Kritija mlađi (grč. Κριτίας; 455. p. n. e. Atina - 403. p. n. e. Munihija) je bio helenski političar, filozof i pesnik, unuk Kritije starijeg. Poticao je iz bogate i moćne aristokratske atinske familije i bio je u užem srodstvu sa Platonom (njegov ujak). Učitelji su mu bili Gorgija i Sokrat. Kasnije se Sokrat od njega distancirao.

Političko delovanjeUredi

Nakon pobede Sparte nad Atinom i uz pomoć Spartanaca, preuzima Kritija vlast u svoje ruke sa svojih trideset lojalnih i poverljivih ljudi. Kritija je bio vođa trideset tirana i odgovoran za smrt 1500 demokratskih građana Atine, koji su osuđeni da popiju pehar sa otrovom (kao i Sokrat). Takođe je odgovoran za osmomesečni teror i obaranje demokratije u Atini 404. p. n. e. Osim toga Kritija nije radio kao učitelj retorike već je svoje znanje koristio za političke ciljeve. Kao političar Kritija je prvi primer beskrupuloznog, koruptivnog tiranina. Platon ga spominje u svojim Dijalozima.

Književni radUredi

Pored burnog političkog života Kritija je bio i plodan pisac. Prema sadržaju i tematici njegovi spisi se mogu podeliti na četiri skupine:

  • politički
  • kulturno-istorijski
  • filozofski
  • dramski

Politički spisiUredi

Među Kritijine spise političkog karaktera svrstavaju se: Elegija Alkibijadu, Uvodi besedama za narod i Državni ustavi. Elegija Alkibijadu predstavlja obnovu političke elegije koju su pisali Solon i Teognid. Najznačajniji su Državni ustavi u kojima se raspravlja o tesalskom, lakedemonskom i atinskom ustavu, prethodeći Aristotelovom Zborniku državnih ustava. Kritija u Tesalskom ustavu kritikuje Tesalce zbog raskošnog života, a u njihovoj težnji da se ugledaju na varvare vidi uzrok za izdajničko držanje u persijsko-helenskim ratovima. U Lakedemonskom ustavu Lakedemonce ocenjuje pozitivno hvaleći njihov sistem strogog vojničkog obrazovanja u kome učestvuju i devojke, umerenost u ponašanju i odevanju, kao i odnos prema helotima. Nasuprot spartanskoj aristokratiji Kratija stavlja atinsku demokratiju koju ne voli zbog afirmacije individualizma. On u Atinskom ustavu posebno ističe nezakonito bogaćenje demokratskih državnika Temistokla i Kleona, kao i lošu spoljnju politiku Kimonovu. Prema Kratijinom mišljenju Kimon je za vreme Trećeg mesenskog rata više vodio računa o Sparti nego o jačanju moći Atine. U ostalim stvarima Kritija je visoko cenio Kimona.

Kulturno-istorijski spisiUredi

U ovu grupu spada delo Državni ustavi u stihu. To je stihovana kulturna istorija u duhu sofističke teorije o razvitku na osnovu tehničkih pronalazaka, koji se ne pripisuju pojedincima nego različitim zemljama, narodima i gradovima. Između ostalih, Sicilija je izmislila kotab i kola, Tesalija stolicu, Milet i Hij postelju za odmaranje, Etrurija metalne radove u zlatu i tuču, Feničani pismo, Karani tovarne brodove, Atinjani keramiku. I u ovom spisu Kratija ističe spartansku umerenost i brigu o telesnom zdravlju. Nasuprot Epiharmu i Pindaru, koji tvrde da je prirodna obdarenost važnija od učenja, on tvrdi da je vežbanje važnije od obdarenosti. U tom pogledu je sličan Bakhilidu, Protagori, Antifontu, Demokritu i Euripidu, koji takođe pridaju veću važnost učenju nego urođenoj obdarenosti. Kritija svoj ideal sreće vidi u bogatstvu Skopada, velikodušnosti Kimonovoj i slavi spartanskog kralja Arkesilaja.

Kratija govori i o pesniku Anakreontu, kome najviše zamera što sam, u svojim pesmama, opeva svoje sramote. Kritika je data u deset heksametara koji su očigledno bili deo duže epske pesme o znamenitim pesnicima starijeg vremena. Ova Kratijina pesma o Arhilohu spada među najstarije književno-istorijske spise u helenskoj književnosti.

Filozofski spisiUredi

Među Kritijine filozofske spise idu Aforizmi i Razgovori (oba u po dve knjige), od kojih su sačuvani samo malobrojni odlomci. Postoji i spis O prirodi ljubavi ili O odlikama za koji nije sigurno da ga je napisao Kratija.

Dramski spisiUredi

Kao dramski pesnik Kritija je poznat po tragedijama. Danas se zna za dve: Piritoj i Sizif. Iz Sizifa je očuvan jedan veći odlomak u kome Kritija govori o razvitku kulture iz haotičnog života u dalekoj prošlosti, o odnosu prirodnih i ljudskih zakona i o poreklu prava i religije.

Vidi jošUredi

LiteraturaUredi

  • Istorija helenske književnosti, Miloš N. Đurić, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2003