Kupovina Luizijane
Luizijana je teritorija države u SAD koju su SAD kupile od Francuske 1803. za 15 miliona dolara. Uključujući kamate, SAD su na kraju platile 23.213.568 dolara. Ova kupovina je SAD otvorila pristup Pacifiku, zbog čega predstavlja jedan od važnih događaja u istoriji SAD i istorije uopšte u poslednja dva veka.
Pozadina uredi
Ekonomsko stanje američkih doseljenika koji su se od vremena revolucije kretali preko Apalčkih planina ka dolini Misisipija, zavisilo je od izvoza nizvodno rečnim sistemom Ohajo-Misisipi u Meksički zaliv. Ovo je bio jedini praktičan način da se nađe tržište za veliku proizvodnju, ali trgovinu je otežavalo prisustvo Španaca. Oni su posedovali oblast zapadno od Misisipija, Nju Orleans i pojas koji se protezao duž istočnog zaliva, obuhvatajući južne delove današnjih država Misisipi i Alabama i celu današnju Floridu. Od 1795. Sjedinjene Američke Države su imale pravo da prevoze robu brodovima kroz Nju Orleans i da je drže u ovoj luci pre no što izvezu, ali nakon 1800. ovaj poslovni odnos je doveden u opasnost.
Španija je 1800. ustupila Francuskoj Luizijanu u zamenu za ratne brodove i teritoriju u Italiji. Luizijana je bila ogromna oblast zapadno od reke Misisipi, koja se protezala na sever i severozapad do kanadske granice i Stenovitih planina. Luizijana se prostirala na teritoriji od otprilike dva miliona kvadratnih kilometara, i sa 35.000 stanovnika. Francuska je sanjala o uspostavljanju svog carstva u Novom svetu, a Luizijana bi bila izvor snadbevanja za Zapadnoindijska ostrva bogata šećerom. Nekoliko godina kasnije ovaj san Francuza se raspršio. Od devedesetih godina XVIII veka na ostrvu Santo Domingo vladala je pobuna. Robovi, koji su smatrali da i oni treba da dobiju svoj udeo u slobodi, bratstvu i jednakosti, digli su se protiv svojih gospodara i tokom nekoliko godina posle 1800. su, predvođeni velikim vođom Tusenom Luvertirom odolevali naporima Francuza da povrate kontrolu. Žuta groznica je pokosila francusku vojsku i 1803. Napoleon je bio spreman da prekine, spreči dalje gubitke i povuče se iz složene situacije u Novom svetu.
Pregovori uredi
Iako Francuska 1800. nije preuzela Luizijanu od Španije, 1801. su glasine o promeni vlasnika doprle do Sjedinjenih Država i već 1802. Tomas Džeferson je znao da će umesto slabe Španije kontrolu nad američkim izlazima na Meksičkom zalivu držati Napoleonova Francuska. Ovaj strah je porastao u jesen 1802. s vešću da je obustavljeno pravo na držanje robe u Nju Orleansu. Mada je ovaj korak preduzela Španija, prirodno je što se pretpostavljalo da je za to odgovorna Francuska. SAD su tražila način da stave pod svoju kontrolu plovidbu Misisipijem. Stanovništvo zapadnog dela Sjedinjenih Država tražilo je rat i zauzimanje Nju Orleansa. Da bi izbegao vojnu akciju Tomas Džeferson je odlučio da pokuša da kupi prilaz u Meksički zaliv. Džejms Monro je 1803. poslat u Francusku gde se pridružio američkom ministru Robertu Livingstonu, s tim da za SAD kupi bar Nju Orleans, a ako je moguće i Floridu. Ništa nije rečeno o velikoj oblasti Luizijane, iako je Džeferson u to vreme nedvosmisleno pokazao zainteresovanost za ovu oblast poslavši Luisa i Klarka da ispitaju sav zapad do Tihog okeana.
U Francuskoj, Napoleon je odlučio da proda celu Luizijanu. S druge strane, Francuska je imala potrebu da se otarasi ove kolonije koju je dobila od Španije samo dve godine ranije putem Sporazuma iz Ildefonsa (Luizijana je bila španska kolonija od 1762. godine), s obzirom da je Haiti proglasio nezavisnost od Francuske što je onemogućavalo Francuskoj da obezbedi dobru odbranu Luizijane od moguće invazije Britanaca. Napoleon se onda odlučio da proda koloniju SAD jer nije hteo da rizikuje da je izgubi od Engleza. Godine 1803. on nije želeo da šalje još jednu vojsku na Santo Domingo. Bilo je jasno da će se uskoro obnoviti rat protiv Engleske (Engleska je u maju objavila rat), Napoleon je bio potreban novac za evropske ratne pohode i nije mogao da brani Nju Orleans od britanske flote. Iako su američki izaslanici bili ovlašćeni da potroše najviše 10.000.000 dolara za Nju Orleans i Floridu, pristali su da plate 15.000.000 dolara za Nju Orleans i celu teritoriju Luizijane, a Florida uopšte nije pomenuta. Kada je Tomas Džeferson čuo vest, strepeo je zbog ustavnosti ove trgovine, ali ga je vlada ubedila da ne traži ustavni amandman. Teritorija SAD je gotovo udvostručena i stvoren je osnov za širenje na zapad ka Tihom okeanu.
Iako novac koji su SAD dale nije bio veliki, za mladu zemlju kakva je tada bila SAD, to je bio poveći izdatak (čak su morale da se zaduže), ali se ipak ova kupovina smatra najrentabilnijom poslovnom transakcijom u istoriji.
