Википедија

Lorens Olivije

Ser Lorens Ker Olivije, Baron Olivije (engl. Ser Laurence Kerr Olivier, Baron Olivier; Dorking, 22. maj 1907 — Stening, 11. jul 1989) bio je engleski pozorišni, filmski i televizijski glumac, režiser i producent. U karijeri dugoj preko šezdeset godina tumačio je najrazličitije uloge — od likova iz grčkih i Šekspirovih tragedija, preko ekscentričnih i grotesknih negativaca, do junaka romantičnih komedija. Smatra se najboljim tumačem likova iz Šekspirovih drama.[1][2] Najpoznatiji je po ulogama u filmovima Orkanski visovi, Rebeka, Bani Lejk je nestala, Princ i igračica, Otelo i Maratonac. Dobio je dva počasna Oskara za životno delo i veliki doprinos filmskoj umetnosti, kao i Oskara za najboljeg glavnog glumca za ulogu u Hamletu.

Lorens Olivije
Lični podaci
Puno imeLorens Ker Olivije
Datum rođenja(1907-05-22)22. maj 1907.
Mesto rođenjaDorking, Ujedinjeno Kraljevstvo
Datum smrti11. jul 1989.(1989-07-11) (82 god.)
Mesto smrtiStening, Ujedinjeno Kraljevstvo
Porodica
Supružnik
Deca4
www.laurenceolivier.com
Veza do IMDb-a

Olivije je bio nominovan za trinaest Oskara (osvojio tri); za devet Emija (osvojio pet); jedanaest nagrada BAFTA (osvojio tri) i šest Zlatnih globusa (osvojio tri). Dobitnik je Srebrnog medveda na Berlinskom filmskom festivalu i Zlatnog lava na Festivalu u Veneciji, a dobio je i zvezdu na Holivudskoj stazi slavnih. Prvi je glumac u istoriji filma koji je dobio plemićku titulu. Američki filmski institut ga je uvrstio među dvadeset najvećih glumaca svih vremena. Smatra se najboljim britanskim glumcem 20. veka.[3]

Detinjstvo uredi

Lorens Ker Olivije je rođen 1907. u Dorkingu (Engleska). Njegov otac, Džerard Olivije, bio je sveštenik, pa je Lorens odrastao u smernoj i religioznoj porodici. Bežeći od strogosti i religioznosti svog oca, Lorens se veoma zbližio sa majkom, Agnes Luiz. Međutim, Agnes je umrla rano, u svojoj četrdesetoj godini i njena iznenadna smrt je jako pogodila dvanaestogodišnjeg Lorensa. Ostao je sa bratom Ričardom i sestrom Sibil u Old Rektoriju (delu škole Sveti Kristofer), a njegov otac se 1918, zbog premeštenja, preselio u Hartfordšir. Sa svega devet godina, dobio je ulogu Bruta u školskoj predstavi Julije Cezar. Išao je i na časove horskog pevanja u školi Svi sveti u Londonu.[4]

Završio je školu Sveti Edvard u Oksfordu. Nastupao je u školskim predstavama, a 1924. radio je kao zamenik i pomoćnik reditelja u lokalnom pozorištu. Sledeće godine dobio je ulogu Lenoksa u Šekspirovom Magbetu i mesto asistenta direktora pozorišta.[5] Nakon što je Ričard Olivije otišao u Indiju, otac je shvatio da Lorens (koga su u porodici zvali Kim) zaista treba da bude glumac.[5]

Karijera uredi

Tokom šezdesetogodišnje karijere, Lorens Olivije je igrao u oko 130 predstava, 63 filma i u 26 TV serijala.[6] Prve glumačke korake Olivije je načinio 1930. godine, u Engleskoj. Desetak godina kasnije, zahvaljujući ulogama u holivudskim hitovima Orkanski visovi i Rebeka, njegovo ime je postalo poznato i u svetu filma. Značajnije uloge na televiziji imao je tek osamdesetih godina 20. veka.

Pozorišna karijera uredi

Pozorišni počeci uredi

Nakon pohvala koje je dobio za Ukroćenu goropad, sedamnaestogodišnji Olivije je upisao dramsku školu Central School of Speech and Drama, da bi se nakon završetka 1927. pridružio glumačkoj družini Birmingham Repertory.[5] Sledeće godine prihvatio je ulogu kapetana Stenhoupa u predstavi Kraj putovanja koju mu je ponudio Apolo teatar. Pohvale kritike dobio je 1930. za ulogu u Privatnim životima Noela Kauarda i 1935. za Romea i Juliju.[7] U Romeu i Juliji menjao je uloge Romea i Merkucija sa Džonom Gilgudom. Olivijeu se nije dopadao način Gilguldove glume Šekspirovih dela i smetalo mu je što je Gilgud dobijao bolje kritike od njega.[7] Njegova netrpeljivost ka Gilgudu kulminirala je 1940, kada je Olivije predložio londonskom producentu Binkiju Bomontu (engl. Binkie Beaumont) da finansira četiri Šekspirove tragedije — Hamleta, Kralja Lira, Otela i Magbeta — u kojima bi on bio u glavnim ulogama, na šta mu je Bomont odgovorio da bi pristao jedino pod uslovom da Olivije povremeno menja uloge sa Gilgudom, kao i da Gilgud režira barem jednu od njegovih produkcija, što je Olivije glatko i bez razmišljanja odbio.[8] Nakon uloge u Romeu i Juliji pozvala ga je Lilijan Bejlis iz Old vik teatra da tumači glavnu ulogu u njihovom Hamletu 1937. godine. Olivije je rado prihvatio ponudu, ali je njegova izvedba naišla na loš prijem kod gledalaca i kritike. Ni Magbet nije prolazio bolje, sve do Koriolana, Henrija Petog i Dvanaest noći sa kojima je trijumfovao kod kritičara i postao jedan od najpopularnijih glumaca iz Old vikove svite. Iako je u međuvremenu debitovao na filmu i čak snimio deset filmova, Olivije je nastavio da izbegava ponude te vrste i govorio da mu je mesto na daskama.[9]

1940—1959: Vivijen Li i rat uredi

Lorens Olivije je upoznao Vivijen Li 1937. Iste godine su počeli da se zabavljaju. Uspeo je da je dovede u Old vik gde je igrala Ofeliju. Dve godine kasnije njih dvoje sele se u Njujork — on da bi snimao Orkanske visove, a ona jer se nadala ulozi Skarlet O’Hare u obećavajućem Prohujalo sa vihorom. Tamo su zajedno nastupali u predstavi Romeo i Julija u koju su uložili gotovo svu svoju ušteđevinu. Iako raskošna, predstava je bila poslovni promašaj.[8]

Kada je izbio Drugi svetski rat, Olivije je želeo da se pridruži kraljevskom vazduhoplovstvu. Uzeo je dvesta časova letenja i dobio čin poručnika, ali nikada nije učestvovao u pravom ratu.[5] On i Ralf Ričardson su 1944. bili otpušteni iz vojske kako bi formirali novu postavu Old vik teatra.[10] Noćni repertoar su činile predstave Čovek i oružje od Džordža Bernarda Šoa, Per Gint Henrika Ibzena i Šekspirov Henri Treći. Probe koje su trajale deset meseci uz zvuke nemačkog bombardovanja, isplatile su se u obliku pet uspešnih sezona.[5] Godine 1948. Ričardson, Olivije i Vivijen Li krenuli su na turneju po Australiji i Novom Zelandu.[11] Njih dvojica su igrali u pomenutim predstavama, a Lorens i Vivijen u Ričardu Trećem, Školi skandala kao i u The Skin of Our Teeth. Turneja je trajala šest meseci i bila je veoma uspešna, međutim brak poznatog para jedva je izdržao višegodišnju krizu. Olivije je kasnije rekao da je Vivijen izgubio u Australiji.[12]

Druga sezona novog Old vik teatra počela je po njihovom povratku iz Australije i ona se danas smatra jednim od najblistavijih perioda britanskog pozorišta.[13] Olivije i Ričardson nizali su uspehe sa svojim proverenim predstavama.[13] Lorens je jedne večeri odigrao Sofokleovog Edipa i Šeridanovog Kritičara. Ta tranzicija iz grčke tragedije u klasičnu komediju postala je legendarna.[14] Ovu sezonu završio je ulogom Astrova u Ujka Vanji Antona Čehova.

Za vreme rata, Lorens Olivije i Ralf Ričardson bili su pozvani u Pariz, da svoje popularne predstave odigraju u čuvenom pozorištu Komedi franses (franc. Comédie-Française). Bili su ushićeni i počastvovani pozivom. To im je bio prvi nastup u Francuskoj, i bio je uspešan.[10]

Početkom pedesetih Olivije i njegova supruga su igrali u Njujorku. Na njihovom repertoaru bili su Antonije i Kleopatra od Šekspira, Cezar i Kleopatra od Bernarda Šoa, i na zahtev Lijeve, - Antigona. Godine 1953. psihičko zdravlje Vivijen Li naglo se pogoršalo, međutim vrlo brzo se oporavila za predstave koje je Lorens spremao za Stratford na Ejvonu (Engleska). Osim Dvanaest noći i Magbeta, Lorens je pripremao i Tita Andronika. Za predstave je vladalo veliko interesovanje i bile su veoma dobro posećene. Bračni par je tada sa Titom Andronikom krenuo na evropsku turneju. Komad je naišao na izuzetne pohvale kritičara, i bio je komercijalni trijumf, ali njihov brak je još jednom prolazio kroz krizu koju ovaj put nije izdržao. Iako je njihova veza okončana po povratku u London, razveli su se u decembru 1960. godine.

Poslednje predstave uredi

Olivije je bio jedan od osnivača Britanskog nacionalnog teatra. Postao je njegov direktor još dok je bio u Old viku.[15] Tokom posleratnih godina, a i kasnije, svoju glumačku karijeru posvetio je uglavnom filmskoj industriji. U pozorištu je uglavnom radio kao reditelj, a ređe je prihvatao uloge.[15] Ipak, od malobrojnih predstava u kojima je igrao u to vreme, izdvajaju se Ujka Vanja, Mletački trgovac, Mačka na usijanom limenom krovu, The Recruting Officer i izuzetno uspešna Dugo putovanje u noć, koja je kasnije ekranizovana i emitovana u SAD i Ujedinjenom Kraljevstvu.

Filmska karijera uredi

Glumac koji ne voli film uredi

Olivije je debitovao na platnu 1930. sa filmom Privremena udovica. Iste godine imao je manju ulogu u Previše varalica, a već sledeće prvu glavnu u drami Žuta karta. Uprkos ponudama koje su stizale, u potpunosti se posvetio pozorištu i Šekspirovim dramama koje su mu donosile popularnost. Godine 1936. dobio je priliku da igra u filmskoj adaptaciji Šekspirove drame Kako vam drago. Iako je to bila prva uloga za koju je bio istinski zainteresovan, konačan proizvod mu se nije dopao i smatrao je da Šekspir jednostavno nije dobar na filmu.[16] Te godine je prvi put video već tada popularnu Vivijen Li, a sledeće godine snimali su ljubavnu dramu Požar nad Engleskom. Tada su počeli da se pojavljuju zajedno u javnosti, iako su oboje bili u braku.[12] Dve godine kasnije otputovali su u SAD, gde je Olivije snimao Orkanske visove. Bio je prvi put nominovan za Oskara za ulogu Hitklifa u Orkanskim visovima. Vivijen je pak osvojila Oskara za najbolju glavnu glumicu za ulogu u epskom Prohujalo sa vihorom, pa su dvoje mladih glumaca krajem četrdesetih bili najpoznatiji holivudski bračni par .[17][18]

1940—1959: Filmska zvezda uredi

Uspon u Lorensovoj karijeri nastavio se Hičkokovim hit-filmom Rebeka iz 1940. godine, u kom je Olivije tumačio lik zgodnog i bogatog udovca koji se ženi mladom devojkom ne rekavši joj da je indirektno odgovoran za smrt svoje supruge. Za ovu ulogu opet je bio nominovan za Oskara. Sledeće godine igrao je sa svojom suprugom u romantičnoj drami Ledi Hamilton koja je bila veliki bioskopski hit.

Pošto se pokazao kao podjednako dobar i na filmu i u pozorištu, dvojica producenata su mu predložili da režira neke od Šekspirovih drama u kojima je uspešno igrao. Olivije je u početku mislio da nije dorastao zadatku, pa je nagovarao Vilijama Vajlera i Terensa Janga da preuzmu ulogu reditelja. Pošto su obojica odbili predlog[19] jer filmovi snimljeni po Šekspirovim dramama nisu bili popularni, Lorens je na kraju ipak odlučio da pokuša. Prvi film koji je počeo da snima bio je Henri Peti iz 1944. Tokom snimanja jedne scene u Irskoj, konj je udario u kameru koju je držao Olivije, te je ovaj zaradio veliku posekotinu na usni i povredu oka, ostavivši mu ožiljak koji će kasnije postati njegov zaštitni znak.[19] Kritičari su pohvalili film, koji je ujedno bio i komercijalni uspeh. Još je bio nominovan i za Oskara za najbolji film, a Olivije za najboljeg glumca. Međutim, Akademija mu je dodelila počasnog Oskara, za izuzetan rad na filmu Henri Peti. Olivije je odbio nagradu nazivajući je prevarom, i smatrajući da Akademija jednostavno nije bila spremna da Oskare uruči jednom strancu.[20] Sledećih nekoliko godina radio je kao zabavljač na frontu, zajedno sa Ralfom Ričardsonom.

Godine 1948. snimio je Hamleta i glumio glavnu ulogu. Film je morao biti kraći od 153 minuta pa je Olivije bio prinuđen da iseče dobar deo teksta. Sa Hamletom je ponovo bio nominovan za Oskara u istim kategorijama kao i za Henrija, s tim što je ovaj put i dobio nagrade, i to u obe kategorije. Tako je Olivijeov Hamlet postao prvi britanski film koji je osvojio Oskara, a Olivije prva osoba koja je iste godine režirala film za koji je dobila Oskara za najboljeg glavnog glumca. Ostao je jedino bez Oskara za najboljeg režisera, što glumicu Etel Barimur, koja mu je uručila Oskara, nije iznenadilo jer je smatrala da filmska adaptacija Hamleta nije ni približno verna drami.[21]

Poslednji šekspirovski film koji je bio dogovoren još četrdesetih, Olivije je snimio tek 1955. godine. U međuvremenu, njegova pozorišna karijera bila je na vrhuncu, te je do 1955. išao na turneje širom sveta. Film koji je tada snimio bio je Ričard Treći. Na snimanju filma, jedan od strelaca ga je pogodio u nogu, zbog čega je Olivije hramao nekoliko dana.[22] Pošto je u filmu Olivije trebalo da bude hrom, ova nezgoda nije se odrazila negativno na snimanje filma. Međutim, ovaj raskošni epski spektakl bio je komercijalni neuspeh, pa je Olivije bio prinuđen da odustane od planiranog snimanja Magbeta, koji je trebalo da bude poslednji u nizu dogovorenih filmova.

Poslednji film u kome je Olivije igrao pedesetih, bila je romantična komedija Princ i igračica, gde se prvi put sreo sa Merilin Monro, tada najpopularnijom glumicom na svetu. Nakon završetka snimanja Olivije je strogo kritikovao Merilinino ponašanje i glumu,[23] što je tada privuklo veliku pažnju medija. Međutim, posle njene tragične smrti rekao je: „Ne mogu da verujem da tako glamurozan film nije postao hit. Ja sam bio dobar, ali Merilin... Merilin je bila zadivljujuća!”[24]

1960—1989: Doktor Zel uredi

Godine 1960. Olivije je snimio Spartaka i Zabavljača, dva filma koja su postigla veliki komercijalni uspeh. Zabavljač je takođe dobio i pohvale kritike i doneo mu još jednu nominaciju za Oskara. Usledili su Otelo sa Megi Smit u ulozi Dezdemone, koji je bio njegov poslednji film snimljen po nekom Šekspirovom komadu, zatim triler Bani Lejk je nestala i tri ratna filma: O, kakav divan rat, Bitka za Britaniju i Nedostižni most. Poslednja dva filma za koje je bio nominovan za Oskara bili su Momci iz Brazila i Maratonac. Uloga u Maratoncu mu je dobila odlične kritike i donela mu prvi Zlatni globus. Američki filmski institut je ovaj film proglasio za jedan od sto najuzbudljivijih filmova svih vremena,[25] a Olivijeovog sadističkog doktora Zela svrstao među pedeset najvećih filmskih negativaca.[26] Kada je 1967. godine saznao da boluje od raka, želeći da obezbedi svoju porodicu nakon smrti, Lorens je prestao da bude izbirljiv u izboru uloga i počeo je da prihvata skoro sve što mu se nudilo, pa je tako počeo da prihvata i uloge u televizijskim serijalima.[9] Čak je izjavio: „Pitaju me zašto glumim u nekom filmu. Odgovor je jednostavan — novac, dragi moj... Osećam da kraj dolazi. Nemam ništa da ostavim porodici osim novca koji zarađujem od filmova. Ništa mi nije ispod časti ako je dobro plaćeno. Zaradio sam pravo da zgrabim sve što mi se ukaže za ovo malo vremena koje mi je preostalo.”[27] Do kraja života pojavio se u brojnim filmovima, a za uloge u Inčonu i Džez pevaču nagrađen je Zlatnom malinom za najgoreg glumca. Umro je 1989, dok je snimao Ratni rekvijem.

Olivije je i petnaest godina posle smrti glumio negativca u filmu Nebeski kapetan i svet sutrašnjice. Naime, materijal sa njim iz mlađih dana je uz pomoć kompjuterske grafike uklopljen u film, te je Olivije bio zločesti dr Totenkof.[28]

Televizijska karijera uredi

Lorens Olivije je počeo karijeru televizijskog glumca kada je već iza sebe imao ostvarenu karijeru u pozorištu, i kada je bio jedan od najtraženijih filmskih glumaca. Međutim, od početka osamdesetih pa do smrti, uglavnom je igrao u TV–serijama ili mini-filmovima.

Olivije se prvi put pojavio na televiziji ulogom u seriji John Gabriel Borkman 1958. Glumio je i u Dejvidu Koperfildu sa Idit Evans, kao i u mini-filmovima Mačka na usijanom limenom krovu i Vrati se, mala Šibo. Neke od poslednjih televizijskih uloga bile su mu u Poslednjim danima Pompeje, Izgubljenim kraljevstvima (sa Kolinom Fertom) i Vagneru. Najpoznatije TV serije u kojima je igrao i za koje je dobio nagradu Emi za najboljeg glumca jesu Kralj Lir, Dugo putovanje u noć i Ljubav kad joj vreme nije gde je glumio zajedno sa Ketrin Hepbern. Olivije je bio nominovan za devet, a osvojio je pet nagrada Emi.[29]

Privatni život uredi

Propali brakovi uredi

Olivije se 25. jula 1930. oženio glumicom Džil Ezmond koja mu je šest godina kasnije rodila sina Tarkvina. Međutim, brak je na samom početku bio osuđen na propast. Naime, kako Lorens piše u svojoj autobiografiji, prva bračna noć bila je neuspešna, a ni kasnije nije bilo ništa bolje, tako da je na kraju Olivije postao impotentan.[30] Olivije je mislio da su za to bila kriva neka njegova religiozna shvatanja, pa je odbacio religiju i deklarisao se kao ateista.[30] Ali njegov odnos sa Džil sasvim je zahladneo, tako da su se razveli 1940. godine, kada se on oženio sa Vivijen Li. Njih dvoje su bili u vezi još od 1937. kad su snimali Požar nad Engleskom, ali je Džil odbijala da mu da razvod. Ipak, ostali su dobri prijatelji i Lorens je bio sa njom na Tarkvinovom venčanju 1965. godine.[9]

Lijeva je ubrzo potom dobila ulogu Ofelije, u Olivijeovom Hamletu, u Old viku. Tu se Olivije prvi put susreo sa njenim naglim promenama ponašanja. Pred izlazak na scenu iznenada je počela da vrišti i viče na njega, a onda je odjednom ućutala, besciljno zureći u daljinu.[24] Ulogu je odigrala savršeno, i nikad nije pomenula incident. Nakon venčanja, mladi par se odselio u Njujork, gde su prvi put nastupili s predstavom Romeo i Julija. Zbog izuzetno lošeg prijema kod publike, umalo nisu bankrotirali jer su svu ušteđevinu uložili u produkciju ove predstave.[31] Godine 1944. Vivijen je obolela od tuberkuloze, pa je nekoliko dana morala da provede u bolnici. Na snimanju Cezara i Kleopatre otkrila je da je u drugom stanju, ali je veoma brzo pobacila. Pala je u duboku depresiju, koja je doživela vrhunac njenim fizičkim napadom na Olivijea.[11] To je bio njen prvi poznati nervni slom povezan sa maničnom depresijom. Olivije je posle toga shvatio da njeni napadi dolaze posle dana sa velikom aktivnošću, kao i nakon depresije. Problemi su se nastavili na turneji po Australiji, a vrhunac ovog stanja bila je medijski propraćena svađa u Krajstčerču, koja je nastala kada je Lijeva odbila da izađe na scenu. Lorens je ošamario, a ona mu uzvratila i opsovala ga, pa izašla na pozornicu kao da se ništa nije dogodilo.[32] Pedesetih su produkciju preselili u Njujork, gde je Lorensova filmska karijera bila u ekspanziji. Godine 1953. Vivijen je opet pobacila, nakon čega je pala u višemesečnu depresiju. Tada je priznala suprugu da je zaljubljena u Pitera Finča.[32] Kada se oporavila, krenula je sa Lorensom na evropsku turneju, igrajući u Titu Androniku. Jedan od najblistavijih trenutaka njegove karijere, bio je pomračen njenim čestim izlivima besa na ostale glumce.[32] Po povratku sa turneje, započela je vezu sa glumcem Džekom Merivejlom, čime je njen i Lorensov brak bio praktično okončan. Razveli su se u decembru 1960. godine.

Godinu dana kasnije upoznao je glumicu Džoun Plaurajt, s kojom se odmah oženio. Ovaj brak, u kom su se rodila tri sina, bio je mirniji i skladniji od prva dva.[33] Međutim, Olivijeovi prijatelji kažu da iako se oženio sa Džoun, Lorens se do kraja života kajao što nije znao da zadrži Vivijen Li.[34]

Seksualno opredeljenje uredi

Posle Lorensove smrti, pojavile su se glasine da je on u stvari bio biseksualac, koje su potkrepili brojni Olivijeovi biografi. Jedan od njih, Donald Spoto, napisao je u svojoj knjizi da je Olivijeov ljubavnik bio glumac Deni Kej.[35]

 
Lorens Olivije 1940. godine

Olivijeovi dugogodišnji prijatelji Noel Kauard i Majkl Tornton su na pitanje o Lorensovoj seksualnosti samo rekli: „Voleo je da stiče nova iskustva.”[36] Još jedan njegov biograf, Teri Kolman, dovodio je u vezu Olivijea i starijeg glumca Henrija Ejnlija.[24] Olivijeov sin, Tarkvin, pokušao je da spreči izlazak te biografije.[37]

Veliku pažnju javnosti privukla je izjava Dejvida Nivena, koji je sa Lijevom snimao Tramvaj zvani želja. Naime, glumac je rekao da je jednom, za vreme snimanja tog filma, video kako se Lorens i Marlon Brando ljube u bazenu Olivijeovih.[38] „Okrenuo sam im leđa i pošao kod Vivijen. Ona je znala šta se događa ali je ćutala. Kao i ja.”[39]

Posle Lorensove smrti, njegova poslednja supruga, Džoun Plaurajt, potvrdila je glasine o njegovoj biseksualnosti.[40] Krajem 2006, u jednoj radio–emisiji, na pitanje o Lorensovom seksualnom opredeljenju, ona je rekla: „Ako je čovek genije, onda nije obična osoba i ne vodi običan život, već ima ekstreme u ponašanju...”[40]

Bolest i smrt uredi

Godine 1967, Lorens je saznao da boluje od raka prostate, a takođe je morao da provede izvesno vreme u bolnici zbog upale pluća.[41] Ubrzo je dobio bronhitis i upalu porebrice, kao i prve simptome amnezije. Sedam godina kasnije oboleo je od distrofije mišića koja ga je zamalo koštala života.[42] Umro je 1989. godine u Steningu (Engleska), od bubrežne insuficijencije.[43] Nakon smrti bio je kremiran, a njegov pepeo položen u Vestminstersku opatiju, pored kralja Henrija Petog, koji je obeležio njegovu karijeru.[44] Sahrani je prisustvovalo više od dve hiljade ljudi.[45]

Ostale nagrade i priznanja uredi

Osim četiri Oskara, tri Zlatna globusa i tri nagrade BAFTA, Olivije je osvojio pet nagrada Emi za uloge u TV serijalima Ljubav kad joj vreme nije, Kralj Lir, Dugo putovanje u noć, Brideshead Revisited i The Moon and Sixpence. Dobitnik je Zlatnog lava na festivalu u Veneciji i Srebrnog medveda na Berlinskom filmskom festivalu. Nagrade Udruženja londonskih pozorišta su 1984. njemu u čast preimenovane u Nagrade Lorens Olivije.

Godine 1947, proglašen je vitezom Ujedinjenog Kraljevstva, a 1960. dobio je zvezdu na Bulevaru slavnih.[46] Kraljica Elizabeta ga je 1970. proglasila za barona,[47] a 1981. dodelila mu je Orden za zasluge.[48]

Rekli su o Lorensu Olivijeu... uredi

Merilin Monro je posle snimanja Princa i igračice izjavila: „Olivije je došao u moju sobu da mi pridikuje zato što sam opet nešto uprskala. Smirila sam ga rečima da je njegov Hamlet jedan od najboljih filmova na svetu. Znate, dobio je Oskara za njega!”[50] Marlon Brando je rekao da je „Lorens mrzeo improvizaciju, da su njegove uloge bile strukturirane i da su se odvijale po gotovo arhitektonskom planu”.[51] Majkl Kejn kaže da je bio uplašen kada ga je prvi put sreo, jer nije znao kako da mu se obrati. Lorens ga je ohrabrio rečima: „Najpre ćeš me zvati Lord Olivije, a posle možeš i Lari.”[52] Engleski dramaturg Čarls Benet je rekao da je „Olivije govorio Šekspira kao da prati tok sopstvenih misli”.[6]

Pričalo se da je Olivije bio agent Vinstona Čerčila, poslat u SAD kao britanski špijun. Navodno, to se saznalo iz razgovora Lorensovih prijatelja Dejvida Nivena i Majkla Muna, kada je Niven rekao da bi nemački agenti krenuli za njim da su shvatili šta je radio.[53]

Zanimljivosti uredi

  • Lorens je za svoje prve filmove dobio loše kritike, navodno zato što je bio „previše teatralan”.[54]
  • Svoju vezu sa Vivijen Li opisao je ovim rečima: „Mi smo kao brat i sestra, baš kao što je ona oduvek želela. Samo što je, srećom, povremeni incest dozvoljen.”[27]
  • Merilin Monro je bila uvređena Olivijeovim ophođenjem prema njoj na snimanju Princa i igračice, jer je bilo očigledno da ne ceni njene glumačke sposobnosti. Bila je utučena što joj je jednom prilikom predložio da „bude seksi”, te je shvatila da je čak ne smatra ni seks-simbolom. Zbog toga mu se tokom snimanja obraćala sa „Gospodine ser” (Mr Sir).[23] Lorens je bio pogođen njenom smrću i kajao se što je nazvao „profesionalnim amaterom”,[27] pa je rekao da je „ona bila sjajna komičarka, te samim tim i veoma dobra glumica.”[55]
  • Kada se razvodila od Olivijea, Džil Ezmond je kao svedoka navela Vivijen Li. Kada se pak Lijeva razvodila, za svedoka je izabrala Džoun Plaurajt.[56]
  • Ketrin Hepbern je bila kuma na venčanju Vivijen Li i Lorensa Olivijea.[56]
  • Da bi izgledao neispavano, kako je zahtevala uloga, Dastin Hofman za vreme snimanja Maratonca zaista nije spavao tri noći. Olivije ga je pitao zašto tako izgleda, a kad mu je Hofman odgovorio, engleski glumac ga je posavetovao: „Zašto ne probaš da glumiš, dragi dečače? Mnogo je lakše!”[57]
  • Za vreme snimanja filma Tramvaj zvani želja, pojavile su se glasine da je Marlon Brando u tajnoj vezi sa Vivijen Li. Posle izjave Dejvida Nivena da je video Branda i Lorensa kako se ljube, pričalo se da je Brando pak u vezi sa Lorensom. U svojoj autobiografiji, Brando je napisao da „nikada ne bi spopadao Larijevu piletinu, jer je Lari bio izuzetno dobar momak”.[27]
  • Sredinom osamdesetih, Lorens je patio od amnezije. Kada je 1985. trebalo da proglasi dobitnika Oskara za najbolji film, zaboravio je tekst i nominovane, pa je samo prišao mikrofonu i rekao Amadeus. Takav govor bio je ravan revoluciji u Američkoj akademiji za film, i nikad mu ništa nije prebačeno.[27]
  • Lijeva je i posle razvoda ostala Baronesa Olivije, a njeni prijatelji su govorili da je do kraja života volela bivšeg supruga.[56] Godine 1987. porodični prijatelj Olivijeovih je zatekao Lorensa kako plačući gleda jedan stari film sa Vivijen Li. Kada ga je ugledao, Lorens je kroz suze rekao: „Ovo je bilo ono pravo. Ovo je bila ljubav.”[58]

Filmografija uredi

Kao glumac uredi

Godina Naziv Uloga Nagrade Ostali glumci
1930. Privremena udovica Piter Bil
(Peter Bille)
Previše varalica Čovek
(The Man)
1931. Potipharova žena Strejker
(Straker)
Prijatelji i ljubavnici Ned Nedi Nikols
(Ned 'Neddie' Nichols)
Žuta karta Džulijan
(Julian)
1932. Westward Passage Nikolas Nik Alen
(Nicholas 'Nick' Allen) 		En Harding
1933. Savršeno razumevanje Nikolas
(Nicholas) 		Glorija Svonson
Nema zabavnog posla Klajv Dering
(Clive Dering)
1935. Moskovske noći Ignjatov
(Ignatoff)
1936. Kako vam drago Orlando
(Orlando)
1937. Požar nad Engleskom Majkl Ingolbi
(Michael Ingolby) 		Vivijen Li
Flora Robson
1938. Razvod ledi Iks Everard Logan
(Everard Logan) 		Merl Oberon
Ralf Ričardson
1939. Q avioni Toni Makvejn
(Tony McVane) 		Ralf Ričardson
Orkanski visovi Hitklif
(Heathcliff) 		nominovan — Oskar za najboljeg glavnog glumca Merl Oberon
Flora Robson
1940. Rebeka Maksim de Vinter
(Maxim de Winter) 		nominovan — Oskar za najboljeg glavnog glumca Džoun Fontejn
Džudit Anderson
Gledis Kuper
Dvadesetjedan dan Lari
(Larry) 		Vivijen Li
Gordost i predrasuda Darsi
(Darcy) 		Morin O’Salivan
Grir Garson
Edna Mej Oliver
Meri Boland
1941. Ledi Hamilton Horacio Nelson
(Horatio Nelson) 		Vivijen Li
Sara Olgud
1943. The Demi-Paradise Ivan Kuznjecov
(Ivan Kouznetsoff) 		Margaret Raderford
1945. This Happy Breed Pripovedač Silija Džonson
Henri Peti kralj Henri
(King Henry V) 		nominovan — Oskar za najboljeg glavnog glumca
1948. Hamlet Hamlet
(Hamlet) 		Oskar za najboljeg glavnog glumca
Zlatni globus za najboljeg glavnog glumca (drama) 		Džin Simons
1951. Čarobna kutija Policajac
(Policeman) 		Ričard Atenboro
1952. Keri Džordž Harstvud
(George Hurstwood) 		nominovan — Nagrada BAFTA za najboljeg britanskog glumca u glavnoj ulozi Dženifer Džouns
Mirijam Hopkins
1953. Opera prosjaka Makhit
(MacHeath) 		Hju Grifit
1955. Ričard Treći Ričard Treći
(Richard III) 		Nagrada BAFTA za najboljeg britanskog glumca u glavnoj ulozi
Srebrni medved za najboljeg glumca
nominovan — Oskar za najboljeg glavnog glumca 		Džon Gilgud
1957. Princ i igračica Princ Čarls
(Charles, the Prince Regent) 		nominovan — Nagrada BAFTA za najboljeg britanskog glumca u glavnoj ulozi Merilin Monro
1959. Đavolov učenik Džon
(John) 		nominovan — Nagrada BAFTA za najboljeg britanskog glumca u glavnoj ulozi Kirk Daglas
Bert Lankaster
1960. Zabavljač Arči Rajs
(Archie Rice) 		nominovan — Oskar za najboljeg glavnog glumca
nominovan — Nagrada BAFTA za najboljeg britanskog glumca u glavnoj ulozi 		Albert Fini
Spartak Marko Kras
(Marcus Licinius Crassus) 		nominovan — Zlatni globus za najboljeg glavnog glumca (drama) Kirk Daglas
Džin Simons
Čarls Loton
Toni Kertis
1962. Term of Trial Grejam Vir
(Graham Weir) 		nominovan — Nagrada BAFTA za najboljeg britanskog glumca u glavnoj ulozi Simon Sinjore
1963. Ujka Vanja Astrov
(Astrov)
1965. Bani Lejk je nestala Njuhaus
(Newhouse)
Otelo Otelo
(Othello) 		nominovan — Oskar za najboljeg glavnog glumca Megi Smit
1966. Kartum Mahdi
(Mahdi) 		Čarlton Heston
Ralf Ričardson
1968. Romeo i Julija Pripovedač Olivija Hasi
Majkl Jork
Ribarove cipele Pjotr Iljič Kamenev
(Piotr Ilyich Kamenev) 		Entoni Kvin
Oskar Verner
Džon Gilgud
1969. O, kakav divan rat Džon Finč
(John French) 		Nagrada BAFTA za najboljeg glumca u sporednoj ulozi Megi Smit
Vanesa Redgrejv
Ralf Ričardson
Ples smrti Edgar
(Edgar)
Bitka za Britaniju Hju Dauding
(Hugh Dowding) 		Ralf Ričardson
Majkl Kejn
1970. Tri sestre dr Ivan Čebutkin
(Dr. Ivan Chebutikin)
1971. Nikola i Aleksandra grof Vit
(Count Witte) 		Džek Hokins
1972. Ledi Kerlon Lamb Vojvoda od Velingtona
(The Duke of Wellington) 		Sara Majls
Ričard Čejmberlen
Njuškalo Endru Vajk
(Andrew Wyke) 		nominovan — Oskar za najboljeg glavnog glumca
nominovan — Zlatni globus za najboljeg glavnog glumca (drama)
nominovan — Nagrada BAFTA za najboljeg britanskog glumca u glavnoj ulozi 		Majkl Kejn
1976. Maratonac dr Kristijan Zel
(Dr. Christian Szell) 		Zlatni globus za najboljeg sporednog glumca
nominovan — Oskar za najboljeg sporednog glumca
(jedina u karijeri nominacija za sporednu ulogu) 		Dastin Hofman
Sedmoprocentno rešenje profesor Morijarti
(Professor Moriarty) 		Robert Duval
Vanesa Redgrejv
1977. Nedostižni most Jan Spander
(Dr. Jan Spaander) 		Entoni Hopkins
Šon Koneri
Džejms Kan
Robert Redford
1978. Betsi Loren Hardman
(Loren Hardeman) 		Robert Duval
Ketrin Ros
Tomi Li Džouns
Momci iz Brazila Ezra
(Ezra) 		nominovan — Oskar za najboljeg glavnog glumca Gregori Pek
1979. Mala romansa Julije
(Julius)
nominovan — Zlatni globus za najboljeg sporednog glumca 		Dajana Lejn
Drakula Profesor Abraham van Helsing
(Provessor Abraham Van Helsing)
1980. Pevač džeza Kantor Rabinovič
(Cantor Rabinovitch) 		Zlatna malina za najgoreg sporednog glumca
1981. Inčon Daglas Makartur
(Douglas MacArthur) 		Zlatna malina za najgoreg glavnog glumca
Borba titana Zevs
(Zeus) 		Megi Smit
Urzula Andres
1983. The Jigsaw Man Džerlad Skejt
(Gerald Scaith) 		Majkl Kejn
1984. Pobuna na brodu Baunti Admiral Hud
(Admiral Hood) 		Entoni Hopkins
Mel Gibson
1985. Divlje guske Rudolf Hes
(Rudolph Hess) 		Skot Glen
Barbara Karera
1989. Ratni rekvijem Stari vojnik
(Old Soldier) 		Tilda Svinton
Šon Bin
2004. Nebeski kapetan i svet sutrašnjice dr Totenkof
(Dr. Totenkopf) 		(arhivski materijal) Džud Lo
Gvinet Paltrou
Andželina Žoli

Kao režiser uredi

Godina Naziv Nagrade
1945. Henri Peti nominovan — Oskar za najbolji film
1948. Hamlet Oskar za najbolji film
Zlatni lav za najbolji film
nominovan — Oskar za najboljeg režisera
1955. Ričard Treći Nagrada BAFTA za najbolji britanski film
1957. Princ i igračica
1970. Tri sestre

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ „Richard III - Movie info: cast, reviews, trailer on mubi.com”. Pristupljeno 24. 7. 2011. 
  2. ^ „www.britishcinemagreats.com”. Arhivirano iz originala 04. 11. 2011. g. Pristupljeno 24. 7. 2011. 
  3. ^ „BBC NEWS | UK | Magazine | The great pretender”. 22. 5. 2007. Pristupljeno 24. 7. 2011. 
  4. ^ „All Saints Margaret Street - Music”. Arhivirano iz originala 15. 4. 2012. g. Pristupljeno 25. 7. 2011. 
  5. ^ a b v g d „Laurence Olivier Contents”. Arhivirano iz originala 16. 1. 2013. g. Pristupljeno 25. 7. 2011. 
  6. ^ a b „Laurence Olivier - IMDb”. IMDb. Pristupljeno 25. 7. 2011. 
  7. ^ a b „Lord Laurence Olivier | Films | Movies | Cinema | Biography of this British actor - Laurence Olivier”. Arhivirano iz originala 16. 01. 2013. g. Pristupljeno 24. 7. 2011. 
  8. ^ a b „Laurence Kerr Olivier, Baron Olivier (1907—1989) - Genealogy”. 22. 5. 1907. Pristupljeno 24. 7. 2011. 
  9. ^ a b v „Laurence Olivier: Biography from Answers.com”. Answers.com. Pristupljeno 24. 7. 2011. 
  10. ^ a b „Ralph Richardson - Photos, Gossip, Bio & Reviews - AskActor”. Arhivirano iz originala 16. 1. 2013. g. Pristupljeno 24. 7. 2011. 
  11. ^ a b „Love Lives - Olivier & Leigh”. Arhivirano iz originala 29. 6. 2013. g. Pristupljeno 24. 7. 2011. 
  12. ^ a b „Vivien Leigh And Sir Laurence Olivier : Famous Romances”. Arhivirano iz originala 19. 10. 2010. g. Pristupljeno 24. 7. 2011. 
  13. ^ a b „The Old Vic Theatre”. Pristupljeno 24. 7. 2011. 
  14. ^ „Laurence Olivier Biography - life, story, death, history, wife, school, mother, book, old, information, born, movie”. Pristupljeno 24. 7. 2011. 
  15. ^ a b „Olivier Theatre - Three theatres - National Theatre”. Arhivirano iz originala 16. 07. 2011. g. Pristupljeno 24. 7. 2011. 
  16. ^ „Laurence Olivier - eNotes.com Reference”. Pristupljeno 24. 7. 2011. 
  17. ^ „Hollywood's King and Queen: The Oliviers « Comet Over Hollywood”. 10. 7. 2011. Pristupljeno 24. 7. 2011. [nepouzdan izvor?]
  18. ^ „Vivien Leigh - Zimbio”. Pristupljeno 24. 7. 2011. 
  19. ^ a b „The Lonely Place - Films/tv”. Arhivirano iz originala 16. 1. 2013. g. Pristupljeno 24. 7. 2011. 
  20. ^ „The Laurence Olivier Handbook - Everything you need to know about Laurence Olivier”. Pristupljeno 24. 7. 2011. [mrtva veza]
  21. ^ „Ethel Barrymore Trivia & Quotes - TV.com”. Pristupljeno 24. 7. 2011. [mrtva veza]
  22. ^ „Richard III (1955) - Trivia - IMDb”. IMDb. Pristupljeno 24. 7. 2011. 
  23. ^ a b „'Try to be sexy': how Larry Olivier set out to humiliate Monroe - Telegraph”. Pristupljeno 24. 7. 2011. 
  24. ^ a b v Coleman, Terry (2005). Olivier. New York: H. Holt. ISBN 978-0-8050-8136-7. 
  25. ^ „AFI's 100 YEARS...100 THRILLS”. Pristupljeno 24. 7. 2011. 
  26. ^ „AFI's 100 YEARS...100 HEROES & VILLAINS”. Arhivirano iz originala 04. 03. 2016. g. Pristupljeno 24. 7. 2011. 
  27. ^ a b v g d „Laurence Olivier - Biography”. IMDb. Pristupljeno 25. 7. 2011. 
  28. ^ „BBC NEWS | Entertainment | Olivier resurrected for film role”. 26. 7. 2004. Pristupljeno 24. 7. 2011. 
  29. ^ „Laurence Olivier - Awards”. IMDb. Pristupljeno 24. 7. 2011. 
  30. ^ a b „8x319 LAURENCE OLIVIER 8.25x10 still '60s head & shoulders portrait of the legendary actor!”. Pristupljeno 24. 7. 2011. 
  31. ^ Holden, Anthony (1990). Laurence Olivier. New York: Collier Books. ISBN 978-0-02-033285-5. 
  32. ^ a b v „Laurence Olivier & Vivien Leigh | Emmet Labs”. Arhivirano iz originala 30. 11. 2020. g. Pristupljeno 24. 7. 2011. 
  33. ^ „And That's Not All by Joan Plowright - Reviews, Books - The Independent”. Independent.co.uk. Pristupljeno 24. 7. 2011. [mrtva veza]
  34. ^ „Passion and Madness, The Doomed Love of Laurence Olivier and Vivien Leigh”. 28. 3. 2023. Pristupljeno 24. 7. 2011. 
  35. ^ Spoto, Donald (1992). Laurence Olivier: a biography - Google Books. ISBN 9780060183158. Pristupljeno 24. 7. 2011. 
  36. ^ „Reference for Laurence Olivier - Search.com”. Arhivirano iz originala 31. 01. 2012. g. Pristupljeno 24. 7. 2011. 
  37. ^ Olivier, Tarquin (1992). Amazon.com: My Father Laurence Olivier (9780747206118): Tarquin Olivier: Books. ISBN 0747206112. 
  38. ^ „Larry gay? Of course he was | Mail Online”. Daily Mail. Pristupljeno 24. 7. 2011. 
  39. ^ „May 22 Birthdays”. Arhivirano iz originala 16. 01. 2013. g. Pristupljeno 24. 7. 2011. 
  40. ^ a b „'If a man is touched by genius, he doesn't lead an ordinary life' - Telegraph”. Pristupljeno 24. 7. 2011. 
  41. ^ „Laurence Olivier - Filmbug”. Pristupljeno 24. 7. 2011. 
  42. ^ „Laurence Olivier Memorabilia & Collectibles”. Arhivirano iz originala 16. 1. 2013. g. Pristupljeno 24. 7. 2011. 
  43. ^ „Sir Laurence Olivier - Social Anxiety and Sir Laurence Olivier”. Arhivirano iz originala 16. 10. 2011. g. Pristupljeno 24. 7. 2011. 
  44. ^ „Laurence Olivier - Westminster Abbey”. Pristupljeno 24. 7. 2011. 
  45. ^ Rule, Sheila (21. 10. 1989). „2,000 Attend a Westminster Memorial for Olivier - New York Times”. The New York Times. Pristupljeno 25. 7. 2011. 
  46. ^ „Laurence Olivier | Hollywood Walk of Fame”. 25. 10. 2019. Pristupljeno 25. 7. 2011. 
  47. ^ „(Baron) Laurence Olivier Criticism”. Arhivirano iz originala 8. 9. 2008. g. Pristupljeno 25. 7. 2011. 
  48. ^ „Laurence Olivier - History of the NT - National Theatre”. Arhivirano iz originala 31. 5. 2012. g. Pristupljeno 25. 7. 2011. 
  49. ^ „What is acting but lying and what is good lying but convincing lying? (quote)”. Pristupljeno 25. 7. 2011. 
  50. ^ „Marilyn Monroe - Biography”. IMDb. Pristupljeno 25. 7. 2011. 
  51. ^ „Marlon Brando - Biography”. IMDb. Pristupljeno 25. 7. 2011. 
  52. ^ „Michael Caine (I) - Biography”. IMDb. Pristupljeno 25. 7. 2011. 
  53. ^ „Laurence Olivier was a war spy | The Sun |News”. Arhivirano iz originala 16. 01. 2013. g. Pristupljeno 25. 7. 2011. 
  54. ^ „Laurence Olivier: Hollywood and Shakespeare”. Arhivirano iz originala 16. 1. 2013. g. Pristupljeno 24. 7. 2011. 
  55. ^ „Laurence Olivier and Marilyn Monroe in "The Prince and the Showgirl" @ Classic Films Reloaded”. Arhivirano iz originala 3. 4. 2011. g. Pristupljeno 24. 7. 2011. 
  56. ^ a b v „Vivien Leigh - Biography”. IMDb. Pristupljeno 25. 7. 2011. 
  57. ^ „Try acting, dear boy - Simply Dustin Hoffman”. Arhivirano iz originala 28. 07. 2011. g. Pristupljeno 25. 7. 2011. 
  58. ^ „Passion and Madness, The Doomed Love of Laurence Olivier and Vivien Leigh”. 28. 3. 2023. Pristupljeno 25. 7. 2011. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Lorens Olivije na Vikimedijinoj ostavi.

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Лоренс_Оливије&oldid=27244763”