Википедија

Lazar Branković

српски деспот и владар

Lazar Branković (oko 1421 — Smederevski grad, 20. januar 1458) bio je srpski despot i vladar (1456—1458.). Bio je sin despota Đurđa Brankovića i njegove supruge despine Irine Kantakuzin. Umro je bez sinova, a nasledio ga je stariji brat despot Stefan Branković.[1][2]

Lazar Branković
Detalj povelje u Esfigmenskom manastiru na Svetoj Gori, 1429.
Lični podaci
Datum rođenjaoko 1421.
Mesto rođenjaBeograd, Srpska despotovina
Datum smrti20. januar 1458.(1458-01-20) (36/37 god.)
Mesto smrtiSmederevski grad, Srpska despotovina
Grobnepoznato
Porodica
SupružnikJelena Paleolog Branković
PotomstvoJelena Branković,
Milica Branković,
Jerina Branković
RoditeljiĐurađ Branković
Jerina Branković
DinastijaBrankovići
Despot Srbije
Period1456—1458.
PrethodnikĐurađ Branković
NaslednikStefan Branković
Srpska despotovina između 1455. i 1459. godine

Biografija

uredi

Posle oslepljenja Grgura i Stefana Brankovića 1441. godine, po naređenju sultana Murata II, Lazar je, kao preostali zdravi sin despota Đurđa Brankovića, postao i njegov jedini mogući naslednik. Nosio je titulu despota još od svoje ženidbe sa princezom Jelenom Paleolog 1446. godine. Despot Lazar Branković preuzeo je vlast posle smrti despota Đurđa Brankovića 24. decembra 1456. godine.[3]

Politika koju je vodio mladi despot Lazar je bila slična onoj koju je vodio njegov otac za života. Despot Lazar Branković je okončao pregovore sa Turskom, koje je njegov otac počeo. Sklopio je januara 1457. godine ugovor o obnavljanju vazalnih obaveza prema Osmanskom carstvu. Bio je dužan da plaća godišnji harač, nešto manji nego u Đurđevo vreme, jer nije držao Novo Brdo.

Za vreme vladavine mladog despota Lazara, uticajni plemić, Mihailo Anđelović, (član dinastije Anđel) brat Mahmud-Paše Anđelovića (koji je tokom ranijeg napada na Srbiju zarobljen i odgajan kao musliman, a sa vremenom je u Osmanskom carstvu stekao čin Velikog vezira) je nastavio svoj politički uspon u Srbiji. Vojvoda Mihailo Anđelović je, zbog svojih veza na turskom dvoru, bio glavni posrednik u sklapanju primirja sa Turskom i obnavljanju vazalnih veza despota Lazara Brankovića i sultana Mehmeda II Osvajača.

Tako je sultan Mehmed II Osvajač sklopio sa despotom Lazarom Branković januara 1457. godine ugovor po kome se obavezao da vrati despotu Lazaru očeve posede.

Pored vezanosti za Tursku, despot Lazar Branković je bio i ugarski vazal, jer je tako čuvao severnu granicu despotovine. Tako je ugarski kralj Ladislav V Posmrče pomagao despota Lazara. Despot Lazar Branković je, kao plemić i šurak ubijenog grofa Ulriha II Celjskog, učestvovao u suđenju na kome je grof Vladislav Hunjadi osuđen na smrt. Despot Lazar je, koristeći sukobe u Ugarskoj, osvojio Kovin i druge dunavske tvrđave sa leve strane reke. Imao je izvesnih uspeha u borbi protiv Hunjadijevog saveznika vojvode Mihaila Silađija, ali je ovaj ipak uspeo da zaustavi dalje nastupanje vojske despota Lazara Brankovića na sever.

Situacija u despotovini se dodatno zakomplikovala smrću njegove majke, despine Jerine Kantakuzin (neki strani istoričari tog vremena tvrde da ju je despot Lazar otrovao[4], međutim, poznato je da se despot Lazar Branković nalazio u Smederevu u vreme kada je njegova majka umrla u Rudniku). Tada se protiv mladog despota Lazara podigla opozicija koju je predvodio Jerinin brat, Toma Kantakuzin. Neposredno posle je Toma Kantakuzin, zajedno sa svojim saveznicima, pobegao iz Srbije. U međuvremenu, sultan Mehmed II se više nije suzdržavao od napada na Srpsku despotovinu.

Prve vesti o gomilanju turske vojske na srpske granice su stigle despotu Lazaru Brankoviću decembra 1457. godine. On je odmah javljao ugarskom kralju Ladislavu V Habzburgu da mu pošalje vojsku da bi branio despotovinu.

Međutim, u tim pregovorima, iznenada je umro 20. januara 1458. godine, u Smederevu.[5] Imao je manje od četrdeset godina.

Pošto despot Lazar nije imao muške dece, već samo ćerke Mariju, Milicu i Irinu, posle njegove smrti postavilo se pitanje naslednika.

Od početka februara 1458. godine zemljom je upravljalo namesništvo koje su sačinjavali vojvoda Mihailo Anđelović, despina Jelena Paleolog i slepi despot Stefan Branković.[3]

Čuveni romantičarski pesnik Vojislav Ilić je o smrti despota Lazara Brankovića napisao pesmu „Pećina na Rudniku“ u kojoj je opisao njegovo kajanje zbog ubistva majke.[6]

Porodica

uredi

Stefan i njegovi rođaci su imenovani u Dell'Imperadori Constantinopolitani (takođe poznat kao „Masarellijev rukopis“ nakon što je delo pronađeno u dokumentima Anđela Masarelija, generalnog sekretara Tridentskog sabora), rukopisu koji se čuva u Vatikanskoj biblioteci. Ovaj rukopis ga imenuje sinom despota Đurađa Brankovića i despine Irine Kantakuzin. D. M. Nikol (1994. godine) doveo je u pitanje njegovo materinstvo, sugerišući da je despot Đurađ ranije bio u braku sa ćerkom cara Jovana IV Trapezuntskog. Međutim, njegova teorija nije predstavljala nikakve izvore i nije uzela u obzir da je car Jovan IV Veliki Komnin rođen između 1395. i 1417. godine.

Despot Đurađ je 11. septembra 1429. godine dao prilog svetogorskom manastiru Esfigmen. U povelji za dokument navedena su njegova supruga despina Irina i petoro dece. U Masarelijevom rukopisu se takođe navode imena istih petoro dece despota Đurađa Brankovića i despine Irine Kantakuzin. Drugi rodoslovi pominju šesto dete, Todora Brankovića. On bi mogao biti dete koje je umrlo mlado i stoga nije navedeno sa svojom braćom i sestrama.Najstariji brat naveden u Masarelijevom dokumentu bio je Grgur Branković. Dokument iz 1429. godine, pominje ga sa titulom despota. Grgur je postavljen za upravnika teritorija južne Srbije baštine Brankovića. Navodno ga je imenovao sultan Murat II od Osmanskog carstva 1439. godine. U aprilu 1441. godine, Grgur je optužen za zaveru protiv sultana Murata II i njegovo guvernerstvo je prekinuto. Bio je zatvoren u Amasiji i oslepljen 8. maja 1441. godine. Grgur i njegova braća su potpisali povelju kojom je despot Đurađ potvrdio privilegije Dubrovačkoj Republici Grgur se povukao u manastir pod monaškim imenom „German“. Prema Fineu, Grgur se ponovo pojavio 1458. godine, zahtevajući nasledstvo upražnjenog prestola Srbije za sebe ili svog sina. Masarellijev rukopis pominje Grgura kao neoženjenog. Kasniji rodoslovi njegovu ženu nazivaju „Jelisaveta“. Vuk Grgurević, Grgurov sin, bio je kasnije titularni srpski despot (1471–1485). Verovatno je bio nelegitiman.

Masareli zatim imenuju stariju Stefanovu sestru, Maru Branković. Bila je jedna od supruga sultana Murata II. Sam Stefan je naveden na trećem mestu. Njegova mlađa sestra je navedena kao Kantakuzina, latinizovana verzija prezimena njihove majke. Kasniji rodoslovi joj daju ime Katarina. Udala se za grofa Ulriha II Celjskog. Poslednji nabrojani i najmlađi brat je Lazar Branković, naslednik njihovog oca.

Brak i deca

uredi

Lazar se 1446. godine, oženio Jelenom Paleolog od Moreje.[7] Bila je ćerka despota Tome Paleologa, vladara Moreje, i despine Katarine Zaharije od Kneževine Ahaje. Imali su tri ćerke:

Porodično stablo

uredi
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Mladen
 
 
 
 
 
 
 
8. Branko Mladenović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Vuk Branković
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Đurađ Branković
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Pribac Hrebeljanović
 
 
 
 
 
 
 
10. Lazar Hrebeljanović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Mara Lazarević Branković
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Vratko Nemanjić
 
 
 
 
 
 
 
11. Milica Hrebeljanović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Lazar Branković
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Jovan VI Kantakuzin
 
 
 
 
 
 
 
12. Matija Kantakuzin
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Irina Asen
 
 
 
 
 
 
 
6. Dimitrije I Kantakuzin
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Andronik II Paleolog
 
 
 
 
 
 
 
13. Irina Paleolog
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Irina od Monferata
 
 
 
 
 
 
 
3. Jerina Branković
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Euphrosyne Palaiologina
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Reference

uredi
  1. ^ Ćirković 2004, str. 106–107
  2. ^ Fotić 2008b, str. 518.
  3. ^ a b Veselinović 1995.
  4. ^ Živadin M. Stevanović: Postanak i razvitak Gornjeg Milanovca, 1968; izdanje pisca.
  5. ^ M. Spremić, Despot Lazar Branković, Zbornik radova Vizantološkog instituta L (2013),899-912.
  6. ^ Pećina na Rudniku
  7. ^ Nicol 1968, str. 220
  8. ^ Babinger 1978, str. 383
  9. ^ Nicol 1968, str. 225

Literatura

uredi

Spoljašnje veze

uredi


Despot Srbije
(1456 — 1458)
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Лазар_Бранковић&oldid=29886704”