Википедија

Laza Popović (glumac)

српски глумац

Lazar — Laza Popović (Vranjevo, 19. mart 1839 – Beograd, 24. jul 1892) bio je srpski glumac, reditelj i upravnik putujućeg pozorišta. Ostao je upamćen i kao glavni i gotovo jedini reditelj beogradskog Narodnog pozorišta u njegovoj prvoj sezoni. Najveće zasluge mu se pripisuju za vaspitavanje generacije mladih talenata koji su počinjali u njegovom putujućem pozorištu i kasnije zauzimali najvidnija mesta na srpskim pozornicama. Sa svojom družinom provodio je propagandu pozorišta na širokom južnoslovenskom području i podsticao osnivanje mnogobrojnih amaterskih i profesionalih teatara.[1]

Laza Popović
Lični podaci
Puno imeLaza Popović
Datum rođenja(1839-03-19)19. mart 1839.
Mesto rođenjaVranjevo[a], Austrijsko carstvo
Datum smrti24. jul 1892.(1892-07-24) (53 god.)
Mesto smrtiBeograd, Kraljevina Srbija
Zanimanjeglumac, reditelj, upravnik pozorišta
Porodica
SupružnikMarija Adelshajm-Popović, Vidosava Popović
DecaLuka Popović
Zorka Popović—Premović
Danica Premović

Detinjstvo i porodica uredi

Bio je sin sveštenika Luke Popovića iz Vranjeva, čija su se skoro sva deca odala glumi. Ova porodica je srpskom pozorištu dala sedam čuvenih imena: pet kćeri i dva sina prote Luke. Osim Laze, svoj život su pozorištu posvetili i Ljubica Kolarović Katarina—Katica Popović, Draginja Ružić, Jelisaveta - Jeca Dobrinović, Sofija Vujić i Paja Popović.[b] Zajedno sa snajama i zetovima, među kojima su bili Dimitrije Ružić, Pera Dobrinović, Dimitrije Kolarović[3] i Lazina žena Marija Adelshajm-Popović[4] ova „umetnička dinastija” je jedno vreme sačinjavala gotovo polovinu trupe Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu[5] i predstavljali su moćan i veoma uticajan porodični krug, ne samo u glumačkoj družini nego i u organima Društva za Srpsko narodno pozorište.[6]. Glumačku tradiciju nastavili su i unuci prote Luke: Zorka Todosić, Emilija Popović[7], Milka Marković,[8] Lazina deca Luka Popović, Zorka Popović—Premović i Danica Popović[9] i praunuci Dimitrije-Mitica Marković[10] i Ljubica Todosić, talentovana glumica koja je umrla veoma mlada.[11]

Laza Popović je, posle završena dva razreda gimnazije radio kao pomoćnik beležnika u Ivandi, a po očevoj smrti (1860. godine) nameravao je da se upiše u Učiteljsku školu u Somboru. Međutim, iste te godine stupio je tek osnovanu amatersku družinu u Srpskom Čanadu.[1]

Glumačka karijera uredi

Prvi put je na sceni nastupio u komadu Bela IV, kralj madžarski, prilikom gostovanja družine u Velikoj Kikindi. Po dolasku Jovana Kneževića[v] za direktora družina se profesionalizuje. Laza ostaje sa Kneževićem i kada većina glumaca, uključujući i dve njegove sestre (Draginju i Ljubicu) stupa u novoosnovano Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu. Sa obnovljenim društvom gostuje u vojvođanskim gradovima, da bi u jesen 1862. i on prešao u Srpsko narodno pozorište, gde ostaje kratko vreme. Posle sukoba njegovog zeta Dimitrija Kolarovića sa Lazom Telečkim sa svojim sestrama i zetovima prelazi u Hrvatsko zemaljsko kazalište u Zagreb 1863. godine, gde ostaje do 1867. godine, kada se vraća u Srpsko narodno pozorište. U međuvremenu se, u Zagrebu, oženio glumicom slovačkog porekla Marijom Adelshajm. U jesen 1868. godine prelazi u Beograd, u tek osnovano Narodno pozorište.[13]

U tek osnovanom beogradskom Narodnom pozorištu Laza Popović tumači glavne uloge radi kao prvi reditelj, ali kada njegove uloge počinje da preuzima izuzetno talentovani Toša Jovanović, a režiju Aleksandar Bačvanski, Laza gubi primat u ansamblu. Zato napušta Narodno pozorište i u jesen 1869. osniva putujuće pozorište koje je vodio na gostovanja po Vojvodini i Hrvatskoj. Po gašenju ove družine 1874. vratio se u Narodno pozorište,[1] gde nastupa do 1882. godine, „kada se iz neobjašnjivih razloga povukao sa pozornice".[13] Od beogradske publike se oprostio ulogom kneza Miloša u komadu Boj na Dublju Pante Srećkovića.[14]

Zahvaljujući svom izgledu, izrazito prijatnom glasu i pravilnoj dikciji Laza Popović je tumačio ljubavnike, izrazito dramske nacionalno-romantične heroje i ponekad karakterne i komične likove. Sedamdesetih i osamdesetih godina 19. veka suvereno je vladao beogradskom pozorišnom scenom i bio jedan od najomiljenijih glumaca.[14]

Putujuća pozorišta uredi

Prvo svoju putujuću pozorišnu družinu Laza Popović je osnovao u jesen 1869. godine i ova družina je bila veoma cenjena u Vojvodini i u Srbiji, uspešno nastupaju i u Hrvatskoj, Slavoniji, Dalmaciji i Crnoj Gori[15] i posećuje mesta u koja dotle pozorišta nisu zalazila, ali gotovo uvek uz finansijske teškoće.[14] Na repertoaru ove družine bili su svi komadi koje je davalo Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu i Narodno pozorište u Beogradu.[13] Pozorište se ugasilo 1874. godine. Kasnije je, 1883. godine, još jednom osnovao svoju družinu i vodio je kroz Srbiju, Bosnu i Vojvodinu do 1889. kada se konačno vratio u Beograd.[1]

Kao upravnik putujućeg pozorišta Laza Popović zabeležio je vredne rezultate, jer mu je družina bila dobro organizovana i sastavljena od darovitih glumaca. Bio je dobar pedagog i uspevao je da da podstreka razvoju mladih glumačkih snaga. Od prvih dana svog glumačkog poziva radio je sa velikim idealizmom i nacionalnim oduševljenjem na širenju pozorišne umetnosti, a najveće zasluge za razvoj srpskog pozorišta upravo mu se pripisuju za vaspitavanje generacije mladih talenata koji su počinjali u njegovom putujućem pozorištu i kasnije zauzimali najvidnija mesta na srpskim pozornicama.[1] U njegovoj su družini igrali i njegova supruga Marija Popović Adelshajm, sestričina Emilija Popović, sestra Sofija Maksimović i brat Paja Popović, ali i Pera Dobrinović, Andrija Lukić, Nikola Spasić i drugi. Posebno je vredno istaći Mihajla Dimića i Đuru Protića, koji su kasnije imali svoje, za srpsko pozorište veoma značajne, putujuće pozorišne družine.[g][13]

Najznačajnije uloge uredi

Kao glumac, s obzirom na svoju fizičku konstituciju, pored uloga ljubavnika tumačio je i izrazito dramske i nacionalno-romantične heroje. Bio je jedan od najdarovitijih i najomiljenijih glumaca u Beogradu.[13] Neke od najzapaženijih uloga su mu:[1]

  • Đurađ Branković (Despot Đurađ Branković, Karolj Obernjik).
  • Svetislav (Svetislav i Mileva, Jovan Sterija Popović),
  • Žarko (Smrt Stefana Dečanskog, Sterija),
  • Miloš Obilić (Miloš Obilić, Sterija),
  • Vladislav (Herceg Vladislav, Jovan Subotić),
  • Senator, Veljko (Ajduk Veljko, Jovan Dragašević),
  • Mihailo (Kraljeva seja, Milan A. Jovanović),
  • Grof Tikvić (Zaručnik i nevesta u jednoj osobi, August fon Kocebu),
  • Zaručnik (Ludnica, Mark-Antoan Dezožije),
  • Grga (Graničari, Josip Frajdenrajh),
  • Ferdinand (Spletka i ljubav, Fridrih Šiler),
  • Kvazimodo (Zvonar Bogorodičine crkve, Viktor Igo – Šarlota Birh-Pfajfer)
  • Gerik (Doktor Robin, Žil Premarej),
  • Moris (Siroče i ubica, Kasteli)
  • Bolinbrok (Čaša vode, Ežen Skrib),
  • Šopar (Lionski ulak, Ežen Lemoan-Moro, Pol Siroden, Ogist Make i Alfred Delakur),
  • Jovan (Niz bisera, Karl fon Holtaj),
  • Đorđe (Dva narednika, Teodor Hel),
  • Kefeld (Kin, Aleksandar Dima Otac),
  • grof Karlo (Život jedne glumice, Ogist Anise—Buržoa i Teodor Barijer),
  • Petar (Car Petar Veliki kao lađar, Žozef Melvil, Žan-Tusen Merl i Ežen-Kantiran de Boari).[14]

Bibliografija uredi

  • Pred kraj života objavio je u posebnom izdanju kratke autobiografske beleške „Početak i svršetak tridesetgodišnjeg mog rada na polju prosvete i umetnosti” (Beograd, 1892).
  • Sa nemačkog je preveo jednočinu komediju Lekar Augusta Hesea, koja je tokom 1875. godine igrana u Srpskom narodnom pozorištu i u beogradskom narodnom pozorištu.[1]

Život posle pozorišta uredi

Nedugo posle smrti prve supruge[d] Marije Adelshajm—Popović, Laza se ženi Vidosavom, domaćicom, sa kojom je imao devetoro dece, od kojih se nekoliko posvetilo glumi. Najviše uspeha imao je Luka Popović, a uspešne su bile i Zorka Popović—Premović[đ] i Danica Popović.[e][14]

Po povlačenju sa scene Laza Popović živeo je u bedi i oskudici. Bio je prinuđen da radi kao služitelj u stovarištu soli, kako bi prehranio svoju brojnu porodicu.[1] Sa priličnim zakašnjenjem prijatelji su mu pomogli, pa je dobio skromnu službu dnevničara u opštini, na insistiranje tadašnjeg državnika, dr Vladana Đorđevića, koji je o Lazi govorio: „Umetnik, neumorni pionir za ideju srpsku, morao je pod teretom sirotinje da bude sluga, da vrši najteže poslove”.[14]

U više mahova je pokušavao opet da stupi u Srpsko narodno pozorište, ali pozorište nije imalo novčanih sredstava da ga primi. Na novosadskoj sceni se poslednji put pojavio kao gost, prilikom boravka Pozorišta u Velikom Bečkereku 1886.[1] Nekoliko dana pred smrt u družini Društva „Slavija“ u Beogradu besplatno je nastupio kao Đurađ Branković u istoimenoj drami. Na toj predstavi je nezgodno pao, povredio kičmu i od te povrede umro posle nekoliko dana.[14] Pogreb Laze Popovića bio je skroman. Na pozorištu se vila crna zastava, a na sprovodu je pevalo pevačko društvo „Kaćanski". U čitulji, koja je povodom smrti Laze Popovića izašla u časopisu Pozorište br. 20. od 31. avgusta 1892. godine, između ostalog stoji:[13]

Učešće u ratovima uredi

Svoj vrlo naglašeni patriotizam Laza je ispoljio boreći se na barikadama tokom bombardovanja Beograda 1862. godine, a takođe i kao dobrovoljac u Srpsko-Turskom ratu 1876-1877.

Napomene uredi

  1. ^ Vranjevo je današnji Novi Bečej
  2. ^ Paja Popović umro je veoma mlad, u 25. godini.[2]
  3. ^ Jovan Knežević (Vranjevo, 1818 – Vranjevo, 1864) bio je glumac, upravnik nekoliko pozorišnih družina. Preuzevši 1860. godine družinu u Srpskom Čanadu postao je njen direktor, potpuno je profesionalizovao i sa njom putovao po Banatu, Sremu i Bačkoj. Gostovanje njegove trupe u Novom Sadu bio je povod Jovanu Đorđeviću da napiše članak o potrebi osnivanja Srpskog narodnog pozorišta, u kom poziva sve Srbe da pomognu tu akciju. Tokom drugog gostovanja u Novom Sadu, 1861. godine, dolazi do nesporazuma ansambla sa Kneževićem i devetoro glumaca iz ove Družine podnosi molbu Srpskoj čitaonici u Novom Sadu „da ih primi pod svoj nadzor“. Prihvatanjem njihove ponude 16. jula 1861. godine doneta je odluka i o osnivanju Srpskog narodnog pozorišta.[12]
  4. ^ Mihajlo Dimić, vodio je putujuće pozorište 30 godina, a iz njegove družine formirano je niško pozorište „Sinđelić" (danas Narodno pozorište u Nišu), čiji je on bio i prvi upravnik. Velike uspehe, sa svojom putujućom družinom imao je i Đura Protić. Njegova družina radila je punih 40 godina i smatrana je za najbolju putujuću družinu tog vremena na ovim prostorima. Protić je sa svojom pozorišnom družinom stigao i na Cetinje, 13. juna 1884. godine, o čemu odmah javlja Glas Crnogorca, najavljujući i prvu predstavu, koja će biti izvedena povodom rođendana prestolonaslednika Danila. Poseban kuriozitet predstavlja to što je Glas Crnogorca, uz najavu, objavio i afiš za ovu predstavu. To je bio prvi put da je pozorišni plakat — afiš, ili, kao se tada zvao, „Pozorišna objava", objavljen u crnogorskoj periodici.[15]
  5. ^ Marija je nesrećno nastradala 1875. godine, a lazin sin iz drugog braka, Luka, rodio se 1878. godine.[9]
  6. ^ Zorka Popović—Premović (Sentomaš, 11. januar 1886 — Beograd, 29. januar 1909) stupila je na pozornicu još kao devojčica, 1898. godine i ostala u beogradskom Narodnom pozorištu, kao jedna od mladih nada, sve do svoje tragične smrti 1909. godine, kada ju je ubio ljubomorni muž.[16]
  7. ^ Danica Popović nastupala je u beogradskom Narodnom pozorištu od 1900. do 28. februara 1909. godine.[17]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ a b v g d đ e ž z „POPOVIĆ Laza”. Enciklopedija SNP. Srpsko narodno pozorište, Novi Sad. Pristupljeno 24. 2. 2017. 
  2. ^ „TRIDESET NADGROBNIH SPOMENIKA SA GROBNIM MESTIMA ISTAKNUTIH POLITIČKIH, KULTURNIH I JAVNIH RADNIKA, NA ALMAŠKOM GROBLjU U NOVOM SADU, O. NOV”. Spomenici kulture u Srbiji. Srpska akademija nauka i umetnosti. Pristupljeno 7. 9. 2017. 
  3. ^ Stojanović, Olja (2016). Zorka Todosić : 1864-1936 (PDF). Beograd: Muzej pozorišne umetnosti Srbije. ISBN 978-86-80629-87-2. COBISS.SR 226043148
  4. ^ „ADELSHAJM-POPOVIĆ Marija”. Enciklopedija Srpskog narodnog pozorišta. Srpsko narodno pozorište. Pristupljeno 18. 1. 2017. 
  5. ^ „Tajne ljubavi čuvenih Srba (6): Greh sa svastikom”. Vesti on-line. Pristupljeno 10. 1. 2017. 
  6. ^ „DOBRINOVIĆ Zorka”. Enciklopedija Srpskog narodnog pozorišta. Srpsko narodno pozorište. Pristupljeno 14. 1. 2017. 
  7. ^ Blažić, Mirjana. „Gosti iz Prošlosti”. Radio Beograd 1. RTS. Pristupljeno 12. 1. 2017. 
  8. ^ „Maksimović Vujić, Sofija”. Srpski biografski rečnik. [Knj.] 5, Kv-Mao (PDF). Novi Sad: Matica srpska. 2011. ISBN 978-86-7946-085-1. Pristupljeno 13. 1. 2017. COBISS.SR 266200327
  9. ^ а б MEČKIĆ, LAZAR. „Luka Popović”. NBO - Novi Bečej On-line. Архивирано из оригинала 17. 03. 2022. г. Приступљено 9. 9. 2017. 
  10. ^ „МАРКОВИЋ Димитрије-Митица”. Енциклопедија СНП. Српско народно позориште, Нови Сад. Приступљено 24. 2. 2017. 
  11. ^ Stojković 1979, стр. 139
  12. ^ „РУЖИЋ Димитрије”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 21. 2. 2017. 
  13. ^ а б в г д ђ MEČKIĆ, LAZAR. „Da se podsetimo na Novi Bečej i Novobečejce - Laza Popović”. NBO - Novi Bečej On-line. Архивирано из оригинала 21. 02. 2017. г. Приступљено 24. 2. 2017. 
  14. ^ а б в г д ђ е Stojković 1979, стр. 145—146
  15. ^ а б Милуновић 2001
  16. ^ Stojković 1979, стр. 419—420
  17. ^ Stojković 1979, стр. 421.

Литература uredi

Spoljašnje veze uredi


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Лаза_Поповић_(глумац)&oldid=27674047”