Kusunoki Masašige

Kusunoki Masašige (1294-1336), japanski vojskovođa koji se istakao u službi cara Go-Daiga u Genko ratu (1331-1333) i ratu Severnog i Južnog dvora (1336-1392).^[1] Zapamćen je u japanskoj istoriji po legendarnoj izreci da mu je žao što nema sedam života da ih da za otadžbinu.^[2]

Biografija

O Masašigeovom životu pre 1331. malo se zna. Dostupni izvori navode da mu je otac bio Kusunoki, sveštenik iz provincije Kavači, koji je predvodio bandu razbojnika ili odmetnika (na japanskom poznatih pod imenom akuto).^[2]

Taiheiki, glavni izvor za japansku istoriju tog vremena, navodi da je Kusunoki Masašige u devetom mesecu 1331. prvi odgovorio na poziv cara Go-Daiga na oružje protiv korumpiranog šogunata Kamakura, kojim su vladali regenti (šiken) iz klana Hodžo. Dok je car bio opsednut od ogromne vojske šogunata u tvrđavi Kasagi, posle čijeg pada je zarobljen, Masašige je podigao carski barjak u provinciji Kavači i okupio oko 500 ratnika, sa kojima se zatvorio u tvrđavu Akasaka, gde se više od tri nedelje branio od preko 20.000 napadača, a zatim uspeo da pobegne.^[3]

Masašigeovo ime prvi put se pominje u zvaničnim dokumentima iz 1332, koji ga navode kao vođu razbojničke bande koja je napadala posede šogunata Kamakura u provincijama Kavači i Jamato (tu se pominje kao akuto Masašige, poručnik gardista Srednje palate). Tokom carevog progonstva na ostrvu Oki u Japanskom moru (1332-1333), Masašige i carev sin, princ Morinaga, uspeli su da održe duh pobune smelim gerilskim napadima u provincijama Kavači i Jamato, iako su imali svega stotinak ratnika.^[2]

Nakon carevog povratka iz progonstva 1333. i rasplamsavanja pobune, Masašige se sa svojim ljudima zatvorio u tvrđavu Čihaja, gde se puna dva meseca branio od čitave vojske šogunata (navodno preko 100.000 ljudi), dok je moral napadača opadao, a nesuglasice među pristalicama šogunata rasle. Najzad su se 1333. glavne vojskovođe šogunata, Ašikaga Takaudži i Nita Jošisada, pobunile protiv vlade klana Hodžo i prešle na stranu cara, zauzevši posle kratkog otpora Kjoto i Kamakuru, u čijem je padu istrebljen klan Hodžo.^[1]

Usledila je kratkotrajna Kemo obnova carske vlasti (1333-1336), koja se završila pobunom Ašikaga Takaudžija i najvećeg dela vojničke vlastele protiv cara. Masašige je ponovo ostao uz cara, i u trećem mesecu 1336. je sa Nita Jošisadom uspeo da izbaci Ašikagu iz prestonice i protera ga čak na Kjušu, ali je Ašikaga na Kjušuu prikupio nove snage i u maju ponovo krenuo na Kjoto. Sa daleko manjim snagama, Masašige je predložio povlačenje u planine i otpor po utvrđenjima, ali je car zahtevao da se prestonica brani. Predviđajući poraz, Masašige je svejedno otišao u bitku, i poginuo na reci Minato (1336).^[1]

Reference

^ ^a ^b ^v Turnbull, Stephen R. (2005-). Samurai commanders. Oxford: Osprey Publishing. str. 25—27. ISBN 1-84176-743-3. OCLC 60834971. Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
^ ^a ^b ^v Morris, Ivan (2014). The Nobility of Failure : Tragic Heroes in the History of Japan. Cork: BookBaby. str. 175—230. ISBN 978-4-902075-68-7. OCLC 896799260.
^ Friday, Karl F. (2004). Samurai, warfare & the state in early medieval Japan (1st ed izd.). New York, NY: Routledge. str. 126—128. ISBN 0-203-39216-7. OCLC 56560070.

[:0-1] v Turnbull, Stephen R. (2005-). Samurai commanders. Oxford: Osprey Publishing. str. 25—27. ISBN 1-84176-743-3. OCLC 60834971. Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)

[:1-2] v Morris, Ivan (2014). The Nobility of Failure : Tragic Heroes in the History of Japan. Cork: BookBaby. str. 175—230. ISBN 978-4-902075-68-7. OCLC 896799260.

[:12-3] Friday, Karl F. (2004). Samurai, warfare & the state in early medieval Japan (1st ed izd.). New York, NY: Routledge. str. 126—128. ISBN 0-203-39216-7. OCLC 56560070.

[1]

[2]

[3]