumu za određeni deo sekunde.[14]

Osobine uredi

 
Kubna gusto pakovana struktura čvrstog kriptona, a = 572 pm

Fizičke uredi

U normalnim uslovima temperature i pritiska, kripton je jednoatomni, bezbojni gas bez mirisa, koji se kondenzuje pri temperaturi od 121,2 K (−152 °C) a pri 115,79 K (−157,36 °C) prelazi u čvrsto stanje. Kao i drugi plemeniti gasovi osim helijuma, kripton se kristalizuje u kubnom gusto pakovanom kristalnom sistemu sa parametrom rešetke a = 572 pm.[15] Kao i svi plemeniti gasovi, on takođe ima sve elektronske ljuske popunjene (elektronska konfiguracija plemenitog gasa). Time se može objasniti da se kao gas nalazi u jednoatomnom stanju, te da mu je reaktivnost izuzetno slaba.

Sa gustoćom od 3,749 kg/m³ pri temperaturi od 0 °C i pritisku od 1013 hPa, kripton je teži od vazduha i pada na tlo. U faznom dijagramu, trojna tačka se nalazi na 115,76 K i 0,7315 bar,[16] dok se kritična tačka nalazi na −63,75 °C, 5,5 MPa pri čemu je kritična gustina 0,909 g/cm³.[17] U vodi je slabo rastvorljiv, tako da se pri 0 °C u 1 litru vode može rastvoriti najviše 110 ml kriptona.[17]

Hemijske uredi

Poput svih plemenitih gasova, kripton je veoma nereaktivan. U izuzetnim slučajevima i pod posebnim uslovima okruženja, on može reagovati sa najelektronegativnijim elementom, fluorom, pri čemu nastaje kripton difluorid. Za razliku od ksenon-fluorida, kripton-difluorid je termodinamički nestabilan, njegovo stvaranje je stoga endotermno te se mora odvijati pri nižim temperaturama. Fluorovi radikali, koji su neophodni za reakciju sa kriptonom, mogu se dobiti pomoću zračenja ultraljubičastim zrakama, bombardovanjem protonima ili električnim pražnjenjem.[12]

Kripton gradi klatrate sa različitim jedinjenjima, u kojima je gas fizički zatvoren u neku šupljinu te je na taj način vezan za njih. Tako na primer kripton sa vodom i smesom vode i hloroforma gradi klatrat pri −78 °C,[18] dok je klatrat sa hidrohinonom tako stabilan da je kripton za njega vezan duže vreme.[17] Takođe je poznat i inkluzijsko jedinjenje kriptona u oligosaharidu α-ciklodekstrinu.[19]

Izotopi uredi

Poznato je ukupno 31 izotop kriptona te 10 nuklearnih izomera. Među njima postoji pet stabilnih izotopa: 80Kr, 82Kr, 83Kr, 84Kr i 86Kr. Svi oni se javljaju u prirodi kao i izotop 78Kr koji se vrlo sporo raspada (vreme poluraspada 2 · 1021 godina). Najveći udeo u prirodnoj smesi izotopa ima izotop 84Kr sa 57%, a slede ga 86Kr sa 17,3%; 82Kr sa 11,58% i 83Kr sa 11,49%. Osim ovih, izotop 80Kr sa udelom od 2,28% i 78Kr sa 0,35% su mnogo ređi u prirodi.[20] U prirodi se takođe nalazi i radioaktivni izotop kriptona 81Kr, koji je ujedno i njegov najduže živući nestabilni izotop sa vremenom poluraspada od 229 hiljada godina,[20] a nastaje u tragovima putem atmosferskih reakcija.[21] I radioaktivni izotop 85Kr sa vremenom poluraspada od 10,756 godina takođe se javlja u atmosferi u tragovima. On nastaje zajedno sa drugim kratkoživećim izotopima pri razbijanju jezgara uranijuma i plutonijuma. Može dospeti u atmosferu bilo nuklearnom eksplozijom ili tokom ponovne prerade nuklearnog goriva, a zbog različite raspodele emisijskih izvora na Zemlji mnogo je češći na severnoj nego na južnoj hemisferi. Nakon atmosferskih nuklearnih testova 1960-ih i značajnog zagađenja atmosfere izotopom 85Kr, usledio je pad njegove koncentracije,[21] ali je na mernoj stanici u Gentu između 1979. i 1999. zabeležen nagli porast zbog rada postrojenja za ponovnu preradu nuklearnog goriva u La Agu u Normandiji.[22] Stabilni izotop 83Kr je jedini NRM-aktivni izotop kriptona. Hiperpolarizirani 83Kr je korišten u testovima na pacovima za proučavanje pluća životinja pomoću tomografije magnetnom rezonancom.[23]

Rasprostranjenost uredi

Kripton se ubraja među najređe elemente na Zemlji. Smatra se da su od njega ređi samo ksenon i neki radioaktivni elementi, koji se u prirodi nalaze najvećim delom već raspadnuti poput plutonijuma ili kao kratkoživući međuproizvodi u nekom od lanaca raspada. Udeo kriptona u Zemljinoj kori iznosi 1,9 × 10−5 ppm,[24] dok se najveći deo ovog gasa nalazi u atmosferi, u kojoj ga ima oko 1,14 ppm.[25]

U svemiru je kripton daleko češći, a njegova raspostranjenost uporediva je sa litijumom, galijumom ili skandijumom.[26] Odnos između kriptona i vodonika u svemiru je generalno konstantan. Iz toga se može izvući zaključak da je međuzvezdana materijal bogata kriptonom.[27] Prisustvo ovog gasa je dokazano i u jednom belom patuljku. Pri tome je izmerena količina kriptona oko 450 puta veća nego u Suncu, a razlog velikog udela tog gasa nije poznat.[28]

Dobijanje uredi

Dobijanje kriptona se vrši isključivo u okvirima Lindeovog postupka izdvajanjem iz vazduha. Pri razdvajanju azota i kiseonika, kripton se obogaćuje tj. koncentiše u tečnom kiseoniku zbog velike gustine, zajedno sa ksenonom na dnu destilacione kolone. Ta smesa se prevodi u narednu kolonu u kojoj se koncentracije kriptona i ksenona povećavaju do 0,3%.[29] Ona pored tečnog kiseonika i koncentrata ksenona i kriptona sadrži još velike količine ugljikovodika poput metana, fluoriranih jednjenja poput sumpor-heksafluorida ili tetrafluormetana kao i tragove ugljen dioksida i azot-monoksida. Metan i diazot-monoksid se mogu prevesti u ugljen dioksid, vodu i azot pomoću sagorevanja na platinskim ili paladijumskim katalizatorima na 500 °C, te se adsorpcijom na molekularnom situ mogu ukloniti.[30]

Međutim, iz ove smese na ovaj način se ne mogu izdvojiti jedinjenja fluora. Da bi se ona razložila i uklonila iz smese, gas se može ozračiti mikrotalasima pri čemu pucaju veze između elementa i fluora a slobodni atomi fluora mogu se uhvatiti u natron-kreču (smesa natrijum- i kalcijum-hidroksida)[31] ili se prevode preko katalizatora od titanijum dioksid-cirkonijum dioksida na temperaturi od 750 °C. U tom procesu fluorova jedinjenja reagiraju do ugljen dioksida i fluorovodonika i drugih jedinjenja, te se mogu lako izdvojiti.[30]

Konačno, smesa kriptona i ksenona se uvodi u sledeću kolonu, koja se s gornje strane hladi a s donje zagreva, gde se razdvajaju. Ksenon se nakuplja na dnu, dok se prema vrhu kolone formira struja gasa, kojom prvo odlazi kiseonik, a nakon nekog vremena i kripton. Oksidacijom se kripton oslobađa zaostalih tragova kiseonika te se sakuplja i pakuje u boce.[29]

Upotreba uredi

 
Gasna svetiljka za pražnjenje sa kriptonom

Najveći deo proizvodnje kriptona koristi se za punjenje svetiljki s lučnim praženjenjem. Zbog njegove inertnosti, stepen isparavanja i oksidacije žarnih niti od volframa je znatno sporiji, što omogućava znatno višu temperaturu žarenja. Samim tim dobija se i mnogo viši stepen iskorištenja rada svetiljke. Kripton ponekad ulazi i u sastav halogenih i fluorescentnih svetiljki. Osim navedenog, on služi i kao gas za punjenje u Gajgerovim brojačima, scintilacijskim brojačima i elektronskim uređajima.[29] I pored visoke cene neretko se stavlja kao gas za izolaciju staklenih komora umesto mnogo jeftinijeg argona, kada se pri istoj debljini staklenog zida želi ostvariti znatno bolja izolacija bez obzira na troškove.

Zajedno sa fluorom, kripton se koristi u kripton-fluorid laserima. Ti laseri se ubrajaju u ekscimerne lasere a imaju talasne dužine od 248 nm u ultraljubičastom spektralnom području.[32] Takođe, laseri na bazi jona plemenitih gasova sadrže kripton, u kojima su aktivni mediji jednostruko ili višestruko naelektrisani joni kriptona.[33] Kao i ksenon, kripton takođe apsorbuje rendgensko zračenje, mada u znatno manjoj meri. Stoga se ispituje da li se mešavina kriptona i ksenona može koristiti kao kontrastno sredstvo pri kompjuterskoj tomografiji (CT). Takva smesa može dati bolji kontrast nego sâm ksenon, čiji udeo u kontrastnom sredstvu je ograničen na najviše 35% zbog njegovog narkotičkog delovanja na ljude.[34] Tečni kripton se koristi kao materijal za kalorimetriju u fizici čestica. On omogućava posebno tačno određivanje mesta i energije.[35] Primer detektora čestica, koji koristi kalorimetre na bazi tečnog kriptona, jeste eksperiment NA48 pri CERN-u.[36]

Reference uredi

  1. ^ Meija, J.; et al. (2016). „Atomic weights of the elements 2013 (IUPAC Technical Report)”. Pure and Applied Chemistry. 88 (3): 265—291. doi:10.1515/pac-2015-0305. 
  2. ^ Krypton Arhivirano na sajtu Wayback Machine (29. jul 2013). encyclopedia.airliquide.com
  3. ^ „Section 4, Properties of the Elements and Inorganic Compounds; Melting, boiling, triple, and critical temperatures of the elements”. CRC Handbook of Chemistry and Physics (85th izd.). Boca Raton, Florida: CRC Press. 2005. 
  4. ^ a b Haynes, William M., ur. (2011). CRC Handbook of Chemistry and Physics (92nd izd.). Boca Raton, FL: CRC Press. str. 4.121. ISBN 1439855110. 
  5. ^ Shuen-Chen Hwang, Robert D. Lein, Daniel A. Morgan (2005). Kirk Othmer Encyclopedia of Chemical Technology. Wiley. pp. 343–383. „Noble Gases”. doi:10.1002/0471238961.0701190508230114.a01. .
  6. ^ Magnetic susceptibility of the elements and inorganic compounds Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. januar 2012), in Lide, D. R., ur. (2005). CRC Handbook of Chemistry and Physics (86th izd.). Boca Raton (FL): CRC Press. ISBN 0-8493-0486-5. 
  7. ^ Weast, Robert (1984). CRC, Handbook of Chemistry and Physics. Boca Raton, Florida: Chemical Rubber Company Publishing. str. E110. ISBN 0-8493-0464-4. 
  8. ^ Patrignani, C.; et al. (Particle Data Group) (2016). „Review of Particle Physics”. Chinese Physics C. 40 (10): 100001. Bibcode:2016ChPhC..40j0001P. doi:10.1088/1674-1137/40/10/100001.  See p. 768
  9. ^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6. 
  10. ^ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga. 
  11. ^ а б William Ramsay: The Rare Gases of the Atmosphere. Govor tokom dodjele Nobelove nagrade 12. decembar 1904.
  12. ^ а б John F. Lehmann, Hélène P. A. Mercier, Gary J. Schrobilgen, u: Coordination Chemistry Reviews. 2002, 233/234, str. 1–39, „The chemistry of krypton”. doi:10.1016/S0010-8545(02)00202-3. .
  13. ^ K. Clusius, 1963, 19, 4, str. 169–177, „Zur Geschichte des Metermasses. u: Cellular and Molecular Life Sciences.”. doi:10.1007/BF02172293. .
  14. ^ Međunarodni biro za mjere i utege: The BIPM and the evolution of the definition of the metre Архивирано 2011-06-07 на сајту Wayback Machine. Pristupljeno 10. decembra 2009.
  15. ^ K. Schubert: Ein Modell für die Kristallstrukturen der chemischen Elemente. u: Acta Crystallographica. 1974, 30, str. 193–204.
  16. ^ W. T. Ziegler, D. W. Yarbrough, J. C. Mullins: Calculation of the Vapor Pressure and Heats of Vaporization and Sublimation of Liquids and Solids below One Atmosphere Pressure. VI. Krypton. u: Ga. Inst. Technol., Eng. Exp. Stn., Proj. A-764, Tech. Rep. No. 1, 1964. (NIST webbook).
  17. ^ а б в Helmut Sitzmann: Krypton. Thieme Chemistry (izdavač): RÖMPP Online – Version 3.13. Georg Thieme Verlag KG, Stuttgart 2011.
  18. ^ R. M. Barrer, D. J. Ruzicka, 1962, 58, str. 2262–2271, „Non-stoichiometric clathrate compounds of water. Dio 4. – Kinetics of formation of clathrate phases. u: Transactions of the Faraday Society.”. doi:10.1039/TF9625802262. .
  19. ^ Wolfram Saenger, Mathias Noltemeyer, 1972, 86, 16, str. 594–595, „Röntgen-Strukturanalyse des α-Cyclodextrin-Krypton-Einschlußkomplexes: Ein Edelgas in organischer Matrix. u: Angewandte Chemie”. doi:10.1002/ange.19740861611. .
  20. ^ а б G. Audi, O. Bersillon, J. Blachot, A. H. Wapstra: The NUBASE evaluation of nuclear and decay properties Архивирано 2011-07-20 на сајту Wayback Machine (PDF). u: Nuclear Physics. 2003, vol. A 729, str. 3–128.
  21. ^ a b Dan Snyder: Resources on Isotopes – Periodic Table--Krypton Arhivirano 2001-09-24 na sajtu Wayback Machine. United States Geological Survey, stanje januar 2004.
  22. ^ P. Cauwels, J. Buysse, A. Poffijn, G. Eggermont, 2001, 61, str. 649–651, „Study of the atmospheric 85Kr concentration growth in Gent between 1979 and 1999. u: Radiation Physics and Chemistry.”. doi:10.1016/S0969-806X(01)00361-9. .
  23. ^ Zackary I. Cleveland, Galina E. Pavlovskaya, Nancy D. Elkins, Karl F. Stupic, John E. Repine, Thomas Meersmann, 2008, 195, 2, str. 232–237, „Hyperpolarized 83Kr MRI of lungs. u: Journal of Magnetic Resonance.”. doi:10.1016/j.jmr.2008.09.020. .
  24. ^ Harry H. Binder: Lexikon der chemischen Elemente, S. Hirzel Verlag, Stuttgart 1999, ISBN 3-7776-0736-3.
  25. ^ David R. Williams: Earth Fact Sheet. NASA, Greenbelt, stanje 20. maj 2009.
  26. ^ A. G. W. Cameron: Abundances of the elements in the solar system. u: Space Science Reviews, 1970, 15, str. 121–146; PDF.
  27. ^ Stefan I. B. Cartledge, J. T. Lauroesch, David M. Meyer, Ulysses J. Sofia, Geoffrey C. Clayton: Interstellar Krypton Abundances: The Detection of Kiloparsec-scale Differences in Galactic Nucleosynthetic History. u: The Astrophysical Journal. 2008, 687, str. 1043–1053, doi:10.1086/592132.
  28. ^ Klaus Werner, Thomas Rauch, Ellen Ringat, Jeffrey W. Kruk: First detection of Krypton and Xenon in a white dwarf. u: The Astrophysical Journal. 753, 2012, str. L7, doi:10.1088/2041-8205/753/1/L7.
  29. ^ a b v P. Häussinger, R. Glatthaar, W. Rhode, H. Kick, C. Benkmann, J. Weber, H.-J. Wunschel, V. Stenke, E. Leicht, H. Stenger: Noble Gases. u: Ullmann's Encyclopedia of Industrial Chemistry. Wiley-VCH, Weinheim 2006, doi:10.1002/14356007.a17_485.
  30. ^ a b EP patent 1752417, Matthias Meilinger, "Process and apparatus for the production of krypton and/or xenon", issued 20. 9. 2005, assigned to Linde AG 
  31. ^ Jean-Christophe Rostaing, Francis Bryselbout, Michel Moisan, Jean-Claude Parenta: Méthode d’épuration des gaz rares au moyen de décharges électriques de haute fréquence. u: Comptes Rendus de l'Académie des Sciences – Series IV – Physics. 2000, 1, 1, str. 99–105, doi:10.1016/S1296-2147(00)70012-6.
  32. ^ Thomas H. Johnson, Allen M. Hunter: Physics of the krypton fluoride laser. u: J. Appl. Phys. 1980, 51, str. 2406–2420, doi:10.1063/1.328010.
  33. ^ Helmut Sitzmann: Edelgas-Ionen-Laser. Thieme Chemistry (izdavač): RÖMPP Online – Version 3.13. Georg Thieme Verlag KG, Stuttgart 19. juni 2014.
  34. ^ Deokiee Chon, Kenneth C. Beck, Brett A. Simon, Hidenori Shikata, Osama I. Saba, Eric A. Hoffman: Effect of low-xenon and krypton supplementation on signal/noise of regional CT-based ventilation measurements. u: J. Appl. Physiol. 2007, 102, str. 1535–1544, doi:10.1152/japplphysiol.01235.2005.
  35. ^ V. M. Aulchenko, S. G. Klimenko, G. M. Kolachev, L. A. Leontiev, A. P. Onuchin, V. S. Panin, Yu. V. Pril, V. A. Rodyakin, A. V. Rylin, V. A. Tayursky et al.: Investigation of an electromagnetic calorimeter based on liquid krypton. u: Nuclear Instruments and Methods in Physics Research Section A: Accelerators, Spectrometers, Detectors and Associated Equipment. 1990, 289, str. 468–474, doi:10.1016/0168-9002(90)91518-G.
  36. ^ E. Mazzucato: Status of the NA48 experiment at the CERN SPS. u: Nuclear Physics B – Proceedings Supplements. 1997, 59, str. 174–181, doi:10.1016/S0920-5632(97)00440-4.

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Криптон&oldid=27548716”