Mesopotamija

Mesopotamija, ponekad nazivana Međurečje (grčki Μεσοποταμία [Mesopotamía], prevod od staropersijskog Miyanrudan — „Zemlja između dve reke“; ili aramejskog naziva Beth-Nahrin — „Kuća dveju reka“), područje je jugozapadne Azije.[1][2][3][4][5] Naučno rečeno, Mesopotamija obuhvata aluvijalnu ravan između reka Tigra i Eufrata, u Iraku i Siriji. Međutim, smatra se da izraz takođe potpuno obuhvata rečne ravnice, kao i okolna nizinska područja čije granice čine Arapsku pustinju na zapadu i jugu, Persijski zaliv prema jugu, te planine Zagros i Kavkaz prema severu. Mesopotamija je jedna od najvažnijih područja u istoriji čovečanstva. Mnoge stare civilizacije su se tu razvile, kao na primer Sumer, Vavilon, Asirija, Akad, itd. Neki od najranijih primera pisanja u svetu su pronađeni u ovoj regiji, a tu su nastali i prvi gradovi. Zbog svega ovoga, Mesopotamija je poznata kao „kolevka civilizacije“. Mesopotamsko područje je u razdoblju od 4000. p. n. e. do 1000. p. n. e. dalo značajnu civilizaciju u kojoj su se izmjenjivali razni narodi: Sumeri, Akađani, Asirci (na severu) i Vavilonci (na jugu). Nalazišta ovih kultura su u današnjoj Siriji i Iraku.[6]

Mapa drevne Mesopotamije s istaknutim narodima i gradovima
Kupoprodajni ugovor iz Šurupaka u protoklinastom pismu, oko 2600. p. n. e.; Luvr, Pariz

Zajednička karakteristika naroda Mesopotamije je uporaba najstarijeg klinastog pisma kojeg su oni i izmislili. Sumeri su prvi tvorci ove visoko razvijene kulture, a Akađani oko 3000. p. n. e., a potom Vavilonci i Asirci nastavljaju i razvijaju sumersku kulturu. U stvari, bez obzira koji se narod menja u vladavini ovim prostorima, kultura ostaje skoro nepromenjena – zato govorimo o jedinstvenoj mesopotamskoj kulturi. U 6. veku p. n. e. Persijanci predvođeni Kirom Velikim osvajaju Vavilon, te se nakon toga na ovom području razvija persijska država, koja utiče na ove prostore i nakon 330. p. n. e. kada ih osvaja Aleksandar Veliki, sve do prodora Arapa i Islama kada ovi prostori postaju deo kalifata.

GeografijaUredi

 
Karta Mesopotamije
 
Poznati svet Mesopotamske, Vavilonske, i Asirke kulture na bazi dokumentarnih izvora

Mesopotamija obuhvata zemlju između reka Eufrata i Tigra, koje izviru iz Jermenske visoravni. Obe reke imaju znatan broj pritoka, i celokupni rečni sistem odvodi vodu iz ogromnog planinskog regiona. Kopneni putevi u Mesopotamiji obično slede Eufrat, pošto su obale Tigra često strme i nepristupačne. Klima regiona je polusušna sa ogromnim pustinjskim prostranstvima na severu na koja se nadovezuje region sa 15000 km² močvara, laguna, blatnih nizija i trstika na jugu. Na ekstremnom jugu, Eufrat i Tigar se sjedinjuju u ulivaju u Persijski zaliv.

Suvo okruženje obuhvata prostranstvo od severnih oblasti sa poljoprivredom zavisnom od kiše, do juga gde je irigaciona poljoprivreda esencijalna. Irigacija je potpomognuta visokim nivoima vode i otapanjem snega sa vrhova severnih Zagroskih planina, i sa Jermenske visoravni, izvora reka Tigra i Eufrata, po kojima je region dobio ime. Korisnost irigacije je zavisna od sposobnosti mobilisanja dovoljne radne snage za konstrukciju i održavanje kanala, i stoga je od najranijeg perioda doprinosila razvoju urbanih naselja i centralizovanih sistema političke vlasti.

Poljoprivreda je širom regiona tokom vekova bila dopunjavana nomadskim stočarstvom, gde nomadi koji žive u šatorima čuvaju ovce i koze (i kasnije kamile) na priobalnim pašnjacima tokom suvih letnjih meseci, i na sezonskim pašnjacima na ivici pustinje tokom vlažne zimske sezone. U oblasti postoji nedostatak kamena za građevinarstvo, dragocenih metala, te je oblast istorijski bila zavisna od trgovine poljoprivrednim proizvodima radi obezbeđivanja tih materijala iz udaljenih regiona. U močvarama na jugu oblasti, postojala je od preistorijskih vremena kompleksna ribarska kultura, koja je bila komplementarni kulturni činilac.

Periodični raspadi kulturnog sistema su se javljali iz brojnih razloga. Potražnja za radnom snagom je s vremena na vreme dovodila do porasta populacije kojim su se prevazilazile granice ekološki održivog kapaciteta, i u periodima klimatske nestabilnosti je dolazilo do kolapsa centralne vlade i opadanja veličine populacije. Alternativno, vojna ranjivost na invaziju od strane marginalnih planinskih plemena ili nomadskih pastoralista je dovodila do perioda trgovinskog kolapsa i zanemarivanja irigacionih sistema. Isto tako, centripetalne tendencije među gradskim državama su imale za posledicu da je uvođenje centralne vlasti nad celokupnim regionom bivalo kratkog veka, dok je lokalizam fragmentisao moć u plemenske ili manje regionalne jedinice.[7] Ovi trendovi su prisutni sve do sadašnjeg Iraka.

RekeUredi

Eufrat (dug 2780 km) i Tigar (dug 1950 km) su najveće reke Mesopotamije. Izviru u planinskim predjelima Jermenije, a ulivaju se u Persijski zaliv. Na svom putu napajaju vodom dve velike doline, bogatog glinastog tla. Zemljoradnici na njima gaje žito, ječam koze i ovce. Van ove plodne zemlje nalazi se stepa i pustinja u kojoj su živjeli nomadski stočari. Mesopotamci su reke Tigar i Eufrat smatrali božanstvima. U Tigar i Eufrat se se ulivale male rečice.

IstorijaUredi

 
Mapa drevne Mesopotamije

Antička Mesopotamija obuhvata period od kasnog 4. milenijuma p. n. e. do uspona Ahemenida u 6. veku p. n. e.[8][9] Taj dugi period se može podeliti na sledeći način:

PraistorijaUredi

Oko ← 9000—8000. Uzgoj žitarica i mahunarki na Levantu – „neolitska revolucija“ – na Bliskom istoku; prva trajna naselja.[10]

Oko ← 5000. grupe koje se bave navodnjavanjem naseljavaju aluvijalnu nizinu u Mesopotamiji. Početak dobivanja i prerade bakra na Bliskom istoku.[11]

Oko ← 4000. u Mesopotamiji se širi gradska kultura: gradnja utvrđenja i hramova od cigle (Erijud, Tel Asmar, Tel Bak). Počinje procvat elamitske civilizacije – keramika ukrašena biljnim i životinjskim elementima ucrtanim u geometrijske oblike. Početak livanja bronze na Bliskom istoku; prva primena pluga.

Sumerski periodUredi

Istorija Mesopotamije je počela u Sumeru. U 3. milenijumu prije nove ere dva naroda (Sumerci i Akađani) su se naselila u Mesopotamiju. Sumerci su živeli na jugu kraj Persijskog zaliva. Govorili su jezikom koji nije sličan ni jednom današnjem jeziku. Oni su otkrili pismo oko 3200. p. n. e. Zemlja im je bila podjeljena na gradove-države kojima je vladao jedan kralj. Oko 2300. p. n. e. njihovi susjedi Akađani su se naselili sjeverno od njih, zauzeli Sumer i stvorili prostrano carstvo. (Akadsko carstvo)

Vavilonski periodUredi

Tokom 2. milenijuma stare ere, Amoriti, a zatim i Aramejci nastanjuju se u Mesopotamiji koja se ponovo podijelila na više kraljevstava. Međutim, u 18. vijeku p. n. e. Hamurabije, kralj Vavilona je osnovao jedinstvenu i stabilnu državu koja se pružala od Persijskog zaliva do grada Mari. Grad Vavilon je postao veoma značajan kulturni i vjerski centar Mesopotamije.

Asirski periodUredi

 
Asirsko carstvo oko 654. p. n. e. za vreme vladavine Asurbanipala

Početkom 1. milenijuma prije nove ere, Asirci, koji su bili nastanjeni na sjeveru Mesopotamije šire svoj uticaj prema jugu. Tada je nastalo veliko Asirsko kraljevstvo.

  • 930—608. p. n. e. semitski Asirci u užasnom ratu pokoravaju Mesopotamiju (glavne gradove: Ašur i Ninivu). Vavilon je osvojen; Siriju i Palestinu s vremena na vreme osvaja Egipat.
  • Oko 900. p. n. e. osnivanje kraljevstva Meroe.
  • Oko 840. p. n. e. uspon države Urartu.
  • 814. p. n. e. prema predaji, Feničani osnivaju Kartagu.
  • Oko 750. p. n. e. Amos, prvi veliki prorok u Kraljevstvu Izrael.
  • 721. p. n. e. Asirci pod kraljem Sargonom II osvajaju Samariju. Asirska vojna premoć traje do ← 705.
  • 671. p. n. e. Asirci pokoravaju Egipat; početak obrade gvožđa.
  • 668—627. p. n. e. pod Asurbanipalom asirsko kraljevstvo doživljava svoje najveće širenje.
  • Oko ← 650. p. n. e. Prvi kovani novac: Lidija (Mala Azija).
  • 612. p. n. e. Medijci i Babilonci razaraju Ninivu; pad Novoasirskog carstva.
 
Semiramidini viseći vrtovi u Vavilonu, umetnička rekonstrukcija holandskog slikara iz 16. veka - Martina Hemskerka.

Novovavilonski periodUredi

 
Strelac u emajliranoj cigli iz Darijeve palate u Suzi, oko 510. p. n. e., Luvr.[12][13]

Persijski periodUredi

Helenistički periodUredi

  • 334. p. n. e. Aleksandar prelazi preko Helesponta s makedonsko-grčkom vojskom. Pobeda nad Persijancima na reci Graniku.
  • 333. p. n. e. Aleksandar pobeđuje persijskog kralja Darija III u bici kod Isa.
  • 330. p. n. e. Poslednji ahemenidski kralj Darije III biva ubijen u begu pred Aleksandrom. Aleksandar kažnjava ubicu, uzima u zaštitu carevu porodicu i proglašava se nasljednikom persijskih vladara. Namerava da Makedonce, Grke i Persijance pretvori u jedan narod.
  • 312./311. p. n. e. Početak seleukidskog doba; prvi neprekidan sastav računanja vremena.
  • 238. p. n. e. Arsak I. otima Partiju od Seleukida. Partsko carstvo će kroz brojne sukobe s Rimljanima i nomadima trajati do 224.
  • 64. p. n. e. Rimski vojskovođa Pompej Veliki osvaja Siriju; kraj Seleukidskog carstva.
 
Partski kralj Arsak I na kovanicama, oko 247—211. p. n. e.
 
Rasprostiranje Partskog carstva

Partski periodUredi

 
Rasprostiranje Sasanidskog carstva u doba Šapura I.

Sasanidski periodUredi

KulturaUredi

MitologijaUredi

 
Marduk i njegov zmaj- otisak sa vavilonskog ratnog pečata

Mesopotamci veruju u nevidljivi natprirodni svet koji upravlja njihovim životom. To „Gore" nastanjuju stotine bogova koji podsećaju na ljude „Dole“: poput njih oni imaju vrline i mane. Međutim, poseduju izuzetnu snagu, veliku lepotu i besmrtnost.[14]

Mesopotamci su rijeke Tigar i Eufrat smatrali božanstvima. Ponekad su se njima obraćali radi donošenja presuda. Optuženi se morao zaroniti u božansku reku; ako potone, znači da je kriv, a ako ispliva, proglašava se nevinim.

Marduk je mesopotamsko vrhovno božanstvo. Krajem 2. milenijuma prije nove ere, on je postao bog svih Mesopotamaca. Svaki vavilonski kralj je na početku svoje vladavine odlazio u hram i stavljao ruku na kipa Marduka. To je bio način da primi svoju moć od boga.

Vavilonski bogovi nisu bili jednaki. Enlil, vrhovni bog je upravljao svima. Njegov brat, Enki-Ea je gospodar voda. On je stvorio ljude i njihov je prijatelj. Enlilova žena, Inana-Ištar je boginja ljubavi i rata. Mnoštvo nižih božanstava prenose Enlilova naređenja „donjem“ svetu. Tako je postojao bog za svaku stvar, svaki zanat i svaku situaciju.

Sve što se desi na zemlji, bilo dobro ili loše, posledica je božije volje. Ljudi proučavaju znake koje im bogovi šalju (na primer snažni pljusak van kišne sezone) da bi saznali šta će im se dogoditi. Posvećuju im takođe hramove, kipove, nakit, hranu, žrtve, molitve i pesme i organizuju proslave u njihovu čast da bi stekli njihovu milost ili umirili njihov gnev.

Ep o GilgamešuUredi

 
Gilgameša prikazan na reljefu

Ep o Gilgamešu je duga pesma napisana na akađanskom jeziku. Opeva podvige ovog polulegendarnog kralja i Govori o hrabrosti, prijateljstvu i potrazi za večitim životom.

'Enkidu, božanska tvorevina Bogovi žele da očitaju lekciju ovom gordom čoveku! Stvaraju mu suparnika, Enkidua. Kada je Gilgameš saznao za njega on odlučuje da mu se suprotstavi. Sukob ostaje bez pobednika i suparnici postaju nerazdvojni prijatelji. Iz prkosa zajedno ulaze u zabranjenu „Kedrovu šumu". Time razljućuju diva Humbabu, čuvara ove šume, i ubijaju ga. Vraćaju se u Uruk ponosni na svoje podvige.

Kazna

Gilgameš odbija udvaranje Ištar, boginje ljubavi. Ovoga puta bogovi odlučuju da ga kazne. Ubijaju Enkidua. Gilgameš, izbezumljen od bola, oplakuje svog prijatelja. Postaje svestan postojanja smrti, koju želi da izbegne.

Da li će Gilgameš postati besmrtan?

Gilgameš polazi na veoma dalek put u potrazi za besmrtnošću. Na dnu opasnog mora on bere biljku koja daje večitu mladost onome ko je pojede. Međutim, na povratku, jedna zmija mu otima čarobnu travu i on zauvek gubi nadu da će postati besmrtan.

Jezik i pismoUredi

 
Ploča sa klinastim pismom
 
Plaketa od Nimridske slonovače na kojoj je prikazan lav koji jede čoveka. Predmet datira iz Neoasirskog perioda, 9. do 7. veka p. n. e.

Najraniji pisani jezik u Mesopotamiji je bio Sumerski, koji je aglutinativni jezički izolat. Pored Sumeriskog, Semitski jezici su bili u govornoj upotrebi u ranoj Mesopotamiji. Subartu,[15] jezik Zagrosa, koji je verovatno srodan sa Huritsko-urartskom jezičkom familijom se zadržao u ličnim imenima, nazivima reka i planina, i u raznim zanatima. Akadski jezik je postao dominantan tokom vremena Akadskog carstva i Asirskih imperija, dok se Sumerski zadržao u administrativnim, religioznim, literarnim i naučnim primenama. Različite varijante Akadskog su korišćene do kraja perioda Novovavilonskog kraljevstva. Staroaramejski jezik, koji je već postao zastupljen u Mesopotamiji, je postao zvanični provincijski administrativni jezik prvo Neoasirskog carstva, i zatim Ahemenidske monarhije: zvanična varijanta se nazivala imperijalnim Aramejskim jezikom. Akadski jezik je zatim zanemaren, mada se zajedno sa Sumerskim još uvek korišten u hramovima tokom više vekova. Poslednji Akadski tekstovi datiraju iz kasnog prvog veka p. n. e.

Rano u mesopotamskoj istoriji (oko sredine 4. milenijuma p. n. e) došlo je do izuma klinastog pisma za Sumerski jezik.[16] Naziv pisma potiče od njegovog izgleda, usled trougaonog tipa stila koji je korišten za utiskivanje znakova u vlažnu glinu. Smatra se da je standardizovana forma svakog od znakova klinastog pisma razvijena od piktograma. Najraniji tekstovi (7 arhaičnih pločica) potiču iz É, hrama posvećenog boginji Inana od Uruka, iz zgrade koju je osoblje na iskopavanju označilo kao hram C.

Poznavanje ranog logografskog sistema klinastog skripta se sticalo višegodišnjim učenjem. Stoga je samo mali broj osoba koje su radile kao pisari mogle da ga koriste. To je tako ostalo sve do vremena široke upotrebe slogovnog pisma tokom Sargonske vlasti kad je znatan deo mesopotamske populacije postao pismen. Masivni arhivi tekstova su otkriveni. Oni se bave arheološkim kontekstom starih Vavilonskih prepisivačkih škola, putem kojih se širila pismenost.

Tokom trećeg milenijuma p. n. e. razvio se veoma intimni kulturni simbiotski odnos između korisnika Sumerskog i Akadskog jezika, koji je obuhvatao široko zastupljenu dvojezičnost.[17] Uticaj Sumerskog na Akadski (i obrnuto) je evidentan u svim oblastima, od leksičkog pozajmljivanja na masovnoj skali, do sintaksne, morfološke, i fonološke konvergencije.[17] To je podstaklo učenjake da smatraju Sumerski i Akadski u trećem milenijumu jezičkim savezom.[17] Akadski je postepeno zamenio Sumerski kao govorni jezik Mesopotamije na prelazu 3. i 2. milenijuma p. n. e. (precizno datiranje je predment debata),[18] mada je Sumerski i dalje korišćen kao sveti, ceremonijalni, literarni, i naučni jezik u Mesopotamiji do 1. veka p. n. e.

ReferenceUredi

  1. ^ Finkelstein, J.J. (1962), „Mesopotamia”, Journal of Near Eastern Studies, 21 (2): 73—92, JSTOR 543884, doi:10.1086/371676 
  2. ^ Foster, Benjamin R.; Polinger Foster, Karen (2009), Civilizations of ancient Iraq, Princeton: Princeton University Press, ISBN 978-0-691-13722-3 
  3. ^ Canard, M. (2011), „al-ḎJazīra, Ḏjazīrat Aḳūr or Iḳlīm Aḳūr”, Ur.: Bearman, P.; Bianquis, Th.; Bosworth, C.E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W.P., Encyclopaedia of Islam, Second Edition, Leiden: Brill Online, OCLC 624382576 
  4. ^ Wilkinson, Tony J. (2000), „Regional approaches to Mesopotamian archaeology: the contribution of archaeological surveys”, Journal of Archaeological Research, 8 (3): 219—267, ISSN 1573-7756, doi:10.1023/A:1009487620969 
  5. ^ Matthews, Roger (2003), The archaeology of Mesopotamia. Theories and approaches, Approaching the past, Milton Square: Routledge, ISBN 978-0-415-25317-8 
  6. ^ Oppenheim, A. Leo (1977) [1964]. Ancient Mesopotamia: Portrait of a dead civilization (Revised edition completed by Erica Reiner izd.). Chicago and London: The University of Chicago Press. 
  7. ^ Thompson, William R. (2004) "Complexity, Diminishing Marginal Returns, and Serial Mesopotamian Fragmentation" (Vol 3, Journal of World Systems Research)
  8. ^ Edzard, Dietz Otto; Geschichte Mesopotamiens. Von den Sumerern bis zu Alexander dem Großen. München: 2004. ISBN 978-3-406-51664-1.
  9. ^ Joannès, Francis; 2001. Dictionnaire de la civilisation mésopotamienne, Robert Laffont.
  10. ^ Milton-Edwards, Beverley (2003). „Iraq, past, present and future: a thoroughly-modern mandate?”. History & Policy. United Kingdom: History & Policy. Архивирано из оригинала на датум 08. 12. 2010. Приступљено 9. 12. 2010. 
  11. ^ Matthews, Roger; 2005. The early prehistory of Mesopotamia – 500,000 to 4,500 BC, Turnhout. 2005. ISBN 978-2-503-50729-3.
  12. ^ Frankfort, Henri, The Art and Architecture of the Ancient Orient, Pelican History of Art, 4th ed 1970, Penguin (now Yale History of Art). ISBN 978-0-14-056107-4.
  13. ^ Benoit, Agnès; 2003. Art et archéologie : les civilisations du Proche-Orient ancien, Manuels de l'Ecole du Louvre.
  14. ^ Hrouda, Barthel and Rene Pfeilschifter; Mesopotamien. Die antiken Kulturen zwischen Euphrat und Tigris. München 2005 (4. Aufl.). 2005. ISBN 978-3-406-46530-7.
  15. ^ Finkelstein, J.J. (1955), "Subartu and Subarian in Old Babylonian Sources", (Journal of Cuneiform Studies Vol 9, No. 1)
  16. ^ Bottéro, Jean; Mésopotamie. L'écriture, la raison et les dieux, Gallimard, coll. Folio Histoire. 1987. ISBN 978-2-07-040308-0.
  17. ^ a b v Deutscher, Guy (2007), Syntactic Change in Akkadian: The Evolution of Sentential Complementation, Oxford University Press US, str. 20—21, ISBN 978-0-19-953222-3 
  18. ^ Woods C. 2006 “Bilingualism, Scribal Learning, and the Death of Sumerian”. In S.L. Sanders (ed) Margins of Writing, Origins of Culture: 91-120 Chicago [1]

LiteraturaUredi

  • Oppenheim, A. Leo (1977) [1964]. Ancient Mesopotamia: Portrait of a dead civilization (Revised edition completed by Erica Reiner izd.). Chicago and London: The University of Chicago Press. 
  • Atlas de la Mésopotamie et du Proche-Orient ancien, Brepols. 1996. ISBN 978-2-503-50046-1.
  • Bottéro, Jean (1995). Mesopotamia: Writing, Reasoning, and the Gods. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-06727-8. 
  • Korn, Wolfgang (2004). Mesopotamien – Wiege der Zivilisation. 6000 Jahre Hochkulturen an Euphrat und Tigris. Stuttgart. ISBN 978-3-8062-1851-0. 
  • Kuhrt, Amélie; 1995. The Ancient Near East: c. 3000-330 B.C. 2 Vols. Routledge: London and New York.
  • Liverani, Mario; 1991. Antico Oriente: storia, società, economia. Editori Laterza: Roma.
  • Pollock, Susan; 1999. Ancient Mesopotamia: the Eden that never was. Cambridge University Press: Cambridge.
  • Postgate, J. Nicholas; 1992. Early Mesopotamia: Society and Economy at the dawn of history. Routledge: London and New York.
  • Roux, Georges; 1964. Ancient Iraq, Penguin Books.
  • Silver, Morris; 2007. Redistribution and Markets in the Economy of Ancient Mesopotamia: Updating Polanyi, Antiguo Oriente 5: 89-112.
  • Snell, Daniel (ed.); 2005. A Companion to the Ancient Near East. Malden, MA : Blackwell Pub, 2005.
  • Van de Mieroop, Marc; 2004. A history of the ancient Near East. ca 3000-323 BC. Oxford: Blackwell Publishing.

Spoljašnje vezeUredi