Milka Stojanović (Beograd, 13. januar 1937 — Beograd, 1. septembar 2023[1]) bila je srpska operska pevačica (sopran).

Milka Stojanović
Lični podaci
Datum rođenja(1937-01-13)13. januar 1937.
Mesto rođenjaBeograd, Kraljevina Jugoslavija
Datum smrti1. septembar 2023.(2023-09-01) (86 god.)
Mesto smrtiBeograd, Srbija
Muzički rad
ŽanrOpera

Biografija uredi

Paralelno sa studijama svetske književnosti, pohađala je operski studio u kome je učila pevanje kod Zdenke Zikove, a usavršavala se i kod Zinke Kunc – zvezde Metropoliten opere, kao i kod prof. Di Luga iz milanske Skale.

Debituje u ulozi Amelije u Verdijevom „Balu pod maskama“. U prvih nekoliko sezona nakon debija otpevala je gotovo sve najznačajnije uloge repertoara dramskog soprana. Nastupala je na svim operskim scenama bivše države te na brojnim festivalima. Nastupala je na svim značajnim operskim scenama sveta.

Njen ujak je bio Branislav Vojnović, upravnik Narodnog pozorišta 1935-1939. U emisiji „Moj Beograd“ prikazanoj na „Studiju B“ 20. avgusta 2009. Milka Stojanović je izjavila da su na nju najveći uticaj imali njen otac i ujak. Bila je udata za operskog pevača Živana Saramandića. Njena sestra je Zagorka Stojanović.

Debitovala je 1960. u Narodnom pozorištu. Od 1967. bila je nekoliko godina u Metropoliten operi u Njujorku. Kasnije je ponovo bila u Narodnom pozorištu, do 1993. godine.

Po sopstvenim rečima (emisija „Moj Beograd“, 20. avgust 2009), učestvovala je u prvom izvođenju u Srbiji Verdijevih opera „Nabuko“ i „Atila“, kao i Belinijeve opere „Norma“. Tim izvođenjem Belinijeve „Norme“ otvorena je zgrada Narodnog pozorišta posle obnavljanja 1966. godine.

Nagrade uredi

  • Oktobarska nagrada grada Beograda za ulogu Elze u operi „Loengrin“
  • dve nagrade Narodnog pozorišta za uloge u „Travijati“ i „Atili“
  • nagrada Narodnog pozorišta za životno delo
  • četiri spomen-plakete grada Beograda
  • nagrada Saveza kompozitora Jugoslavije „Zlatna lira“ za interpretacije dela domaćih autora
    • Časopis “Opera News” iz Njujorka dodelio joj je nagradu ”Golden Voice“, na osnovu mišljenja stručne javnosti i operske publike, čime je svrstana u četiri najlepša glasa 20. veka
    • Internacionalni biografski centar u Kembridžu uvrstio ju je 1997. godine u enciklopediju „Ko je ko u muzici“

Repertoar uredi

Glavne sopranske uloge u sledećim operama:

Gostovanja uredi

Partneri uredi

Dirigenti sa kojima je sarađivala uredi

Izvodi iz kritika uredi

  • „Milka Stojanović u svom debiju u Metropolitenu bila je veoma uverljiva u ulozi Leonore u Verdijevoj operi ‘Moć sudbine’ pokazavši lep glas, izuzetnu vokalnu tehniku i osećanje za scenu na kojoj je njena pojava odražavala istinsku ličnost.“ Irvin Kolodin – New York Times
  • „Milka Stojanović veoma upečatljiv sopran ličnog tembra, zračan i blistav potvrđuje eruptivnu glasovnu snagu i istovremeno predstavlja demonstraciju pravog pevačkog čuda.“ Algemeinen Zeitung - Beč
  • „Milka Stojanović kao Aida nema rivalke. Ona peva čudesno, precizno i muzikalno. Njen glas je kao kanon u službi najčistije pevačke škole, obojen nezadrživim temperamentom. Odavno nismo čuli pevača ovakvih kvaliteta. Ime jugoslovenske umetnice ostaće zapisano zlatnim slovima u analima teatra ‘Auditorijum’.“ Baleares – Palma de Majorka

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ „Preminula primadona Milka Stojanović (1937-2023)”. Narodno pozorište u Beogradu. 2. 9. 2023. Arhivirano iz originala 02. 09. 2023. g. Pristupljeno 2. 9. 2023. 

Spoljašnje veze uredi