Ministarski savet Kraljevine Srbije

Ministarski savet Kraljevine Srbije je bio centralni upravni organ u Kraljevini Srbiji.

Sastav

uredi

Prema Ustavu za Kraljevinu Srbiju (1903) na vrhu državne službe se nalazio Ministarski savet koji je stajao neposredno pod kraljem. Ministarski savet su sastavljali ministri naimenovani za pojedine struke uprave i predsednik Ministarskog saveta. On je mogao biti bez portfelja. Predsednika Ministarskog saveta i ministre je postavljao kralj ukazom.[1]

Ministri su bili odgovorni kralju i Narodnoj skupštini za svoja službena dela. Oni su imali pravo da optuže ministre: za izdaju zemlje i vladaoca, za povredu Ustava i ustavnih prava srpskih građana, za primanje mita, za oštećenje države iz koristoljublja i za povredu zakona u slučajevima koje je određivao naročiti zakon o ministarskoj odgovornosti. Predlog da se ministar optuži morao se učiniti napismeno, morao je sadržavati tačke optuženja i biti potpisan najmanje od dvadeset poslanika. Da bi se ministar stavio pod sud bio je potreban pristanak dve trećine glasova svih prisutnih članova Narodne skupštine. Optuženom i pod sud stavljenom ministru je sudio Državni sud sastavljen od članova Državnog saveta i članova Kasacionog suda.[2][a]

Ministri u službi i na raspolaganju su zadržavali mandat narodnog poslanika.[3]

Delokrug

uredi

Ministarski savet Kraljevine Srbije je nasledio Ministarski savet iz perioda Kneževine Srbije čije je uređenje bilo propisano Ustrojstvom centralne državne uprave (1862) odnosno Namesničkim ustavom (1869).[4] Tadašnji Sovetъ ministerskій postojao je da bi se projekti zakona i uredbi i sve važne mere i naredbe svestrano i zrelo mogle pretresati i rešavati, kao i da bi se održalo jedinstvo i jednoobraznost u poslovima vlade i uprave.[5]

Izvršnu vlast je imao kralj i vršio je preko svojih odgovornih ministara. Nijedan kraljev akt koji se odnosio na državne poslove nije imao snage niti se smeo izvršiti ako ga nije premapotpisao nadležni ministar koji je samim tim za njega bio odgovoran.[6]

Ministarski savet je:[7]

  • zastupao kralja i vršio ustavnu kraljevsku vlast ako naslednik prestola nije bio punoletan ili ako je bio sprečen;
  • privremeno vršio ustavnu kraljevsku vlast u svim slučajevima u kojima su se birali kraljevi namesnici;
  • uzimao kraljevsku vlast u svoje ruke kada bi presto ostao bez naslednika i najdalje za mesec dana od kraljeve smrti sazivao Veliku narodnu skupštinu koja bi rešavala o prestolu.

Pravo predlaganja zakona pripadalo je i kralju i Narodnom predstavništvu. Vlada je mogla povući natrag zakonski predlog koji je podnela dok Narodna skupština još nije o njemu konačno rešila.[8]

Ministarstva

uredi
 
Zgrada Ministarstva pravde u Beogradu

Vidi još

uredi

Napomene

uredi
  1. ^ Prema Aprilskom ustavu (1901) ministrima je sudio Senat.

Reference

uredi
  1. ^ Član 131. Ustava za Kraljevinu Srbiju (1903)
  2. ^ Članovi 135—137. Ustava za Kraljevinu Srbiju (1903)
  3. ^ Član 98. Ustava za Kraljevinu Srbiju (1903)
  4. ^ Članovi 99—104. Ustava Kneževine Srbije (1869)
  5. ^ Član 16. Ustrojstva centralne državne uprave (1862)
  6. ^ Članovi 38. i 56. Ustava za Kraljevinu Srbiju (1903)
  7. ^ Članovi 53, 74. i 75. Ustava za Kraljevinu Srbiju (1903)
  8. ^ Član 119. Ustava za Kraljevinu Srbiju (1903)