Manojlo Komnin (protostrator)
Manojlo Komnin (grč. Μανουηλ Κομνηνος, romanizovano: Manouēl Komnēnos; oko 1045 — 17. april 1071) je bio vizantijski aristokrata i vojskovođa, najstariji sin Jovana Komnina i brat cara Aleksija I Komnina. Bio je oženjen rođakom cara Romana IV Diogena, bio je zadužen za ekspedicije protiv turskih napada od 1070. godine, sve do iznenadne smrti od bolesti u aprilu 1071. godine.
Manojlo Komnin | |
|---|---|
 | |
| Datum smrti | 1071 |
| Mesto smrti | Bitinija |
| Roditelji | Jovan Komnin Ana Dalasina |
Poreklo i brak uredi
Manojlo je bio prvorođeno dete Jovana Komnina i njegove žene Ane Dalasene.[1] Datum njegovog rođenja je nepoznat, ali je opisan kao mladić 1068. godine, tako da je morao biti rođen oko 1045. godine.[1] Kao dete, kao što je bilo uobičajeno za decu vizantijske aristokratije, Manojlo je ratovao uz svoga oca, koji je u to vreme bio domestikos ton skholon (glavni komandant) istočne vojske.[2]
Godine 1057, njegov stric, Isak I Komnin, postao je car, ali je abdicirao 1059. i nasledio ga je car Konstantin X Duka (r. 1059–1067) nakon što je Manojlov otac odbio da preuzme presto.[3] Međutim, Manojlova majka, Ana Dalasena, odbila je da pristane na odluku svog muža i razvila je duboko neprijateljstvo prema porodici Duka. Nakon što je Jovan umro 1067. godine, počela je da kuje zaveru protiv Duka sa krajnjim ciljem da podigne jednog od svojih sinova na presto. Tako je podržala preuzimanje vlasti od strane cara Romana IV Diogena (r. 1068–1071), a ubrzo zatim i venčala Manojla i njegovu sestru Teodoru za rođake novog cara u znak njihovog političkog saveza.[4][5] Do 1068. godine, Manojlo je imao visoki sudski čin protoproedros, a povodom njegovog braka, Diogen ga je unapredio u kouropalata.[6] Par je imao najmanje jednu ćerku, najverovatnije nazvanu Ana po Manojlovoj majci.[7]
Vojna karijera i smrt uredi
Car je takođe dao Manojlu vojni čin protostratora — dostojanstvo koje je u to vreme dovoljno poraslo na važnosti da se dodeljuje samo pojedincima izuzetno visokog društvenog položaja.[8] Manojlo je takođe postavljen za glavnog komandanta (strategos autokrator) istočne vojske,[6] iako za razliku od svog oca izgleda da nije imao odgovarajući čin domestikos ton skholon.[9] U tom svojstvu, Manojlo se suočio sa napadima Turaka Seldžuka u istočnoj Maloj Aziji. U jednom okršaju 1070. godine, on je bezumno napredovao do turskog logora, i bio je zarobljen posle ogorčene borbe. Njegovo zarobljavanje je dovelo do poraza njegove vojske i hvatanja njegova dva poručnika i zeta, Mihaila Taronita i Nićifora Melisena.[10] Doveden pred turskog vođu, izvesnog Hrisoskula, Manojlo je uspeo da podstakne njegovu ambiciju i podigne ga na ustanak protiv svog nominalnog suverena, sultana Alp Arslana (r. 1063–1072). Zaista, Hrisoskulos je pratio svoje zarobljenike do vizantijske prestonice, Konstantinopolja, gde ih je car Roman IV primio sa velikom čašću.[11]
U proleće 1071. Manojlo i Hrisoskulos su zajedno krenuli u pohod protiv Seldžuka, ali se u Bitiniji Manojlo teško razboleo od upale uha. Njegova majka je požurila na njegovu stranu u manastir Bogorodice Aliposke na gori Azali, ali je stigla jedva na vreme da se on oprosti od nje pre nego što je umro.[11] Prema tipiku (osnivačkoj povelji) iz ranog 12. veka manastira Hrista Filantropa, koji je osnovala carica Irena Dukina, supruga Manojlovog mlađeg brata cara Aleksija I Komnina (r. 1081–1118),[12] umro je 17. aprila (dan kada mu je pomen).[traži se izvor] U tipiku je naveden kao sevast, jedan od najuzvišenijih sudskih činova u vreme pisanja tipika, ali ovo je anahronizam koji odražava kasniju praksu.[13]
Reference uredi
- ^ a b Varzos 1984, str. 61.
- ^ Varzos 1984, str. 61 (note 4).
- ^ Garland 1999, str. 168, 187.
- ^ Varzos 1984, str. 52, 61–62, 85.
- ^ Garland 1999, str. 187.
- ^ a b Varzos 1984, str. 61–62.
- ^ Varzos 1984, str. 63–64.
- ^ Guilland 1967b, str. 480.
- ^ Guilland 1967a, str. 453.
- ^ Varzos 1984, str. 62–63.
- ^ a b Varzos 1984, str. 63.
- ^ Kouroupou & Vannier 2005, str. 41ff..
- ^ Kouroupou & Vannier 2005, str. 60.
Literatura uredi
- Garland, Lynda (1999). Byzantine Empresses: Women and Power in Byzantium, AD 527–1204. London and New York: Routledge. ISBN 978-0-415-14688-3.
- Guilland, Rodolphe (1967). „Le Domestique des Scholes”. Recherches sur les institutions byzantines, Tome I (na jeziku: French). Berlin: Akademie-Verlag. str. 426—468.
- Guilland, Rodolphe (1967). „Le Protostrator”. Recherches sur les institutions byzantines, Tome I (na jeziku: French). Berlin: Akademie-Verlag. str. 478—497.
- Kouroupou, Matoula; Vannier, Jean-François (2005). „Commémoraisons des Comnènes dans le typikon liturgique du monastère du Christ Philanthrope (ms. Panaghia Kamariotissa 29)” [Commemorations of the Komnenoi in the liturgical typikon of the Monastery of Christ Philanthropos (ms. Panaghia Kamariotissa 29)]. Revue des études byzantines (na jeziku: French). 63: 41—69. doi:10.3406/rebyz.2005.2305.
- Šablon:Η Γενεαλογία των Κομνηνών
