Kumanovska bitka
Kumanovska bitka (tur. Kumanova Muharebesi) vođena je u toku Prvog balkanskog rata, 23. i 24. oktobra 1912. godine u blizini Kumanova, između srpske i turske vojske.
| Prvi balkanski rat | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Mapa rasporeda i napredovanja armija | |||||||||
| |||||||||
| Sukobljene strane | |||||||||
 Kraljevina Srbija |
 Osmansko carstvo | ||||||||
| Komandanti i vođe | |||||||||
 Radomir Putnik |
 Zeki-paša | ||||||||
| Jačina | |||||||||
| 132.000 vojnika, 148 oruđa, 100 mitraljeza[1] | 65.000 vojnika, 164 oruđa, 104 mitraljeza[1] | ||||||||
| Žrtve i gubici | |||||||||
| 4.564 (687 mrtvih, 3.280 ranjenih, 597 nestalih)[2] | 4.500 (1.200 mrtvih, 3.000 ranjenih, 327 zarobljenih), 98 artiljerijskih oruđa[3] | ||||||||
Bitka kod Kumanova bila je bitka u susretu, jer su obe vojske jurile jedna prema drugoj. Zbog jače koncentracije srpskih trupa, inicijative i hrabrosti vojnika i oficira Prve srpske armije, napad je odbijen, a bitka dobijena iznenada. Turska Vardarska armija bila je razbijena i povukla se ka Skoplju, Štipu i Velesu.
Velika pobeda kod Kumanova bila je prva srpska pobeda u Prvom balkanskom ratu i označila je skori kraj turske vladavine na Balkanu.
Srpska vojska je posle više od 500 godina ponovo ovladala Kosovom, a posle Kumanovske bitke ušla je i u Skoplje, prestonicu Srpskog carstva iz 14. veka.
Uvod uredi
Uviđajući strategijsku važnost Ovčeg polja, visoravni istočno od Skoplja, načelnik štaba Vrhovne komande srpske vojske general Radomir Putnik i njegov pomoćnik pukovnik Živojin Mišić, smatrali su da bi se tu mogla odigrati glavna bitka između srpske i turske vojske. Zbog toga su naredili Prvoj srpskoj armiji da u što kraćem roku, u prodiranju ka jugu, spreči koncentraciju turskih glavnih snaga na Ovčem polju. U pokretu ka Ovčem polju Prva armija se zadržala na položajima severno od Kumanova, očekujući dolazak Treće srpske armije sa Kosova.
Turska Vardarska armija kretala se ka Kumanovskoj visiji, s namerom da srpsku vojsku što više zadrži ispred Ovčeg polja, gde je nameravala da vodi odsudnu bitku. Usled pretpostavke da će glavne turske snage biti na Ovčem polju i usled odsustva izviđanja, Prva srpska armije neočekivano je ušla u bitku posle iznenadnog napada turske Vardarske armije na položaje kod Kumanova 23. oktobra.Turska Vardarska armija imala je izvrsne položaje i utvrđenja pred Kumanovom.[4]Zeki-paša je svoj štab smestio prvo u Veles, a potom u selo Orašac, iza desnokrilnih turskih divizija, kako bi mogao da iz neposredne blizine prati i rukovodi ratnim operacijama.Štab srpske Prve armije bio je smešten u selu Biljaču.[5] Tokom Kumanovske bitke kralj Petar I Karađorđević nalazio se u Vranju, odakle je pratio ratne operacije. On je takođe obilazio bolnice sa ranjenicima, Vrhovnu komandu, položaje trupa u blizini.[6]
23. oktobar uredi
Jutro 23. oktobra je bilo maglovito i nije bilo moguće kvalitetno izviđanje. Na srpskom levom krilu izviđači su primetili pokrete 17. nizamske divizije, ali su ih pogrešno identifikovali kao tursku bateriju koja se povlači iz sela Stracina. Trupe 18. puka Dunavske divizije prvog poziva koje su krenule da ih zarobe su potisnute, kao i izviđači Konjičke divizije.[7]
Kada je primetio srpsko povlačenje, Zeki-paša je zaključio da je srpsko levo krilo slabo. Pošto Druga armija nije delovala iz pravca Stracina, odlučio je da napadne.[8] Peti i Šesti korpus je u 11:00, uz artiljerijsku podršku, napao položaje Dunavske divizije prvog poziva. Uskoro su 13. i 17. nizamska divizija naterale 18. puk na haotično povlačenje, ali umesto da nastavi sa napadom, Zeki-paša je čekao na dolazak Štipske redifske divizije iz pozadine, izgubivši inicijativu i omogućivši rastrojenim bataljonima Dunavske divizije prvog poziva da se srede i organizuju odbranu.[9] To je omogućilo srpskom 7. puku da pritekne u pomoć ugroženom 18. puku i konsoliduje odbranu. Ubrzo je na bojište stigao srpski 8. puk, što je omogućilo 7. puku da na levom krilu ojača odbranu Srtevice koju je napadala Štipska redifska divizija.[10] Na desnom krilu Dunavske divizije prvog poziva njen 9. puk je zaustavio napredovanje oslabljene Bitoljske redifske divizije.[11][12]
Oko 12:00, Sedmi korpus je počeo da napada položaje Moravske divizije prvog poziva. Srpska pešadija i artiljerija je već bila raspoređena za borbu, jer je artiljerijska vatra sa istoka ukazivala da je bitka počela.[13] Posle prvobitnog turskog prodora, srpske snage su krenule u kontranapad i vratile ih na polazne položaje. Posle toga, turske snage su ostatak dana bile zadržavane dobro organizovanom srpskom artiljerijskom paljbom.[13]
Srpske jedinice drugog ešalona (Dunavska divizija drugog poziva iza Dunavske divizije prvog poziva, i Timočka divizija drugog poziva na desnom krilu, iza Moravske divizije prvog poziva) i armijska artiljerija nisu bili obavešteni o ovim sukobima. Oni su ostali u pozadini i nisu učestvovali u prvom danu bitke. Drinska divizija prvog poziva, koja se nalazila na Nikuljanskim visovima, u centru armijskog položaja nije učestvovala u borbi, s obzirom da su Turci napadali armijska krila. Samo je njena artiljerija pomagala odbranu 9. puka, na desnom krilu Dunavske divizije prvog poziva. Komanda Prve armije nije imala tačne informacije o bici i nije uticala na nju. I pored toga, napad turske vojske od 23. oktobra nije bio uspešan.
Iako vođena bez plana i bez uticaja komande armije, koja nikada nije imala vezu sa divizijama, odbrana je uspela da odbije napad nadmoćnijih snaga neprijatelja zahvaljujući krajnjem požrtvovanju trupa i nižih starešina, posebno Dunavske divizije prvog poziva, koja je podnela najveći teret bitke i pretrpela teške gubitke.
Glavne borbe vođene su za selo Mlado Nagoričane, između Slatine i reke Pčinje.[15] U borbama je učestvovao osmi puk, predvođen potpukovnikom Simeunom Jovanovićem sa ađutantom kapetanom Dragićevićem. Potpukovnik Jovanović je naredio osmom puku da se razvije u streljački stroj, iako su Srbi bili na brisanom prostoru u ravnici dok su Turci bili ukopani na visovima. Tokom borbi poginuo je kapetan Milivoje Krstić.Tokom borbi se istaklo i mitraljesko odeljenje,sa poručnikom Aleksandrom Antićem, kao i rezervni potporučnici Bora Pelivanović i Darko Ribnikar, koji je toga dana lako ranjen u ruku. Sledećeg jutra puk je poslat da zauzme položaj Mačija Glava. Vojnici su takođe morali da iznesu topove na rukama na visove oko Nagoričana.[16]
24. oktobar uredi
Komanda Prve srpske armije nije bila svesna strateške situacije na bojištu, i dalje smatrajući da se većina turske vojske nalazi na Ovče polju. Pretpostavljali su da su turske snage severno od Kumanova samo prethodnica i stoga su naredili svojim snagama da nastave napredovanje ka jugu. Posle ponoći dobili su izveštaj Dunavske divizije prvog poziva da su ih napale jake neprijateljske snage i da su pretrpeli teške gubitke. Tada je bilo previše kasno da se menjaju prethodna naređenja.[14]
Na turskoj strani, Zeki-paša je odlučio da nastavi sa napadom nadajući se da će njegove trupe moći da ostvare pobedu do sutradan.[14]
Turski napad je počeo oko 5:30 sa njihovog desnog krila. Šesti korpus je trebalo da veže što više srpskih snaga napadajući ih spreda, dok je Štipska redifska divizija trebalo da napadne sa bokova. Dunavska divizija prvog poziva je bila pod velikim pritiskom, ali je oko 10:00 pristiglo pojačanje iz Dunavske divizije drugog poziva. Istovremeno se Konjička divizija prebacila na levu obalu Pčinje i usporila napredovanje turske vojske ka Srtevici. Delovi Dunavske divizije drugog poziva su oko 12:00 pojačali odbranu Srtevice, čime je definitivno zaustavljeno napredovanje turskog desnog krila.[17]
Na levom krilu turske armije mnogo rezervista iz Skopske redifske divizije je dezertiralo kada su čuli da je srpska Treća armija zauzela Prištinu i da maršira ka Skoplju, jer se ova divizija popunjavala rezervistima sa teritorije Kosova.[18] I pored toga, Sedmi korpus je počeo napad oko 5:30. Moravska divizija prvog poziva je krenula u protivnapad u 6:00. Sa dolaskom Timočke divizije drugog poziva iz drugog ešalona celo tursko levo krilo je naterano na povlačenje.[19]
Oko 9:30, Drinska divizija prvog poziva, koja je u stvari bila u centru rasporeda Prve armije, ali je bila nešto povučena u odnosu na Dunavsku diviziju prvog poziva, počela je napad na turski centar. Oko 11:00, Bitoljska redifska divizija je počela da se povlači. Komandant Šestog korpusa je uspeo da poslednjim rezervama privremeno zaustavi srpsko napredovanje, ali je u kontranapadu Drinska divizija prvog poziva, odnosno njen 6. pešadijski puk, zauzela Zebrnjak, ključ turskih položaja. Time je na povlačenje prinuđena 17. nizamska divizija. Skopska i Bitoljska redifska divizija su se već ranije povukle, tako da je bitka odlučena. U 15:00, Moravska divizija prvog poziva ušla je u Kumanovo.[20]
Turske snage su se povlačile u neredu: Sedmi i delovi Šestog korpusa ka Skoplju, a Peti i delovi Šestog korpusa ka Štipu i Velesu. Srpske snage su propustile priliku da krenu u progon za njima.[21]
Podvig koji je kao primer lukavstva običnog vojnika, ostao zabeležen u udžbenicima na francuskim i ruskim vojnim akademijama, pominje se poduhvat srpskog trubača Ahmeda Ademovića za koji je dobio orden Karađorđevu zvezdu sa mačevima. Ahmed se ušunjao u pozadinu turske vojske i odsvirao, po sluhu, njihove trubne znake za povlačenje. Zbunjena turska vojska koja je u tom trenutku bila u silovitom naletu, počela je da se povlači. Onda je opet, neopažen, prešao nazad, među srpske trupe i odsvirao signal za juriš. Njegov podvig je bio jedan od ključnih faktora za srpsku pobedu u ovoj bici.[22] Ipak ovo je samo mit jer Moravska divizija gotovo da nije imala borbe tokom ove bitke a Ahmed je pripadao upravo toj diviziji. Prema tom mitu Ahmed Ademović je odlikovan Karađorđevom zvezdom za taj podvig iako je taj orden za vojnike ustanovljen tek 1915. kada jeste dobio to odlikovanje ali za zasluge tokom rata sa Austrougarima 1914. i 1915. godine.[23]
Ishod uredi
Turska Vardarska armija se borila po planu, ali uprkos tome, doživela je težak poraz. Iako je Zeki-paša operativno iznenadio srpsku komandu svojim iznenadnim napadom, odluka da se napadne snažniji neprijatelj bila je ozbiljna greška koja je odlučila ishod bitke.[24] Na drugoj strani, srpska komanda je počela bitku bez planova i priprema. Propuštena je prilika da se krene za poraženim neprijateljem i tako efektivno okončaju operacije u Vardarskoj Makedoniji, iako su postojale sveže trupe koje su to mogle da sprovedu. Srpska komanda je još posle bitke bila u uverenju da se borila sa slabijim turskim jedinicama i da se glavne neprijateljske snage nalaze na Ovče polju.[24][25]
I pored toga, Bitka kod Kumanova bila je odlučujući faktor u ishodu rata u Makedoniji. Turski plan da vode ofanzivni rat je propao, a Vardarska armija je naterana da napusti značajnu teritoriju. Uz to je izgubila veliki broj artiljerijskih oruđa koja nije mogla da nadoknadi jer su putevi snabdevanja iz Anatolije bili presečeni.[24]
Vardarska armija nije uspela da organizuje odbranu na reci Vardar, napustila je Skoplje, i povukla se prema Prilepu. Prva srpska armija je polako napredovala ka Skoplju i ušla u grad 26. oktobra. Dva dana kasnije ojačala ju je i Moravska divizija drugog poziva, dok je ostatak Treće armije krenuo ka Metohiji i preko severne Albanije ka obali Jadranskog mora. Druga armija je poslata da pomogne Bugarima u opsadi Jedrena, dok se Prva armija pripremala za ofanzivu ka Prilepu i Bitolju.[26]
Zanimljivosti uredi
Pošta Srbije je 2013. godine izdala dve markice na temu Kumanovske bitke. Na prvoj je motiv slike Paje Jovanovića „Kosovska vila”, dok je na drugoj slika regenta Aleksandra Karađorđevića, vojvode Radomira Putnika i generala Miloša Božanovića. Obe markice su uvrštene u izdanje serijala markica Srpske istorije.
Strip edicija Nikad robom je izdala strip „Junaci sa Kumanova”, o bici na Kumanovu.[traži se izvor]
Vidi još uredi
Galerija uredi
-
Zebrnjak-model građevine sagrađene na mestu gde se odigrala bitka -
Turci na pozicijama tokom Kumanovske bitke -
Današnji izgled spomenika na Zebrnjaku -
Srpska baterija iz borbi sa Turcima -
Turska vojska -
Turska vojska 1912 -
Turska vojska
Kumanovska bitka opevana u pesmama uredi
Boj na Kumanovu, (Jovan Magovčević, Srpske narodne pesme, Antologija 1922)
Reference uredi
- ^ a b Borislav Ratković, Mitar Đurišić, Savo Skoko, Srbija i Crna Gora u Balkanskim ratovima 1912-1913, Beograd: BIGZ, (1972), str. 70
- ^ Borislav Ratković, Mitar Đurišić, Savo Skoko, Srbija i Crna Gora u Balkanskim ratovima 1912-1913, Beograd: BIGZ. (1972), str. 83. The Ottoman casualties don't include the significant number of soldiers who deserted during and after the battle.
- ^ Borislav Ratković, Mitar Đurišić, Savo Skoko, Srbija i Crna Gora u Balkanskim ratovima 1912-1913, Београд: BIGZ, (1972), стр. 83. The Ottoman casualties don't include the significant number of soldiers who deserted during and after the battle.
- ^ Ратне слике са Балкана,књига 1. С. Ф.Огњановић, 1913, стр. 8
- ^ Др Саво Скоко, Др Петар Опачић,Војвода Степа Степановић, у ратовима Србије 1876-1918, четврто издање, 1981, стр. 222
- ^ Драгољуб Р. Живојиновић, Краљ Петар I Карађорђевић, Књига друга, стр.418,419
- ^ Ratković, Đurišić & Skoko 1972, стр. 70-71.
- ^ Ratković, Đurišić & Skoko 1972, стр. 71.
- ^ Ratković, Đurišić & Skoko 1972, стр. 72-73.
- ^ Ratković, Đurišić & Skoko 1972, стр. 73.
- ^ Ratković, Đurišić & Skoko 1972, стр. 73-74.
- ^ Pavlović, Zivko (2017). Studije o balkanskim ratovima. стр. 201—204. ISBN 9788681335642, 8681335642 Проверите вредност параметра
|isbn=: invalid character (помоћ). - ^ а б Ratković, Đurišić & Skoko 1972, стр. 74.
- ^ а б в Ratković, Đurišić & Skoko 1972, стр. 76.
- ^ Ратне слике са Балкана, књига 1. С.Ф.Огњановић, 1913. стр. 11
- ^ Ратне слике са Балкана, књига 1.С.Ф.Огњановић, 1913. стр. 12, 13, 41, 15, 24
- ^ Borislav Ratković, Mitar Đurišić, Savo Skoko, Srbija i Crna Gora u Balkanskim ratovima 1912-1913, Београд: BIGZ, (1972). стр. 78-79.
- ^ Borislav Ratković, Mitar Đurišić, Savo Skoko, Srbija i Crna Gora u Balkanskim ratovima 1912-1913, Београд: BIGZ, (1972). стр. 79.
- ^ Borislav Ratković, Mitar Đurišić, Savo Skoko, Srbija i Crna Gora u Balkanskim ratovima 1912-1913, Београд: BIGZ, (1972), стр. 81-83
- ^ Borislav Ratković, Mitar Đurišić, Savo Skoko, Srbija i Crna Gora u Balkanskim ratovima 1912-1913, Београд: BIGZ, (1972), стр. 80.
- ^ Borislav Ratković, Mitar Đurišić, Savo Skoko, Srbija i Crna Gora u Balkanskim ratovima 1912-1913, Београд: BIGZ, (1972), стр. 83.
- ^ „Ахмед Адемовић — Историја Срба[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала 05. 6. 2016. г. Приступљено 29. 4. 2016. Сукоб URL—викивеза (помоћ)
- ^ „Ахмед Адемовић”.
- ^ а б в Borislav Ratković, Mitar Đurišić, Savo Skoko, Srbija i Crna Gora u Balkanskim ratovima 1912-1913, Београд: БИГЗ, (1972). стр. 83. Исход и значај битке.
- ^ Војвода Живојин Мишић, Моје успомене, Београд: БИГЗ, (1985), стр. 236. Мишић тврди да је генерал Путник веровао да је Вардарска армија још у стању да се бори на Овче Пољу и после пораза код Куманова.
- ^ Borislav Ratković, Mitar Đurišić, Savo Skoko, Srbija i Crna Gora u Balkanskim ratovima 1912-1913, Београд: БИГЗ, (1972), стр. 87
Литература uredi
- Станисављевић, Живко (1951). Кумановска битка - разматрање и поуке [Едиција "Мала војна библиотека"] (PDF). Војно дело; графичко предузеће " Вук Караџић"; погон "Просвета", Београд. стр. 141.
- Група аутора; Уредио: Терзић, Велимир (1959). Први балкански рат 1912-1913. - Операције српске војске, Књ. 1. Историјски институт ЈНА - Београд. стр. 910.
- Ратковић, Борислав; Ђуришић, Митар (1998). Кумановска битка и битке за ослобођење Косова и Метохије [Знамените битке и бојеви српске и црногорске војске: од Царева Лаза 1712. до Добропољске битке 1918.], Књ. 3. Нови Сад: Православна реч; Београд: Војноиздавачки завод. стр. 450. ISBN 86-335-0038-8.
- Ратковић, Борислав; Ђуришић, Митар; Скоко, Саво (1972). Србија и Црна Гора у балканским ратовима 1912-1913. БИГЗ - Београд. стр. 328.
- Приредила: Ђурић, Силвија (1990). Дневник победа: Србија у балканским ратовима 1912 - 1913, Књ. 1. ИРО "Београд"/ ТИЗ "Зрински". стр. 431. ISBN 978-86-7519-002-8.
- Лазаревић, Милутин Д. (2019). Наши ратови за ослобођење и уједињење: Српско-турски рат 1912. године, Књ. 1. ПортаЛибрис - Београд. стр. 312. ISBN 978-86-7818-387-4.
- Лазаревић, Милутин Д. (2019). Наши ратови за ослобођење и уједињење: Српско-турски рат 1912. године, Књ. 2. ПортаЛибрис - Београд. стр. 296. ISBN 978-86-7818-395-9.
