Meiđi obnova

Meiđi obnova (jap. 明治維新, Meiđi izin), još poznato i kao Meiđi restauracija ili Meiđi revolucija, je kompleks političkih, vojnih i socijalno-ekonomskih reformi u Japanu od 1868. do 1889. godine, koje su pretvorile nazadnu agranu zemlju u jednu od vodećih zemalja na svijetu. Obnova je prelazak sa samurajskog sistema sa šogunom na čelu na neposrednu carsku vlast na čelu sa carem Mucuhitom i njegovom vladom. Politika obnove je značajno uticala na politički sistem, zakonodavstvo, carski dvor, pokrajinsku administraciju, finansije, industriju, diplomatiju, obrazovanje, religiju i druge sfere života običnih Japanaca. Sa Meiđi obnovom počelo je formiranje novovjekovne japanske nacionalne države, kao i japanskog nacionalnog identiteta. Za godine obnove karakteristično je razbijanje japanskog tradicionalnog načina života i ubrzano prihvatanje zapadnjačkog načina života. Zbog toga, obnova se ponekad naziva „Meiđi revolucija“.

Strani uticaj

Japanci su znali da su iza zapadnog sveta kada je američki komodor Metju Peri došao u Japan 1853. godine sa velikim ratnim brodovima opremljenim naoružanjem i tehnologijom koji su daleko prevazilazili onu u Japanu s namerom zaključivanja ugovora koji bi otvorio japanske luke za trgovinu. Figure poput Šimazu Narijakire su izvele zaključak „ako preuzmemo inicijativu, možemo dominirati; ako ne, mi ćemo biti dominantni”, što je dovelo Japan da „širom otvori vrata stranoj tehnologiji”. Posmatrajući odgovor Japana na zapadne sile, kineski general Li Hungdžang je smatrao Japan „glavnom bezbednosnom pretnjom” Kine već 1863. godine, pet godna pre Meiđi obnove.

Vođe Meiđi obnove, kako je ova revolucija postala poznata, delovale su u ime obnavljanja carske vladavine radi ojačavanja Japan protiv pretnje koje su predstavljale kolonijalne sile tog vremena, čime se dolazi do kraja ere poznate kao sakoku (politika spoljnih odnosa, koja je trajala oko 250 godina, kojom se propisuje smrtna kaznu za strance koji ulaze ili japanske državljane koji napuštaju zemlju). Reč „Meiđi” znači „prosvetljena vladavina” i cilj je bio da se kombinuje „savremeni napredak” sa tradicionalnim „istočnim” vrednostima.

Imperijalna restauracija

Osnova Meiđi restauracije bila je Satčo-Čošu alijansa iz 1866. između Saigo Takamorija i Kido Takajošija, vođa reformističkih elemenata u Sacuma domenu i Čošu domenu. Ova dva lidera su podržala cara Komeja (oca cara Meiđija) i bili su okupljeni zajedno posredstvom Sakamoto Rjome u svrhu osporavanja vladavine šogunata Tokugava (bakufua) i vraćanja cara na vlast. Nakon smrti cara Komeja 30. januara 1867, car Meiđi je preuzeo tron 3. februara. Ovaj period je takođe osvedočio japanski prelaz iz feudalnog društva u tržišnu ekonomiju, i ostavio je Japance pod dugotrajnim uticajem moderne epohe.

Slijed događaja

Građanski rat

Glavni članci: Povratak državne vlasti caru, Ukaz o obnovi carske vlasti i Bošin rat

Po povratku državne vlasti šoguna Tokugave Jošinoba caru, u Japanu je došlo do formiranja nove vlasti. Ukaz o obnovi carske vlasti je objavljen 3. januara 1868. Prema tom dokumentu prestao je da postoji šogunat Tokugava, a državna vlast je predata caru i njegovoj vladi. Na sastancima vlade donjeta je odluka o oduzimanju svih činova, titula kao i velikog dijela posjeda svim bivšim šogunima. Protiv ovih odluka bile su pristalice bivših šoguna. Japan je podijeljen na dva tabora i nastupio je građanski rat. Po japanskoj tradiciji 1868. godina je nazvana „Godinom zemaljskog zmaja“, a iz tog razloga građanski rat koji je izbio dobio ime Bošin rat, što u bukvalnom prevodu znači „Rat godine zemaljskog zmaja“.

Krajem januara pristalice šogunata su pokušale da zauzmu Kjoto i tako povrate svoj autoritet u zemlji. Od 27. do 30. januara 1868. u bici kod Tobe i Fusime uslijedio je poraz od malobrojnije, ali modernizovane carske vojske. Posljednja šogunska prijetnja carskom prijestolu je bilo premještanje šogunske vojske na istok u grad Edo, glavno uporište šoguna. Carska vojska koju je predvodio Saigo Takamori je 3. maja 1868. bez borbe uzauzela Edo.

Povratak državne vlasti caru	Proglašenje ukaza o obnovi carske vlasti	Bitka kod Uena u Bošin ratu

Tokom perioda ljeto-jesen borbe su se nastavile na sjeveru Japana protiv Sjeverne alijanse, koja je bila na strani šogunata. Alijansa je poražena u novembru 1868. sa padom zamka Aizu-Vakamacu. Poslije toga, kada se Jošinobu predao, većina Japanaca je priznala carsku vlast, ali jezgro pristalica šogunata, predvođeno klanom Aizu, nastavilo je sa bobrbom. Nakon duge borbe, koja je trajala mjesec dana, klan Aizu je konačno priznao poraz 23. septembra 1868, kada je mnogo mladih samuraja iz reda Bijelog tigra izvršilo samoubistvo. Mjesec dana kasnije grad Edo je preimenovan u Tokio i počeo je Meiđi period.

U završinom fazama rata admiral flote šogunata Enomoto Takeaki je sa ostatkom flote i nekoliko francuskih savjetnika pobjegao na ostrvo Hokaido i tako osnovao republiku Ezo, a sebe proglasio predsjednikom. Trupe samoproglašene republike su se 27. juna 1869. godine predale carskoj vojsci. Sa tim događajem, nakon godinu i po dana borbe carska vlast je potiskla oružani otpor i uspostavila potpuno vlast cara u Japanu.

Vlada

Glavni članci: Zakletva od pet tačaka, Šeitaiso i Daidžekan

Tokom građanskog rata carska vlada je postavila nove političke standarde. U februaru 1868. poručeno je svim stranim predstavnicima u Japanu, da je nova vlada predstavnik legitimne vlasti. Car je postao šef države, a u njegovoj nadležnosti su bili i spoljni poslovi. Zakletvu od pet tačaka je izdao 6. aprila 1868, u kojoj je istakao principe toka obnove. Zakletva je uključivala kolektvino upravljanje, učešće svih društvenih klasa u donošenju odluka, odbacivanje ksenofobije i poštovanje međunarodnog prava, otvorenost Japana prema svijetu radi novih znanja, koja su potrebna za ojačavanje zemlje. Zakletvu su polagali pred japanskim božanstvima svi članovi vlade u prisustvu cara.

Kraj šogunata

Glavni članak: Bakumatsu

Tokugavina vlada je formirana u 17. veku i inicijalno je imala fokus na ponovnom uspostavljanju reda u društvenim, političkim i međunarodnim aferama nakon jednog veka ratovanja. Politička struktura koju je uspostavio Iejasu i koju su ojačala njegova dva naslednika, njegov sin Hidetada (koji je vladao u periodu 1616–23) i unuk Iemicu (1623–51), obavezala je sve daimje na šogunat i ograničila bilo kojeg pojedinačnog daimia da stkne previše zemlje ili moći. Šogunat Tokugava je zvanično okončan 9. novembra 1867. godine, kad je Tokugava Jošinobu, 15. Tokugavski šogun, „stavio svoje prerogative na raspolaganje cara” i podneo ostavku deset dana kasnije. To je efektivno bila „obnova” (Taisei Hōkan) carske vladavine – mada je Jošinobu još uvek imao znatan uticaj i tek je 3. januara, naredne godine, sa ediktom mladog cara, došlo do potpune obnove.

Ubrzo nakon toga u januaru 1868, započeo je Bošin rat (Rat godine zmaja) sa Bitkom kod Toba-Fušime u kojoj su snage Čošua i Sacume porazile bivšu šogunsku armiju. To je prisililo (ili omogućilo) caru da oduzme Jošinobi svu moć, postavljajući scenu za zvaničnu restauraciju. Dana 3. januara 1868. godine car je izdao zvaničnu deklaraciju o obnovi svoje moći:

Japanski car objavljuje suverenima svih stranih zemalja i njihovim subjektima da je odobreno "šogunu" Tokugavi Jošinobi da vrati vladajuću vlast u skladu sa svojim zahtevom. Mi ćemo ubuduće vršiti vrhovnu vlast po svim unutrašnjim i spoljnim poslovima zemlje. Shodno tome, naslov cara mora biti zamenjen za tajkuna, pri sklopanju sporazuma. Mu postavljamo službenike za vođenje spoljnih poslova. Poželjno je da predstavnici ugovornih ovlašćenja poštuju ovu objavu.

— Mucuhito, 3. januar 1868

Svi Tokugavini posedi su bili zaplenjeni i stavljeni pod „carsku kontrolu”, čime su stavljeni pod upravu nove Meiđi vlade. Putem Fuhanken sančiseja, oblasti su podeljene u tri tipa: urbane prefektures (府, fu), seoske prefekture (県, ken) i već postojeće domene.

Godine 1869, daimjoi Tosa, Hizen, Sacuma i Čošu, koji su bili najistrajniji u borbi protiv šogunata, bili su ubeđeni da „vrate svoje domene caru”. Drugi daimioi su bili naknadno isto tako ubeđeni da to učine, čime je po prvi put stvorena centralna vlada u Japanu koja je ostvarivala direktnu moć kroz čitavo „carstvo” (天下).

Neke šogunate snage su pobegle na Hokaido, gde su pokušali da naprave otcepljenjeničku Republiku Ezo; međutim, snage lojalne caru su okončale taj pokušaj u maju 1869. godine sa bitkom kod Hodakote na Hokaidu. Poraz armija bivših šoguna (koje su predvodili Enomoto Takeaki i Hidžikata Tošizo) označio je konačni kraj Tokugava šogunata, s celokupnom obnovom carske moći.

Konačno, do 1872, daimjos, bivši i sadašnji, bili su sazvani pred cara, gde je deklarisano da su svi domeni sad moraju biti vraćeni caru. Oko 280 domena je bilo pretvoreno u 72 prefekture, svaka od kojih pod kontrolom guvernera imenovanog od strane države. Onim daimjoima koji su se mirno pridržavali, dato je prominentno učešće u novoj Meiđi vladi. Kasnije su njihovi dugovi i isplate samurajskih stipendija bili ili teško oporezovani ili pretvoreni u obveznice što je dovelo do velikog gubitka bogatstva među bivšim samurajima.

Vojna reforma

Glavni članci: Meidži period, Vlada Meidži perioda, Veidži ustav i Abolicija hanskog sistema

Meiđi car je objavio u svojoj carskoj zakletvi iz 1868. da će se „znanje tražiti širom sveta, a da će se time ojačati temelji imperijalne vladavine”.

Pod vođstvom Mori Arinorija, grupa prominentnih japanskih intelekturalaca je formirala Meirokušu 1873. godine radi kontinuacije „promovisanja civilizacije i prosvećenja” putem moderne etike i ideja. Međutim, tokom obnove, politička moć je jednostavno prešla sa šogunata Tokugava na oligarhiju koja se sastojala od tih lidera, uglavnom iz Sacuma provincije (Okubo Tošimiči i Saigo Takamori), i Nagoto provincije (Ito Hirobumi, Jamagata Aritomo, i Kido Takajoši). Ovo je odražavalo njihovo uverenje u tradicionalnu praksu imperijalne vladavine, pri čemu je car Japana služio isključivo kao duhovni autoritet nacije, a njegovi ministri su upravljali nacijom u njegovo ime.

Meiđi oligarhija koja je formirala vladu pod upravom cara prvo je uvela mere za konsolidaciju svoje moći usmerene protiv ostataka vlade Edo perioda, šogunata, Daimja, i samurajske klase. Oligarsi su takođe nastojali da se ukinu četvornu podelu društva.

Tokijski Kojšikava arsenal je uspostavljen 1871.

Širom Japana u to vreme, bilo je oko 1,9 miliona samuraja. (Poređenja rad, to je više od deset puta više ljudi nego pripadnika francuske privilegovane klase pre Francuske revolucije 1789. godine. Štaviše, samuraji u Japanu nisu bili samo gospodari, već i njihovi viši držači - ljudi koji su zapravo radili.) Kako je svaki samuraj bio plaćen fiksnom stipendijom, njihovo održavanje je predstavljalo ogromno finansijsko opterećenje, što je verovatno bio razlog koji je podstakao oligarhe na akciju.

Bez obzira na njihove istinske namere, oligarsi su započeli još jedan spor i namerni proces ukidanja samurajske klase. Prvo je 1873. godine bilo najavljeno da će stipendije za samuraje biti oporezovane. Kasnije, 1874. godine, samuraji su dobili mogućnost da svoje stipendije pretvore u državne obveznice. Konačno, 1876. godine ovo pretvaranje je učinjeno obaveznim.

Da bi reformisala vojsku, vlada je pokrenula vojnu regrutaciju na državnom nivou 1873. godine, uslovljavajući da svaki muškarac treba da služi četiri godine u oružanim snagama nakon što napuni 21 godinu života, i da tome trebaju da slede još tri godine u rezervi. Jedna od primarnih razlika između samurajske i seoske klase je bilo pravo nošenja oružja; ova drevna privilegija iznenada je proširena na svakog muškarca u naciji. Štaviše, samurajima više nije bilo dozvoljeno da se kreću po gradu noseći mač ili oružje da bi pokazali svoj status.

To je dovelo do serije nereda izazvanih nezadovoljnim samurajima. Jedan od glavnih nereda bio je onaj koji je vodio Saigo Takamori, Sacumska pobuna, koji se na kraju pretvorio u građanski rat. Ova pobuna je, međutim, brzo suzbijena pomoću novoformirane Carske japanske armije, obučavane u zapadnoj taktici i oružju, iako je jezgro nove armije bila policija Tokija, koja je u velikoj meri bila sačinjena od bivših samuraja. Ovo je poslalo snažnu poruku nezadovoljnim samurajima da je njihovo doba zaista okončano. Bilo je manje kasnijih samurajskih ustanaka, i klasna razlika je svedena na samo ime, kada su se samuraji pridružili novom društvu. Ideal samurajskog vojnog duha živeo je u romantiziranoj formi i često se koristio kao propaganda Japanskog carstv tokom ratova 20. veka.

Međutim, jednako je tačno da je većina samuraja bila zadovoljna, iako je njihov status ukinut. Mnogi su pronašli zaposlenje u vladinoj birokratiji, koja je ličila na elitnu klasu sama po sebi. Samuraji, koji su bili bolje obrazovani od većine stanovništva, postali su nastavnici, proizvođači oružja, vladini zvaničnici i/ili vojni oficiri. Iako je ukinut formalni naziv samuraja, elitistički duh koji je karakterisao samurajsku klasu nastavio je da živi.

Oligarsi su takođe započeli seriju zemljišnih reformi. Konkretno, oni su legitimisali sistem stanarina koji se odvijao tokom perioda Tokugava. Uprkos najboljih napora bakufa da zamrzne četiri klase društva u svom položaju, seljani su počeli da iznajmljuju zemlju drugim zemljoradnicima i da postaju bogati u procesu. Ovo je u velikoj meri narušilo jasno definisan sistem klasa koje je bakufu predviđao, što je nekoj meri dovelo do njihovog konačnog pada.

Japanska vojska, ojačana nacionalnom regrutacijom i infuzijom samurajskog vojnog duha, ohrabrila se da vidi sebe kao rastuću svetsku silu nakon pobeda u Prvom kinesko-japanskom ratu i Rusko-japanskom ratu.

Centralizacija

Pored drastičnih promena društvene strukture Japana, u pokušaju da se stvori snažna centralizovana država koja definiše svoj nacionalni identitet, vlada je uspostavila dominantni nacionalni dijalekt, nazvan "standardnim jezikom" (標準語, hyōjungo), kojim su zamenjeni lokalni i regionalni dijalekti, i koji je bio zasnovana na obrascima tokijih samurajskih klasa. Ovaj dijalekt je na kraju postao norma u oblasti obrazovanja, medija, vlade i biznisa.

Meiđi obnova i posledična modernizacija Japana takođe su uticali na japanski semoidentitet u odnosu na njegove azijske susede, pošto je Japan postao prva azijska država koja se modernizovala prema zapadnom modelu, zamenjujući tradicionalni konfučijanski hijerarhijski poredak, koji je prethodno bio prisutan pod kineskom dominacijom, sa onom zasnovanim na modernosti.

Literatura

• Gordon, Andrew (2003). A Modern History of Japan From Tokugawa Times to the Present. New York: Oxford University Press. str. 61-62. ISBN 9780198027089. 
• Akamatsu, Paul (1972). Meiji 1868: Revolution and Counter-Revolution in Japan. New York: Harper & Row. str. 1247. 
• Beasley, William G. (1972). The Meiji Restoration. Stanford: Stanford University Press. 
• Beasley, William G. (1995). The Rise of Modern Japan: Political, Economic and Social Change Since 1850. New York: St. Martin's Press. 
• Craig, Albert M. (1961). Chōshū in the Meiji Restoration. Cambridge: Harvard University Press. 
• Jansen, Marius B.; Rozman, Gilbert, ur. (1986). Japan in Transition: From Tokugawa to Meiji. Princeton: Princeton University Press. 
• Jansen, Marius B. (2000). The Making of Modern Japan. Cambridge: Harvard University Press. 
• Murphey, Rhoads (1997). East Asia: A New History. New York: Addison Wesley Longman. 
• Satow, Ernest Mason. A Diplomat in Japan. ISBN 978-4-925080-28-6. 
• Wall, Rachel F. (1971). Japan's Century: An Interpretation of Japanese History since the Eighteen-fifties. London: The Historical Association. 
• Breen, John, 'The Imperial Oath of April 1868: ritual, power and politics in Restoration Japan', Monumenta Nipponica,51,4 (1996)
• Francisco Barberan & Rafael Domingo Osle, Codigo civil japones. Estudio preliminar, traduccion y notas (2 ed. Thomsons Aranzadi, 2006).
• Harry D. Harootunian, Toward Restoration (Berkeley: University of California Press, 1970), "Introduction". pp. 1 – 46; on Yoshida: chapter IV "The Culture of Action – Yoshida Shōin". pp. 184 – 219.
• Najita Tetsuo, The Intellectual Foundations of Modern Japanese Politics (Chicago & London: University of Chicago Press), chapter 3: "Restorationism in Late Tokugawa". pp. 43 – 68.
• H. Van Straelen, Yoshida Shōin, Forerunner of the Meiji Restoration: A Biographical Study (Leiden: E. J. Brill, 1952).
• David M. Earl, Emperor and Nation in Japan (Seattle: University of Washington Press, 1972), on Yoshida: "Attitude toward the Emperor/Nation". pp. 161 – 192. Also pp. 82 – 105.
• Marius B Jansen, Sakamoto Ryōma and the Meiji Restoration (New York: Columbia University Press, 1994) especially chapter VIII: "Restoration". pp. 312 – 346.
• W. G. Beasley, The Meiji Restoration (Stanford, California: Stanford University Press, 1972), especially chapter VI: "Dissenting Samurai". pp. 140 – 171.
• Conrad Totman, "From Reformism to Transformism, bakufu Policy 1853–1868", in: T. Najita & V. J. Koshmann, Conflict in Modern Japanese History (New Jersay: Princeton University Press) (1988). pp. 62—80.
• Jansen, Marius B.: The Meiji Restoration, in: Jansen, Marius B. (ed.): The Cambridge history of Japan, Volume 5: The nineteenth century (New York: Cambridge UP) (1989). pp. 308-366.
• Robert W. Strayer, Ways of the World with Sources Vol. 2 (2nd ed.). pp. 950 (2013)

Spoljašnje veze

• Essay on The Meiji Restoration Era, 1868-1889