Википедија

Medvedi (porodica)

(preusmereno sa Медведи)
„Mečka” preusmerava ovde. Za selo u Mađarskoj pogledajte stranicu Mečka (selo).

Medvedi[2] (ijek. medvjedi; lat. Ursidae) su porodica krupnih sisara iz reda zveri. Medvedi žive u različitim staništima, od tropskih do polarnih i od planinskih do ravničarskih. Od staništa zavisi način ishrane medveda, mada je većina vrsta medveda omnivorna. Najveći broj vrsta medveda se hrani korenjem, bobicama, ribom.

Medvedi
Vremenski raspon: 38–0 Ma
kasni Eocen do danas
razni predstavnici porodice Ursidae
Naučna klasifikacija e
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Mammalia
Red: Carnivora
Podred: Caniformia
Kladus: Canoidea
Infrared: Arctoidea
Parvred: Ursida
Natporodica: Ursoidea
Waldheim, 1817
Porodica: Ursidae
Waldheim, 1817
Tipski rod
Ursus
Linnaeus, 1758
Potporodice
Sinonimi
sinonimi porodice:
  • Agriotheriidae (Kretzoi, 1929)
  • Ailuropodidae (Pocock, 1916)
  • Ursida (Heackel, 1895)
  • Ursina (Heackel, 1866)
  • Ursini (Waldheim, 1817)
  • Ursinidae (Gray, 1821)[1]

Od davnina ljudi love medvede koristeći njihovo meso za ishranu i krzno za odeću. Posmatrajući pećinske medvede u potrazi za hranom, ljudi su mogli zaključiti koje vrste biljaka su jestive. Svojim delovanjem čovek neprestano doprinosi smanjenju populacije medveda, ugrožavanjem njihovih staništa. Uprkos zakonu o zaštiti medveda, ljudi i dalje love medvede, zbog hrane, zaštite imanja i stoke, sportskog lova, i tradicionalne medicine.

Ime medved potiče iz staroslovenskog jezika, a značilo bi „onaj koji zna gde je med“. U osnovi imena nalazi se sanskritska reč „veda“, što znači „vid, znanje“.

Morfologija uredi

Zajedničke karakteristike svih medveda su krupno telo, prekrivenost gustim krznom, kratak rep, odlično čulo sluha i čulo mirisa , mogućnost da stoje na zadnjim nogama (i hodaju samo na njima na veoma kratkim relacijama), široke šape, i okrugle uši. Boja dlake zavisi od vrste, i varira od potpuno bele, svetle, ili krem, do crno bele, potpuno crne ili mrke. Imaju po pet prstiju na prednjim i zadnjim šapama, koji se završavaju snažnim, dugačkim kandžama, koje ne mogu uvlačiti. Trčeći medvedi postižu brzinu od 50 km/h.

Snažna vilica ima sva obeležja mesoždera: veoma snažni očnjaci, karakteristični sekutići i derači. Imaju 32 – 42 zuba, zavisno od staništa i načina ishrane. Nekim vrstama medveda nedostaju gornji i donji pretkutnjaci, a kod kojih postoje, mali su i nisu u funkciji žvakanja hrane. Površine kutnjaka nešto su ravnije nego kod ostalih zveri što ukazuje da medvedi nisu samo mesožderi. Oni su pravi svaštojedi. Jedu sve: od otpadaka i strvina preko bilja, voća, bobica, meda, do ribe i mesa.

Medvedi imaju veoma razvijeno čulo mirisa. Osete miris na daljini većoj od jednog kilometra. Čulo vida je slabije razvijeno, ali razaznaju boje, što im pomaže pri identifikaciji hrane.

Bez obzira na vrstu, mužjaci su krupniji od ženki, ali što je vrsta medveda krupnija, veća je i razlika između mužjaka i ženki. Mužjak polarnog medveda može biti i dva puta veći od ženke, dok je kod sunčanog medveda razlika između mužjaka i ženke samo u težini. Saznanja o dužini života medveda nisu pouzdana. Pretpostavlja se da žive 25 do 40 godina. Medvedi u divljini žive kraće od onih u zoo-vrtovima.

Poreklo uredi

 
lobanja pećinskog medveda

Medvedi su najmlađa porodica mesoždera. Razvili su se tokom eocena od zajedničkog pretka Miacida, (mesoždera sličnom lasici koji se penje po drveću), pre oko 50 miliona godina. Predak svih današnjih medveda je Ursavus elemensis. Nastao je u Evroaziji pre 18 – 25 miliona godina. Mesožder veličine lisice, lovi po vrhovima drveća, a ishranu upotpunjuje delovima biljaka i insektima. Tokom vremena medvedi su se proširili i na prostore Severne Amerike. Fosilni ostaci ukazuju da su medvedi nekada živeli i u Africi.

Danas je opšteprihvaćeno da postoji osam vrsta iz porodice medveda. Postojala je i deveta – pećinski medved - Ursus spelaeus, koji je izumro krajem poslednjeg ledenog doba pre 10.000 godina. Mrki medved nastanjuje prostore Evrope, Azije i Severne Amerike, beli ili polarni medved živi oko Arktika, američki crni medved u Severnoj Americi, crni medved u Aziji, sunčani medved u jugoistočnoj Aziji, medved naočar u Južnoj Americi, usnati medved u Aziji i velika panda takođe u Aziji.

Ponašanje uredi

 
Sunčev medved
 
Medved u ZOO vrtu u Jagodini

Medvedi uglavnom žive sami, izuzev majke sa svojim mladima kao i ženke i mužjaka u vreme sezone parenja. Oni komuniciraju sa drugim medvedima putem oznaka na stablima i raznih mirisnih znakova. Na taj način označavaju svoje prisustvo. Samo u izuzetnim prilikama, medvedi formiraju privremene grupe i to kada se nađe veća količina hrane na maloj površini. Mrki medvedi sa Aljaske skupljaju se na istoj teritoriji u vreme lova na losose, kada lososi plivaju uz reku za vreme mresta. Skorašnja istraživanja pokazuju da džinovske pande formiraju male grupe, na delu teritorije gde ima hrane u izobilju.

Mužjak i ženka mogu živeti na istoj teritoriji tolerišući se međusobno, istovremeno braneći teritoriju od ostalih medveda istog pola. Mladi mužjak napustivši majku obično odlazi na drugu teritoriju, dok mlada ženka često živi na teritoriji svoje majke.

Ključ opstanka medveda je u pronalaženju dovoljne količine hrane, koja će zadovoljiti energetske zahteve u skladu sa njegovom veličinom. Prolazeći ogromnim prostranstvom u potrazi za hranom, medvedi posebno dobro upamte delove teritorije na kojoj su pronašli obilje hrane.

Medvedi koji žive u regionima sa hladnim zimama, najhladniji period godine provode spavajući, uključujući i mrkog medveda, američkog i azijskog crnog medveda kao i ženke polarnog medveda.

Razmnožavanje uredi

Za većinu medveda parenje je sezonsko. Medvedi koji žive u temperaturnim zonama sa četiri godišnja doba, pare se u proleće posle zimskog sna, dok medvedi iz tropskih regija to čine za vreme suše.

Za vreme sezone parenja mužjak i ženka ostaju zajedno do dve nedelje pareći se nekoliko puta, nakon čega se razdvajaju.

U zavisnosti od vrste, trudnoća traje sedam do devet meseci. Obično ženka okoti jedno do četiri mladunčeta.

Kad se rodi, mladunče medveda je manje od ostalih mladunčadi sisara, u odnosu na veličinu roditelja. Ponekad teže svega jedan procenat težine svoje majke. Na primer, novorođena džinovska panda teži samo 113 g. Po rođenju, mladi su slepi, bez zuba i dlake, i potpuno bespomoćni. Hraneći se majčinim mlekom rastu veoma brzo, i goje se. Nakon tri meseca napuštaju jazbinu sa majkom u potrazi za hranom. Mladunčad prestaju da sisaju nakon šest meseci, ali ostaju uz majku dve do tri godine učeći od nje šta da jedu i gde da nađu hranu. Majke ih štite od odraslih mužjaka, jer ih oni veoma često ubijaju.

Ženke su polno zrele sa četiri do sedam godina starosti, i tada mogu rađati mlade svakih dve do pet godina. Period kada se medved prvi put razmnožava dolazi ranije kada hrane ima u izobilju, a kasnije kada je količina ograničena.

Odnos čoveka i medveda uredi

Medved retko napada čoveka, osim kada se iznenadi i oseti ugroženim.

Kako prepoznati da ste na teritoriji medveda? Potražite
Otiske šapa u prašini, blatu ili snegu.
Otiske medveđih šapa je lako razlikovati od drugih životinja. Široki su 10 do 15 cm, sa pet prstiju i kandži. Prednja šapa je kraća od zadnje. Kad ne bi imao kandže, otisak zadnje šape bi podsećao na otisak bose noge čoveka.
Oznake na stablu - Medvedi se češu o kore stabala, ostavljajući mirise kao znak svoga prisustva. Potražite i paralelne ogrebotine od kandži i do 2m uvis.
Tragove na mestu hranjenja - obično je lišće razgrnuto na široj površini, naročito ako medved traži bukvice. Na mrtvim životinjama uočite ogrebotine od kandži i zubima izvrnutu unutrašnju stranu kože.

Zimski brlog uredi

Mnogi medvedi tokom zime padaju u zimski san (hiberniraju). Zimski san zapravo nije prava hibernacija jer telesna temperatura medveda tokom zimskog sna ostaje visoka i mogu se lako probuditi. Medved provodi zimu u šupljinama stena ili pod korenjem velikih stabala. Brlog obično sadrži ležaj od suve trave, lišća i grančica. Ulaz je obično uzak.

Taksonomija uredi

Familija Ursidae je jedna od devet familija u podredu Caniformia, ili „pasoliki” mesožderi, unutar reda Carnivora. Najbliži živi srodnici medveda su perajari, psi i Musteloidea.[3] Sadašnju porodicu medveda sačinjava osam vrsta u tri podgrupe: Ailuropodinae (monotipska s džinovskom pandom), Tremarctinae (monotipska sa medvedom naočarom) i Ursinae (sadrži šest vrsta podeljenih u jedan do tri roda, zavisno od autoriteta). Analiza jedarskih hromozoma pokazuje da je kariotip šest ursinskih medveda gotovo identičan, pri čemu svaki ima 74 hromozoma, dok džinovska panda ima 42 hromozoma, a medved naočar 52. Ovi manji brojevi se mogu objasniti spajanjem nekih hromozoma i obrasci vezivanja na njima odgovaraju oblicima ursina, ali se razlikuju od procionida, što podržava uvrštavanje ove dve vrste u Ursidae, a ne u Procyonidae, gde su ih bili postavili neke raniji autoriteti.[4]

Evolucija uredi

 
Plithocyon armagnacensis lobanja, člana izumrle potporodice Hemicyoninae iz miocena

Najraniji članovi Ursidae pripadaju izumrloj potfamiliji Amphicynodontinae, uključujući Parictis (kasni eocen do ranog srednjeg miocena, 38–18 miliona godina) i nešto mlađi Allocyon (rani oligocen, 34–30 miliona godina), oba iz Severne Amerike. Ove životinje su izgledale veoma drugačije od današnjih medveda, bile su male i nalik na rakuna u sveukupnom izgledu, sa ishranom verovatno sličnijoj ishrani jazavca. Parictis se ne pojavljuje u Evroaziji i Africi sve do miocena.[5] Nejasno je da li su kasnoeocenski ursidi bili prisutni i u Evroaziji, iako je razmena faune preko Beringovog kopnenog mosta možda bila moguća tokom većeg dela perioda niskog nivoa mora još u kasnom eocenu (pre oko 37 miliona godina) i nastavivši se u ranom oligocenu.[6] Evropski rodovi morfološki su veoma slični sa Allocyon i mnogo mlađem američkom Kolponomos (oko 18 miliona godina).[7] Oni su poznati iz oligocena, uključujući Amphicticeps i Amphicynodon.[6] Postoje različiti morfološki dokazi koji povezuju amficinodontine sa peronošcima, pošto su obe grupe bile poluvodeni sisari slični vidri.[8][9][10] Pored podrške za kladu peronožca-amficinodontina, drugi morfološki i neki molekularni dokazi potvrđuju da su medvedi najbliži živi rođaci peronošcima.[11][12][13][9][14][10]

Klasifikacija uredi

 
Mreža hibridizacije među medvedima

Rodovi Melursus i Helarctos su uključeni u rod Ursus. Postoje brojni hibridi nastali ukrštanjem crnog, smeđeg i polarnog medveda.

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Gray, J. E. (1821). „On the natural arrangement of vertebrose animals”. London Medical Repository. 15 (1): 296—310. 
  2. ^ „Pravilnik o proglašenju i zaštiti strogo zaštićenih i zaštićenih divljih vrsta biljaka, životinja i gljiva - Prilog II Zaštićene vrste koje se nalaze na Dodacima CITES konvencije”. pravno-informacioni-sistem.rs. 
  3. ^ Welsey-Hunt, G. D.; Flynn, J. J. (2005). „Phylogeny of the Carnivora: basal relationships among the Carnivoramorphans, and assessment of the position of ‘Miacoidea’ relative to Carnivora”. Journal of Systematic Palaeontology. 3 (1): 1—28. doi:10.1017/S1477201904001518. 
  4. ^ Servheen, C.; Herrero, S.; Peyton, B. (1999). Bears: Status Survey and Conservation Action Plan (PDF). IUCN. str. 26—30. ISBN 978-2-8317-0462-3. 
  5. ^ Kemp, T.S. (2005). The Origin and Evolution of Mammals . Oxford University Press. str. 260. ISBN 978-0-19-850760-4. 
  6. ^ a b Banyue, Wang; Zhanxiang, Qiu (2005). „Notes on Early Oligocene Ursids (Carnivora, Mammalia) from Saint Jacques, Nei Mongol, China” (PDF). Bulletin of the American Museum of Natural History. 279 (279): 116—124. S2CID 26636569. doi:10.1206/0003-0090(2003)279<0116:C>2.0.CO;2. Arhivirano (PDF) iz originala 2009-03-26. g. 
  7. ^ Tedford, R.H.; Barnes, L.G.; Ray, C.E. (1994). „The early Miocene littoral ursoid carnivoran Kolponomos: Systematics and mode of life” (PDF). Proceedings of the San Diego Society of Natural History. 29: 11—32. Arhivirano iz originala (PDF) 2012-09-22. g. 
  8. ^ Tedford, R.H.; Barnes, L.G.; Ray, C.E. (1994). „The early Miocene littoral ursoid carnivoran Kolponomos: Systematics and mode of life” (PDF). Proceedings of the San Diego Society of Natural History. 29: 11—32. Arhivirano iz originala (PDF) 22. 9. 2012. g. Pristupljeno 24. 7. 2010. 
  9. ^ a b Rybczynski, N.; Dawson, M.R.; Tedford, R.H. (2009). „A semi-aquatic Arctic mammalian carnivore from the Miocene epoch and origin of Pinnipedia”. Nature. 458 (7241): 1021—1024. Bibcode:2009Natur.458.1021R. PMID 19396145. S2CID 4371413. doi:10.1038/nature07985. 
  10. ^ a b Berta, A.; Morgan, C.; Boessenecker, R.W. (2018). „The Origin and Evolutionary Biology of Pinnipeds: Seals, Sea Lions, and Walruses”. Annual Review of Earth and Planetary Sciences. 46: 203—228. Bibcode:2018AREPS..46..203B. S2CID 135439365. doi:10.1146/annurev-earth-082517-010009. 
  11. ^ Hunt, R.M., Jr.; Barnes, L.G. (1994). „Basicranial evidence for ursid affinity of the oldest pinnipeds” (PDF). Proceedings of the San Diego Society of Natural History. 29: 57—67. 
  12. ^ Lento, G.M.; Hickson, R.E.; Chambers, G.K.; Penny, D. (1995). „Use of spectral analysis to test hypotheses on the origin of pinnipeds”. Molecular Biology and Evolution. 12 (1): 28—52. PMID 7877495. doi:10.1093/oxfordjournals.molbev.a040189  . 
  13. ^ Wang, X.; McKenna, M.C.; Dashzeveg, D. (2005). „Amphicticeps and Amphicynodon (Arctoidea, Carnivora) from Hsanda Gol Formation, central Mongolia and phylogeny of basal arctoids with comments on zoogeography.”. American Museum Novitates (3483): 1—58. S2CID 59126616. doi:10.1206/0003-0082(2005)483[0001:AAAACF]2.0.CO;2. hdl:2246/5674. 
  14. ^ Higdon, J.W.; Bininda-Emonds, O.R.; Beck, R.M.; Ferguson, S.H. (2007). „Phylogeny and divergence of the pinnipeds (Carnivora: Mammalia) assessed using a multigene dataset”. BMC Evolutionary Biology. 7: 216. PMC 2245807  . PMID 17996107. doi:10.1186/1471-2148-7-216  . 


Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Medvedi na Vikimedijinoj ostavi.
 
Vikivrste imaju više informacija o članku Medvedi (porodica).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Медведи_(породица)&oldid=27439671”