Maksim Gorki
Aleksej Maksimovič Peškov (rus. Алексей Максимович Пешков; Nižnji Novgorod, 28. mart 1868 — Moskva, 18. jun 1936), poznatiji kao Maksim Gorki (rus. Максим Горький), bio je ruski pisac, osnivač književnog metoda socijalističkog realizma i politički aktivista.[1] Rođen je u Nižnjem Novgorodu a umro je u Moskvi. Od 1906. do 1913. i od 1921. do 1929. je živeo u inostranstvu; nakon povratka u Sovjetski Savez, prihvatio je kulturnu politiku toga vremena, mada mu nije bilo dozvoljeno da napušta zemlju. Bio je nominovan pet puta za Nobelovu nagradu za književnost.[2] Pre književničkog uspeha, putovao je širom Ruskog carstva često menjajući posao, stičući razna iskustva koja će kasnije uticati na njegova pisanja.
| Maksim Gorki | |
|---|---|
 Slika Maksima Gorkog 1906. | |
| Lični podaci | |
| Puno ime | Aleksej Maksimovič Peškov |
| Pseudonim | Maksim Gorki |
| Datum rođenja | 28. mart 1868. |
| Mesto rođenja | Nižnji Novgorod, Ruska Imperija |
| Datum smrti | 18. jun 1936. (68 god.) |
| Mesto smrti | Moskva, Ruska SFSR, Sovjetski Savez |
| Književni rad | |
| Period | 1892—1936 |
| Književni pokret | Socijalistički realizam |
| Potpis |  |
.jpg)
U 19. godini pokušao je samoubistvo. Agitovao je protiv carizma, tražio društvo revolucionara narodnjaka i branio interese siromašnih. Godine 1905. piše proglase protiv vojske, policije, cara i biva zatvoren, a oslobođen je na protest intelektualaca mnogih zemalja, uključujući i Radoja Domanovića[3]. Godine 1906. ilegalno napušta zemlju i ostaje u emigraciji do 1913, gdje se bori za obustavljanje svake pomoći carskoj Rusiji. U svojim prvim pripovetkama opisuje egzistenciju ljudi sa dna društvene lestvice. U nizu članaka prikazuje svoje neprijateljstvo prema fašizmu i malograđanskoj sebičnosti. Smisao umetnosti tražio je u istini, stvaralačkom radu i afirmaciji čovečnih odnosa među ljudima.
Najpoznatija dela Gorkog su njegove rane pripovetke, napisane 1890-ih („Čelkaš“, „Stari Izergil“, „Dvadeset šest muškaraca i devojka“); drame Filistejci (1901), Donje dubine (1902) i Deca sunca (1905); pesma „Pesma burnog burenjaka“ (1901); njegova autobiografska trilogija Moje detinjstvo, U svetu moji univerziteti (1913–1923); i roman Majka (1906). Sam Gorki je neke od ovih dela ocenio kao neuspehe, a Majka je često bila kritikovana (sam Gorki je smatrao Majku jednim od svojih najvećih neuspeha).[4] Međutim, bilo je toplijih stavova o nekim manje poznatim postrevolucionarnim delima kao što su romani Posao Artamonova (1925) i Život Klima Samgina (1925–1936); ovo drugo se smatra remek-delom Gorkog i ponekad ga kritičari smatraju modernističkim delom. Za razliku od njegovih predrevolucionarnih spisa (poznatih po svom „antipsihologizmu“), kasna dela Gorkog razlikuju se ambivalentnim prikazom Ruske revolucije i „nemodernim interesovanjem za ljudsku psihologiju“ (kao što je primetio D. S. Mirski).[5] On je održavao veze sa kolegama ruskim piscima Lavom Tolstojem i Antonom Čehovom, koje Gorki pominje u svojim memoarima.
Gorki je bio aktivan u nastajanju marksističkog komunističkog pokreta. Javno se suprotstavljao carskom režimu, i jedno vreme se blisko povezivao sa Lenjinom i Bogdanovljevim boljševičkim krilom partije. Značajan deo svog života bio je prognan iz Rusije i kasnije Sovjetskog Saveza. Godine 1932. vratio se u SSSR na lični poziv Josifa Staljina i tamo živeo do svoje smrti u junu 1936. Po povratku je zvanično proglašen za „osnivača socijalističkog realizam“. Uprkos njegovoj zvaničnoj reputaciji, odnosi Gorkog sa sovjetskim režimom bili su prilično teški. Savremeni naučnici smatraju da se njegova ideologija bogogradnje razlikuje od zvaničnog marksizma-lenjinizma, a njegov rad se s nelagodom uklapa pod oznaku „socijalističkih realista“. Njegov rad ostaje kontroverzan.
Život uredi
Rane godine uredi
Rođen kao Aleksej Maksimovič Peškov 28 March [po julijanskom 16 March] 1868. u Nižnjem Novgorodu, Gorki je sa jedanaest godina ostao siroče. Odgajala ga je baka[1] i pobegao je od kuće sa dvanaest godina 1880. Posle pokušaja samoubistva u decembru 1887, pet godina je putovao peške po Ruskom carstvu, menjajući posao i gomilajući utiske kasnije u svom pisanju.[1]
Kao novinar koji je radio za pokrajinske novine, pisao je pod pseudonimom Iegudiil Hlamida (Jehudiel Hlamida).[6] Počeo je da koristi pseudonim „Gorki“ (od gorьkiй; doslovno „gorak“) 1892. godine, kada je njegovu prvu pripovetku „Makar Čudra“ objavio list Kavkaz u Tbilisiju, gde je proveo nekoliko nedelja radeći sitne poslovi, uglavnom za radionice Kavkaske železnice.[7][8][9] Ime je odražavalo njegov uzavreli gnev zbog života u Rusiji i odlučnost da govori gorku istinu. Prva knjiga Gorkog Očerki i rasskazы (Eseji i priče) iz 1898. doživela je senzacionalan uspeh, i njegova karijera pisca je započela. Gorki je pisao neprestano, posmatrajući književnost manje kao estetsku praksu (iako je vredno radio na stilu i formi), a više kao moralni i politički čin koji bi mogao da promeni svet. Opisao je živote ljudi u najnižim slojevima i na marginama društva, otkrivajući njihove nevolje, poniženja i brutalizacije, ali i njihovu unutrašnju iskru ljudskosti.[1]
Politički i književni razvoj uredi
Reputacija Gorkog je rasla kao jedinstvenog književnog glasa iz najnižeg sloja društva i kao vatrenog zagovornika društvene, političke i kulturne transformacije Rusije. Do 1899. otvoreno se družio sa nastajajućim marksističkim socijaldemokratskim pokretom, što mu je pomoglo da postane slavna ličnost kako među inteligencijom, tako i među sve većim brojem „svesnih” radnika. U srcu njegovog rada bilo je verovanje u inherentnu vrednost i potencijal ljudske ličnosti. U svom pisanju suprotstavljao se pojedincima, svesnim svog prirodnog dostojanstva, inspirisanim energijom i voljom, ljudima koji podlegnu degradirajućim uslovima života oko sebe. I njegovi spisi i njegova pisma otkrivaju „nemirnog čoveka“ (čest samoopis) koji se bori da razreši kontradiktorna osećanja vere i skepticizma, ljubavi prema životu i gađenja prema vulgarnosti i sitničavosti ljudskog sveta.
Godine 1916. Gorki je rekao da su učenja drevnog jevrejskog mudraca Hilela Starijeg duboko uticala na njegov život: „U ranoj mladosti čitao sam... reči... Hilela, ako se dobro sećam: 'Ako nisi za sebe, ko će biti za tebe? Ali ako si sam za sebe, zašto si? Unutrašnje značenje ovih reči me je impresioniralo svojom dubokom mudrošću... Misao je prošla duboko u moju dušu, i kažem sada sa uverenjem: Hilelova mudrost je služila kao jak štap na mom putu, koji nije bio ni ravnomeran ni lak. Verujem da je jevrejska mudrost sveljudska i univerzalnija od bilo koje druge; i to ne samo zbog svog pradavnog veka... zbog moćne humanosti koja ga zasićuje, zbog njegove visoke ocene čoveka“.[10]
Javno se suprotstavljao carskom režimu i više puta je hapšen. Gorki se sprijateljio sa mnogim revolucionarima i postao lični prijatelj Vladimira Lenjina nakon što su se upoznali 1902. On je razotkrio vladinu kontrolu štampe (vidi aferu Matvej Golovinski). Godine 1902. Gorki je izabran za počasnog akademika književnosti, ali je car Nikolaj II naredio da se ovo poništi. U znak protesta, Akademiju su napustili Anton Čehov i Vladimir Korolenko.[11]
Tokom 1930-ih bio je na lečenju u Vrnjačkoj Banji.[12]
Komemoracija uredi
Filatelija uredi
Maksim Gorki je prikazan na poštanskim markama: Albanije (1986),[13] Vijetnama (1968),[14] Indije (1968),[15] Maldiva (2018),[16] i mnoge druge. Neke od njih mogu se videti u nastavku.
- Poštanske marke Maksima Gorkog
-
Poštanska marka SSSR, 1932 -
Poštanska marka SSSR, 1932 -
Poštanska marka SSSR, 1943 -
Poštanska marka SSSR, 1943 -
Postage stamp, the USSR, "10 godina od smrti M. Gorkog" (1946, 30 kopejki) -
Postage stamp, the USSR, "10 godina od smrti M. Gorkog" (1946, 60 kopejki) -
Poštanska marka, DDR, 1953 -
Poštanska marka SSSR, 1956 -
Poštanska marka SSSR, 1958 -
Poštanska marka SSSR, 1959 -
Poštanska marka SSSR, 1968 -
Poštanska marka, Rusija, „Rusija. XX vek. Kultura” (2000, 1,30 rub.)
_and_Scene_from_The_Mother).jpg)
).jpg)
Dela uredi
Novele i pripovetke uredi
- „Makar Čudra“ - 1892
- „Dve skitnice“ - 1894
- „Starica Izergilj“, „Čelkaš“ - 1895
- „Konovalov“ - 1897
- „Malva“ - 1897
- „Prolećni zvuci“ - 1901
- „Po Rusiji“ - 1912-1916
- „Život u plavom“ - 1925
- „Priča o junaku“ - 1925
Lirske pesme u prozi uredi
- „Pesma o sokolu“ - 1899
- „Vesnik Bure“ - 1901
Romani uredi
- „Foma Gordejev“ - 1888
- „Troje“ - 1900
- „Mati“ - 1907
- „Ispovest“ - 1908
- „Gradić Okurov“ - 1909
- „Život Matveja Kožemjakina“ - 1910
- „Život Artamonovih“ - 1925
- „Život Klima Samgina“ 1926-1936
Drame uredi
- „Malograđani“, „Na dnu“ - 1902
- „Letnjikovac“ - 1904
- „Deca sunca“ - 1905
- „Neprijatelji“ - 1906
- „Vasa Železnova“ - 1910-1936
- „Jegor Buličov“ - 1936
Uspomene uredi
- Detinjstvo - 1913-1914
- „Među ljudima“ - 1916
- „Moji univerziteti“ - 1923
- „Beleške iz mog dnevnika“ - 1923-1924
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ a b v g Liukkonen, Petri. „Maxim Gorky”. Books and Writers (kirjasto.sci.fi). Finland: Kuusankoski Public Library. Arhivirano iz originala 6. 7. 2009. g.
- ^ „Nomination Database”. The Nobel Prize (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 2018-06-28. g. Pristupljeno 10. 12. 2018.
- ^ Vučenov, D. Radoje Domanović — život, doba i geneza dela. — Beograd: Rad, 1959. — str. 162. — COBISS.SR-ID 29498127
- ^ "Matь". Rasskazы. Očerk. 1906—1910. Polnoe sobranie sočineniй. Hudožestvennыe proizvedeniя v 25 tomah (na jeziku: ruski). Tom 8. Moscow: Nauka. 1970.
- ^ Mirsky, D. S. (1925). Contemporary Russian Literature, 1881–1925. str. 120. Arhivirano iz originala 2021-10-01. g.
- ^ „Maxim Gorky”. LibraryThing. Arhivirano iz originala 2009-11-29. g. Pristupljeno 21. 7. 2009.
- ^ Commentaries to Makar Čudra. The Works by M.Gorky in 30 volumes. Vol.1. Khudozhestvennaya Literatura // Na baze Sobraniя sočineniй v 30-ti tomah. GIHL, 1949–1956.
- ^ Commentaries to Makar Chudra // Gorьkiй M. Makar Čudra i drugie rasskazы. – M: Detskaя literatura, 1970. – S. 195–196. – 207 s.
- ^ Isabella M. Nefedova. Maxim Gorky. The Biography // I.M.Nefedova. Maksim Gorьkiй. Biografiя pisatelя L.: Prosveщenie, 1971.
- ^ Herz, Joseph H., ur. (1920). A Book of Jewish Thoughts (na jeziku: engleski). Humphrey Milford, Oxford University Press. str. 138.
- ^ Handbook of Russian Literature, Victor Terras, Yale University Press, 1990.
- ^ „MAKSIM GORKI O SRBIMA: Oni su Rusi koliko i mi”. Nportal. 9. 12. 2022. Pristupljeno 10. 12. 2022.
- ^ „Maxim Gorky (1868-1936), Russian and Soviet writer” (na jeziku: engleski). colnect.com. Pristupljeno 13. 2. 2020.
- ^ „Portrait of Maxim Gorky” (na jeziku: engleski). colnect.com. Pristupljeno 13. 2. 2020.
- ^ „Birth Centenary Maxim Gorky” (na jeziku: engleski). colnect.com. Pristupljeno 13. 2. 2020.
- ^ „Leo Tolstoy (1828-1910); Maxim Gorky (1868-1936)” (na jeziku: engleski). colnect.com. Pristupljeno 13. 2. 2020.
Literatura uredi
- Banham, Martin, ed. 1998. The Cambridge Guide to Theatre. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-43437-8.
- Benedetti, Jean (1999). Stanislavski : His Life and Art : a Biography (3rd, rev. and expanded izd.). London: Methuen. ISBN 0-413-52520-1. OCLC 1109272008.
- McSmith, Andy (2015). Fear and the Muse Kept Watch, The Russian Masters – from Akhmatova and Pasternak to Shostakovich and Eisenstein – under Stalin. New York: The New Press. ISBN 9781620970799. OCLC 907678164.
- Moynahan, Brian (1992). Comrades : 1917 — Russia in Revolution
. Boston: Little, Brown. ISBN 978-0-316-58698-6. OCLC 1028562793 — preko Internet Archvive. - Worrall, Nick. 1996. The Moscow Art Theatre. Theatre Production Studies ser. London and NY: Routledge. ISBN 0-415-05598-9.
- Figes, Orlando: A People's Tragedy: The Russian Revolution: 1891–1924 The Bodley Head, London. (2014) ISBN 978-0-14-024364-2
- Figes, Orlando (jun 1996). „Maxim Gorky and the Russian revolution”. History Today. 46 (6): 16. ISSN 0018-2753.
- Tovah Yedlin. Maxim Gorky: A Political Biography
Spoljašnje veze uredi
- Biografija
- Maxim Gorky Archive at marxists.org
- Maksim Gorki na sajtu Projekat Gutenberg (jezik: engleski)
- Maksim Gorki na sajtu Internet Archive (jezik: engleski)
