Википедија

Ministarski savet Kraljevine Jugoslavije

Ministarski savet Kraljevine Jugoslavije je bio centralni upravni organ u Kraljevini Jugoslaviji.

Standarta predsednika Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije

Nazivi uredi

  • Ministarski savet Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, do jula 1920.
  • Ministarski savet Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, do oktobra 1929.
  • Ministarski savet Kraljevine Jugoslavije
  • Ministarski savet Demokratske Federativne Jugoslavije, 1945.

Istorija uredi

Prvodecembarsko ujedinjenje (1918) uredi

Vidovdanski ustav (1921) uredi

Prema Vidovdanskom ustavu (1921) svi ministri su činili Ministarski savet koji je stajao neposredno pod kraljem. Kralj je imenovao predsednika i članove Ministarskog saveta. Ministri su se nalazili na čelu pojedinih grana državne uprave, a mogli su biti i bez portfelja.[1]

Ministri su bili odgovorni kralju i Narodnoj skupštini. Oni su mogli optužiti ministre za povredu Ustava i zemaljskih zakona učinjenu u službenoj dužnosti. Ministar je mogao biti optužen kako za vreme trajanja svoje službe tako i za pet godina posle odstupanja. Kad bi ministra optužila Narodna skupština, odluka o stavljanju ministra pod sud donosila se većinom od dve trećine glasova prisutnih članova. Ministrima je sudio Državni sud. Njega su činila šestorica državnih savetnika i šestorica kasacionih sudija. Birali su ih kockom Državni savet i Kasacioni sud u svojim plenarnim sednicama. Predsednik Kasacionog suda je bio predsednik Državnog suda. Bliže odredbe o ministarskoj odgovornosti je sadržavao poseban zakon.[2]

Ministri, aktivni i na raspolaganju, zadržavali su mandat narodnog poslanika. Pri ministarstvima su se mogli ustanoviti državni podsekretarijati za jedan određeni deo poslova iz te grane državne uprave. Državni podsekretari uzeti iz Narodne skupštine nisu gubili svoj mandat.[3]

Upravnu vlast je vršio kralj preko odgovornih ministara. Nijedan čin kraljevske vlasti nije imao snage niti se mogao izvršiti ako ga nije premapotpisao nadležni ministar. Zakonske predloge su podnosili, po ovlašćenju kraljevom, Ministarski savet ili pojedini ministri.[4]

Ministarski savet je:[5]

  • zastupao kralja ako naslednik prestola nije bio punoletan ili ako je bio sprečen;
  • nalazio da je nastupio slučaj kraljeve nesposobnosti i to saopštavao Narodnoj skupštini zajedno sa mišljenjem tri lekara uzeta sa domaćih medicinskih fakulteta;
  • privremeno vršio kraljevsku vlast do izbora namesnika;
  • uzimao u svoje ruke kraljevsku vlast kada bi presto ostao bez naslednika i odmah pozivao Narodnu skupštinu u naročiti saziv na kojem bi se rešavalo o prestolu.

Ministarski savet je za vreme Šestojanuarske diktature bio kolegijum bez upravne nadležnosti. Sastajao se povremeno za raspravu opštepolitičkih pitanja. Njegove dotadašnje funkcije je vršio sam predsednik Ministarskog saveta. Naime, odluke koje su se donosile po saslušanju Ministarskog saveta tada su se donosile po saslušanju predsednika Ministarskog saveta dok su odluke koje je donosio sam Ministarski savet tada donosili resorni ministri u saglasnosti sa predsednikom Ministarskog saveta.[6]

Sastav uredi

Prema Septembarskom ustavu (1931) predsednik Ministarskog saveta i ministri su činili Ministarski savet koji je stajao neposredno pod kraljem. Kralj je imenovao i razrešavao predsednika Ministarskog saveta i ministre. Ministri su se nalazili na čelu pojedinih grana državne uprave, ali su mogli biti i bez portfelja.[7]

Ministre je mogao optužiti kralj i Narodna skupština za povredu Ustava i zemaljskih zakona učinjenih u službenoj dužnosti. Za štete koje bi ministar učinio građanima nezakonitim vršenjem službe odgovarala je država, a ministar državi. Ministar je mogao biti optužen kako za vreme trajanja svoje službe tako i za pet godina posle odstupanja. Predlog da bi se ministar optužio morao se učiniti pismeno i morao je sadržavati tačke optuženja. Kad bi ministra optužila Narodna skupština odluka o stavljanju ministra pod sud morala se doneti većinom od dve trećine od ukupnog broja narodnih poslanika. Bliže odredbe o ministarskoj odgovornosti propisivao je poseban zakon.[8]

Delokrug uredi

Upravnu vlast je vršio kralj preko odgovornih ministara. Svaki pismeni čin kraljevske vlasti je premapotpisivao nadležni ministar odnosno Ministarski savet. Zakonske predloge su podnosili, po ovlašćenju kraljevom, pojedini ministri.[9]

Ministarski savet je:[10]

  • zastupao kralja ako naslednik prestola nije bio punoletan ili ako je bio sprečen;
  • nalazio da je nastupio slučaj kraljeve nesposobnosti i to saopštavao Narodnom predstavništvu zajedno sa mišljenjem tri lekara uzeta sa domaćih medicinskih fakulteta;
  • privremeno vršio kraljevsku vlast do stupanja na dužnost namesnika;
  • uzimao u svoje ruke kraljevsku vlast kada bi presto ostao bez naslednika i odmah pozivao Narodno predstavništvo u naročiti saziv na kojem bi se rešavalo o prestolu.

Prema Zakonu o uređenju vrhovne državne uprave (1929) vrhovna državna uprava je bila podeljena na 12 ministarstava i Predsedništvo Ministarskog saveta. Na čelu vrhovne državne uprave je stajao predsednik Ministarskog saveta koji je istovremeno upravljao poslovima Predsedništva. Dotadašnje funkcije Ministarskog saveta je vršio sam predsednik Ministarskog saveta. Međutim, Ministarski savet nakon završetka Šestojanuarske diktature više nije bio kolegijum bez upravne nadležnosti.

Ministarski savet je imao zadatak da održava jedinstvo i jednoobraznost u poslovima svih ministarstava. Zakonski predlozi i predlog budžeta morali su se prethodno pretresati u Ministarskom savetu. Ministarski savet nije izdavao nikakve administrativne akte u svoje ime već je samo davao prethodni pristanak za ministarske predloge kralju ili prethodno odobrenje ministarskih akata. U svakom kraljevom ili ministarskom aktu kome je prethodio pretres u Ministarskom savetu moralo je biti naznačeno da je Ministarski savet saslušan odnosno da je dao svoje odobrenje.[11]

Sporazum Cvetković—Maček (1939) uredi

Glavni članak: Sporazum Cvetković—Maček

Uredbom o Banovini Hrvatskoj od 26. avgusta 1939. pravno je sankcionisan pravni položaj ove nove oblasti u okviru Kraljevine Jugoslavije. Izvršen je prenos kompetencija sa centralne vlasti na Banovinu Hrvatsku tako da opštoj nadležnost ostaje zajedničkoj centralnoj vlasti za poslove spoljne politike, narodne odbrane i vrhovne državne uprave. "U nadležnost Banovine Hrvatske prenose se poslovi: poljoprivrede, trgovine, industrije, šuma, rudnika, građevina, socijalne politike i narodnog zdravlja, fizičkog vaspitanja, pravde, prosvete i unutrašnje uprave". Uredbom o Banovini Hrvatskoj uređen je status Banovine Hrvatske potpuno drugačije od položaja ostalih banovina u sastavu Kraljevine Jugoslavije.[12]

Vlade Kraljevine Jugoslavije u egzilu (1941) uredi

Glavni članak: Vlade Kraljevine Jugoslavije u egzilu

Vlada Kraljevine Jugoslavije 15. aprila 1941. napušta zemlju i deluje u emigraciji.[12]

Sporazumi Tito—Šubašić (1944) uredi

Glavni članak: Sporazum Tito—Šubašić

Spisak predsednika Ministarskog saveta (1918—1945) uredi

Glavni članak: Spisak predsednika vlada Jugoslavije
Početak mandata Kraj mandata Ime i prezime Datum rođenja i smrti Beleška
20. 12. 1918. 16. 8. 1919. Stojan Protić
16. 8. 1919. 19. 2. 1920. Ljubomir Davidović
19. 2. 1920. 17. 5. 1920. Stojan Protić
17. 5. 1920. 1. 1. 1921. Milenko Vesnić
1. 1. 1921. 27. 7. 1924. Nikola Pašić
27. 7. 1924. 6. 11. 1924. Ljubomir Davidović
6. 11. 1924. 8. 4. 1926. Nikola Pašić
8. 4. 1926. 17. 4. 1927. Nikola Uzunović
17. 4. 1927. 27. 7. 1928. Velimir Vukićević 11. 7. 1871. - 27. 11. 1930.
27. 7. 1928. 6. 1. 1929. Anton Korošec 12. 5. 1872. - 14. 12. 1940.
6. 1. 1929. 4. 4. 1932. Petar Živković 1. 1. 1879 — 3. 2. 1947. od 3. 10. 1929. naziv države Jugoslavija
4. 4. 1932. 6. 7. 1932. Vojislav Marinković 13. 5. 1876 — 18. 9. 1935.
6. 7. 1932. 27. 1. 1934. Milan Srškić 3. 2. 1880 — 12. 4. 1937.
27. 1. 1934. 20. 12. 1934. Nikola Uzunović 3. 5. 1873 — 19. 7. 1954.
20. 12. 1934. 24. 6. 1935. Bogoljub Jevtić 24. 12. 1886 — 1960.
24. 6. 1935. 5. 2. 1939. Milan Stojadinović 23. 7. 1888 — 26. 10. 1961.
5. 2. 1939. 27. 3. 1941. Dragiša Cvetković 15. 1. 1893 — 18. 2. 1969.
27. 3. 1941. 11. 1. 1942. Dušan Simović 28. 10. 1882 — 26. 8. 1962. u egzilu od 16. aprila 1941.
11. 1. 1942. 26. 6. 1943. Slobodan Jovanović 26. 11. 1869 — 12. 11. 1958. u egzilu
26. 6. 1943. 10. 8. 1943. Miloš Trifunović 30. 10. 1871 — 19. 2. 1957. u egzilu
10. 8. 1943. 1. 6. 1944. Božidar Purić 19. 2. 1891 — 28. 10. 1977. u egzilu
1. 6. 1944. 7. 3. 1945. Ivan Šubašić 27. 5. 1892 — 22. 3. 1955. u egzilu
7. 3. 1945. 29. 11. 1945. Josip Broz Tito 25. 5. 1892 — 4. 5. 1980. prethodno vođa NKOJ-a 1943—1945.

Ministarstva uredi

 
Palata Ministarstva finansija Kraljevine Jugoslavije u Beogradu (današnja zgrada Vlade Republike Srbije)

Ukazom regenta Aleksandra od 7/20. decembra 1918. formiran je Ministarski savet Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, sa 17. ministarstava.[13] Broj ministarstva nije bio postojan (13−17) sve do 1929. Donošenjem Zakona o uređenju vrhovne državne uprave od 31. marta 1929. je vrhovna državna uprava podeljena na 12 ministarstava. Od 27. oktobra 1929. osnovano je novo ministarstvo fizičkog vaspitanja naroda.[12]

Potpredsednici vlade uredi

Pojedine vlade pored predsednika imale su i potpredsednike. Prvi potpredsednik bio je A. Korošec u vladi S. Protića od 16. decembra 1918. do 16. avgusta 1919, zatim J. Biankini u drugoj vladi Lj. Dimitrijevića.[12]

Sporazumom Cvetkoivć−Maček 26. avgusta 1939. uvedena je funkcija potpredsednika Ministarskog saveta.

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Član 90. Ustava Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (1921)
  2. ^ Članovi 91—93. Ustava Kraljevine SHS
  3. ^ Članovi 73. i 90. Ustava Kraljevine SHS
  4. ^ Članovi 47, 54. i 78. Ustava Kraljevine SHS
  5. ^ Članovi 59, 60, 64. i 67. Ustava Kraljevine SHS
  6. ^ „Službene novine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca”, broj 23/1929
  7. ^ Član 77. Ustava Kraljevine Jugoslavije (1931)
  8. ^ Članovi 78—80. Ustava Kraljevine Jugoslavije
  9. ^ Članovi 27, 34. i 63. Ustava Kraljevine Jugoslavije
  10. ^ Članovi 40, 41, 45. i 48. Ustava Kraljevine Jugoslavije
  11. ^ Zakon o ukidanju, izmeni i dopuni zakonskih propisa koji se odnose na vrhovnu državnu upravu („Službene novine Kraljevine Jugoslavije”, broj 285-93/1931)
  12. ^ a b v g MINISTARSKI SAVET KRALjEVINE JUGOSLAVIJE, 1918−1945 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (8. jul 2015), Arhiv Jugoslavije
  13. ^ „Milić F. Petrović: Pljevljaci u službi diplomatije Kraljevine Jugoslavije 1919-1945”. Arhivirano iz originala 29. 3. 2017. g. Pristupljeno 28. 3. 2017. 

Literatura uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Министарски_савет_Краљевине_Југославије&oldid=26940491”