Milutin Uskoković
Milutin Uskoković (Užice, 4. jun 1884 — Kuršumlija, 15. oktobar 1915) bio je srpski književnik i pravnik. Još na samom početku književnog rada, napisao je nekoliko knjiga: dve zbirke crtica Pod životom (1905) i Vitae fragmenta (1908), [dva] romana Došljaci (1910), Čedomir Ilić (1914) i jednu zbirku pripovedaka Kad ruže cvetaju... (1912). Godine 1914. izišao je u Beogradu njegov prevod Maksima Larošfukoa.[1]
| Milutin Uskoković | |
|---|---|
 Portret Milutina Uskokovića. | |
| Lični podaci | |
| Nadimak | Mita |
| Datum rođenja | 4. jun 1884. |
| Mesto rođenja | Užice, Kraljevina Srbija |
| Datum smrti | 15. oktobar 1915. (31 god.) |
| Mesto smrti | Kuršumlija, Kraljevina Srbija |
| Obrazovanje | Užička gimnazija, Druga beogradska gimnazija |
| Univerzitet | Univerzitet u Ženevi |
| Zanimanje | književnik, pravnik |
| Porodica | |
| Supružnik | Babeta Fišer |
| Roditelji | Mijailo Uskoković Sofija Uskoković |
| Književni rad | |
| Jezik stvaranja | srpski |
| Uticaji od | Ivan Turgenjev |
| Najvažnija dela | |
Rođen je i školovao se u Užicu, a kasnije u Beogradu. Doktorsku disertaciju iz prava stekao je na Univerzitetu u Ženevi, gde se 1910. godine i oženio. Po povratku u Beograd, radio je činovničke poslove i pisao književna dela. U toku Prvog svetskog rata je psihički oboleo gledajući torture kroz koje prolazi srpski narod i izvršio samoubistvo u reci Toplici, kod Kuršumlije. Iako je preminuo mlad, bio je plodan pisac i iza sebe ostavio nekoliko dela. U njegovu čast se književnicima dodeljuje nagrada „Milutin Uskoković” za najbolju neobjavljenu priču na srpskom jeziku, u njegovom rodnom gradu Užicu.
Biografija uredi
Detinjstvo uredi
Milutin Uskoković rođen je 4. juna 1884. godine u Užicu, u trgovačkoj porodici, od oca Mijaila i majke Sofije (Soke), koji su imali jedanaestoro dece (devet sinova i dve kćeri). Rodna kuća se nalazila u naselju Lipa, a dotadašnja uspešna porodična trgovina, koja je uglavnom bila okrenuta prema Sarajevu i Bosni i Hercegovini, već u to vreme bila je pred gašenjem zbog austrougarske okupacije ove zemlje i zatvaranja granice prema Srbiji.[2]
Upisao je 1890. godine osnovnu školu u rodnom gradu. Rano detinjstvo i godine školovanja proveo je u oskudici, ali je sa uspehom pohađao osnovnu školu, kao i šest razreda gimnazije. Kao đak užičke gimnazije od 1894. godine dobijao je državnu stipendiju („blagodejanje”), a veoma brzo i aktivno uključio se u rad đačke družine i usmerio se prema književnosti. Inače, u približno isto vreme, u užičku gimnaziju išli su Dimitrije Tucović, Dušan Popović, Radovan Dragović, Dragiša Lapčević, kasniji osnivači i značajni ideolozi srpskog socijaldemokratskog pokreta. Pošto je Užička gimnazija tada imala svega šest razreda, Uskoković je od školske 1900–1901. godine bio prinuđen da ode u Beograd i tamo da nastavi dalje školovanje. Sedmi i osmi razred završio je u Gimnaziji „Vuk Stefanović Karadžić” (Druga beogradska gimnazija), gde je takođe dobijao državnu stipendiju, ali je bio prinuđen i da se sam izdržava tako što je davao časove slabijim đacima iz bogatijih porodica.[2]
Školovanje uredi
Posle završene gimnazije, u jesen 1902. godine, upisao je Pravni fakultet u Beogradu. Za vreme studiranja primao je državnu stipendiju, a naporedo s tim samostalno se izdržavao, tako što je nastavio privatno da drži časove slabijim đacima, ali je pored toga radio i kao praktikant u Državnoj statistici, u opštinskom fizikatu, kao i u Ministarstvu unutrašnjih dela. Jedan deo skromnih prihoda dobijao je i kao novinar sarađujući u listovima i časopisima (Nova iskra, Delo). Tada je počeo da objavljuje i prve književne priloge (pesme u prozi, crtice, zapise, kao i pripovetke), a od 1903. godine postao je pristalica ideje južnoslovenskog ujedinjenja i blizak sa omladinom koja se okupljala oko Jovana Skerlića. Poznato je i da je učestvovao u demonstracijama 23. marta 1903. godine, koje su prethodile Majskom prevratu i zbacivanju dinastije Obrenović. Tokom 1904. godine bio je među organizatorima Male konferencije jugoslovenskih književnika i umetnika, Prvog đačkog jugoslovenskog kongresa u Beogradu i Prve jugoslovenske umetničke izložbe, a po osnivanju lista Politika postao je član njene redakcije, zajedno sa Vladislavom i Darkom Ribnikarom, Branislavom Nušićem i drugima.[2]
Objavio je 1905. godine u Beogradu prvu knjigu Pod životom, sačinjenu iz kratkih priča, lirskih pesama i zapisa, koju je kritika, a među njima i Jovan Skerlić, veoma lepo prihvatila. Iste godine umire mu otac Mijailo.[2]
Karijera uredi
Na Konferenciji južnoslovenskih studenata u Sofiji (1906), podnio je referat „Balkanska konfederacija i jugoslovenska zajednica” i zastupao je ideju zbližavanja južnoslovenskih naroda. Nakon završetka pravnih studija zaposlio se u Carinarnici u Beogradu, a ubrzo iza toga, početkom 1907. godine, započeo je diplomatsku službu u Srpskom konzulatu u Skoplju. Međutim, ubrzo je dobio trogodišnje odsustvo radi pripremanja doktorske disertacije i otputovao je u Ženevu 1908. godine. Objavio je u jesen iste godine, u poznatoj „Maloj biblioteci” Pahera i Kisića u Mostaru, knjigu Vitae fragmenta, sa podnaslovom „Knjiga za umorne ljude”, a posvetio je senima preminulog oca Mijaila. Za vreme boravka u Švajcarskoj intenzivno se obrazovao i u drugim oblastima, najviše u književnosti: francuskoj, ruskoj i nemačkoj, ali i filozofiji, istoriji, umetnosti, kao i prirodnim naukama. U toku 1909. godine napisao je i objavio više pripovedaka, tako da je Srpskoj književnoj zadruzi bio predao rukopis pod nazivom Novele, na osnovu pozitivne Skerlićeve preporuke. Iako je u prvi mah bio prihvaćen i predviđen za objavljivanje, navedeni rukopis pripovedaka neće biti objavljen, jer je redakcija Srpske književne zadruge prednost dala kasnijem rukopisu romana Došljaci.[3] Od Srpske književne zadruge, za ovaj roman dobio je i nagradu, 1909. godine.
U Ženevi se zaljubio u mladu i obrazovanu Babetu Fišer, kćerku vlasnice pansiona u kome je stanovao, a verili su se i venčali 1910. godine. Krajem iste godine je na Univerzitetu u Ženevi odbranio doktorsku tezu iz oblasti međunarodnog prava i stekao titulu doktora pravnih nauka. U oblasti književnog stvaralaštva, 1910. godine dobio je nagradu Srpske književne zadruge za rukopis romana Došljaci, koji je napisao u Ženevi i posvetio svojoj verenici. Roman je objavljen iste te godine u redovnom HIH kolu Srpske književne zadruge. Posle povratka u Beograd 1911. godine, radio je različite činovničke poslove u više državnih institucija i ministarstava. U časopisu Delo počeo je u nastavcima da objavljuje roman Hromi ideali, što je bila prva verzija kasnijeg romana Čedomir Ilić. Objavio je 1912. godine u Beogradu zbirku pripovedaka Kad ruže cvetaju, u izdanju Gece Kona, koja je nastala na osnovu proširivanja prvobitnog rukopisa zbirke Novele, datog Srpskoj književnoj zadruzi. Nastavio je da objavljuje delove romana Hromi ideali u časopisu Delo, kao i delove svog prevoda romana Laži Pola Buržea.[3]
Prvi svetski rat i smrt uredi
Pred početak Prvog svetskog rata, Uskoković je ozbiljno počeo da psihički oboljeva i pokazivao je znakove manije gonjenja, ali su okolnosti bile takve da nije mogao da pristupi lečenju. Početak rata dočekao je u Skoplju gde je radio kao sekretar Trgovinskog inspektorata narodne privrede, a sa velikim optimizmom doživio je pobede srpske vojske na Ceru i Kolubari, uveren da će uskoro stići čas celokupnog srpskog oslobođenja i ujedinjenja. Iz Skoplja je 1915. godine uputio izdavaču Svetislavu B. Cvijanoviću rukopis zbirke pripovedaka Usput. Velika ofanziva austrijske, nemačke i bugarske vojske, kao i teško stanje i povlačenje srpske vojske na frontu, u ranu jesen prisilili su Uskokovića na povlačenje iz Skoplja, prema Prištini, ali se odatle vratio u Kuršumliju, u nameri da ode natrag u Beograd. U trenutku potpunog beznađa i psihičkog rastrojstva, izvršio je samoubistvo, 15. oktobra 1915. godine, u nabujalim talasima rijeke Toplice kod Kuršumlije.[4] U oproštajnom pismu je napisao: "Ne mogu da podnesem smrt otadžbine".[5]
Književni rad uredi
Pisao je crtane, pripovetke i romane.Bio je saradnik i član redakcije Politike od njenog osnivanja 1904. Književne tekstove je objavljivao u časopisima: Savremenik, Delo, Nova iskra, Srpski književni glasnik, Samouprava, Štampa, Slovenski jug, Srpska domaja, Brankovo kolo, Beogradske novine, Građanin, Bosanska vila, Carigradski glasnik, Venac, Vardar, Letopis Matice srpske i dr. U časopisu Sudslawische Revue objavio je 1912. godine prilog o novopazarskom sandžaku. Njegov lirski temperament bio je ispunjen priličnom dozom sentimentalnosti. Pripadao je generaciji mladih srpskih pisaca koji su početkom XX veka smelo napuštali tradicije srpske realističke proze i ugledali se na modernu evropsku literaturu. Smatran je predstavnikom tzv. beogradskog društvenog romana. Ulazeći u dramatične sudare ličnosti sa gradskom sredinom, više je davao unutrašnja stanja naših intelektualaca nego kompleksnu sliku vremena i sredine; u njegovoj literaturi osetna je protivrečnost između starinskog romantizma i modernog shvatanja života i sveta. Najznačajniji je pisac koga je Užice imalo do Prvog svetskog rata.
Autobiografski elementi uredi
Uskoković je čitavog života održavao izrazito blisku vezu sa svojom porodicom u Užicu, posebno sa majkom, sestrom Božidarkom i braćom. Voleo je rodni grad i često je i rado u njega dolazio, a pri tome je viđan sa društvom u kafani „Dva bagrema”, kao i na izletištima na Tari i Zlatiboru. Upravo zbog toga, moguće je prepoznavanje brojnih autobiografskih analogija u delu Milutina Uskokovića, pogotovo kada je reč o njegovim glavnim romanesknim junacima Milošu Kremiću i Čedomiru Iliću, kao i toposima Beograda i varoških sredina iz unutrašnjosti (Užice, Valjevo, Čačak). Upućuje i na tragičnu anticipaciju kasnijeg Uskokovićevog samoubistva i sličnosti sa smrtnim ishodištima njegovih junaka (Zorka, Čedomir Ilić).[6]
Jovan Skerlić o Uskokoviću uredi
Jovan Skerlić pisao je o Milutinu Uskokoviću u svojoj Istorija nove srpske književnosti. Govorio je da se kao pisac, Uskoković razvija i još nije došao do punog izraza svoga talenta. Skerlić piše da su dve zbirke su više ogledi, nacrti, skice, »probe pera«, u kojima je bilo mnogo knjiškog pesimizma, mladićke sentimentalnosti i romantičarske retorike, ali u kojima se isto tako videla lepa osećajnost, zanimljiva opažanja i lep književni stil. Što nije obično slučaj kod mladih i talentovanih pisaca, Uskoković je radio, čitao savremene francuske pisce, naučio književni zanat, izradio se, i došio sa zrelijim, određenijim i jačim književnim delima.[1]
Govorio je da je Uskoković romanopisac po uzoru modernih francuskih pisaca, on ume da izabere zanimljiv predmet, da izvede situaciju, da zaokrugli ceo predmet i dâ dobru književnu formu. Roman Došljaci su njegovo najbolje delo i jedan od najznačajnijih novih srpskih romana. Iako ima svojih mana, mešavinu između jednog socijalnog romana sa tezom, vrlo spornom uostalom, i lične, autobiografske sentimentalne ispovesti, pored toga tu ima ostataka starinske romantičnosti, romantičarskih pojmova o »pesniku«. Ali Uskoković je u tome dobrom delu uspeo u onom u čemu su sasvim promašili pisci kao Janko Veselinović i Simo Matavulj, u slikanju savremenog prestoničkog života.[1]
Zaostavština uredi
Kolo srpskih sestara iz Užica 1936. godine postavilo je spomen ploču na kući u kojoj je živeo Milutin Uskoković.[7]
Književna nagrada “Milutin Uskoković“ dodeljuje se za najbolju neobjavljenu priču na srpskom jeziku. Ustanovljena je 1993. godine odlukom redakcije časopisa Međaj i Kulturno-prosvetne zajednice u Užicu, a od 2003. godine Nagradu dodeljuje Narodna biblioteka Užice. Na konkursu, pored autora iz Srbije, uvek učestvuju autori sa bivših jugoslovenskih prostora i iz dijaspore.[8] Uz nagrađene, otkupljuje se još sedam pripovetki i sve zajedno se objavljuju u posebnom broju užičkog časopisa za književnost, umetnost i kulturu Međaj.[9]
Udruženje profesora, nastavnika i učitelja 1953. godine podiglo je Milutinu Uskokoviću spomen - bistu u centralnom kuršumlijskom parku. Dve godine kasnije, 1955. godine u Užicu je postavljena spomen - bista u parku kraj reke Đetinje.
Dela uredi
- Pod životom: crtice, pesme u prozi, pesme, članci o književnosti, Beograd, 1905.
- Vitae fragmenta, Mostar,1908
- Došljaci, Beograd, 1910
- Kad ruže cvetaju, Beograd, 1912
- Les traites d'Union douaniere en droit international, Geneve, 1910
- Čedomir Ilić, Beograd, 1914
- Dela, Beograd, 1932
- Usput, Beograd, Užice, 1978
Reference uredi
- ^ a b v Skerlić 2006, str. 389.
- ^ a b v g Maksimović 2020, str. 8.
- ^ a b Maksimović 2020, str. 9.
- ^ Milutin okončao život skokom u hladnu reku: Čin samoubistva obrazložio u oproštajnom pismu. Srbija Danas.
- ^ Milutin Uskoković: U smrt zbog propasti Srbije. Srpski Legat.
- ^ Maksimović 2020, str. 10.
- ^ Riznica - Srpska književnost Arhivirano na sajtu Wayback Machine (23. decembar 2015) Preuzeto 22.12.2015.
- ^ „Konkurs "Milutin Uskoković"”. Narodna biblioteka Užice (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2022-06-21.
- ^ Književni konkurs "Milutin Uskoković" za najbolju neobjavljenu pripovetku
Literatura uredi
- Milijan Despotović: Uznačenja /Milijan Despotović. – Užice: UKS, Požega: Svitak: Razvigor , Kuršumlija: Književni klub "Milutin Uskoković", 2014 (esej: "Pripovedač poetičke duše - o poeziji Milutina Uskokovića).
- Maksimović, Goran (2020). Milutin Uskoković. Novi Sad: Izdavački centar Matice srpske.
- Skerlić, Jovan (2006). Istorija nove srpske književnosti. Beograd: Zavod za udžbenike. ISBN 9788617341488.
Spoljašnje veze uredi
- Milutin Uskokovic na sajtu IMDb (jezik: engleski)
- Biografija Milutina Uskokovića
- Akcija za podizanje spomenika Milutinu Uskokoviću, Vreme 25.11.1933. Preuzeto: 1.12.2015.
- Gde će biti sutra – Milutin Uskoković (1884-1915) (17. septembar 2016)
