Materinsko udruženje
Ugledni beogradski ženski lekar Jovan Jovanović, izneo je 4. decembra 1906. godine u jednom krugu beogradskih gospođa svoju ideju o osnivanju za osnivanje jednog privatnog društva, koje bi se bavilo fizičkom i moralnom zaštitom odojčadi i male dece.[1] Prvi sastanak osnivača Materinskog udruženja otvorila je cenjena socijalna radnica Sara Karamarković i tom prilikom istakla humanu i nacionalnu dužnost žena da pomognu nejakoj deci.[1] Sara Karamarković bila je i prva predsednica udruženja, a Draga Ljočić prva potpredsednica. Osim njih ovom osnivačkom sastanku prisustvovale su i Jelena Riznić, Jela Stokić, Mileva Barlovac,Mileva Dževairović, Mila Jovanović, Naca Stefanović, Sofija Lj.Ivanović, Smilja B. Ristić i Hristina Jovanović.[2]
Prvi dom Materinkog udruženja otvoren je 15. januara 1907. godine u Studeničkoj ulici broj 34 u Beogradu. Nedugo potom dom je preseljen u Resavsku ulicu broj 90, u zgradu koju je mitropolit ustupio pod kiriju udruženju. Ovaj dom će već te godine imati 42 deteta, iako je bio spreman za dosta manji broj. U javnosti je ovo udruženje glasno kritikovano, sa obrazloženjem da se tako širi nemoral, pošto su većina štićenica i štićenika bila vanbračna deca. Zahvaljujući velikom ugledu koji je Draga Ljočić uživala,ona je uspela da se izbori i dobije zgradu gde su nezbrinuta deca smeštana,takođe se izborila da Udruženje dobije izvesnu materijalnu podršku od Beogradske opštine. Odnos javnosti se prema ovom udruženju i njihovimštićenicima promenio kada je pokroviteljica društva postala princeza Jelena Karađorđević, ćerka kralja Petra I.[2] Pored pomoći opštine,društvo je dobijalo i stalnu godišnju pomoć od Sanitetskog odeljenja Ministarstva unutrašnjih dela. Rad društva je pomagalo i Srpsko društvo Crvenog krsta, kao i brojni pojedinci, naročito beogradski trgovci. Na žalost, rad društva je bio ograničen samo na Beograd, pa se u unutrašnjosti malo ko brinuo za nezbrinutu i napuštenu decu.[2]
Posle Prvog svetskog rata uprava ovog društva uspela je da sagradi vlastiti dom na uglu ulica Kralja Milutina i Vojvode Milenka u Beogradu. Zidanje su omogućili kraljevska porodica, zatim i opština grada Beograda, kao i mnogi dobrotvori i prijatelji društva. Novi dom je svečano osvećen i otvoren 4. decembra 1925. godine.[1] Da bi se omogućilo otplaćivanje duga Hipotekarnoj banci, društvo je drugi sprat ovog doma izdalo pod kiriju Državnoj zubnoj poliklinici. Kasnije je nađena mogućnost, uz pomoć države i beogradske opštine, da se i taj deo zgrade adaptira za potrebe udruženja i samim tim broj dece i majki, koje je dom mogao da primi, se znatno povećao. Dom je zidan tako da odgovara zahtevima moderne higijene i da zadovolji sve potrebe štićenika. To se jako brzo odrazilo na smanjenu smrtnost dece, koja je 1925. godine iznosila 30%, dok je 1930. godine bila 5%.[1]
U administrativnom pogedu Dom je bio autonomna ustanova, uprava Materinskog udruženja je na saradnju pozvala i Ministarstvo socijalne politike i narodnog zdravlja, kao i Opštinu grada Beograda. Na taj način formiran je Izvršni odbor koji upravlja Domom preko upravnika. Članove Izvršnog odbora birali su uprava Materinskog udruženja od svojih članica, Ministarstvo socijalne politike i narodnog zdravlja i Opština grada Beograda. Predsednica Materinsog udruženja je ujedno i predsednica Izvršnog odbora.[1]
Deca koja se primaju u Dom
urediKriterijumi za primanje dece su jako storgi, pre svega što je sama ustanova bila ograničenih mogućnosti, tako da je Dom bio opcija samo za zaista ugroženu decu i majke. Odojčad bez majke mogla su biti primljena samo u sledećim slučajevima[1]:
- Nahodčad
- novorođenčad i odojčad u prvim mesecima, kojima je umrla majka, a nemaju nikoga da ih neguje i hrani
- novorođenčad iz tuberkulozne sredine, koja se samo primanjem u Dom mogu sačuvati od infekcije
- odojčad kojima se majka razbolela, a nemaju nikoga da ih neguje i hrani, dok im majka ozdravi
- veštački hranjena odojčad, kod kojih se poremećaj ishrane i varenja mogu savladati ambulantno
- novorođenčad u prvim mesecima, koji zbog slabosti trebaju posebnu negu i stalni lekarski nadzor
- zlostavljana, zapuštena ili iz ma kojih razloga ugrožena, veštački hranjena odojčad
Mala deca najviše do navršetka treće godine života primaju se u dom samo u izuzetnim slučajevima, kada ne postoji nikava druga alternativa.
Uslovi prijema dece sa majkom dojiljom
urediOdojčad sa majkom dojiljom primaju se u sledećim slučajevima[1]:
- ukoliko majka posle izlaska iz porodilišta nema krov nad glavom ni sredstva za izdržavanje sebe i deteta. Cilj ovakvog primanja je da se detetu u prvim mesecima života osigura majčino mleko i veza sa majkom, kako bi se međusobno povezali i dete postalo zdravo i jako
- ako je dojenje ma iz kog razloga otežano, a teškoća se ne može savldati ambulantno
- ako je iz bilo kog razloga ugroženo dojenje, a detetu je još neophodno i može se osigurati samo primanjem majke sa detetom u Dom
Boravak majke sa detetom u Domu bio je višestruko koristan, mnoge majke koje nisu u početku želele dete, u Domu se zbližavaju sa njim i zavole ga, radom u domaćinstvu majke su mogle dosta toga naučiti i vrlo često zaraditi. Takođe, dajući svoje mleko deci koja su bez majke, spasavale su život toj deci i omogućavale da ojačaju i budu zdrava.
Deca koja ne mogu biti primljena u dom
uredi- Dete koje roditelji žele predati u Dom samo radi vlastitog komoditeta, bez ikakve potrebe
- dete koje se može zbrinuti u otvorenoj ili poluotvorenoj zaštiti u vlastitoj ili tuđoj porodici ili obdaništu, ili koje je tamo već dovoljno zbrinuto
- dete čija je majka zdrava i želi da ga se oslobodi iz bilo kog razloga
- dete ili majka sa zaraznom bolešću, takve prirode da bi se ugrozili ostali štićenici
- dete ili majke kojima Dom ne može da pruži odgovarajuće uslove i negu
- kada su mesta u Domu već popunjena
- ni jedna žena, sa ili bez deteta, ne može se primiti u Dom samo da bi bila dojilja drugoj deci
Odlučivati o tome koje dete i majka će biti primljeno nije bio lak posao, posebno kada su mesta u Domu bila popunjena. Izbor dece de vršio po sledećim principima:
- dete koje je van zavoda u većoj opasnosti, primiće se pre nego ono manje ugroženo
- dete za koje je više verovatno da će primanjem u dom biti obezbeđeno i za dalju budućnost, a ne samo tokom boravka u Domu
- dete čija je indikacija za primnje u Dom dokumentovana ima prednost u odnosu na dete čija nije
- ukoliko su svi uslovi jednaki deca se primaju po redu, kako su i prijavljena za prijem.[1]
Platežna mesta u domu
urediPosle proširenja doma rezervisano je i nekoliko mesta koja su se plaćala, i to iz dva razloga[1].
- Mnoge javne i privatne ustanove želele su da snose bar deo troškva za izdržavanje deteta u Domu kada ga tamo upućuju. Mnogi roditelji, čijem se detetu mogao spasiti život samo primanjem u Dom na izvesno vreme, rado snose sve ili bar deo troškova
- Dom sam nije imao toliko sredstava da bi se u njemu mogao izdržavati puni broj dece.
Dve trećine mesta u Domu bila su besplatna i namenjena najsiromašnijoj deci, dok je jedna trećina bila platežna. Cifra koja se plaćala bila je 30 dinara za jedan dan i ista je cena bila ukoliko bi dete bilo samo, kao i ako je i majka primljena sa njim. Državne i druge institucije plaćale su polovinu za svoje štićenike, ukoliko bi sva besplatna mesta bila popunjena. Sa decom imućnijih roditelja, koji su u mogućnosti isplatiti pun trošak za boravak, ne mogu se popuniti više od jedne trećine svih platežnih mesta. Platežna i besplatna deca nisu se ni po jednom kriterijumu delila u Domu i bila su potpuno jednaka u svim pravima i privilegijama.
Otpuštanje dece iz doma
urediOtuštanje dece iz Doma nije bio ništa lakši posao od njihovog prijema. Preranim otpuštanjem deteta moglo se ugroziti sve do tada postignuto u Domu, a sa druge strane nije bilo pošteo prema ostaloj deci ukoliko bi se neko dete zadržavalo duže, a njegove potrebe se mogu zadovoljiti i van ustanove. Tako su se za otpuštanje dece iz Doma koristili sledeći principi[1]:
- kada prestanu važiti uzroci zbog kojih je dete bilo primljeno
- kada prođe određeno vreme na koje je dete bilo primljeno, što se ustanovljavalo prilikom prijema
- kada se ustanovi da uzroci zbog kojih je dete bili primljeno nisu postojali
- kada se nađu povoljniji uslovi za dete i van ustanove
- kada je onaj koji je dužan da plaća za dete zaostao sa plaćanjem za jedan mesec
- kada se majka ili dete razbole od bolesti, koja se ne može lečiti u samom Domu, a može biti štetna po druge štićenike. U ovakvom slučaju šalju se u odgovrajuću bolnicu.
- kada majka svojim ponašanjem ugrožava rad ili higijenu u ustanovi, ili se protivi pravilniku, odredbama kućnog reda ili naredbama lekara
- u svakom slučaju kada dete napuni tri godine
Majka doilja se otpušta zajedno sa detetom, a dete se neretko moglo zadržati i po otpuštanju majke, ukoliko bi zdravstveni razlozi to nalagali. Decu koja su bez roditelja preuzimaju druge stručne ustanove i brinu se dalje o njima.[1]
Vidi još
urediReference
uredi- ^ a b v g d đ e ž z i j Ur.S. Sretenović, B. Nedeljković (1940). Almanah humanih društava. Beograd. str. 96—103.
- ^ a b v Milanović, Jasmina (2017). Materinsko udruženje i Srpska majka u borbi za zdravstvenu zaštitu žena i dece, u 800 godina srpske medicine. Beograd: Četvrti Sokolski zbornik. str. 450—455.
Literatura
uredi- Ur.S. Sretenović, B. Nedeljković, Almanah humanih društava, Beograd 1940.
- J. Milanović, Materinsko udruženje i Srpska majka u borbi za zdravstvenu zaštitu žena i dece, u 800 godina srpske medicine, Četvrti Sokolski zbornik, Beograd, 2017.
- Spomenica proslave dvadesetpetogodišnjice Materinskog udruženja, Beograd,1930.