Milan Babić (političar)
Milan Babić (Kukar, 26. februar 1956 — Sheveningen, 5. mart 2006) bio je političar i stomatolog. U raznim periodima od 1991. do 1995. godine bio je predsednik Vlade SAO Krajine i predsednik Vlade Republike Srpske Krajine. Haški tribunal u Hagu ga je optužio za zločine protiv čovečnosti. Babić je 2004. godine postao prvi optuženik tog suda koji je priznao krivicu, posle čega je osuđen na 13 godina zatvora. Pojavio se 2004. godine na suđenju bivšem predsedniku Srbije i Jugoslavije Slobodan Miloševiću kao svedok optužbe. Izvršio je samoubistvo 5. marta 2006. godine, u zatvorskoj ćeliji u Sheveningenu.
| Milan Babić | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Milan Babić na izbornom plakatu | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Lični podaci | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Datum rođenja | 26. februar 1956. | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Mesto rođenja | Kukar, NR Hrvatska, FNR Jugoslavija | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Datum smrti | 5. mart 2006. (50 god.) | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Mesto smrti | Sheveningen, Holandija | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Narodnost | Srbin | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Religija | Pravoslavni hrišćanin | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Profesija | stomatolog | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Politička karijera | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Politička stranka | Srpska demokratska stranka | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Ulazak u politiku uredi
Dr Milan Babić je rođen 26. februara 1956. u selu Kukar kod Vrlike. Diplomirao je 1981. na Stomatološkom fakultetu u Beogradu. 1989. godine, postao je jedan od direktora zdravstvenog centra u Kninu, grada u jugozapadnom delu Hrvatske, poznatom kao Krajina, istorijski većinski naseljene etničkim srpskim stanovništvom. Babić je u politiku ušao 1990, kada se SFR Jugoslavija počela ubrzano raspadati, napuštajući Savez komunista Hrvatske i pridružujući se Srpskoj demokratskoj stranci kao jedan od osnivača 17. februara 1990. u Kninu. Bio je predsednik Odbora SDS-a za Knin i šef izbornog štaba stranke na prvim višestranačkim izborima u Hrvatskoj. SDS je osvojila ubedljivu pobedu u opštinama sa većinskim srpskim stanovništvom, a Babić je izabran za predsednika Skupštine opštine Knin.
U ovo vreme, Srbi su bili konstitutivan narod u SR Hrvatskoj i činili oko 11% ukupnog stanovništva, što kao manjinsko stanovništvo po hrvatskim gradovima, što kao kompaktna većina u pograničnim oblastima nekadašnje Vojne krajine i uz granicu sa Srbijom (istočna Slavonija); kasnije (1992) će se SDS u osnovi po ovim linijama podeliti na radikalnu Babićevu SDS Krajine i umerenu SDS Hrvatske koju je vodio prvobitni osnivač dr Jovan Rašković. Kao i drugde u Jugoslaviji, u Hrvatskoj su pobedu na izborima odneli nacionalisti dr Franje Tuđmana (HDZ) koji su je počeli voditi ka nezavisnosti od SFRJ, čemu se usprotivila srpska nacionalna zajednica, uz političku i vojnu podršku Jugoslovenske narodne armije. Razlozi za ovaj otpor Srba nezavisnosti Hrvatske poticali su kako iz genocida kojem su tokom Drugog svetskog rata bili izloženi u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj čija je ikonografija u vreme sirovog nacionalizma ranih devedesetih često neometano oživljavana širom Hrvatske, tako i u činjenici da je Jugoslavija, osim što je bila okvir za zajednički život južnoslovenskih naroda, omogućavala i srpskom narodu, sticajem istorijskih okolnosti raspršenom širom Balkana, život u jednoj državi uz uvažavanje konstitutivnosti svojih suseda. Krajiški srpski nacionalisti osnovali su Srpski nacionalni savet radi otpora Tuđmanovim potezima; Babić je izabran za predsednika ovog Saveta.
Nezavisnost Krajine uredi
Septembra 1990. organizovan je referendum na kojem su se krajiški Srbi većinom od 99,7% opredelili za „suverenitet i autonomiju“ Srba u Hrvatskoj, i koji je hrvatska vlast proglasila nelegalnim i nevažećim. Babićeva administracija u Kninu je potom 21. decembra 1990. osnovala Srpsku autonomnu oblast (SAO) Krajinu, koja je potom 1. aprila 1991. proglasila otcepljenje od Hrvatske i priključenje Srbiji. (Vlast u Srbiji nikada nije zvanično priznala srpske države na teritoriji Hrvatske i Bosne i Hercegovine.) Većinski srpske opštine u istočnoj Hrvatskoj (Istočna Slavonija, Baranja i zapadni Srem) su objavile priključenje SAO Krajini. Dr Babić je 30. aprila izabran za Predsednika Izvršnog saveta SAO Krajine, a potom ga je Srpska skupština Krajine postavila i za ministra unutrašnjih poslova i ministra odbrane. Babić formira oružane snage, blokira puteve („balvan revolucija“) i tako efektivno prekida veze Dalmacije sa ostatkom Hrvatske. Odmah potom, prvo na Plitvicama a zatim i drugde, izbijaju i oružani sukobi između krajiških Srba i novoosnovanih hrvatskih oružanih snaga, sa desetinama mrtvih na obe strane. Jugoslovenska narodna armija, pod kontrolom tada već nefunkcionišućeg Predsedništva SFRJ (u kojem je Milošević rukovodio sa četiri, a republike koje su težile otcepljenju sa ostala četiri glasa), u početku je pokušavala da stoji između zaraćenih strana ali je vremenom prešla na srpsku stranu.
Optužnica Haškog tribunala opisuje kako je oko avgusta 1991. Babić postao deo „zajedničkog kriminalnog poduhvata“ sa ciljem da trajno i silom odstrani nesrpsko stanovništvo sa teritorije pod svojom upravom i potom ih pripoji novoj državi pod srpskom kontrolom; među drugima optuženima za ovaj poduhvat su i Slobodan Milošević, dr Vojislav Šešelj, čije su paravojne jedinice učestvovale u dejstvima u Hrvatskoj, Milan Martić, takođe predsednik Krajine, te nekoliko oficira JNA uključujući i generala Ratka Mladića, u to vreme komandanta snaga JNA u Hrvatskoj. Prema svedočenju koje je Babić dao u svom predmetu za ratne zločine, tokom leta 1991. tajna policija Srbije pod Miloševićevom kontrolom je „uspostavila paralelnu strukturu državne bezbednosti i policiju Krajine, te jedinice kojima je upravljala Služba državne bezbednosti Srbije“[traži se izvor]. Rasplamsao se i pravi rat u kojem je zauzeta trećina teritorije Hrvatske i, tvrdi se, nesrpsko stanovništvo etnički očišćeno. Najveće borbe vođene su od avgusta do decembra 1991, tokom kojih je oko 80.000 Hrvata i Muslimana napustilo Krajinu, proterano ili ubijeno.[traži se izvor] Još hiljade su ubijene ili deportovane u istočnoj Slavoniji, gde je glavnu ulogu igrala JNA.
Pad uredi
U novembru 1991, specijalni predstavnik generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Sajrus Vens predložio je plan kojim bi Krajina bila demilitarizovana (oružje pohranjeno u skladišta po sistemu „dvostrukog ključa“) i koju bi potom štitile mirovne snage Ujedinjenih nacija („plavi šlemovi“) koje bi bile raspoređene na čitavoj njenoj teritoriji dok bi se vodili politički razgovori a na srpskim područjima inače očuvan status kvo. Babić se snažno usprotivio ovom planu i SAO Krajina je 19. decembra 1991, datuma kada je nemački ministar inostranih poslova Hans-Ditrih Genšer objavio da će Nemačka priznati nezavisnost Hrvatske (vidi i „Danke Dojčland“), preimenovana u Republiku Srpsku Krajinu, kojoj su se u februaru 1992. pridružile i srpske oblasti iz istočne Hrvatske. Babić je od Srpske skupštine Krajine tražio da odbaci Vensov plan, ali neuspešno, jer je plan podržavao Milošević, koga su kasnije zapadne sile proglašavale za „faktora mira i stabilnosti na Balkanu“. Milošević je smatrao da su srpski ciljevi u Hrvatskoj ostvareni i želeo da povuče JNA pred dolazeći rat u Bosni i Hercegovini. Babić je gurnut u stranu, Skupština RSK je član usvojila 16. februara 1992, a onda je 26. februara Milošević Babića i formalno odstranio i zamenio ga Goranom Hadžićem iz istočne Slavonije, koji je generalno viđen za njemu daleko poslušniju figuru. Iako je Babić ostao aktivan u krajiškoj politici kao ministar spoljnih poslova, njegov uticaj bio je veoma slab. Mirovni razgovori koji su vođeni po usvajanju Vensovog plana nisu dali rezultate, a haška optužnica tvrdi kako nesrpskim izbeglicama ne samo da nije dozvoljavan povratak već se uništavanjem njihovih sela, kulturnih i istorijskih znamenja činilo sve kako do njega nikada ne bi došlo. Babić je svedočio kako je ova politika sprovođena preko srpske tajne policije iz Beograda kojom je upravljao Milošević, za kojeg je takođe tvrdio da je u potpunosti upravljao krajiškom administracijom i oružanim snagama; Milošević je ove navode negirao, tvrdeći da ih je Babić izmislio „u strahu“.
Na prvim parlamentarnim i predsedničkim izborima u Republici Srpskoj Krajini 12. decembra 1993, Babić je ubedljivo pobedio protivkandidata Milana Martića, koji je uživao neskrivenu podršku beogradskih vlasti, između ostalog u vidu medijske kampanje. Beograd je odbio da prizna rezultate i novi izbori su održani 23. januara naredne godine, na kojima je Martić izabran za predsednika a Borislav Mikelić za predsednika Vlade.
Jula 1995. Mikelić je smenjen. Izuzetno teška pozicija u kojoj se na leto našla Vojska Republike Srpske, napadana na terenu sa svih strana i izolovana od Srbije, učinila je da Babić bude izabran za predsednika Vlade Republike Srpske Krajine, i bude proglašeno njeno ujedinjenje sa Republikom Srpskom. Babić posle dužeg odbijanja pod jakim pritiskom Beograda (vlasti, opozicije, SPC) prihvata plan Z-4, koji je predviđao široku autonomiju za jedan deo RSK u okviru Hrvatske, kao osnovu za dalje pregovore. Zagreb nije pristao na plan Z-4, računajući sa time da će, pošto je VRS zauzela Žepu i Srebrenicu, međunarodna zajednica odobriti vojnu akciju.
Na poziciji predsednika Vlade Babić je ostao nekoliko nedelja. Dana 4. avgusta 1995, Hrvatska je otpočela Operaciju Oluja. Beograd je u potpunosti ignorisao situaciju (srpska državna televizija dugo nije ni objavila vest o napadu, i u krajnjem vlasti Srbije su se zadovoljile ulaganjem diplomatskih protesta), stigla je naredba za povlačenje i evakuaciju i RSK je pala praktično za nekoliko sati uz otpor koji je potrajao do 7. avgusta. Stotine hiljada Srba, većina stanovništva RSK, izbeglo je ka tadašnjoj SR Jugoslaviji i Republici Srpskoj.
Babić je sa porodicom došao u Beograd uoči „Oluje”. Živeli su u Batajnici gajući živinu na imanju rođaka.[1] Potom su živeli u zemunskom naselju Altina, u Ratarskoj ulici, gde je Babić podigao novu kuću.[2]
Suđenje i samoubistvo uredi
Decembra 2002, Babić se pojavio na suđenju za ratne zločine Slobodanu Miloševiću pred Haškim tribunalom kao svedok optužbe, gde je svedočio da je Milošević bio lično umešan u sukob u Hrvatskoj. 18. novembra 2003, Tribunal je obelodanio i optužnicu protiv samog Babića, tereteći ga za zločine protiv čovečnosti, uključujući i ubistvo stotine Hrvata i drugog nesrpskog stanovništva u više sela u Krajini od 1. avgusta 1991. do 15. februara 1992. godine, i po još četiri tačke optužnice za kršenje zakona i običaja ratovanja. Iako se prvobitno nije izjasnio o optužnici, Babić je prema nagodbi sa tužilaštvom 27. januara 2004. priznao krivicu za zločine protiv čovečnosti nad hrvatskim civilima 1991-92, dok su tužioci zauzvrat odustali od optužbi za kršenje zakona i običaja ratovanja. Babić je u javnom saopštenju tada kazao:
- Izlazim pred ovaj Tribunal sa dubokim osećanjem sramote i kajanja. Dozvolio sam sebi da učestvujem u progonu najgore vrste protiv ljudi samo zato što su bili Hrvati a ne Srbi. Žaljenje koje osećam zbog toga je bol sa kojim moram živeti ostatak života. Molim moju braću Hrvate da oproste braći Srbima. Preklinjem moj srpski narod da ostavi prošlost iza sebe i okrene se budućnosti gde će dobro, saosećanje i pravda na neki način olakšati rezultate zla u kome sam i sam učestvovao.[3]
Babićevo priznanje bila je velika pobeda za haško tužilaštvo, kako kao jedino priznanje krivice nekog od učesnika rata u Hrvatskoj, tako i zbog potvrde koju je dalo njihovoj tvrdnji kako je Milošević bio glavna figura u zajedničkom zločinačkom poduhvatu u Hrvatskoj.
Haški tribunal je 28. juna 2004. godine Babića osudio na 13 godina zatvora, odbacujući predlog tužilaštva za kaznu od 11 godina. Sud je zaključio da je Babić kriv za više no što ga je Tužilaštvo teretilo ali je imao u vidu i dobrovoljnu predaju: „Babić nije bio glavni pokretač kampanje progona... Međutim, Pretresno veće podseća da je Babić odlučio da ostane na vlasti i da je pružao značajnu podršku progonima nesrpskog civilnog stanovništva“[4]. Prema Babićevom zahtevu iz straha zbog svojeg svedočenja, Tribunal nikada nije otkrio u kojoj će on zemlji služiti kaznu.
Babić je nađen mrtav 5. marta 2006. u 18.30 nakon samoubistva u pritvoru Haškog tribunala u Sheveningenu (Hag, Holandija), gde je boravio radi svedočenja protiv Milana Martića, svog naslednika kao predsednika RSK. Pre ovoga, svedočio je na suđenju Slobodanu Miloševiću i Momčilu Krajišniku, a planiran je i kao svedok na suđenjima Jovici Stanišiću, Frenkiju Simatoviću i Vojislavu Šešelju. Tribunal je potvrdio samoubistvo ali ne i informacije da se Babić obesio.[traži se izvor]
Milan Babić je bio oženjen Dušankom Duškom. Imali su sina Stefana i kćerku Jelenu. Sahranjen je na Novom bežanijskom groblju u Beogradu.[5]
