Википедија

Mentalni poremećaj

Duševna bolest ili mentalni poremećaj,[2] ili psihijatrijski poremećaj, prema savremenoj definiciji, obuhvata različite poremećaje koji se svrstavaju u sledeće grupe: konflikti u razvoju ličnosti (neuroze), poremećaji u organizaciji ličnosti (poremećaji ličnosti ili psihopatije) i psihološke krize izazvane teškoćama u interpersonalnim odnosima.

Mentalni poremećaj
SinonimiPsihijatrijski poremećaj, psihološki poremećaj, mentalna bolest, mentalno oboljenje
Osam žena predstavljaju prominentne mentalne dijagnoze u 19. veku u Salpetrier (Pariz).
SpecijalnostiPsihijatrija
SimptomiAgitacija, anksioznost, depresija, manija, paranoja, psihoza
KomplikacijeKognitivno oštećenje, socijalni problemi, samoubistvo
TipoviAnksiozni poremećaji, poremećaji ishrane, afektivni poremećaji, neurorazvojni poremećaji, poremećaji ličnosti, psihotički poremećaji, poremećaj upotrebe supstanci
UzrociGenitički i faktori životne sredine
LekoviAntidepresanti, antipsihotici, anksiolitici, stabilizatori raspoloženja
Frekvencija18% godišnje (SAD)[1]

Mentalni poremećaj je behavioralni ili mentalni patern koji može da uzrokuje patnju ili ograničenu sposobnost funkcionisanja u životu. Takva svojstva mogu da budu perzistentna, relapsirajuća i remitirajuća, ili se mogu javiti u jednoj epizodi. Mnogi poremećaji su opisani, sa znacima i simptomima koji variraju u širokom opsegu između specifičnih poremećaja.[3][4] Takve poremećaje može da dijagnozira profesionalno osoblje za mentalno zdravlje.

Mentalni poremećaj je štetna disfunkcija evoluciono selekcionisane mentalne funkcije. Tokom evolucije, razvijene su mnogobrojne funkcije čovekovog organizma koje mu omogućavaju opstanak i razmnožavanje. Isto važi i za mentalne funkcije - opažanje treće dimenzije, osećanje straha ili sposobnost uviđanja odnosa. Neke disfunkcije mogu biti nebitne za određene osobe ili grupe (problemi u opažanju boja, niska empatija u zapadnom društvu). Disfunkcija je poremećaj tek kada je procenjena kao štetna. Sa druge strane, nije svako ponašanje koje je procenjeno kao štetno, poremećaj (prosjačenje, skitanje), već to postaje samo ako je povezano sa disfunkcionalnošću neke evoluciono pripremljene mentalne funkcije. Definicija na taj način objedinjuje biološke i socijalne aspekte ovog fenomena.[5]

Uzroci i dijagnoza uredi

Uzroci mentalnih poremećaja obično nisu jasni. Teorije mogu da inkorporiraju nalaze iz niza polja. Mentalni poremećaji se obično definišu putem kombinacije načina na koji se osoba ponaša, oseća, opaža, ili razmišlja.[6] To se može asocirati sa određenim regionima ili funkcijama mozga, često u društvenom kontekstu. Mentalni poremećaj je jedan od aspekata mentalnog zdravlja. Kulturna i religiozna verovanja, kao i društvene norme, treba uzeti u obzir pri uspostavljanju dijagnoze.[7]

Neke grupe naučnika veruju da se sve može objasniti putem biologije, a neki psihološkim argumentima, a ima i još mnogo pokušaja. Svaki od njih je tačan do određene mere.[5]

Genetski faktori uredi

Povrede mozga ili dejstvo otrovnih isparenja dovode do privremenih ili trajnih poremećaja. Utvrđeno je da je funkcionisanje nervnih ćelija, sinapsi i neurotransmitera u vezi sa određenim mentalnim poremećajem, ali nije moguće utvrditi šta je u toj situaciji uzrok, a šta posledica.[5]

Psihički faktori uredi

Istraživanja pokazuju da su mnoge osobe koje boluju od mentalnih poremećaja zapravo bile žrtve nasilja kao deca, teških i ponovljenih trauma. Koliko god ovo kliničarima bilo uverljivo, postavlja se pitanje šta je sa osobama koje nisu ovo proživele, a pate od mentalnih poremećaja. Poslednjih godina, rezultati istraživanja govore da je iskustvo koje najviše vodi do poremećaja zanemarenost. Bez kontakta, kada im se niko ne obraća i ne uvažava ih, deca ne mogu da razviju adekvatno nijednu psihičku funkciju.[5]

Socijalni faktori uredi

Iskustva iz različitih zemalja govore o tome da više ljudi biva primljeno u psihijatrijske bolnice u razdobljima velikih ekonomskih kriza. Postoje specifičnosti i zastupljenosti, ili čak tipovi mentalnih poremećaja u određenim kulturama, između gradske i seoske sredine, među osobama različitih rasa i rodova. Ni ovi podaci, doduše, ne daju odgovor na pitanje zašto se mentalni poremećaji javljaju kod određenih pripadnika društva ili neke grupe. [5]

 
Tkanina koju je izvela osoba sa dijagnozom šizofrenije.

Biopsihosocijalni model uredi

Navedena ograničenja pojedinih faktora u objašnjenju porekla mentalnih poremećaja dovela su do uverenja do o uzrocima mentalnih poremećaja treba misliti u okviru tkzv. biopsihosocijalnog modela. Smatra se da je za pojavu mentalnog poremećaja neophodna kombinacija urođene osetljivosti nervnog sistema, loših iskustava kao što su zlostavljanje ili zanemarivanje i društvene sredine koja ne podržava ili ugrožava mentalno zdravlje.[5]

Definicija uredi

Definicija i klasifikacija mentalnih poremećaja su ključna pitanja za istraživače kao i za pružaoce usluga i one koji su dijagnozirani. Da bi se mentalno stanje klasifikovalo kao poremećaj, generalno je neophodno da ono uzrokuje disfunkciju.[8] Većina međunarodnih kliničkih dokumenata koristi termin mentalni „poremećaj”, mada je termin „bolest” isto tako u širokoj upotrebi.

Prema DSM-IV, mentalni poremećaj je psihološki sindrom ili patern koji je asociran sa stresom (npr. putem bolnog simptoma), invalidnošću (oštećenjem u jednoj ili više važnih oblasti funkcionisanja), čime se povećava rizik od smrti, ili uzrokuje znatan gubitak autonomije; međutim time nisu obuhvaćeni normalni responsi kao što je žalost od gubitka voljene osobe, a takođe su isključena devijantna ponašanja zbog političkih, religioznih, ili društvenih razloga koje ne nastaje usled disfunkcije pojedinca.[9][10]

DSM-IV prethodi definiciji sa ograničenjima, navodeći da, kao što je slučaj sa mnogim medicinskim izrazima, mentalnom poremećaju „nedostaje konzistentna operaciona definicija koja pokriva sve situacije”, napominjući da se različiti nivoi apstrakcije mogu koristiti za medicinske definicije, uključujući patologiju, simptomologiju, odstupanje od normalnog opsega, ili etiologiju, i da isto važi za mentalne poremećaje, tako da je ponekad jedan tip definicije podesan, a ponekad neki drugi, u zavisnosti od situacije.[11]

Godine 2013, Američka psihijatrijska asocijacija (APA) je redefinisala mentalne poremećaje u DSM-5 kao „sindrom koji je okarakterisan klinički značajnim poremećajem u kogniciji pojedinca, regulaciji emocija ili ponašanju koje odražava disfunkciju psiholoških, bioloških ili razvojnih procesa koji podrazumevaju mentalno funkcionisanje.”[12]

Klasifikacije uredi

Glavni članak: Klasifikacija mentalnih poremećaja

Trenutno postoje dva široko prihvaćena sistema klasifikacije mentalnih bolesti:

Oba spiska navode kategorije poremećaja i pružaju standardne kriterijume za dijagnozu. Njihovi kodovi su namerno konvergirani u nedavnim izdanjima tako da su priručnici generalno u znatnoj meri uporedivi, iako i dalje postoje značajne razlike. Niz drugih klasifikacionih šema je u upotrebi u nezapadnim kulturama, na primer Kineska klasifikacija mentalnih poremećaja, i druge priručnike koriste oni koji imaju alternativna teorijska uverenja, na primer Psihodinamički dijagnostički priručnik. Generalno, mentalni poremećaji se klasifikuju zasebno od neuroloških poremećaja, poteškoća u učenju ili mentalne zaostalosti.

 
Ženski borac za mentalno zdravlje, 2013.

Za razliku od DSM i ICD, neki pristupi nisu bazirani na identifikaciji distinktnih kategorija poremećaja koristeći dihotomne simptomske profile namenjene razdvajanju abnormalnog od normalnog. Postoji znatna naučna debata o relativnim zaslugama kategoričkih naspram nekategoričnih (ili hibridnih) šema, takođe poznatih kao kontinuarni ili dimenzioni modeli. Spektralni pristup može da inkorporira elemente obe grupe.

U naučnoj i akademskoj literaturi o definiciji ili klasifikaciji mentalnog poremećaja, jedan ekstrem navodi da je to u potpunosti pitanje vrednosnih presuda (uključujući to šta je normalno) dok drugi predlažu da to jeste ili da može da bude potpuno objektivno i naučno (uključujući reference na statstičke norme).[13] Uobičajeno hibridno gledište smatra da je koncept mentalnog poremećaja objektivan čak i ako je samo „nejasni prototip” koji nikad neće moći da bude precizno definisan, ili obratno, da koncept uvek podrazumeva mešavinu naučnih činjenica i subjektivnih vrednosti.[14] Mada se dijagnostičke kategorije nazivaju „poremećajima”, one su predstavljene kao medicinske bolesti, iako se ne potvrđuju na isti način kao i većina medicinskih dijagnoza. Sami neurolozi napomilju da bi klasifikacija bila pouzdana i validna kad bi bila bazirana na neurobiološkim svojstvima umesto kliničkih intervjua, dok drugi ukazuju na to da se različite ideološke i praktične perspektive moraju bolje integrisati.[15][16]

DSM i ICD pristupi ostaju podložni napadima zbog implicitnog uzročnog modela[17] i zbog toga što neki istraživači smatraju da je bolje da se usredsredi pažnja na osnovne moždane razlike koje mogu da prethode simptomima tokom dugog niza godina.[18]

Poremećaji uredi

Vidi još: Spisak mentalnih poremećaja po definicijama DSM i ICD

Postoji mnoštvo različitih kategorija mentalnih bolesti, i mnogi različiti aspekti ljudskog ponašanja i ličnosti koji mogu postati poremećeni.[19][20][21][22] Najnovije psihijatrijske klasifikacije navode preko 400 različitih poremećaja, a stalno se pojavljuju i novi.[5]

 
Nemački filozof, Fridrih Niče, je u kasnim godinama svog života bolovao od psihoze,

Psihotički poremećaji su najteži oblik mentalnih poremećaja koje odlikuje gubitak sposobnosti da se tačno opaža stvarnost. Osoba može da halucinira, da "čuje" glasove koji od nje nešto zahtevaju, rugaju joj se ili naređuju, da bude patološki ljubomorna i vidi tragove prevare tamo gde ih nema. Osim toga, moguće je i da oseti neograničenu energičnost, snagu, veselje, ali i nisko samopoštovanje i krivicu, loš kvalitet sna, iscrpljenost i bezvoljnost. Psihotički poremećaji se mogu javiti jednom ili nekoliko puta u životu, ali mogu trajati i čitav život. Oni dovode do propadanja kognitivnih sposobnosti. Standardni medicinski i psihološki pokušaji da se ovim osobama pomogne zasad daju ograničene rezultate.[5]

Poremećaji ličnosti se odnose na disfunkcije strukture ličnosti i psihičkog razvoja još u ranom detinjstvu. Ove osobe ne mogu dobro da obuzdaju svoja osećanja, često povređuju sebe ili druge i u isto vreme nekoga vole i mrze. Neki od poremećaja ličnosti odlikuju se gotovo potpunim odsustvom saosećanja i savesnosti, pa mogu da zlostavljaju ili ubiju nekoga. One nemaju problem sa opažanjem stvarnosti, ali im je teško pomoći, zato što mnogi od njih misle da nemaju problem, pa očekuju da se drugi menjaju za njih, umesto da rade na sebi. Iako njihovo ponašanje može naići na osudu ili kritiku, ono što ometa njihovu samokontrolu i socijalno prilagođavanje jesu psihičke teškoće.[5] Iako se odvojeno tretiraju od strane nekih, najčešće korišćene kategorijalne šeme uključuju ih kao mentalne poremećaje, mada na zasebnoj „osi II” u slučaju priručnika DSM-IV. Brojni različiti poremećaji ličnosti su navedeni, uključuju one koji se ponekad klasifikuju kao „ekscentrični”, kao što su paranoidni, shizoidni i shizotipni poremećaji ličnosti; tipovi koji su opisani kao „dramatični” ili „emocionalni”, kao što su antisocijalni, granični, izveštačeni ili narcisoidni poremećaji ličnosti; i oni se ponekad klasifikuju kao vezani za strah, kao što je anksiozno-izbegavajući, zavisni, ili obsesivno-kompulsivni poremećaji ličnosti. Generalno se poremećaji ličnosti definišu kao pojavni u detinjstvu, ili bar tokom adolescencije ili ranog odraslog doba. ICD takođe ima kategoriju za trajne promene ličnosti nakon katastrofalnog iskustva ili psihijatrijske bolesti. Ako nesposobnost adekvatnog prilagođavanja životnim okolnostima počne u roku od tri meseca od određenog događaja ili situacije, a završi se u roku od šest meseci nakon što se stresor zaustavljen ili eliminisan, to se može umesto toga klasifikovati kao poremećaj prilagođavanja. Postoji tendencija pojave konsenzusa da takozvani „poremećaji ličnosti”, kao što su generalno osobine ličnosti, zapravo uključuje mešavinu akutnih disfunkcionalnih ponašanja koja se mogu rešiti u kratkim periodima, i maladaptivnih svojstava temperamenta koja su trajnija.[23] Štaviše, postoje i nekategorične šeme koje ocenjuju sve osobe preko profila različitih dimenzija ličnosti bez na simtomima zasnovanih ograničenja od normalne varijacije ličnosti, na primer kroz šeme zasnovane na dimenzionalnim modelima.[24]

 
Litografija muškarca sa dijagnozom melanholije sa jakom samoubilačkom tendencijom (1892)

Neuroze (anksiozni i afektivni poremećaji) su poremećaji u kojima osoba oseća teskobu zbog sukoba želja i zabrana. Osobe koje pate od neuroza se osećaju uznemireno, uplašeno, izbegavaju određene osobe, predmete, situacije ili aktivnosti. Mada ova stanja ne uključuju probleme sa opažanjem stvarnosti ili duboke poremećaje u strukturi ličnosti, ona ipak mogu da sputaju osobu da vodi normalan život. Osobe koje žive sa neurozom osećaju se kao da nose problem u sebi, a često su žrtve jakog sukoba između onog što žele i onog što im je zabranjeno. One misle da nisu dovoljno dobre i da moraju da se menjaju, pa zato obično žele da razgovaraju o svojim problemima.[5]

Drugi afektivni procesi (emocije/raspoloženja) takođe mogu biti poremećeni. Afektivni poremećaj obuhvata neobično intenzivnu ili uzržanu tugu, melanholiju, ili očaj je poznat kao klinička depresija (takođe poznat kao unipolarna depresija). Blaža ali još uvek dugotrajna depresija može da bude dijagnozirana kao distimija. Bipolarni poremećaj (takođe poznat kao manična depresija) obuhvata abnormalno „visoko” ili pritisnuto stanje raspoloženja, poznato kao manija ili hipomanija, pri čemu dolazi do naizmeničnih normalnih i depresivnih raspoloženja. Mera u kojoj unipolarni i bipolarni fenomeni raspoloženja predstavljaju različite kategorije poremećaja ili se mešaju i spajaju duž dimenzije ili spektra raspoloženja, predmet je nekih naučnih debata.[25]

Poremećaji zavisnosti jesu oni poremećaji do kojih su vodili neprilagođene upotrebe nekih supstanci. Pod ovim su se ranije podrazumevali pre svega alkoholizam i narkomanija, ali tu mogu da spadaju i zavisnost od cigareta, kafe ili čokolade. [5]Ljudi koji su neuobičajeno nesposobni da se odupru određenim nagonima ili impulusima koji mogu biti štetni za njih ili druge, mogu se klasifikovati da imaju poremećaj kontrole impulsa, primeri takivh poremećaja su kleptomanija (krađa) ili piromanija (započinjanje požara). Razna zavisna ponašanja, poput kockarske zavisnosti, mogu se klasifikovati kao poremećaj. Opsesivno-kompulzivni poremećaj ponekad može uključivati nesposobnost da se odupre određenim delima, ali se klasifikuje zasebno kao prvenstveno poremećaj anksioznosti.

Upotreba droge (legalna ili nezakonita, uključujući alkohol), kada se nastavi uprkos značajnim problemima vezanim za njegovu upotrebu, može se definisati kao mentalni poremećaj. DSM uključuje takve slučajeve pod zajedničku kategoriju poremećaji upotrebe supstanci, čime su obuhvaćeni zavisnost od supstance i zloupotreba supstance. DSM trenutno ne koristi zajednički termin za zavisnost, a ICD jednostavno koristi termin „štetna upotreba”. Upotreba supstance koja uzrokuje poremećaj može biti posledica obrazaca kompulzivne i repetitivne upotrebe leka što dovodi do tolerancije na njegove efekte i simptoma povlačenja kada se upotreba smanji ili zaustavi. Anksioznost ili strah koji ometaju normalno funkcionisanje se mogu klasifikovati kao anksiozni poremećaji.[20] Obično prepoznate kategorije obuhvataju specifične fobije, generalizovani anksiozni poremećaj, socijalna fobija, panični poremećaj, agorafobija, opsesivno-kompulzivni poremećaj i posttraumatski stresni poremećaj.

Obrasci verovanja, upotrebe jezika i percepcije stvarnosti mogu postati poremećeni (npr., deluzije, poremećaji razmišljanja, halucinacije). Psihotički poremećaji u ovom domenu obuhvataju shizofreniju i deluzioni poremećaj. Shizoafektivni poremećaj je kategorija koja se koristi za osobe koje ispoljavaju aspekte shizofrenije i afektivnih poremećaja. Shizotipija je kategorija koja se koristi za osobe koje manifestuje neke karakteristike vezane za shizofreniju ali ne ispunjavaju granične kriterijume.

 
Poremećaj ishrane anoreksija nervoza. „Osoba A" - slika iz 1866, i 1870. nakon lečenja. Ona je bila jedna od najranijih studiranih slučajeva anoreksije nervoza.

Poremećaji u ishrani obuhvataju disproporcionalnu zabrinutost po pitanju ishrane i telesne težine.[20] Kategorije poremećaja u ovoj oblasti obuhvataju anoreksiju nervozu, bolumiju, bolimiju vežbanja ili poremećaj opsesivnog prejedanja.

Poremećaji spavanja kao što je insomnija obuhvataju disrupciju normalnih obrazaca spavanja, ili osećaj zamora uprkos normalnog režima spavanja.

Seksualne disfunkcije i rodna disforija mogu da budu dijagnozirane, uključujući dispareuniju i ego-distoničnu homoseksualnost. Razni vidovi parafilije se smatraju mentalnim poremećajima (seksualno uzbuđenje prema objektima, situacijama ili pojedincima koji se smatraju abnormalnim ili štetnim za osobu ili druge).

Ovi oblici poremećaja nisu ograničeni samo na osobe koje su u odraslom dobu. Mnoga deca pate od uznemirenosti i mentalnog bola koji, pre ili kasnije, dovede do mentalnog poremećaja. Klinički psihoterapeuti i psiholozi koji rade sa decom prolaze kroz posebne edukacije da bi stekli neophodne veštine kojima mogu da pomognu deci. Uprkos tome, mnoga deca ne dobiju pomoć koja im je potrebna. Situacija sa adolescentima može biti još složenija, s obzirom da je u pitanju krizni period. [5]

Lečenje i prevencija uredi

Osobama koje boluju od mentalnih bolesti se pruža pomoć u psihijatrijskim bolnicama ili u zajednici, dok dijagnoze uspostavljaju psihijatri, psiholozi, i klinički socijalni radnici, koristeći razne metode ali se obično oslanjaju na obzervacije i postavljanje pitanja. Tretmane pružaju razni stručnjaci za mentalno zdravlje. Psihoterapija i psihijatrijski lekovi su dve glavne opcije tretmana. Ostali vidovi tretmana su društvene intervencije, uzajamna podrška, i samopomoć. U malom broju slučajeva se primenjuje prinudni pritvor ili tretman. Pokazano je da programi prevencije mogu da umanje depresiju.[26]

Prve knjige koje ne gledaju na mentalni poremećaj kao na demonski uticaj javljaju se u 16. veku. Sve do tada, osobe sa ovom vrstom problema su se lečile molitvama, postom, dijetama, pijavicama, povraćanjem... Danas se najveći broj osoba leči u okviru medicinskog modela, u čijoj je osnovi biološki model. Tretman je bolnički i ljudi se leče lekovima. Uloga psihologa je mala, više se fokusiraju na asistiranje psihijatrima, nego pomaganju pacijentima.

Od kraja 19. veka se razvija praksa u kojoj se mentalni poremećaji posmatraju kao fenomeni sa psihičkim mehanizmima, uzrocima i smislom. Za njihov tretman se preporučuju razgovori usmereni na njihovo otkrivanje, u čemu psiholozi mnogo više učestvuju.[5]

Psihoterapija uredi

Psihoterapija je zbir teorijskih znanja, određenih postupaka i etičkih načela usmerenih na pomoć osobama sa mentalnim poremećajima putem razgovora. Mada različiti psihoterapijski pristupi podrazumevaju različite postupke vođenja razgovora i uspostavljanja odnosa sa osobama sa mentalnim poremećajima, mnogo toga im je zajedničko:

  • psihoterapeuti se odnose prema svojim klijentima sa poštovanjem, bez osude, vrednovanja i podsmeha
  • njihov prvi zadatak jeste da stvore odnos poverenja u kom će neka, do juče nepoznata osoba, moći da im iznese svoja najintimnija osećanja
  • pažljivo slušaju svoje klijente i pokušavaju da razumeju njihova osećanja i sve ono što zaključe i čuju tretiraju poverljivo
  • ne nameću im svoja očekivanja i vrednosti
  • ne daju im savete u vezi sa životno važnim pitanjima, već im samo pomažu da ta pitanja sagledaju iz svih uglova i sami odluče
  • zadržavaju profesionalni stav

Istraživanja su pokazala da psihoterapija jeste efikasan metod pomoći, posebno za osobe koje pate od anksioznih poremećaja, do nekih poremećaja ličnosti, depresije, poremećaja ishrane i psihosomatskih bolesti. U nekim slučajevima je još bolje kada se ona primenjuje uz radnu terapiju i sa pažljivo odmerenom dozom lekova.[5]

Psihoanaliza uredi

Proizašla je iz Frojdovog rada, ali se kasnije značajno menjala i danas uključuje mnogo različitih škola. Psihoanalitičari se uglavnom bave nesvesnim procesima i njihovim uticajima na ponašanje i svest. Tumačeći svojim klijentima te uticaje, povezujući te događaje sa nekim važnim odnosima iz klijentovog života. Makar u jednoj fazi svake analize, u klijentu se pojavljuju otpori da razume nove uvide ka kojima ga analiza vodi, a koje nije sebi mogao da prizna. Psihoanaliza je dug proces, ali za one koje istraju, pozitivni efekti traju dugo posle završetka tretmana.

Humanističke psihoterapije uredi

Obuhvataju veliku grupu, često raznorodnih, pristupa - od same humanističke psihologije, preko geštalt terapije i transakcione analize. Zajedničko im je to što su nastali kao reakcija na psihoanalizu, pa su usmereni na sadašnjost i na aktuelne probleme klijente, ne rade toliko na rešavanju "starih čvorova" i na otklanjanju simptoma koliko poklanjaju poverenje autentičnim snagama ličnosti i autonomiji klijenta. Njihovi specifični postupci za pomoć podstiču klijente da nastave sa ličnim razvojem.[5]

Kognitivno-biheivioralna terapija uredi

Predstavlja kombinaciju terapija usmerenih na promenu nekonstruktivnih mišljenja i ponašanja. Nastala je kao primena saznanja iz psihologije učenja i kognitivne psihologije. U njoj se naglašavaju ravnopravnost terapeuta i klijenta, usmerenost na konkretne simptome i empatija. Terapeut pokušava da otkrije koja iracionalna uverenja najviše ometaju život klijenta i podržava ga u tome da razmotri koliko ta uverenja zaista imaju smisla. Mnogobrojne studije su pokazale da je ova terapija efikasna u otklanjanju simptoma i široko primenljiva.

Porodična (sistemska) psihoterapija uredi

Oblik terapije koji nije usmeren samo na pojedince. Osnovna ideja ovog pristupa jeste da pojedinac ne može uistinu da napreduje ukoliko ne dođe do napretka u njegovom najbližem okruženju, sa kojim deli bliskost, podršku, ali i sukobe, nerazumevanje i simptome. Zato na terapiju dolaze i roditelji i deca, pokušavajući da promene ne samo svoje ličnosti već i funkcionisanje porodice kao celine.[5]

Psihološko savetovanje uredi

Psihoterapija je najčešće usmerena na rešavanje dugotrajnih problema i poremećaja u funkcionisanju i strukturi ličnosti, a zbog toga često traje dugo. Psihološko savetovanje se primenjuje za rešavanje jednog konkretnog problema, na primer, krizne situacije. Savetovanje uključuje samo jedan susret ili nekoliko susreta i nije usmereno na dubinsku analizu ličnosti ili na temeljne promene. Savetnik teži ka tome da pruži razumevanje i podršku, te da klijentu pomogne da okrepi snage kojima može da reši svoj problem.[5]

Resocijalizacija uredi

Mnoge osobe sa mentalnim poremećajima provode mesece ili čak godine u psihijatrijskim bolnicama. Tamo su obično potpuno pasivne i sa vremenom počinju da zaboravljaju ono što su znale i da gube veštine koje su imale, dok svet izvan institucije brzo razvija i zahteva stalno učenje. Zbog toga je potrebno da im se neposredno nakon izlaska iz bolnice pruži neophodna pomoć i mogućnost da vežbaju potrebne osobine, kako bi mogli da žive što samostalnije. Podrška ove vrste može da se pruži i posle izlaska iz bolnice, u vidu zaštićenog stanovanja, zapošljavanja, gde su korisnici samostalni, ali imaju redovnu podršku terapeuta. Ovi savremeni metodi se u Srbiji retko primenjuju.[5]

Korisnički pokret i udruženja uredi

U poslednje tri decenije, osobe sa mentalnim poremećajima počinju da se organizuju u udruženja korisnika psihijatrijskih službi. Oni zahtevaju da budu uključeni u odlučivanje o svojim tretmanima i životima. Udruženi, oni postaju politička snaga koja pruža podršku, bori se protiv stigmatizacije i zastupa svoje interese. Ovakva angažovanost čini se da pomaže osobama da se osećaju bolje i smanjuje potrebu za bolničkim lečenjem, dok se u javnosti menja odnos prema njihovom položaju, potrebama i pravima.[5]

Stigmatizacija uredi

Tokom istorije, većina stavova prema osobama koje boluju od mentalnih poremećaja je bio negativan. One su tretirane kao opterećenje i smetnja, a često i kao opasnost. Danas ljudi vide takođe samo jednu crtu (mentalni poremećaj) i, zanemarujući ostale, iz nje izvode zaključke. Iz tog razloga se osobe koje boluju od mentalnih poremećaja izoluju iz zajednice i društvo ih smatra manje vrednim. Ova pojava se naziva stigmatizacija. Stigmatizacija je pojava u kojoj se zbog jedne nepoželjne osobine čitava ličnost i sve njene osobine vide kao nepoželjne, pa se njenim nosiocima nameće nepovoljan položaj u zajednici: izdvajanje, izopštavanje, prezrenje i obespravljenost. U prevazilaženju stigmatizacije mogu pomoći različite društvene akcije.[5]

Još veći problem je autostigmatizacija osoba sa mentalnim poremećajima, koje prate samoizolacija, stid, strah, osećanje krivice, manje vrednosti. U takvom slučaju, osoba samu sebe vidi kao nepodesnu, a slabost svog mentalnog zdravlja kao osnov za podsmeh i odbačenost. Istraživanja pokazuju da se baš zbog ovoga, ljudi javljaju stručnim licima mnogo kasnije nakon nastanka problema.

U mnogim zdravstvenim sistemima, uključujući i srpski, lečenje osoba koje pate od mentalnih poremećaja se odvija na zastareo i neefikasan način. Pacijenti borave u ustanovama koje su daleko od grada i izolovane, često budu potpuno zaboravljeni od strane svojih bližnjih. Praksa je pokazala da je najefikasnije sprovoditi tretman koji korisnika ne izoluje iz zajednice - on tako ima viši kvalitet života, a javnost uči da prevaziđe svoju sklonost ka stigmatizaciji, održavajući kontakt sa osobom koja se leči. Ovaj metod se pokazao kao najdelotvorniji za prevazilaženje stigmatizacije.[5]

Najvažnija odlika ljudi koji pomažu osobama koje boluju od nekog mentalnog poremećaja jeste empatičnost, mogućnost da zamisle, sami osete i razumeju osećanja drugih čak i kada ona nisu svesna.[5]

Reference uredi

  1. ^ „Any Mental Illness (AMI) Among U.S. Adults”. National Institute of Mental Health. U.S. Department of Health and Human Services. Arhivirano iz originala 07. 04. 2017. g. Pristupljeno 28. 4. 2017. 
  2. ^ „Mental Disorders”. Medline Plus. U.S. National Library of Medicine. 15. 9. 2014. Arhivirano iz originala 8. 5. 2016. g. Pristupljeno 10. 6. 2016. 
  3. ^ „Mental disorders”. World Health Organisation. oktobar 2014. Arhivirano iz originala 18. 5. 2015. g. Pristupljeno 13. 5. 2015. 
  4. ^ „Mental disorders”. World Health Organization. Arhivirano iz originala 29. 3. 2016. g. Pristupljeno 9. 4. 2016. 
  5. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t Pavlović, Z., Tošković, O., Dimitrijević, A., Jolić Marjanović, Z. (2020). Psihologija - udžbenik za 2. razred gimnazije i 2.i 3.razred područja rada ekonomija, pravo i administracija. Beograd: Eduka.
  6. ^ „Mental disorders”. World Health Organisation. oktobar 2014. Arhivirano iz originala 18. 5. 2015. g. Pristupljeno 13. 5. 2015. 
  7. ^ Association, American Psychiatric. Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders (5th izd.). Arlington: American Psychiatric Publishing. str. 101—5. ISBN 978-0-89042-555-8. 
  8. ^ Stein, Dan J. (decembar 2013). „What is a mental disorder? A perspective from cognitive-affective science”. Canadian Journal of Psychiatry. 58 (12): 656—62. PMID 24331284. Arhivirano iz originala (PDF) 4. 3. 2016. g. 
  9. ^ Stein, Dan J; Phillips, K.A; Bolton, D; Fulford, K.W.M; Sadler, J.Z; Kendler, K.S (novembar 2010). „What is a Mental/Psychiatric Disorder? From DSM-IV to DSM-V”. Psychological Medicine. London: Cambridge University Press. 40 (11): 1759—1765. ISSN 0033-2917. OCLC 01588231. PMC 3101504  . PMID 20624327. doi:10.1017/S0033291709992261. „In DSM-IV, each of the mental disorders is conceptualized as a clinically significant behavioral or psychological syndrome or pattern that occurs in an individual and that is associated with present distress (e.g., a painful symptom) or disability (i.e., impairment in one or more important areas of functioning) or with a significantly increased risk of suffering death, pain, disability, or an important loss of freedom. In addition, this syndrome or pattern must not be merely an expectable and culturally sanctioned response to a particular event, for example, the death of a loved one. Whatever its original cause, it must currently be considered a manifestation of a behavioral, psychological, or biological dysfunction in the individual. Neither deviant behavior (e.g., political, religious, or sexual) nor conflicts that are primarily between the individual and society are mental disorders unless the deviance or conflict is a symptom of a dysfunction in the individual, as described above.” 
  10. ^ Stein, Dan J; Phillips, K.A; Bolton, D; Fulford, K.W.M; Sadler, J.Z; Kendler, K.S (novembar 2010). „What is a Mental/Psychiatric Disorder? From DSM-IV to DSM-V : Table 1 DSM-IV Definition of Mental Disorder”. Psychological Medicine. London: Cambridge University Press. 40 (11): 1759—1765. ISSN 0033-2917. OCLC 01588231. PMC 3101504  . PMID 20624327. doi:10.1017/S0033291709992261. 
  11. ^ Stein, Dan J; Phillips, K.A; Bolton, D; Fulford, K.W.M; Sadler, J.Z; Kendler, K.S (novembar 2010). „What is a Mental/Psychiatric Disorder? From DSM-IV to DSM-V”. Psychological Medicine. London: Cambridge University Press. 40 (11): 1759—1765. ISSN 0033-2917. OCLC 01588231. PMC 3101504  . PMID 20624327. doi:10.1017/S0033291709992261. „... although this manual provides a classification of mental disorders, it must be admitted that no definition adequately specifies precise boundaries for the concept of ‘mental disorder.’ The concept of mental disorder, like many other concepts in medicine and science, lacks a consistent operational definition that covers all situations. All medical conditions are defined on various levels of abstraction—for example, structural pathology (e.g., ulcerative colitis), symptom presentation (e.g., migraine), deviance from a physiological norm (e.g., hypertension), and etiology (e.g., pneumococcal pneumonia). Mental disorders have also been defined by a variety of concepts (e.g., distress, dyscontrol, disadvantage, disability, inflexibility, irrationality, syndromal pattern, etiology, and statistical deviation). Each is a useful indicator for a mental disorder, but none is equivalent to the concept, and different situations call for different definitions.” 
  12. ^ American Psychiatric Association. „Use of the Manual”. Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders  (5th izd.). American Psychiatric Publishing. ISBN 978-0-89042-559-6. doi:10.1176/appi.books.9780890425596.UseofDSM5. Pristupljeno 10. 5. 2017. 
  13. ^ Berrios, German E. (1999). „Classifications in psychiatry: A conceptual history”. Australian and New Zealand Journal of Psychiatry. 33 (2): 145—60. PMID 10336212. doi:10.1046/j.1440-1614.1999.00555.x. 
  14. ^ Perring, C. (2005) Mental Illness Stanford Encyclopedia of Philosophy
  15. ^ Katschnig, Heinz (2010). „Are psychiatrists an endangered species? Observations on internal and external challenges to the profession”. World Psychiatry. 9 (1): 21—8. PMC 2816922  . PMID 20148149. doi:10.1002/j.2051-5545.2010.tb00257.x. 
  16. ^ Kato, Tadafumi (2011). „A renovation of psychiatry is needed”. World Psychiatry. 10 (3): 198—9. PMC 3188773  . PMID 21991278. doi:10.1002/j.2051-5545.2011.tb00056.x. 
  17. ^ Doward, Jamie (11. 5. 2013). „Medicine's big new battleground: does mental illness really exist?”. The Guardian. 
  18. ^ „NIMH » Mental Disorders as Brain Disorders: Thomas Insel at TEDxCaltech”. National Institute of Mental Health. U.S. Department of Health and Human Services. 23. 4. 2013. Arhivirano iz originala 7. 5. 2013. g. 
  19. ^ Gazzaniga, M.S., & Heatherton, T.F. (2006). Psychological Science. New York: W.W. Norton & Company, Inc.
  20. ^ a b v „Mental Health: Types of Mental Illness”. WebMD. 1. 7. 2005. Pristupljeno 29. 9. 2009. 
  21. ^ Office of the Surgeon General; Center for Mental Health Services; National Institute of Mental Health (1999). „The Fundamentals of Mental Health and Mental Illness” (PDF). Mental Health: A Report of the Surgeon General. National Institute of Mental Health. str. 26—50. ISBN 978-0-16-050300-9. 
  22. ^ NIMH (2005) Teacher's Guide: Information about Mental Illness and the Brain Arhivirano 2007-10-12 na sajtu Wayback Machine Curriculum supplement from The NIH Curriculum Supplements Series
  23. ^ Clark, Lee Anna (2007). „Assessment and Diagnosis of Personality Disorder: Perennial Issues and an Emerging Reconceptualization”. Annual Review of Psychology. 58 (1): 227—57. PMID 16903806. doi:10.1146/annurev.psych.57.102904.190200. 
  24. ^ Morey, Leslie C.; Hopwood, Christopher J.; Gunderson, John G.; Skodol, Andrew E.; Shea, M. Tracie; Yen, Shirley; Stout, Robert L.; Zanarini, Mary C.; Grilo, Carlos M.; Sanislow, Charles A.; McGlashan, Thomas H. (2006). „Comparison of alternative models for personality disorders”. Psychological Medicine. 37 (7): 983—94. PMID 17121690. doi:10.1017/S0033291706009482. 
  25. ^ Akiskal, Hagop S.; Benazzi, Franco (2006). „The DSM-IV and ICD-10 categories of recurrent \major] depressive and bipolar II disorders: Evidence that they lie on a dimensional spectrum”. Journal of Affective Disorders. 92 (1): 45—54. PMID 16488021. doi:10.1016/j.jad.2005.12.035. 
  26. ^ „Mental disorders”. World Health Organisation. oktobar 2014. Arhivirano iz originala 18. 5. 2015. g. Pristupljeno 13. 5. 2015. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Klasifikacija


 Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ментални_поремећај&oldid=27552024”