Википедија

Medijci

(preusmereno sa Међани)

„Međani” preusmerava ovde. Za naselje u Srbiji pogledajte stranicu Međani (Prijepolje).

Međani (Medijci), narod indoevropskog porekla koji je u starom veku naseljavao zapadni deo Iranska visija, Mediju. U 8. i 7. veku p. n. e. bili su pod vlašću Asirije.[1][2][3] Njene vlasti oslobodili su se 605. godine p. n. e. i pod kraljem Kijaksarom osnovali svoju državu. Oko 550. godine p. n. e. pali su pod vlast Persijanaca pod Kirom Velikim.[4]

Međansko carstvo po Herodotu

Plemena uredi

Prema Herodotovim Istorijama, postojalo je šest medijskih plemena.[5] Tih šest plemena živelo je u samoj Mediji, trouglastoj oblasti između Rage, Aspadane i Ekbatane.[6] U današnjem Iranu,[7] to je oblast između Teherana, Isfahana i Hamadana, respektivno. Od medijskih plemena, Magi su boravili u Ragi,[8] savremenom Teheranu.[9] Oni su bili iz svete kaste koja je služila duhovnim potrebama Medijaca.[10] Pleme Paretaceni je živelo u i oko Aspadane, modernog Isfahana,[6][11][12] Arizanti su živeli u Kašanu i oko njega (provincija Isfahan),[6] a pleme Buzae je živelo u i oko buduće medijske prestonice Ekbatane, u blizini modernog Hamadana.[6] Struhati i Budiji su živeli u selima u Medijskom trouglu.[13]

Istorija uredi

Međani, koji su živeli u oblasti antičke Ekbatane, znatno češće se spominju u asirskim izvorima. Oni su se i geografski nalazili bliže Asiriji te su često bili meta asirskih pohoda. Asirski kraljevi razlikovali su dve grupe Međana: unutar i van carstva. Međanski vladar Kijaksar, zajedno sa vavilonskim vladarem, učestvovao je u pohodu na Ninivu. Međutim, koristi od pada Asirije imali su samo Vavilonjani koji su osnovali Novovavilonsko carstvo. Kijaksar se, nakon pljačke asirskih gradova, povukao u svoju zemlju i do 585. godine p. n. e. proširio svoju vlast do istočne Anadolije ulazeći u sukob sa lidijskim vladarom Krezom. Reka Kizil činila je granicu dveju država. I pored nedostatka konkretnih dokaza, veruje se da je Međansko carstvo imalo neku vrstu hegemonije nad persijskom državom. Ovaj stav zasniva se na osnovu dela poznijih antičkih pisaca – Herodota, Ktezije i dr.

Osnivač Persijskog carstva bio je Kir od Persije/Anšana. Kirov cilindar dokaz je da je Kir poticao od loze lokalnih vladara. Antički pisci (Herodot i Ktezije) navode da je Persija bila vazalna međanska država. Ovi navodi nisu potvrđeni arheološkim nalazima. Dalje, antički pisci govore o pobuni koju je Kir, medijski vazal, podigao protiv međanskog kralja Astijaga. Pobuna je završena zarobljavanjem međanskog kralja i prenosom vlasti iz Ektabane u persijski centar. Ektabana je postala prestonica međanske satrapije. Pobedom nad Astijagom, Kir je potpuno preuzeo međanske teritorije. Persija se prostirala od reke Halis do istočnog Irana.

Mitologija uredi

U grčkom mitu o Jasonu i Argonautima, Medeja je ćerka kralja Ejeta iz Kolhide i unuka po ocu boga sunca Helija.[14] Nakon neuspelog braka sa Jasonom dok je bila u Korintu, iz jednog od nekoliko razloga u zavisnosti od verzije,[15] ona se udaje za atinskog kralja Egeja i rađa sina Meda. Nakon što nije uspela da natera Egeja da ubije svog starijeg sina Tezeja, ona i njen sin su pobegli u Arijanu, gde su Međani preuzeli svoje ime po njoj, prema nekoliko grčkih i kasnijih rimskih izveštaja, uključujući Pausanijin Opis Grčke (1. vek).[16] Prema drugim verzijama, kao na primer u Strabonovoj Geographica (1. vek) i Justinovom Epitoma Historiarum Philippicarum (2. ili 3. vek), vratila se kući da sa svojim mužem Jasonom osvaja susedne zemlje, od kojih je jedna dobila ime po njoj; dok jedna druga verzija koju je Diodor sa Sicilije preneo u Bibliotheca Historica (1. vek pre) navodi da se nakon izgnanstva udala za azijskog kralja i rodila Medusa, kome su se veoma divili zbog njegove hrabrosti, po kome su i uzeli ime.[17]

Kultura i društvo uredi

Grčke reference na „Medijce“ ne prave jasnu razliku između „Persijanaca“ i „Medijanaca“; zapravo, za Grka da postne „previše blisko povezan sa iranskom kulturom“ značilo je „da postane medijanizovan, a ne persijanizovan“.[18] Medijansko kraljevstvo je bila kratkotrajna iranska država, pisani i arheološki izvori tog perioda su retki i malo se zna o medijskoj kulturi koja je ipak dala „dubok i trajan doprinos širem svetu iranske kulture“.[19]

Jezik uredi

Glavni članak: Medijski jezik

Medijci su govorili medijskim jezikom, koji je bio staroiranski jezik. Strabonova Geographica (završena u ranom prvom veku) pominje srodnost medijskog sa drugim iranskim jezicima: „Ime Arijana je dalje prošireno na deo Persije i Medije, kao i na Baktrijce i Sogdijce na severu, jer oni govore približno istim jezikom, ali sa malim varijacijama“.[20]

Nije dokazano da je originalni dešifrovani tekst napisan na medijanskom jeziku. Sugeriše se da je slično kasnijoj iranskoj praksi čuvanja arhive pisanih dokumenata u Ahemenidskom Iranu, postojalo i održavanje arhive od strane medijanske vlade u njihovoj prestonici Ekbatani. Postoje primeri „medijske književnosti“ pronađeni u potonjim zapisima. Jedan je, prema Herodotu, da je medijski kralj Deioces, koji se pojavio kao sudija, doneo presudu o razlozima koji su podneti u pisanoj formi. Postoji i Dinonov izveštaj o postojanju „medijskih dvorskih pesnika“.[21] Medijanska književnost je deo „staroiranske književnosti“ (uključujući i hotanosašku, staropersijsku, avestijsku), jer je ova njihova iranska pripadnost eksplicitna i u drevnim tekstovima, kao što je Herodotov izveštaj[22] da su mnogi narodi, uključujući Medijce, bili „univerzalno zvani irancima“.[23]

Reči medijanskog porekla pojavljuju se u raznim drugim iranskim dijalektima, uključujući staropersijski. Karakteristika staropersijskih natpisa je veliki broj reči i imena iz drugih jezika i medijski jezik u tom pogledu zauzima posebno mesto iz istorijskih razloga.[24] Medijanske reči u staropersijskim tekstovima, čije se medijsko poreklo može utvrditi „fonetičkim kriterijumima“,[24] pojavljuju se „češće među kraljevskim titulama i među terminima u kancelarijskim, vojnim i sudskim poslovima“.[24]

Reference uredi

  1. ^ Parpola, Simo (1970). Neo-Assyrian Toponyms. Kevaeler: Butzon & Bercker. str. 230-231. 
  2. ^ Encyclopædia Britannica Online Media (ancient region, Iran)
  3. ^ Kuz'mina, Elena E. (2007), The origin of the Indo-Iranians, J. P. Mallory (ed.), BRILL, str. 303, ISBN 978-90-04-16054-5 
  4. ^ „MEDIA”. Encyclopaedia Iranica (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2017-08-17. 
  5. ^ Herodotus 1.101
  6. ^ a b v g Gershevitch, I. (1985). The Cambridge History of Iran. Cambridge University Press. str. 75. ISBN 978-0-521-20091-2. 
  7. ^ (Diaconus), Leo (2005). The History of Leo the Deacon: Byzantine Military Expansion in the Tenth Century (na jeziku: engleski). Dumbarton Oaks. str. 204. ISBN 9780884023241. 
  8. ^ Boyce, Mary (1982). A History of Zoroastrianism: Volume II: Under the Achaemenians. BRILL. ISBN 978-90-04-06506-2. 
  9. ^ Zumerchik, John; Danver, Steven Laurence (2010). Seas and Waterways of the World: An Encyclopedia of History, Uses, and Issues. ABC-CLIO. ISBN 978-1-85109-711-1. 
  10. ^ Sabourin, Leopold (1973). Priesthood. Brill Archive. GGKEY:ZRNUJJQ6GG2. 
  11. ^ Travels in Luristan and Arabistan. J. Madden and Company. 1845. str. 312. 
  12. ^ Christensen, Peter (1993). The Decline of Iranshahr: Irrigation and Environments in the History of the Middle East, 500 B.C. to A.D. 1500. Museum Tusculanum Press. str. 131. ISBN 978-87-7289-259-7. 
  13. ^ Thomson, James Oliver (1948). History of Ancient Geography. Biblo & Tannen Publishers. str. 292. ISBN 978-0-8196-0143-8. 
  14. ^ Hesiod, 700 BC: Theogony, pp. 993–1002
  15. ^ Ketevan Nadareishvili (2010—2011). „Madea in the Context of East/West Relationships”. 
  16. ^ „PAUSANIAS, DESCRIPTION OF GREECE 2.1-14 - Theoi Classical Texts Library”. 
  17. ^ „DIODORUS SICULUS, LIBRARY OF HISTORY BOOK 4.40-58 - Theoi Classical Texts Library”. 
  18. ^ Young 1997, str. 449
  19. ^ Young 1997, str. 450
  20. ^ Geography, Strab. 15.2.8
  21. ^ Gershevitch 1968, str. 2
  22. ^ Herodotus 7.62
  23. ^ Gershevitch 1968, str. 1
  24. ^ a b v Schmitt 2008, str. 98

Literatura uredi

  • Kurt, Ameli (2012). Stari istok. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. ISBN 978-8617180872. 
  • Boyce, Mary; Grenet, Frantz (1991), Zoroastrianism under Macedonian and Roman rule, BRILL, ISBN 978-90-04-09271-6 
  • Bryce, Trevor (2009), The Routledge Handbook of the Peoples and Places of Ancient Western Asia. From the Early Bronze Age to the Fall of the Persian Empire, Taylor & Francis 
  • Dandamaev, M. A.; Lukonin, V. G.; Kohl, P. L.; Dadson, D. J. (2004), The Culture and Social Institutions of Ancient Iran, Cambridge, UK: Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-61191-6 
  • Dandamayev, M.; Medvedskaya, I. (2006), „Media”, Encyclopaedia Iranica Online Edition, Arhivirano iz originala 2017-08-30. g. 
  • Diakonoff, I. M. (1985), „Media”, Ur.: Ilya Gershevitch, The Cambridge History of Iran, 2, Cambridge, UK: Cambridge University Press, str. 36—148, ISBN 978-0-521-20091-2 
  • Gershevitch, I. (1968), „Old Iranian Literature”, Iranian Studies, Hanbuch Der Orientalistik – Abeteilung – Der Nahe Und Der Mittlere Osten, 1, Brill, str. 1—30, ISBN 978-90-04-00857-1 
  • Henrickson, R. C. (1988), „Baba Jan Teppe”, Encyclopaedia Iranica, 2, Routledge & Kegan Paul, ISBN 978-0-933273-67-2, Arhivirano iz originala 13. 08. 2011. g., Pristupljeno 08. 01. 2023 
  • Levine, Louis D. (1973-01-01), „Geographical Studies in the Neo-Assyrian Zagros: I”, Iran, 11: 1—27, ISSN 0578-6967, JSTOR 4300482, doi:10.2307/4300482 
  • Levine, Louis D. (1974-01-01), „Geographical Studies in the Neo-Assyrian Zagros-II”, Iran, 12: 99—124, ISSN 0578-6967, JSTOR 4300506, doi:10.2307/4300506 
  • Rollinger, Robert (2021). „The Median Dilemma”. Ur.: Jacobs, Bruno; Rollinger, Robert. A Companion to the Achaemenid Persian Empire. John Wiley & Sons. str. 457—473. ISBN 978-1119174288. 
  • Schmitt, Rüdiger (2008), „Old Persian”, Ur.: Woodard, Roger D., The Ancient Languages of Asia and the Americas, Cambridge University Press, str. 76—100, ISBN 978-0-521-68494-1 
  • Soudavar, Abolala (2003), The aura of kings: legitimacy and divine sanction in Iranian kingship, Mazda Publishers, ISBN 978-1-56859-109-4 
  • Stronach, David (1968), „Tepe Nush-i Jan: A Mound in Media”, The Metropolitan Museum of Art Bulletin, New Series, 27 (3): 177—186, ISSN 0026-1521, JSTOR 3258384, doi:10.2307/3258384 
  • Stronach, David (1982), „Archeology ii. Median and Achaemenid”, Ur.: Yarshater, E., Encyclopædia Iranica, 2, Routledge & Kegan Paul, str. 288—296, ISBN 978-0-933273-67-2 
  • Tavernier, Jan (2007), Iranica in the Achaemenid Period (ca. 550-330 B.C.): Linguistic Study of Old Iranian Proper Names and Loanwords, Attested in Non-Iranian Texts, Peeters Publishers, ISBN 978-90-429-1833-7 
  • Van De Mieroop, Marc (2015), A History of the Ancient Near East, ca. 3000-323 BC, Wiley Blackwell 
  • Windfuhr, Gernot L. (1991), „Central dialects”, Ur.: Yarshater, E., Encyclopædia Iranica, str. 242—251, ISBN 978-0-939214-79-2 
  • Young, T. Cuyler Jr. (1988), „The early history of the Medes and the Persians and the Achaemenid empire to the death of Cambyses”, Ur.: Boardman, John; Hammond, N. G. L.; Lewis, D. M.; Ostwald, M., The Cambridge Ancient History, 4, Cambridge University Press, str. 1—52, ISBN 9781139054317, doi:10.1017/CHOL9780521228046.002, Arhivirano iz originala 27. 03. 2012. g., Pristupljeno 08. 01. 2023 
  • Young, T. Cuyler (1997), „Medes”, Ur.: Meyers, Eric M., The Oxford encyclopedia of archaeology in the Near East, 3, Oxford University Press, str. 448—450, ISBN 978-0-19-511217-7 
  • Zadok, Ran (2002), „The Ethno-Linguistic Character of Northwestern Iran and Kurdistan in the Neo-Assyrian Period”, Iran, 40: 89—151, ISSN 0578-6967, JSTOR 4300620, doi:10.2307/4300620 
  • "Mede." Encyclopædia Britannica. 2008. Encyclopædia Britannica Online. 16 January 2008.
  • Gershevitch, Ilya (1985), The Cambridge History of Iran, 2, Cambridge, UK: Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-20091-2 

Spoljašnje veze uredi

 
Medijci na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Медијци&oldid=27553046”