Miša Anastasijević

Mihajlo[1] Miša Anastasijević – Kapetan Miša (Poreč (na Dunavu), 24. februar 1803Bukurešt, 27. januar 1885) je bio srpski titularni major[2], veliki trgovac, bogataš, srpski rodoljub, učitelj [3] i dobrotvor.

Miša Anastasijević
Misa Anastasijevic.jpg
Miša Anastasijević
Puno imeMiša Anastasijević
Datum rođenja(1803-02-24)24. februar 1803.
Mesto rođenjaPoreč (na Dunavu)
Osmansko carstvo
Datum smrti27. januar 1885.(1885-01-27) (81 god.)
Mesto smrtiBukurešt
Kraljevina Rumunija

Miša Anastasijević je ostao u sećanju savremenika: Nije bio ni strog, ni reakcionaran, a osobina tvrdičluka kod njega uopšte nije postojala. Bio je čovek široka duha i plemenita srca. Znao je da živi kao veliki gospodin, koristeći zadovoljstva koja život pruža, ali isto tako i da čini kulturna dela. Bio je nežan otac za sve članove svoje porodice, kao i za one koji su živeli na njegovim dobrima. Svima je bio dobar učitelj, ali iznad svega dobar Srbin. Svoju otadžbinu je voleo bezgranično i svoje lične interese potčinjavao opštim.[4]

DetinjstvoUredi

Mihajlo Anastasijević je rođen na dunavskom ostrvu[5] Poreču, čije se stanovništvo kasnije preselilo na obalu, Donji Milanovac. Otac Anastas, po kome je Miša dobio prezime, bio je zemljoradnik i sitan trgovac u Poreču. Majka Ruža, domaćica, umrla je ubrzo po porođaju. O Miši se brinula pomajka (maćeha!)[6] inače udova Milja, pošto je umro i njen drugi muž Anastas (kada je Miša imao tri godine). Otac je Miši ostavio od imanja: mali vinograd "od 10 motika", 10 jutara oraće zemlje sa jednom kućom plotarom u kojem je bio mali dućan "sa espapom za 400 groša", na ostrvu Poreču.[7] Udovica-maćeha i siroče ostali su zajedno da žive; "ona ga je prigrlila kao svoje dete". Spasao ih je bede neki trgovac Stojan Matrašlija, koji je nekoliko godina vodio napola Miljin dućan i radio zemlju. Miša je celokupno školovanje okončao za dve godine, 1808-1809. godine učeći u Poreču bukvar, psaltir i računicu. Za vreme Prvog srpskog ustanka Miša i Milja dva puta beže preko Dunava u Austriju. Godine 1813. po drugi put su se spašavali prelazeći Dunav, da bi otišli u mesto Ograđenu, kod Miljinog rođaka, pop Jove. Sa jedanaest godina je u Poreču bio učitelj (u školi koju je i sam pohađao) zamenjujući nekoliko meseci odsutnog sveštenika, budući da je znao da čita i piše. Imao je 15 učenika od kojih je ubirao ukupno 8 groša po mesecu. Kad se smirilo ratno stanje uzeo je sebi Mišu za pisara, Barjaš-aga Adakalski vojvoda. Mada je imao sada mesečnu platu od 10 groša i hranu, prvom prilikom je pobegao, bojeći se Turaka. Pomajku Milju (koju je mnogo voleo i pomagao) kada je umrla 1837. godine, sahranio je u porodičnoj grobnici koju je podigao uz novu crkvu u Milanovcu, svoju zadužbinu.

Poslovni i porodični čovekUredi

Već kao dečak započeo je bavljenje trgovinom 1814. godine. Prvo radi kao sluga u dućanu Tenke Dinulovića, gde je, između ostalog, kuvao i prodavao sapun. Potom prelazi u najam kod Aga Vula Gligorijevića, tadašnjeg Porečkog starešine, kao podrumdžija. Služio je kao dečko za 6 groša na mesec, [8] da bi 1865. godine njegovo bogatstvo iznosilo približno 18. miliona dukata ili nekoliko milijardi dinara (oko 1890). Bio je Miša Anastasijević u zrelom dobu najbogatiji Srbin, i navodno čak 12 puta imućniji od "prebogatog" kneza Miloša. Prvu veću zaradu od 100 groša dobio je 1816. godine za vuču lađi uz Dunav kroz Đerdap.[9]

Godine 1817. postavljen je sa dobrom preporukom za ćumrudžiju (carinika) na Dubrovačkoj skeli, gde ostaje do 1822. godine. Krenuo je opet da vodi svoj dućan i to sa puno uspeha. Tada već ima ušteđevinu od 300 groša i započinje veću trgovinu. Krenuo je oko 1825. godine da se bavi unosnom trgovinom jelenskim rogovima, gde je zaradio 40.000 groša.[10] U to vreme je podigao dvospratnu kuću (na mestu stare) a na odžaku postavio trofej - jelenje rogove. Uskoro je među bogatijim ljudima u Srbiji; kupio je prvu lađu za 7.000 groša. Oženio se 1825. godine Hristinom Urošević, mlađom ćerkom sveštenika Ilije Uroševića iz Berzaske.[11] Sin jedinac, umro je iznenada sa 6 godina uzrasta, 18. avgusta 1843. godine u Beogradu.[12] U braku sa Hristinom imao je Miša samo preostale odrasle kćerke, njih pet dičnih udavača: Jelena-Lenka Garašanin, Ružica Čarnojević, Persida Marinović, Sarka Karađorđević i Anka Damnjanović.[4] Udajom kćerki mirazuša povezao se sa političkim krugovima; došao u dodir sa (sve zetovima) Jovanom Marinovićem predsednikom vlade, Radom Damnjanovićem upraviteljem varoši Beograda i ministrom, Arsenom Čarnojevićem austrougarskim plemićem, Đorđem Karađorđevićem članom dinastije Karađorđević, prikom Ilijom Garašaninom, kumom svoje kćerke Anke - Tomom Vučićem-Perišićem i dalje. Preko ženinog brata Sime, koji je pisar kneza Miloša, stupa u kontakt sa vladarem Srbije, ali i najvećim trgovcima. Izmolio je u Kragujevcu da ga knez Miloš postavi za Dumendži-bašu na Đerdapskom Poreču. Tu priliku koju je dobio je dobro iskoristio; uveo je red u brodski saobraćaj i uz put stekao veliki ugled, dragocena poznanstva i zaradu. Prelazi na trgovinu krupnom stokom za račun austrijskih trgovaca. Knjaz Miloš ga jula 1833. godine postavlja za "Dunavskog kapetana" (za Đerdap), daje titulu majora[13] sa nadzorno-arbitražnom ulogom. Preselio se sa porodicom iz Poreča u Milanovac, pa 1842. godine u Beograd. Pred Mađarsku bunu (1847) se odrekao majorstva, i prepustio trgovačkim špekulacijama. Unosnom prodajom žita u Bugarskoj tokom gladne godine došao je do kapitala da preuzme mali rudnik soli u bankrotu.[5]

 
Spomenik kapetan Miši u dvorištu istoimenog zdanja

BogatašUredi

Glavni posao Miše Anastasijevića je trgovina solju, i na početku je bio u ortakluku sa knezom Milošem Obrenovićem. Knez mu je (na Mišino traženje) pozajmio novac, a delili su prihode. Prvi posao je odradio 1828. godine kada je izbio rat između Rusije i Turske. Uzeo je od zabrinutih trgovaca Turaka jednu lađu sa solju i prodao uspešno, krećući se nesmetano Dunavom, koji je bio inače u blokadi. Posredovao je između turskih i srpskih trgovaca. Zbog soli je Miša prvi put došao u Rumuniju 1843. godine, za vreme kneza Jovana Bibeska. Uzeo je 1847. godine[14] (kao glavni - u društvu sa bogatim Srbima i Vlasima) zakup monopol na izvoz soli iz kneževine Vlaške i Moldavije na sedam godina, a kasnije i na uvoz soli iz Austrougarske. Navodno je imao i vlastite majdane soli[13] i veliku mrežu trgovačkih agenata. Kada je isplatio sve ortake, postao jedan od najvećih trgovaca solju na Balkanu. Posao je cvetao sledećih petnaestak godina, do 1865. godine. Anastasijević je imao oko deset hiljada ljudi u službi, 23 stalne i privremene "kamarašije" (stovarišta) u raznim krajevima, najviše uz reke Savu i Dunav. Kamarašije su postojale i kod moldavskih majdana soli i u mestu Bakoj, ali i u Bosni i unutrašnjosti Srbije. Da bi mogao nesmetano da radi, oformio je sopstvenu flotu od 74 broda (koje je naručio polovne - prepravio u Ruščuku) za prevoz soli, što mu je donelo veliko bogatstvo. U Bukureštu je bila glavna poslovnica, a u Beogradu sedište - centrala Anastasijevićeve trgovačko-izvozno-uvozne kompanije. Služio mu je 12 godina Jova Rekalić iz Zemuna, kao "beogradski kamaraš". Pokušao je da sa Kolarcem i Jovanom Kumanudijem osnuje Srpsko brodarsko društvo sa kapitalom od 200.000 dukata, ali je to osujetila Austrougarska.[4] U jednom trenutku je posedovao 1,5 miliona dukata gotovine, što mu je obezbeđivalo položaj jednog od najbogatijih ljudi na Balkanu. Teša Bošnjak "velika junačina" ga je kao lično obezbeđenje svuda pratio i čuvao.

U Beogradu se promućurni Anastasijević trajno nastanio 1842. godine, gde je kuću započeo 1840. godine. Beogradska imovina kapetana Miše bila je impresivna, sa nekoliko kuća, kafanom, skladišta i desetine bašti - placeva na lepim mesta gde su nikla zdanja. Brigu o poslovima i staranje nad imanjem poverio je on pouzdanim pomoćnicima: Iliji Pržiću, Nikoli Petroviću i Joci Maleru. Miša je povremeno navraćao u Srbiju da bi proverio stanje i poslovanje svog poseda u Beogradu i Milanovcu.[4]

SpahijaUredi

Paralelno sa unosnom trgovinom solju, Miša je počeo da kupuje nekretnine - spahiluke po južnim rumunskim okruzima. Prvi spahiluk Brnčeni u Teleormanskom okrugu je kupio 1844. godine, a njihov broj narastao je na devet spahiluka u Rumuniji. Usledile su i druge kupovine narednih godina, za šta je utrošio preko 500.000 dukata. Samo za izgradnju zgrada na spahilucima, potrošio je dodatnih 170.000 dukata. U svom "Životopisu"[7], Anastasijević je naveo svoje spahiluke i druge nekretnine po Vlaškoj. Od kupljenih 15 je formirao 9 spahiluka, grupisanjem mesta. Bili su to sledeća imanja: 1. Brnčeni (Brančeni (Teleorman)), sa Gurujeni (Teleorman) (a ne Gauruču), i Smardioasa (Teleorman) – Teleorman okrug; 1844. godine za 45.000 dukata 2. Dragoješti, sa Valjalujom i Ostroveni – okrug Olt; 1852. godine za 24.000 dukata; 3. Čeptura de Sus (Prahova), - okrug Prahovo; 1852. godine za 6.000 dukata; 4. Kležani (Đurđu), sa Vadulat (Vadu Lat (Đurđu)), Hobaju, Obeđajku (Obedeni (Đurđu)) i Dančulešti (Gorž) – okruzi Đurđu i Gorž; 1852. i 1856. godine za 200.000 dukata; 5. Hađešti (Jalomica), - okrug Kulf; 1854. godine za 44.000 dukata; po drugom izvoru, 12. decembra 1855. godine za 29.012 dukata. 6. Balačica (Mehedinci), - okrug Mehedinci; 1856. godine za 36.000 dukata; 7. Mogrešti (Gorž), - okrug Gorž; 1862. godine za 21.000 dukata; 8. Karaula (Dolž), - okrug Dolž; 1863. godine za 89.000 dukata; 9. Gvardinica (Mehedinci), - okrug Mehedinci; 1867. godine za 73.000 dukata.

Glavni spahiluk Kležani, sa velikim konakom, gde je najčešće boravio (i tu sada počiva u crkvi koju je sam gradio), nalazio se jugozapadno od Bukurešta. Samo za uređenje Kležana je potrošio 120.000 carskih dukata. Na svakom spahiluku držao je pouzdano osoblje, a činili su ga: upravnik, poslovođa, novčar (kasir), dva ekonoma koji upravljaju poljskim radom, podrumdžija, 4 ispravnika koji izvršuju naloge glavnog upravnika. Pored navedenog, bio je vlasnik još nekih nekretnina, kao što su: veliki vinograd u Đalomare, te polje Grozavešti kod Bukurešta. Kapetan Miša je ubedio kneza Miloša, da je mudro kupovati vlaške spahiluke, pa je po njegovom nalogu i novcem, takođe kupovao posede za Obrenoviće.

Kada je posao sa trgovinom soli prestao oko 1865. godine, nakon što je svu so rasprodao, ostali su veliki troškovi koje dobit od spahiluka nije mogla da pokrije. Njegov glavni poslovođa Nikola Vujatović, koji ga je verno služio 39 godina, predlagao je da sve spahiluke proda. Od Kležani gde bi mirno provodio starost ubirao bi godišnje 25-30.000 dukata, što je bilo dovoljno za lep život. Ali ostarelom Miši to lično dostojanstvo i bogataški ponos nisu dali; nije mogao tek tako ono što je kupio za života da zbog naslednika izgubi.

DobrotvorUredi

Zbog vrednog poklona državi Srbiji Kapetan Mišinog zdanja 1863. godine smatrao se najvećim srpskim dobrotvorom.[15] Ta izuzetna u svakom pogledu zgrada u centru Beograda, koštala je Anastasijevića 110.000 dukata, računajući tu i prepravke zbog nove namene. Pozajmljivao je novac kneževini Moldaviji (kao 2,5 miliona leja u zlatu 1855. godine), kupovao spahiluke u Vlaškoj (12), a kada se obogatio postao veliki dobrotvor. Ali i još kao mladić učinio je mnogo dobrih dela i pomogao sirotinji, budući zahvalan svakom ko mu je do tada u životu pomogao. Kapetan Miša je bio bogataš sa stilom, darežljiv a sa određenom misijom, ne zaboravljajući svoje sirotinjsko poreklo. Mnogo je njegovih poznatih dobročinstava, a smatra se da je još više nepoznatih. Pomagao je mnoge pisce prilikom štampanja njihovih knjiga, davao i velike zajmove ali i opraštao dužnicima kao što je oprostio veliki dug (od 8.000 dukata) svom prijatelju Iliji Garašaninu ili rođaku Pržiću čak 40.000 dukata,[16] poklanjao garderobu ženama Donjeg Milanovca svaki put kada bi tamo dospeo, finansirao Čitalište beogradsko, čiji je jedan od osnivača,[17] kao i balove na dvoru kneza Aleksandra Karađorđevića, osnovao i finansirao školu (mušku i žensku školu) na svom imanju u Vlaškoj, koju su đaci besplatno pohodili, davao devojkama miraze, spašavao trgovce od propasti opraštajući im dugove ili dajući pozajmice i slično. Poklonio je Miša i manastiru Papraći dveri i dve prestone ikone. Pod stare dane Miša je postao još darežljiviji, pa je svoju najomiljeniju lađu "Simku", bez razmišljanja poklonio nekom humanitarnom društvu. Najviše je pomogao i ostao doživotni predsednik beogradskih - Građanske kasine i Čitališta.[18] Izabran je 1863. godine za počasnog člana "Društva srpske slovesnosti" u Beogradu.[19] Njegovo "lakoumno" potomstvo je za Mišinog života uživalo sve blagodeti bogatog oca i dede, ali nakon starčeve smrti malo im je ostalo u nasleđe. Miša je pod stare dane počeo prodavati svoje manje nekretnine, a i ređali su se loši ishodi poduhvata, kao na primer kada je njegov saradnik - rođak Ilija Pržić, zbog neuspeha u "špekulaciji" - izgubio Mišinih 20.000 dukata, izvršio samoubistvo. Vlaški spahiluci više nisu mogli da pokriju ogromne troškove, pa se poslednjih godina njegovog života kapital krunio.

Političar[20]Uredi

Kao bogat čovek bio je zainteresovan za politički život kneževine Srbije. Svoj uticaj je dozirano i preko posrednika koristio. Održavao je dobre odnose sa kneževima Milošem Obrenovićem i Aleksandrom Karađorđevićem, ali smatran je za Karađorđevca. Mada su Obrenovićevci sumnjali u njega, on nije bio kneza Aleksandra "čovek". Od 1843. godine radio ja na tome da se Vučić i Avram Petronijević (kao i drugi izgnanici) vrate u Srbiju. Podmićivao je Turke da bi došao do cilja, tada, kao i 1858. godine. Ušao je u politiku povodom zapleta oko njegovog zeta Raje Damjanovića, inače ministra i predsednika Velikog suda. Kada je knez Aleksandar koji mu nije bio po volji, izgubio pozicije Miša se angažovao. Ostalo je nejasno šta je bio Anastasijevićev cilj: da on sam ili njegov zet Đorđe Karađorđević postane knez umesto Aleksandra? Sa knezom je prekinuo odnose kada je Damjanović zbog učešća u Tenkinoj zaveri osuđen na tamnicu i tamo umro, uprkos pokušajima Anastasijevića da ga spase. Zet Raja je 21. marta 1858. godine bio otrovan u Gurgusovačkoj kuli, gde je robijao. Kapetan Miša se tada uključuje u pokret za svrgavanje kneza Aleksandra, i sarađuje sa Ilijom Garašaninom i Vučićem. Postaje pod obrenovićevskom većinom ipak i predsednik Svetoandrejske skupštine 1858. godine, na kojoj je izvršena dinastijska smena. Pobednik je ipak postala treća strana, Obrenovićevska, pa je Miloš postao knez. Znajući dobro kneza Miloša, pamteći njegovo loše držanje dok su u mladosti zajedno trgovali, Anastasijeviću tu nije bilo lepo živeti. Zato je Miša Anastasijević napustio Srbiju i kasnije tek povremeno i na kratko navraćao. Sa knezom Mihajlom Obrenovićem se Miša bolje slagao i otuda njegova dobročinstva prema kneževini Srbiji, koja su usledila.

Izgradnja zdanjaUredi

 
Miša Anastasijević poklanja zdanje otečestvu (mural u Kapetan Mišinom zdanju)

"Zidanje mu je bilo najprijatniji rad, a trgovina i narodna prosveta uvek predmet njegove misli".[10] Izgradnja kapetan-Mišinog zdanja započeta je 1857, verovatno sa planom da postane dvor njegove ćerke Sare Karađorđević, ali je razvoj političkih događaja naveo Anastasijevića da je 24/12. februara 1863. godine pokloni[21] 'svome otečestvu'.[11] Na Kraljevom trgu (Velikoj pijaci) su na mestu novog zdanja prvobitno bile tri kuće: u prvoj je bila apoteka Jovana Dilbera, a pored dve Mišine kuće razdvojene gvozdenom kapijom. Kuću do apoteke dao je zetu plemiću Arsenu Čarnojeviću, a u drugoj je stanovao zajedno sa najmiljenijim zetom Rajom.[22] Gradnja čuvenog kapetan Mišinog zdanja trajalo je relativno dugo, do 1864. godine, jer se čekao mermer da stigne iz Italije. Knez Mihajlo se u ime države zahvalio darodavcu pismom 13/25. februara 1863. godine.[23] Sa zgradom poklonjen je i sav nameštaj i oprema za prosvetni i naučni rad (hemijska laboratorija).[24] U tu veliku zgradu smešteni su zatim Velika škola, gimnazija, Ministarstvo prosvete, Narodna biblioteka i muzej. Danas se u njoj nalazi Rektorat Univerziteta u Beogradu.

Po belešci Matije Bana izgradnja je koštala 11 hiljada zlatnika.[25] Po drugom izvoru, Mišino školsko zdanje je plaćeno čak 80.000 dukata.[10]

Sledećih godina likvidirao je poslove sa solju i od tada samo trošio i rasipao novac. Rekao je, verovatno stoga što nije imao muške dece, da nema 'za koga da čuva' novac.

Jesen životaUredi

Miša je drugi deo svog života od 1859. godine proveo u Vlaškoj, gde se manje bavio u Bukureštu[26] (gde je i umro u svojoj palati) a više na najvećem imanju u neuglednom mestu Kležani (Đurđu), gde je imao dvor. U dvoru je navodno bilo velikog luksuza, poput upotrebe samo srebrnog pokućstva i najotmenijeg nameštaja dopremljenog izdaleka. Do crkve uz školu, koju je sam podigao vodio je iz dvora naročiti prolaz - zelena aleja, da ne bi spahija bio ometan. O njegovoj bezbednosti su u Vlaškoj brinili Arnauti, a U Srbiji - Srbi, njih 12 naoružanih ličnih gardista obučenih u narodno ruho. Mada je imao mnogo palata i kuća pored one u Bukureštu i Beču, a naročito u Beogradu, on se od 1842. godine bavio u Vlaškoj, živeći na selu u otmenom stilu. Ostareli bogataš umro je januara 1885. godine u Bukureštu[27], od zapaljenja pluća, nakon tri dana ležanja. Za razliku od supruge Hristine koja je umrla 14. novembra 1889.[28] godine i sahranjena u Beogradu na Starom groblju, u porodičnoj grobnici Anastasijevića odmah severno od crkve Sv. Marka.[29] Miša je ostao sam u zabačenom Kležani, gde počiva njegovo balsamovano telo, sasvim očuvano u staklenom kovčegu ispod sarkofaga, u grobnog podnoj kripti hrama Sv. arhistratiga Mihajla.[30] Dva lekara Nemca su po tajnom receptu izveli balsamovanje tela, koje je smešteno u hermetički zatvoren prostor.[31] U Obrenovićevskoj Srbiji odate su mu posmrtne počasti; 1. februara 1885. godine po odluci Kraljevske Vlade u Sabornoj crkvi je održan svečani pomen, a 12. februara Velika škola je svom dobročinitelju održala parastos u svojoj sali, a Svetomir Nikolajević govorio o Mišinom liku.[4] U dubokoj starosti uspeo je pomoću prijatelja književnika Matije Bana da sastavi svoj kratki ali burni "Životopis", koji je objavljen 1890. godine u "Glasniku Srpskog učenog društva".

Još od 1910. godine, pa i između dva svetska rata bilo je u javnosti nekoliko inicijativa da se kosti prosvetnog dobrotvora kapetana Miše prenesu iz Vlaške u Jugoslaviju, ali nije došlo do realizacije. Mada je postojala i odluka Skupštine Kraljevine Srbije. Naročito se trudila njegova miljenica kćerka Sarka i godinama tražila da Akademija nešto učini. Najveći pijetet su pokazali mladi akademci zemljaci Timočani - Krajinci, obrazovani ljudi školovani u "Kapetan Mišinom zdanju". Oni su 1929. godine tražili dopuštenje da svog dobročinitelja prenesu brodom u Donji Milanovac, u njegovu staru grobnicu sa spomenikom, kod crkve, njegove zadužbine u Miloševcu.[32]

Vidi jošUredi

ReferenceUredi

  1. ^ "Vreme", Beograd 27. maja 1926.
  2. ^ "Vreme", Beograd 26. maja 1926.
  3. ^ Milan Đ Milićević, Pomenik, MS, Novi Sad, 1971 str. 41
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 "Beogradske opštinske novine", Beograd 1939.
  5. 5,0 5,1 "Vreme", Beograd 1930.
  6. ^ "Zastava", Novi Sad 1/13. februar 1885. godine
  7. 7,0 7,1 "Glasnik Srpskog učenog društva", Beograd 71/1890.
  8. ^ [1][mrtva veza] Beogradske ilustrovane novine, Broj 4, Godina 1 - „Miša Anastasijević“, M. Đ. Milićević, Februar 1866.
  9. ^ "Glasnik Srpskog učenog društva", Beograd 1890.
  10. 10,0 10,1 10,2 "Zastava", Novi Sad 1885. godine
  11. 11,0 11,1 Zadužbina kapetan Miša Anastasijević traje 150 godina Zadužbina kapetan Miša Anastasijević traje 150 godina („Politika“, 24. februar 2013), Pristupljeno 13. 4. 2013.
  12. ^ "Beogradske opštinske novine", Beograd 1940.
  13. 13,0 13,1 "Vreme", Beograd 1926.
  14. ^ https://core.ac.uk/download/pdf/44694783.pdf
  15. ^ Veliki dobrotvor Miša Anastasijević. - U: Prosvetni glasnik, 1. decembar 1921.
  16. ^ "Vreme", Beograd 1927.
  17. ^ Nešić, Staniša (2008). Novine Čitališta beogradskoga : 1/3. januar 1847—2/14. januar 1849. Beograd: Biblioteka grada Beograda. ISBN 978-86-7191-134-4. Pristupljeno 4. 5. 2018. 
  18. ^ "Beogradske opštinske novine", Beograd 1. decembar 1939.
  19. ^ "Javor", Novi Sad 1863.
  20. ^ "Beogradske opštinske novine", Beograd mart 1940.
  21. ^ "Prosvetni glasnik", Beograd 1885.
  22. ^ Beogradske opštinske novine", Beograd 1939.
  23. ^ "Danica", Novi Sad 1863.
  24. ^ "Delo", Beograd 1897.
  25. ^ Kod Kapetan Miše bilo čak 10000 radnika („Večernje novosti“, 22. februar 2014)
  26. ^ Jovan Marković: "Dobrodošlica" (Miši), Bukurešt 1864.
  27. ^ "Školski list", Sombor 1885.
  28. ^ "Male novine", Beograd 1889.
  29. ^ "Vreme", Beograd 19. mart 1927.
  30. ^ "Vreme", Beograd 12-14. jun 1927.
  31. ^ Comoara mumiei din Clejani - Cancan.ro
  32. ^ "Vreme", Beograd 1929.

Spoljašnje vezeUredi