Mihail Nesterov
Mihail Vasiljevič Nesterov (rus. Михаи́л Васи́льевич Не́стеров; 31. maj 1862 – 18. oktobar 1942) bio je ruski i sovjetski slikar; povezan sa umetničkim pokretima Peredvižnici i Mir Iskustva. Nesterov je bio jedan od prvih eksponenta simbolizma u Rusiji.
| Mihail Nesterov | |
|---|---|
 | |
| Lični podaci | |
| Puno ime | Mihail Vasiljevič Nesterov |
| Datum rođenja | 31. maj 1862. |
| Mesto rođenja | Ufa, Ruska imperija |
| Datum smrti | 18. oktobar 1942. (80 god.) |
| Mesto smrti | Moskva, SSSR |
| Umetnički rad | |
| Polje | Simbolizam |
Biografija uredi
Rođen je u izrazito patrijarhalnoj trgovačkoj porodici. Njegov otac je bio zanatlija ali je uvek imao veliko interesovanje za istoriju i književnost. Kao rezultat toga, bio je naklonjen želji sina da bude umetnik, ali je insistirao da prvo stekne praktične veštine i 1874. je poslat u Moskvu gde se upisao na Voskresensku realnu školu.
Godine 1877. savetnici su mu predložili da pređe u Moskovsku školu za slikarstvo, vajarstvo i arhitekturu, gde je učio kod Pavla Sorokina, Ilariona Pjanišnjikova i Vasilija Perova,[1] koji mu je bio omiljeni učitelj. Godine 1879. počinje da učestvuje na školskim izložbama. Dve godine kasnije, upisao je Imperijalnu akademiju likovnih umetnosti, gde je radio sa Pavelom Čistjakovom. Bio je razočaran tamošnjom nastavom i vratio se u Moskvu, da bi zatekao Perova na samrti, pa je uzeo lekcije od Alekseja Savrasova.[2]
Nakon kratkog boravka u Ufi, gde je upoznao svoju buduću suprugu Mariju, vratio se u Moskvu i učio kod Vladimira Makovskog.[1] Stvarajući seriju istorijskih slika, izdržavao se radeći ilustracije za časopise i knjige koje je izdavao Aleksej Stupin, uključujući zbirku bajki Puškina. Godine 1885. dobio je titulu „Slobodni umetnik“ i oženio se, protivno želji roditelja. Sledeće godine, njegova žena je umrla nakon što mu je rodila ćerku Olgu.[2] Nekoliko dela iz ovog perioda sadrži lik njegove žene.
Prvi veliki uspeh postigao je sa slikom „Pustinjak“ koja je prikazana na sedamnaestoj izložbi Peredvižnikija 1889. Kupio ga je Pavel Tretjakov i novac je omogućio Nesterovu da ode na produženo putovanje u Austriju, Nemačku, Francusku i Italiju. Po povratku, njegova slika „Viđenje mladiću Vartolomeju“, prva u nizu dela o životu Svetog Sergija, prikazana je na osamnaestoj izložbi Peredvižnika i još jednom ju je otkupio Tretjakov. Ova tema će na kraju obuhvatati petnaest ulja platna na platnu velikih dimenzija i okupirati ga pedeset godina.
Religijska umetnost uredi
Godine 1890. Adrijan Prahov, koji je nadgledao rad u Sabornoj crkvi Svetog Vladimira, upoznao se sa Nesterovljevim slikama i pozvao ga da učestvuje u stvaranju murala i ikona tamo. Posle izvesnog oklevanja, pristao je, a zatim je otputovao u Rim i Istanbul da bi se upoznao sa vizantijskom umetnošću.[2] Za realizaciju ovog projekta bilo bi potrebno dvadeset dve godine.
Uprkos tome, preuzimao je i druge porudžbine na verske teme. Godine 1898, veliki knez Đorđe Aleksandrovič ga je zamolio da radi u crkvi Aleksandra Nevskog u Abastumaniju.[2] Tamo je proveo šest godina, neprekidno, stvarajući 50 malih murala i ikonostas, ali je ostao nezadovoljan rezultatima. Očigledno je bio mnogo više zadovoljan kasnijim radom u Marfo-Marijinskom manastiru. Odbio je da radi na Sabornoj crkvi Aleksandra Nevskog u Varšavi, jer nije odobravao izgradnju pravoslavne saborne crkve u pretežno katoličkom gradu.[3]
Godine 1901. želeo je da produbi svoje duhovno uvažavanje monaškog života pa je proveo neko vreme u Soloveckom manastiru na obali Belog mora.[2] Tamo je naslikao brojna dela i uticaj njegove posete mogao se videti na njegovim platnima dugi niz godina kasnije. Takođe su ga inspirisali romani Pavla Ivanoviča Melnikova koji se bave životom staroveraca u Povolžju . Godine 1902. oženio se Ekaterinom Vasiljevom, koju je upoznao na svojim izložbama.
Kasnije godine uredi
Godine 1905. nakon što je počela Revolucija, pridružio se Uniji ruskog naroda, ekstremno desničarskoj nacionalističkoj partiji koja je podržavala cara.[traži se izvor] Kao rezultat toga, bio je u opasnosti nakon Oktobarske revolucije. Godine 1918. prelazi u Armavir, gde se razboleo i nije mogao da radi. Vratio se u Moskvu 1920. godine i bio primoran da odustane od religioznog slikarstva, iako je nastavio privatno da radi na svojoj seriji Svetog Sergija. Od tada do smrti slikao je uglavnom portrete; posebno Ivana Iljina, Ivan Pavlova, Ota Šmita, Sergeja Judina, Alekseja Ščuseva i Vere Muhine.[1]
Pred kraj Velike čistke 1938. godine njegov zet Vladimir Šroter, istaknuti advokat, optužen je da je špijun i streljan. Njegova ćerka je poslata u zarobljenički logor u Žambilu, gde je brutalno ispitivana pre puštanja na slobodu. Nesterov je takođe uhapšen i držan dve nedelje u zatvoru Butirka.[2]
Godine 1941. dobio je Staljinovu nagradu za portret i ubrzo nakon toga dobio je orden Crvene zastave rada . Kako je rat odmicao, njegovo zdravstveno i materijalno stanje se naglo pogoršavalo. Imao je moždani udar dok je radio na svojoj slici Jesen na selu i preminuo je u botkinskoj bolnici.
Njegovi nedovršeni memoari, koje je započeo 1926. godine, objavljeni su kasnije te godine pod naslovom „Prošli dani“. Godine 1962. prikazan je na poštanskoj marki. Godine 1996. njegov lik se pojavio na novčanici od 50 uralskih franaka, a 2015. godine otkriven mu je spomenik u Muzeju umetnosti Baškir Nesterov u Ufi.
Galerija uredi
-
Sveta Rus, 1901–06 -
Uzimajući veo, 1897–98 -
Ljubavni napitak, 1888 -
Vizija mladom Bartolomeu, 1889-1890 -
Iza Volge, 1905 -
Filozofi, 1917 (Pavel Florenski i Sergej Bulgakov) -
Tolstoj, 1906 (Lav Tolstoj) -
Tri starca sa lisicom, 1914
Reference uredi
- ^ a b v Brief biography @ Russian Paintings.
- ^ a b v g d đ Brief biography @ RusArtNet.
- ^ Biographical notes by Sergei Durylin @ Bibliotekar.
