Markov protokol

Markov protokol je naziv za efemerni sporazum, zaključen 13. aprila 1923. godine, između Narodne radikalne stranke i Federalističkog bloka (HRSS, SLjS, JMO).

Pozadina

Veliki uspeh HRSS na izborima 1923. godine izazvao je oduševljenje među federalistima. Aprila 1923. godine između HRSS, SLS i JMO vode se pregovori o zajedničkom političkom istupu protiv vladinog centralizma, za demokratsko rešenje nacionalnog pitanja i problema o reorganizaciji države. Federalistički blok imao je gotovo 700.000 glasača. Sporazum između ovih stranaka predstavljao je politički događaj od prvorazrednog značaja. Tu se nije radilo o separatizmu, već o anticentralizmu; federalistički blok dakle nije zastupao cepanje države već njenu reorganizaciju. Radikali su oštro napadali federalistički blok koji je ugrozio homogenu Pašićevu vladu. Dolazi i do fizičkih napada, odnosno sukoba između ORJUNE i HANAO. Međutim, vlada Pašić-Pribićević mora da popušta. Na to su je naterali izborni rezultati iz 1923. godine koji su pokazali da bi u budućoj Narodnoj skupštini njeni poslanici mogli ostati u manjini. Radikali su izlaz iz ove situacije našli u privremenom sporazumu.

Sklapanje sporazuma

Pašić je početkom aprila 1923. godine uputio u Zagreb tadašnjeg ministra Đivu Sulila sa zadatkom da sklopi sporazum sa HRSS, odnosno sa Stjepanom Radićem. Pašić je bio spreman da HRSS ponudi 6 ministarskih mesta u novoj vladi, SLS (Anton Korošec) dva, a JMO (Mehmed Spaho) jedno. Potom je HRSS uputila u Beograd Vlatka Mačeka koji je pregovarao sa Ljubom Jovanovićem. Rezultat tih pregovora je bio taj da je Radikalna stranka poslala predsednika radikalskog poslaničkog kluba, Marka Đuričića, i poslanika popa Voju Janjića, u Zagreb. Razgovori između federalističkog bloka i Radikala u Zagrebu završeni su sporazumom koji je predviđao: 1) da HRSS ne napušta svoju dotadašnju politiku apstinencije Narodne skupštine. 2) u Narodnu skupštinu ući će predstavnici SLS i JMO. 3) vlada neće sprovoditi one odredbe Vidovdanskog ustava koje se odnose na podelu zemlje na oblasti.

O sporazumu je sastavljen poseban zapisnik kojemu je prilikom potpisivanja delegata sam Radić da naziv „Markov protokol“ jer je prvi potpisnik bio najstariji među njima, Marko Đuričić.

Nakon sporazuma

Međutim, Radikali nisu želeli da sasvim raskinu sa svojim ranijim saradnicima iz Demokratske stranke, odnosno grupe okupljene oko Svetozara Pribićevića. Po povratku u Beograd, Voja Janjić je otišao kod Pribićevića na razgovor čime je, navodno, čitava politika zasnovana na Markovom protokolu bila ugrožena. Stjepan Radić je na to burno reagovao. Sutradan je u zagrebačkom predgrađu Borongaj održao govor na kome je odbacio Markov protokol. Tražio je suverenitet za Hrvatsku, ali on srpskog naroda, ne od kralja. Time je pokazao da ne priznaje dinastiju Karađorđevića, a samim tim ni osnovna načela Kraljevine SHS. Radikali su oštro napali Radića optužujući ga za jednostrano kidanje Markovog protokola.

Izvori

• Ferdo Čulinović, Jugoslavija između dva rata, prva knjiga, JAZU, Zagreb, 1961