Mletački trgovac

Mletački trgovac (engl. The Merchant of Venice) delo je Vilijama Šekspira, štampano je prvi put 1600. godine.

Mletački trgovac

Nastanak i tema

Delo je štampano je prvi put 1600. godine, no verovatno je izvođeno i ranije (1596). Na taj zaključak navode sledeći događaji: pogubljenje jednog Jevrejina, doktora kraljice Elizabete, u Londonu, 1594. godine, pod optužbom da je bio umešan u zaveru Španaca koji su nameravali da otruju kraljicu (scena na sudu (IV, 1) ide na ruku antisemitsko raspoloženje koje je taj događaj bio izazvao); Antonijev brod Andreja ima isto ime kao i španski admiralski brod Sv. Andreja, koji su Englezi zaplenili prilikom napada na luku Kadiz, 1596, i ime je bilo pogodno da gledaoce u pozorištu podseti na podvig engleskih mornara protiv neprijatelja koji je želeo da pokori Britaniju.

U doba nastanka ovog dela, centralnom Engleskom vladala je glad zbog oskudnih žetvi i društveni nemiri. Pesnik je izgubio svog jedinog sina i donekle se povukao u sebe, postao introvertniji. Ova komedija ima nekakvu doslednu okrenutost unutra – u naglašenim moralnim temama, slikama osećanja duhovne slabosti i izvanrednoj obradi likova.

Ovo delo je svrstano u komedije mada treba imati u vidu da je komedija u Šekspirovo, tačnije elizabetansko, doba imala neke karakteristike koje nema danas. Sastojala se od: srećnog završetka koji je obeležavan venčanjima svih nevenčanih junaka, unutrašnjih i spoljašnjih sukoba, borbe mladih ljubavnika protiv starijih likova, mudrih slugu, višestrukih zapleta i iznenađujućih obrta. Ipak, ovo delo se naročito pamti po dramatičnim scenama i oslikavanju Jevrejina Šajloka, koje je pokrenulo pitanje antisemitizma.

Šekspir je inspiraciju za ovu komediju pronašao u raznim delima. Zaloga funte mesa i nadmudrivanje lihvara veoma je stara i rasprostranjena istočnjačka priča, ali u delu Glupak – Đovanija Fjorentina nalazi se jedna priča koja najviše liči na Šekspirovu, u kojoj jedan mletački trgovac pozajmljuje od jevrejskog zajmodavca novac za svog kuma Đaneta. Ako se dug ne vrati na vreme, Jevrejin može da uzme funtu trgovčevog mesa. Đaneto se udvara ljupkoj Gospi od Belmonta, a Jevrejin je upropašćen kada gospa, pošto je došla u Veneciju prerušena u advokata, pokazuje da obveznica ne dozvoljava Jevrejinu da prolije ni kap krvi niti da uzme ni gram više od tačno jedne funte mesa. I kraj ove priče sliči Šekspirovoj (pominje se slučaj prstena i onda se sve otkriva i srećno završava).

Motiv izabiranja pravog kovčežića pominje se u zbirci Gesta Romanorum, kroz priču o rimskom caru koji je, da bi iskušao narav devojke kojom njegov sin želi da se oženi, daje ovoj da izabere jedan od tri kovčežića – od zlata, srebra i olova. Ipak, najviše uticaja na nastanak Mletačkog trgovca ima Malteški Jevrejin, drama Kristofera Marloa, britanskog pisca i dramaturga. U toj drami bogati i svirepi Jevrejin ima kćer Avigeju, koja voli hrišćanina i pokrštava se. Ali, Šekspirov Jevrejin je složenija ličnost, jer mu autor daje više ljudskosti prikazujući njegovu mržnju kao posledicu omalovažavanja s kojim su se Jevreji susretali u hrišćanskom okruženju.

Radnja

Priča ima dva zapleta, tačnije pravi zaplet – ugovor i funta mesa, i podzaplet – izbor kovčežića.

Basanio, mladi Venecijanac, moli svog velikog prijatelja, Antonija, da mu pozajmi novac za odlazak u Belmont, prelepoj, mudroj Porciji kod koje želi da se okuša u sreći i načini je svojom suprugom. Antonio je dobrostojeći mletački trgovac, ali njemu je sva imovina na moru, na brodovima koje je poslao u razne krajeve sveta, tako da mora pozajmiti. Tada se otkriva motiv zelenaštva, tada široko rasprostranjenog. Pojavljuje se Šajlok, glavni antagonista i, po mišljenjima mnogih, najjači lik u delu. On je taj koji može pomoći Basaniju, odnosno pozajmiti mu novac na Antonijevo ime. Antonio se ne brine, jer je dovoljno bogat, i činjenica da Jevrejin traži pola kilograma mesa s njegovog tela ukoliko ovaj ne uspe da mu za određeno vreme vrati pozajmljeno, ostavlja ga ravnodušnog. Antonio samo želi da usreći Basanija. Šajlok mrzi Antonija, jer ga je Antonio mnogo puta vređao pred ljudima, nazivao ga psetom i davao mu najpogrdnija imena, i smatra to odličnom prilikom da mu se osveti. Njegova mržnja se udvostručuje kada Antonijev prijatelj Lorenco beži s njegovom kćerkom, Džesikom, koja tom prilikom odnosi ogroman deo očevog bogatstva i nemilice ga troši postavši žena jednog hrišćanina.

Podzaplet prati Basanijevu dragu, predivnu Porciju kojoj je otac pre smrti ostavio tri kovčežića – zlatni, srebrni i olovni. Ona se mora udati za onog koji odabere pravi kovčeg, onaj u kome je njena slika. Prosci dolaze iz svih krajeva sveta, ali ona ne gaji ni prema jednom ono što gaji prema Basaniju, i zato je sretna kada nijedan od njih pre Basanija ne pogađa pravi kovčežić. To, zapravo, može samo pravi čovek – mudar da ne nasedne na blistavu spoljašnjost, i svestan da se čovek ceni prema onom što izbija iz njegovog unutrašnjeg bića. Dakle, pravi kovčeg je olovni, i na njemu piše Na kocku stavlja sve / sve daje ko me uzme. Jedino Basanio jeste kadar da da sve, ne tražeći zauzvrat lažni sjaj zlata ili srebra.

Radosti budućih mladenaca pridružuju se Basanijev prijatelj Gracijano i Porcijina sluškinja Nerisa, koji su, zaljubljeni jedno u drugo, strepeli čekajući dan da Basanio dođe i pokuša da dobije voljenu Porciju, kako bi i oni mogli biti zajedno. Njihovo slavlje prekida pismo od Antonija koji im poručuje da je izgubio sve što je imao usled nesreće s brodovima, i da se on sada mora podvrgnuti Šajlokovoj osveti. Basanio i Gracijano odmah kreću nazad, znajući da su i sami krivi ukoliko njihov prijatelj nastrada zbog njihove sreće. Porcija nudi mnogo novca da bi se Antonio spasio, i ona i Nerisa daju svojim verenicima prstenove koje oni moraju čuvati i od kojih se ne smeju rastajati u ime njihove ljubavi.

Oni se vraćaju, nude Šajloku veliku svotu novca, ali on je neumoljiv. Ni za šta na svetu on neće odustati od osvete nad čovekom koga mrzi. I sam dužd ga preklinje za milost, ali Šajlok se ne predaje. Očekuje se dan suđenja, kada će osveta biti izvršena. Tada Porcija i Nerisa stupaju u akciju. Prerušavaju se u muškarce i zamenjuju Porcijinog rođaka, doktora prava koji je bio obavezan da dođe na suđenje i nadgleda čitav taj proces, usled duždeve nemogućnosti da pomogne Antoniju. Pravnik je poslao pismo navodeći da je bolestan i da šalje izvrsnog mladog zamenika. Scena u sudnici predstavlja kulminaciju, i obiluje napetošću i neočekivanim preokretima.

Šajlok nikako ne odustaje tvrdeći da samo želi ono što mu po zakonu i pripada, i svima se čini da je tragedija na pomolu, jer Antonio je već vezan i samo se čeka da Jevrejin dobije svoju funtu mesa. No, Porcijijoj dovitljivosti kraj još došao nije, zapravo, ona se tek bliži kulminaciji i to će biti i najdramatičniji trenutak cele priče. Porcija zahteva od Šajloka da pažljivo odseče funtu mesa, jer prolije li tek kap krvi ili uzme gram manje ili više nego što u dokumentu piše, sustići će ga kazna koja preti da mu uzme celo imanje. Šajloku je to dovoljno – odriče se svega što je kanio da učini. Pristaje da uzme novac koji mu je nuđen pre suđenja, ali to je nemoguće. On mora da plati za pokušaj oduzimanja života jednom građaninu tako što će pola imovine dati Antoniju, a pola državi, dok je sam njegov život u duždevim rukama. Na kraju, odlučeno je da Šajlok mora promeniti veru i dati sav novac Basaniju i Džesiki.

Basanio i Gracijano, ne prepoznavši svoje maskirane žene, žele da se nekako oduže tim dobročiniteljima koji su spasili život njihovom prijatelju spasivši tako i njihovo spokojstvo. Porcija i Nerisa zahtevaju da im se daju dva prstena koje su primetile na njihovim rukama, ali oni znaju da su se zarekli da će čuvati to prstenje kao svoj život, pa predlažu da ova dvojica pravednih i mudrih ljudi traže bilo šta drugo (ako hoće i najveći dragulj na svetu), samo ne ta dva prstena. Međutim, Porcija i Nerisa, prerušene u mladiće, žele samo ta dva prstena i neće pristati da uzmu ništa drugo. Ovaj zahtev ostavlja Basanija i Gracijana bez teksta, ali oni shvataju da se moraju odužiti ljudima koji su upravo spasili sve njih od propasti, i daju to prstenje.

Taj događaj prouzrokovaće i drugi deo uzbudljivog raspleta, u kome, nakon što su se svi bezbedno vratili u Belmont i počeli slavlje srećnog završetka, Porcija i Nerisa tobože primećuju da njihovi voljeni muškarci ne nose prstenje koje su im dale, i ne mogu to da im oproste. Posle priče o događajima u sudnici i o čoveku koji je zaslužio neprocenjivu nagradu (koja je u ovom slučaju taj prsten), Porcija i Nerisa vade prstenove tvrdeći da su one, nakon što su njihovi prstenovi dati tim mladićima, i same pripale istim. One su navodno, da bi povratile te dragocenosti, spavale s njihovim novim vlasnicima.

Mudre devojke puštaju prisutne da neko vreme budu šokirani, a onda im sve otkrivaju, još više ih zapanjujući. A njihovu zajedničku sreću uvećava vest da su se Antonijeva tri broda ipak bezbedno vratila.

Likovi

Šajlok

Iako glavni negativac, Šajlok je ostao zapamćen kao najsloženiji lik u Mletačkom trgovcu, jer je mržnja koju nosi u krvi obrazložena sudbinom Jevreja.

Proganjani, saterani u geta, izdvojeni posebnim porezima, tuženi i ponekad ubijani, evropski Jevreji su se okrenuli novčanim transakcijama kao jednom od retkih dopuštenih vidova izražavanja. Povezivani su sa zelenaštvom, ili pozajmljivanjem novca s kamatom – naročito s ogromnim, nezakonitim stopama. Ali, u vreme kada je Trgovac pisan, stav prema zelenaštvu je već evoluirao. Džon Šekspir, pesnikov otac, mogao bi se lako optužiti za žestoko zelenaštvo, a njegovo naplaćivanje kamate od dvadeset procenata moglo bi se smatrati podvigom dostojnim Rialta.

Antonio – što je važno – mrzi zajmodavca delimično zbog toga što je Jevrejin. Šajlok za Antonija kaže:

Mrzi on Naš sveti narod, psuje tamo baš Gde trgovaca ima najviše Mene, moj zanat, moju zakonito Stečenu dobit, zelenaštvom to Nazivajući. Nek' bi pleme moje Prokleto bilo ako li mu ovo Oprostim ikad!

A pri sklapanju ugovora, kada Jevrejin podseća Antonija: Zvali ste me / Nekrstom, zvali psom krvoločnim, Antonio mu odgovara: I opet ću te, sva je prilika / Nazvati tako, opet pljuvati, / I ponovo te tako ritati. Nemoguće je da ova scena ne izazove imalo milosti prema Šajloku iako se to dešava pre nego je on učinio išta loše. Šajlok je ovde dostojniji poštovanja od Antonija.

Sve ovo baca nešto svetlosti na Šajloka, koji lako može delovati bolji od svojih protivnika i od kćeri koja ga laže, potkrada i rasipnički troši očevo zlato i tirkiz koji mu je poklonila pokojna supruga Lea. Međutim, Šajlok je dobio priliku za osvetu, zahtevajući funtu mesa po isteku dogovora. Britkost njegovog uma dolazi do izražaja, a naročito je zanimljivo njegovo opravdanje za traženje funte mesa:

Pola kile mesa S ljudskog tela, ljudskog mesa, nit' se Ceni toliko, nit' toliko vredi Koliko ovčje, kozje, goveđe. Kažem: ja ovu uslugu mu nudim, Da bih u njega ljubav zadobio.

Iako se pojavljuje u pet scena, on dominira čitavim delom. U trećem činu, on izgovara emotivno jak monolog (sastavljen od retorskih pitanja) koji će okarakterisati ovo delo i po kome će se ono i pamtiti:

Zar Jevrejin nema oči? Zar Jevrejin nema ruke, organe, udove, čula, naklonosti, strasti? Zar se ne hrani istim jelima i ne ranjava ga isto oružje? zar nije podložan istim bolestima, i zar ga ne isceljuju isti lekovi? zar mu nije zimi hladno, a leti vrućina, kao i hrišćaninu? Ako nas ubodete, zar ne krvarimo? ako nas golicate, zar se ne smejemo? ako nas otrujete, zar ne umiremo? pa ako nas uvredite, zar da se ne svetimo?

Na suđenju Šajlok postaje žrtva opasne zablude – iluzije o jednakoj vrednosti etike i pravde. Kao vernik Zakona, on upada u njegovu klopku. Naime, venecijanski zakon sadrži jednu tajnu odredbu, po svoj prilici sakrivenu u venecijanskoj arhivi. Ova odredba, koja nije dostupna za detaljno proučavanje ili interpretaciju (jer samo Porcija zna za njeno postojanje), ozakonjuje ksenofobiju, tako što surovu kaznu namenjuje isključivo strancima:

Predviđa zakon mletački i ovo: Dokaže li se da je podaniku Mletačkom nekom radio o glavi Tuđinac neki bilo posredno Il' neposredno, onda ima prava Taj čiji život ugrožen je bio Na polovinu njegova imanja; A polovina druga riznici Poverljivoj se daje državnoj; Dok o životu prestupnikovom Jedino milost duždeva, nasuprot Glasova drugih svih, odlučuje.

Drugi zakoni se odnose na sve; ovaj samo na strance... Šajlok tako postaje simbol naroda s kojim se venecijanska kultura sukobljava, koje poražava ili drži na odstojanju, takozvanih varvarskih naroda .

Porcija

Porcija je već u samom svom imenu određena kao ličnost. Kćerka Marka Porcija Katona, supruga Marka Bruta, ostavila je na Šekspira izuzetan utisak. Njen opis on je pronašao u Plutarhovom delu Život M. Bruta: Ova mlada gospa bila je odlično upućena u filozofiju, bila je plemenita i hrabra, i isto tako mudra. Slična njoj je Šekspirova Porcija – lepa, mudra i verna. Međutim, ona je uplašena svojom zavisnošću od kovčežića koje je ostavio njen otac, a koji će odrediti njenu sudbinu: Ja niti mogu da izaberem onoga kojega bih htela, niti mogu da odbijem onoga koji mi se ne svidi; tako volja umrlog oca sputava volju kćeri koja je u životu. Ona shvata da zakoni koje je smislio mozak ne mogu sputati vatrenu narav lude mladosti i svim srcem želi da nijedan od prosaca koji je okružuju ne pogodi pravi kovčeg. Svakom je našla mane. No, kada Basanio dođe k njoj, ona odugovlači s biranjem kovčežića svesna da, ukoliko on ne izabere pravi, uskoro ga može izgubiti.

On je nestrpljiv, želi da što pre završi s mučnom igrom i vidi da li će voljena žena pripasti njemu, i Porcija naređuje muziku koja lako može biti labudova predsmrtna pesma (ako Basanio izgubi).

Lirske pesme u Šekspirovim dramama imaju zadatak da, u nedostatku svetlosnih i drugih vizuelnih efekata, dočaraju atmosferu koju scena zahteva. Pesma koja se peva dok Basanio bira zanimljiva je i po tome što možda sadrži prikriven mig koji treba da mu pomogne da izabere kovčežić od olova, jer stihovi u originalu rimuju se sa rečju olovo. Basanija ne zavarava sjaj zlata i srebra:

Te tako može često spoljašnjost Ne biti jezgru svom ni nalik; vazda Nakit čoveka vara. Malo li je Na sudu takvih prljavih i gadnih Odbrana koje, kad su milozvučnim Rečene glasom, zla vid zasenče? Malo l' u crkvi groznih jeresi Kojima kakav dostojanstven otac Blagoslov daje i opravdava ih Citatom kakvim svetim, skrivajući Nakaznost njinu lepim nakitom?

On bira pravi kovčežić i spašava oboje dalje brige. Kako su se brige ipak nastavile, Porcija igra glavnu ulogu u spasavanju Antonija od Šajlokove osvete. Prvo pokušava da izmoli milost od Šajloka, tvrdeći da je milosrđe:

Blagoslov i za onog koji daje, I za onog koji prima; moć je ona Punomoćnija i u najmoćnijeg; Na prestolu je vladaocu dika Više no kruna; (...) Ono je znamen Boga živoga, Ta vlast zemaljska najviše božanskoj Naliči moći kada milosrđe Začini pravdu.

Kako se Šajlok nije predomišljao, ona je upotrebila silu navodeći već pomenutu odredbu koja radi protiv stranaca. Tako je Porcija drugi put pokazala drugo lice Venecije koja podiže odbrambeni zid protiv štetnog uticaja koji izaziva svakodnevna interakcija s tuđinskim svetovima. Prvi put se to dogodilo sa odabirom pravog kovčežića, koje nije toliko zavisilo od junaštva koliko od interpretacije teksta i kulture.