Miheil Sakašvili
Miheil Nikolozis dze Sakašvili (gruz. მიხეილ ნიკოლოზის ძე სააკაშვილი, ukr. Міхеіл Ніколозович Саакашвілі; Tbilisi, 21. decembar 1967) je gruzijski i ukrajinski političar, pravnik i bivši predsednik Gruzije od 2004. do 2013. godine. Bio je predvodnik Revolucije ruža i demonstracija uzrokovanih nezadovoljstvom radom tadašnjeg predsednika Eduarda Ševardnadzea, koje su dovele do njegove ostavke. Sakašvili nakon toga pobeđuje na predsedničkim izborima na kojima i sam Ševardnadze glasa za njega. Po drugi put je izabran na istu dužnost 20. januara 2008. godine.
| Miheil Sakašvili | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Predsednik Sakašvili u poseti Poljskoj 2008. godine | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Lični podaci | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Puno ime | Miheil Nikolozis dze Sakašvili | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Datum rođenja | 21. decembar 1967. | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Mesto rođenja | Tbilisi, Gruzijska SSR, SSSR | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Državljanstvo | sovjetsko (1967—1991) gruzijsko (1991—2015) ukrajinsko (2015—2017; od 2019) | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Religija | pravoslavlje | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Profesija | pravnik | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Porodica | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Supružnik | Sandra Rulofs (od 1994) | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Deca | 4 | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Politička karijera | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Politička stranka | Savez građana Gruzije (1995—2001) Jedinstveni nacionalni pokret (od 2001) Pokret novih snaga (od 2017) | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Potpis |  | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Na mestu predsednika bio je do 2013. godine, a političku karijeru je nastavio 2015. godine u Ukrajini gde je prvo bio savetnik predsednika Petra Porošenka, a od maja 2015. do novembra 2016. godine se nalazio na čelu Odeske oblasti.[1]
Mladost i obrazovanje uredi
Sakašvili je rođen 21. decembra 1967. godine u Tbilisiju, Gruzijska SSR, SSSR.[2] Njegov otac je medicinski radnik u Tbilisiju, dok je njegova majka istoričarka koja predaje na Državnom univerzitetu u Tbilisiju.
Služio je obavezni vojni rok u Graničnim trupama SSSR-a na aerodromu Borispilj u Ukrajinskoj SSR od 1989. do 1990. godine. Godine 1988. isključen je iz Komsomola zbog deljenja disidentske literature.[3] Diplomirao je na Institutu međunarodnih odnosa Nacionalnog univerziteta Kijeva Taras Ševčenko 1992. godine. Tokom studija bio je prijatelj sa budućim predsednikom Ukrajine Petrom Porošenkom.[4] Učestvovao je u studentskim protestima u Ukrajini 1990. godine.[5]
Sakašvili je kratko radio kao oficir za ljudska prava u privremenom Državnom savetu Gruzije nakon zbacivanja predsednika Zvijada Gamsahurdija sa vlasti. Nedugo zatim je dobio stipendiju Stejt departmenta SAD. Stekao je master diplomu na Pravnom fakultetu Univerziteta Kolumbija. Pohađao je Školu međunarodnih i javnih odnosa na Univerzitetu Džordž Vašington, a 1995. godine stekao je diplomu na Međunarodnom institutu ljudskih prava u Strazburu.
Politička karijera u Gruziji uredi
Sakašvili je bio na praksi u Ujedinjenim nacijama.[6] Nakon studija, tokom advokatske prakse u Njujorku, njegov stari prijatelj Zurab Žvanija, saradnik predsednika Eduarda Ševardnadzea, nagovorio je Sakašvilija na ulazak u politiku. Izabran je za poslanika u Parlamentu Gruzije na izborima 1995. godine kao član Ševardnazdeove stranke Savez građana Gruzije. U narednim godinama je bio jedna od najpopularnijih ličnosti u Gruziji nakon Ševardnadzea, a 2000. godine je izabran za potpredsednika Parlamentarne skupštine Saveta Evrope.
Sakašvili biva izabran za ministra pravde 12. oktobra 2000. godine. Sproveo je velike reforme krivičnog prava i zatvorskog sistema. Kao ministar je optužio ministra državne bezbednosti i šefa policije Tbilisija za korupciju.
Podneo je ostavku na mestu ministra i napustio Savez građana Gruzije 2001. godine. Iste godine osnovao je proevropski Jedinstveni nacionalni pokret. Godinu dana kasnije izabran je za predsednika Skupštine Tbilisija. Jedinstveni nacionalni pokret je učestvovao na parlamentarnim izborima 2003. godine i osvojio 18.74%. Sakašvili je tvrdio da je došlo do izborne krađe. Bio je predvodnik Revolucije ruža i demonstracija uzrokovanih nezadovoljstvom radom tadašnjeg predsednika Eduarda Ševardnadzea, koje su dovele do njegove ostavke. Sakašvili nakon toga pobeđuje na predsedničkim izborima 2004. godine na kojima i sam Ševardnadze glasa za njega, osvojiviši čak 96% glasova, postavši najmlađi predsednik u Evropi.
Zalagao se za ulazak u Evropsku uniju i NATO. Suočio se sa separatizmom u Abhaziji i Južnoj Osetiji. Za vreme njegovog mandata promenjena su zastava, grb i himna Gruzije. Na početku svog mandata takođe se suočio sa političkom krizom u Autonomnoj Republici Adžariji koju je predvodio Aslan Abashidze koji je smatran za proruskog političara. Kriza je pretila da se pretvori u oružani konflikt ali je Sakašvili uspeo da reši krizu mirnim putem što je dovelo do ostavke Abashidze. Zvanično je rehabilitovao prvog predsednika Zvijada Gamsahurdiju.
Ohrabren uspehom u Adžariji, Sakašavili je preusmerio trud na rešavanje pitanja Južne Osetije i njen povratak pod kontrolu Gruzije. Vlasti Južne Osetije su odgovorile militarizacijom i došlo je do okršaja između Južne Osetije i Gruzije.
Sakašvili se oslanjao na EU i NATO i sproveo reformu i modernizaciju Oružanih snaga Gruzije.[7]
Po drugi put je izabran na istu dužnost na predsedničkim izborima 2008. godine sa 54% glasova.
Dana 22. februara 2008. godine, Sakašvili se sastao sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom kako bi našli dogovor o ko vazduhoplovnih uslova. Iste godine, nakon serije okršaja između Gruzije i Južne Osetije, Rusija je odlučila da interveniše na strani Južne Osetije protiv Gruzije i tako je započeo rat između Gruzije i Rusije. Rat se završtio sporazumom o primirju. Dana 26. avgusta 2008. godine, Dmitrij Medvedev je potpisao ukaz o priznanju Južne Osetije i Abhazije kao dve nezavisne države. Gruzija je odgovorila prekidom diplomatskih odnosa sa Rusijom. Sredinom septembra 2008. godine Dmitrij Medvedev je optužio Mihaila Sakašvilija da je nepredvidljivi patološki i mentalno nestabilni narkoman, kao i da ga Rusija više ne smatra predsednikom Gruzije, već „političkim lešom“.[8][9]
Politički protivnici su ga optuživali za korupciju.
Jedinstveni nacionalni pokret je izgubio na parlamentarnim izborima 2012. godine od stranke Gruzijski san biznismena Bidzine Ivanišvilija. Ustav mu nije dozvoljavao da se kandiduje za treći mandat na predsedničkim izborima 2013. godine. Nakon izbora je napustio Gruziju.[10] Nastavio je da vodi stranku iz egzila.
Krivično gonjenje u Gruziji uredi
Državno tužilastvo Gruzije je, 28. jula 2014. godine, optužilo Sakašvilija zbog preterane i neovlašćene upotrebe sile za vreme demonstracija 2007. godine. Dana 2. avgusta 2014. godine sud u Tbilisiju raspisao je poternicu za njim. Sakašvili je pre toga pobegao u SAD.
Sakašvili je 13. avgusta 2014. godine optužen za proneveru budžetskih sredstava, dok je 14. avgusta raspisana interna potraga, a 31. avgusta pokrenuta je procedura za raspisivanje međunarodne potrage. Interpol je 1. avgusta 2015. godine odbio da stavi Sakašvilija na međunarodnoj poternici, kako su to tražile gruzijske vlasti. U septembru je zaplenjena imovina porodice Sakašvili. Zaplenjeni su i njegovi lični bankovni računi u Gruziji.
U martu 2015. godine, Ukrajina je odbila zahtev Gruzije za izručenje Sakašvilija, jer je smatrala da su krivični postupci protiv njega politički motivisani.
Sakašvili je 1. juna 2015. godine izjavio da se odrekao (tri dana ranije) gruzijskog državljanstva kako bi izbegao „garantovan zatvor“ u Gruziji. Ustav Ukrajine zabranjuje ekstradiciju Ukrajinaca drugim državama.
Gruzijsko glavno tužilaštvo je 8. avgusta 2017. godine godine tvrdilo da će Sakašvili iti osuđen na do 11 godina zatvora (optužbe su uključivale trošenje javnih sredstava na lične potrebe, zloupotrebu položaja tokom rasturanja demonstracija 7. novembra 2007. godine, prebijanja bivšeg pooslanika Valerija Gelašvilija i racije na TV Imedi). Gruzija je 18. avgusta 2017. godine zatražila od Ukrajine da izruči Sakašvilija. Ukrajinske vlasti su 5. septembra potvrdile da su primile zahtev iz Gruzije.
Gradski sud u Tbilisiju je 5. januara 2018. godine osudio Sakašvilija na tri godine zatvora u odsustvu zbog zloupotrebe ovlašćenja u pomilovanju bivših zvaničnika Ministarstva unutrašnjih poslova osuđenih u slučaju ubistva Sandra Girgvlijanija 2006. godine. Gradski sud u Tbilisiju je 28. juna 2018. proglasio Sakašvilija krivim za zloupotrebu ovlašćenja predsednika pokušavajući da prikrije dokaze u vezi sa premlaćivanjem opozicionog poslanika Valerija Gelašvilija 2005. i osudio ga u odsustvu na šest godina zatvora. Sakašvili i njegove pristalice osudili su presudu kao politički motivisanu.
Nakon povratka u Gruziju 2021. godine, Sakašvili je uhapšen i dodatno optužen za ilegalni prelazak granice. Tokom pritvora započeo je štrajk glađu. Sakašvili se i dalje nalazi u zatvoru.
Politička karijera u Ukrajini uredi
Sakašvili je podržao i evromajdanski pokret za vreme rušenja ukrajinske vlade i predsednika Viktora Janukoviča. Za vreme nemira u Kijevu pojavio se i kao zvanični govornik na bini na Trgu Nezavisnosti. Za vreme rata na istoku Ukrajine, novoizabrani predsednik Petro Porošenko imenovao ga je za svog savetnika. Na taj akt reagovala je gruzijska vlada, koja je pozvala ukrajinskog ambasadora u Tbilisiju na razgovor.[11] Dana 17. februara 2015. godine vrhovni tužilac Gruzije zatražio je od ukrajinskih vlasti njegovo izručenje.[12] Od maja 2015. do novembra 2016. bio je guverner Odeske oblasti. Godine 2017. predsednik Porošenko mu je oduzeo državljanstvo Ukrajine, ne navodeći razlog za to. Kasnije je uhapšen u Ukrajini i deportovan u Poljsku.
Kasnije se vratio u Ukrajini kad mu je predsednik Volodimir Zelenski obnovio državljanstvo, osnovao Pokret novih snaga i učestvovao na parlamentarnim izborima 2019. godine. Njegova stranka je osvojila 0,46%, te nije uspela da stekne parlamentarni status.
Izvori uredi
- ^ Ukraine president appoints ex-Georgia leader Saakashvili governor
- ^ „Index Sa”. www.rulers.org. Pristupljeno 2023-06-20.
- ^ „Saakašvili, Mihail”. Lentapediя. Lenta.ru.
- ^ „Ukraine appoints Saakashvili as governor of restive region – DW – 05/30/2015”. dw.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-06-20.
- ^ „Saakashvili sends tearful message to Ukrainian president after losing citizenship”. web.archive.org. 2017-12-11. Arhivirano iz originala 11. 12. 2017. g. Pristupljeno 2023-06-20.
- ^ „General Assembly of the United Nations”. www.un.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-06-20.
- ^ Chivers, C. J.; Shanker, Thom (2008-12-17). „Georgia Lags in Its Bid to Fix Army”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 2023-06-20.
- ^ [1] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. septembar 2008), Pristupljeno 8. 4. 2013.
- ^ Saakashvili 'no longer exists': Medvedev Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. oktobar 2014), Pristupljeno 8. 4. 2013.
- ^ „Georgia ex-leader Saakashvili gives up citizenship for Ukraine”. BBC News (na jeziku: engleski). 2015-06-01. Pristupljeno 2023-04-06.
- ^ TASS: Meždunarodnaя panorama - SMI: posol Ukrainы vыzvan v MID Gruzii v svяzi s naznačeniem Saakašvili sovetnikom v Kieve
- ^ „TASS: World - Georgia asks Kiev to extradite its former president Mikheil Saakashvili[[Kategorija:Botovski naslovi]]”. Arhivirano iz originala 17. 02. 2015. g. Pristupljeno 17. 02. 2015. Sukob URL—vikiveza (pomoć)
Spoljašnje veze uredi
