Manojlo Kantakuzin
- Za članak o istoimenom vođi pobune iz 1453. godine, pogledajte članak Manojlo Kantakuzin.
Manojlo Kantakuzin (grč. Μανουήλ Καντακουζηνός; rođen oko 1326, preminuo 26.03. 1380) je bio prvi morejski despot (1348/1349 — 1380). Bio je drugi sin vizantijskog cara Jovana VI (1347—1354) i njegove supruge carice Irine Asen. Tokom svoje vladavine, uspeo je da suzbije samovolju lokalnih gospodara i učvrsti centralnu vlast. Povezao se sa svojim latinskim susedima oko borbe protiv Osmanlija, a uspešnim vođenjem Morejske despotovine se održao na vlasti, protivno potpunom porazu Kantakuzina u borbi za vlast sa carem Jovanom V Paleologom (sa prekidima 1341 — 1391), koji ga je na kraju i sam prihvatio za vladara Moreje. Despot Manojlo je bio ktitor crkve svete Sofije u Mistri, koja se danas, zajedno sa celim gradom, nalazi na spisku UNESKOve svetske baštine.
| Manojlo Kantakuzin | |
|---|---|
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | oko 1326. |
| Mesto rođenja | Mistra, |
| Datum smrti | 26. mart 1380. (53/54 god.) |
| Mesto smrti | Mistra, |
| Porodica | |
| Supružnik | Izabela od Lizinjana |
| Roditelji | Jovan VI Kantakuzin Irina Asen |
| Dinastija | Kantakuzini |
| Period | 1348 — 1380. |
| Naslednik | Matija Kantakuzin |
Život i vladavina
urediManojlo je rođen oko 1326. godine, kao drugi sin Jovana Kantakuzina. Manojlo se prvi put pominje u martu 1342. godine, kada su on i njegov brat Matija Kantakuzin pratili svog oca iz Didimotike ka Solunu kao vojni zapovednici. U aprilu sledeće godine car Jovan VI je uz pomoć kralja Stefana Dušana ušao u Veriju i postavio Manojla za upravnika grada.[1] U junu 1345. godine, pristalice njegovog oca su preuzele kontrolu nad Solunom i uputile poziv za pomoć Manojlu, ali je vojska koju je poslao stigla prekasno da spase situaciju. Kralj Stefan Dušan Nemanjić je 1347. godine, oteo Veriju od Manojla, primoravši ga da potraži utočište kod svog strica Jovana Anđela u Tesaliju. Nakon što je njegov otac preuzeo kontrolu nad Carigradom u maju 1347. godine, pozvao je Manojla da dođe u Carigrad, a sledeće godine poverio je Manojlu upravu nad Carigradom. Kao kefalatikeuontes („glavar“) grada, Manojlo je vodio odbranu od Đenovljana u ratu 1348–1349. godine.[2] Tokom svog boravka u Carigradu, Manojlo se oženio ćerkom Konstantina II (1342—1344), kralja Kilikije.
Po završetku rata sa Đenovom, njegov otac je imenovao Manojla za guvernera Moreje i stigao je u svoju provinciju 25. oktobra 1349. godine. Manojlo je bio prvi u nizu dugo vladajućih guvernera provincije koji su nosili titulu despota i bili u bliskom srodstvu sa carevima u Carigradu. Despot Manojlo Kantakuzin je uspostavio red u svojoj provinciji slamanjem opozicije lokalnih uglednika (Arhonata). Njegov uspeh je bio takav da kada je car Jovan VI Kantakuzin bio primoran da abdicira od strane svog zeta cara Jovana V Paleologa, despot Manojlo je bio u stanju da se odupre pokušaju da ga zamene na mestu guvernera od strane Mihajla i Andrije Asena, koje je car Jovan V Paleolog, poslao da preuzmu upravu nad Morejom. Na kraju je novi režim priznao despota Manojla za guvernera Moreje. Nakon abdikacije njegovog oca cara Jovana VI Kantakuzina, koji je sada bio monah Josaf, ostatak njegove porodice pridružio se despotu Manojlu u Moreji. Neki od Manojlovih neprijatelja širili su glasine da je njegov stariji brat, bivši car Matija Kantakuzin, planirao da ga zameni na mestu guvernera, ali kada su ga uverili da su glasine lažne, njih dvojica su radili zajedno u administraciji pokrajine, iako Nikol primećuje " Matija je igrao samo sporednu ulogu.“[3]
Tokom većeg dela svoje vladavine, despot Manojlo je održavao mirne odnose sa svojim latinskim susedima i obezbedio dug period prosperiteta za ovu oblast. Grčko-latinska saradnja uključivala je savez sa ciljem da obuzda napade sultana Murata I na Moreju 1360-ih. Aragonska verzija Hronike Moreje navodi da je, u savezu sa Gautierom de Lorom, Mlečanima i hospitalcima, postigao pomorsku pobedu nad turskom flotom kod Megare, zapalivši 35 neprijateljskih brodova; preživeli su zatim pobegli kod Rodžera iz Lurije u Tebu.[4] S druge strane, sredinom 1370-ih bio je uvučen u sukob između Frančeska Sansverina, Baila od Ahaje i grada Gardiki (današnji Anavrito). Krenuo je sa vojskom koja se sastojala od 1000 vitezova i 2000 pešaka, koju je razbio Sansverino; despot Manojlo je uspeo da pobegne sa preživelima iz svoje vojske. Na kraju su franački vitezovi umorni od opsade Gardikija odustali od opsade.[5]
Štaviše, despot Manojlo je podsticao doseljavanje Albanaca da se nasele u opustošenoj pokrajini kao izvor ekonomske i vojne radne snage.
Despot Manojlo Kantakuzin je preminuo 26.03. 1380. godine u Mistri, a nasledio ga je stariji brat Matija (car savladar 1353 — 1357), koji mu je od 1361. godine pomogao u rukovođenju despotovinom. Nikol smatra da je despot Manojlo Kantakuzin sahranjen u Mistri.
Porodica
urediDespot Manojlo je bio veren za Izabelu (ili Zampea-Mariju) de Lizinjan (oko 1333. godine – na Kipru, 1382–1387), ćerku Gija od Lizinjana (kralja Konstantina II ili IV od Jermenskog kraljevstva Kilikije) nešto pre 1341. godine, dok je još bio živ car Andronik III Paleolog.[3] Međutim, posle Andronikove smrti, Gij se posvađao sa Jovanom Kantakuzinom oko nasledstva i veridba je raskinuta, a Manojlo je umesto njega veren za ćerku Jovana Olivera, vojvode Ovčeg Polja. Nakon što je Jovan Kantakuzin odneo pobedu u građanskom ratu, Manojlo se potrudio da istakne da u ovoj drugoj veridbi nije bilo zaveta, tako da njegov brak sa Isabelom ne bi bio neregularan. Ona ga je pratila u Moreju 1349. godine, živeći sa njim do njegove smrti; Nikol spekuliše da se, iako postoje neki dokazi da je upravljala Despotovinom nakon njegove smrti, preselila na Kipar gde je imala porodicu.[6] Nisu imali dece.[5]
Porodično stablo
uredi| 2. Jovan VI Kantakuzin | ||||||||||||||||
| 1. Manojlo Kantakuzin | ||||||||||||||||
| 3. Irina Asen | ||||||||||||||||
Reference
uredi- ^ Nicol 1968, str. 122
- ^ Nicol 1968, str. 123
- ^ a b Nicol 1968, str. 123–125
- ^ Nicol 1968, str. 125
- ^ a b Nicol 1968, str. 127
- ^ Nicol 1968, str. 124
Literatura
uredi- Kazhdan, Alexander P., ur. (1991). The Oxford dictionary of Byzantium. New York [u.a.]: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-504652-6.
- Nicol, Donald M. (1984). The Despotate of Epiros 1267-1479: A Contribution to the History of Greece in the Middle Ages (2. expanded izd.). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-26190-6.
- Nicol, Donald M. (1993). The Last Centuries of Byzantium, 1261-1453 (2. izd.). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-43991-6.
- Ostrogorski, Georgije (1969). Istorija Vizantije. Beograd: Prosveta.
- Kazhdan, Alexander P., ur. (1991). The Oxford dictionary of Byzantium. New York [u.a.]: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-504652-6.
