Википедија

More

велика, слана водена маса
Za druge upotrebe pogledajte stranicu More (uzvik).

More čine vodene mase na površini Zemlje prosečno jednakih fizičkih i hemijskih svojstava, koje su u međusobnoj vezi. More je veliko telo morske vode koje je delom ili u potpunosti okruženo kopnom.[1][2][a] Mora se mogu podeliti prema stepenu izolovanosti na:

  • unutrašnja (sredozemna, između kontinenata)
  • ivična (uz rubove kontinenata) i
  • međuostrvska (između arhipelaga).
Zalazak sunca na moru.
A wave dashing on the shore
Talas udara u lukobran u Zalivu Santa Kataline.
Shipping in Singapore Harbour
Luka Singapur
Azurna obala u Nici
Središnja obala u Čileu
Pejzaž Tosa de Mara

Najveći deo mora čine ivična mora smeštena uz kontinente. Šire gledano, more je međusobno povezan sistem Zemljinih slanih, okeanskih voda — koje se mogu smatrati jednim globalnim okeanom ili da su delovi nekoliko glavnih okeanskih podela. More znatno utiče na Zemljinu klimu i ima važnu ulogu u vodenom ciklusu, ugljeničnom ciklusu, i azotnom ciklusu. Mada se po morima putovalo i istraživalo od praistorije, moderna naučna studija mora — okeanografija — datira prevashodno od britanske ekspedicije Čelindžer tokom 1870-ih.[3] Sva mora pripadaju jednom od okeana, četiri kojih imenuje Međunarodna hidrografska organizacija:[4] Tihi, Atlantski, Indijski, Severni ledeni, i petom Južnom okeanu.[5]

Zahvaljujući sadašnjem stanju pomeranja kontinenata, severna hemisfera je prilično ravnomerno podeljena između kopna i mora (odnos je oko 2:3), dok je južna predominantno okeanska (1:4.7).[6] Slanost u otvorenom okeanu je uglavnom u uskom pojasu 3,5% po masi, mada to može da varira kod voda koje su u većoj meri okružene kopnom, kod ušća velikih reka, ili na velikim dubinama. Oko 85% čvrste materije u otvorenom moru je natrijum hlorid. Dubokomorske struje se formiraju zbog razlika u slanosti i temperaturi. Površinske struje se formiraju usled frikcije talasa proizvedenih vetrom i plimama, promenama lokalnog nivoa mora uzrokovanog gravitacijom Meseca i Sunca. Njihov pravac je uslovljen površinskim i podvodnim zemljišnim masama i rotacijom Zemlje (Koriolisov efekat).

Nekadašnje promene u nivou mora su ostavile kontinentalne pragove, plitke oblasti u moru blizu kopna. Te vode bogate hranljivim materijama obiluju životom, koji pruža ljudima znatne količine hrane — uglavnom ribe, ali i školjki, sisara, i morske trave — koji se sakupljaju iz divljine ili uzgajaju. Najraznovrsnije oblasti okružuju velike tropske koralne grebene. Kitolov u dubokom moru je nekad bio uobičajen, ali su opadajuće populacije kitova uslovile pokretanje međunarodnih napora za očuvanje i konačno dovele do moratorijuma na najveći deo komercijalnog lova. Okeanografija je ustanovila da sve životne forme nisu ograničene na površinske vode: čak i na enormnim dubinama i pritiscima, nutrijenti koji ističu iz hidrotermalnih izvora podržavaju njihov sopstveni jedinstveni ekosistem. Moguće je da je život započeo u takvom okruženju i akvatični mikrobni pokrivači su generalno kreirani sa oksigenacijom zemljine atmosfere; biljke i životinje su prvo evoluirale u moru.

More je važan aspekt ljudske trgovine, putovanja, mineralne ekstrakcije, i generisanja energije. To isto tako čini more esencijalnim u ratovanju i čini velike gradove izloženim zemljotresima i vulkanima iz obližnjih raseda; moćnim cunamskim talasima; u uraganima, tajfunima, i ciklonima koji nastaju u tropima. Ovaj značaj i dualitet su uticali na ljudsku kulturu, od ranih bogova mora do epske poezije Homera do promena indukovanih kolumbijskom razmenom, od sahrana na moru do Bašovih haika do hiperrealistične marinske umetnosti, i inspirišuće muzike u opsegu od pesama u The Complaynt of Scotland do Rimski-Korsakovog „More i Sinbadov brod“ do A-mejovog „Slušajte more“. More je scena dokonih aktivnosti uključujući plivanje, ronjenje, surfovanje, i jedrenje. Međutim, rast populacije, industrijalizacija, i intenzivna poljoprivreda su doprineli današnjem zagađenju mora. Atmosferski ugljen-dioksid se apsorbuje u sve većim količinama, čime se snižava pH vrednost mora u procesu poznatom kao okeanska acidifikacija. Zajednička priroda mora je učinila prekomerni ribolov rastućim problemom.

Definicija uredi

 
Međusobno povezani sistem svetskih okeana i njihove različite podele.
Za više informacija pogledajte: Spisak mora

Oba smisla engleske reči sea su proistekla iz staroengleskog jezika; pri upotrebi reči u širem smislu je neophodno koristiti određeni član od vremena ranog srednjoengleskog jezika.[5] Pri upotrebi termina tokom vremena, nije dolazilo do pravljenja oštre razlike između mora i okeana, mada su mora manja i obično ograničena kopnenim masama (koje su manje veličine od kontinenata),[7] izuzev Sargaškog mora, koje je kreirano spajanjem četiri struje, što se naziva severnoatlantskim cirkulacijom.[8] Mora su generalno veća od jezera i sadrže morsku vodu. Dok se definišući elementi veličine i ograničenosti generalno primenjuju, ne postoji formalno prihvaćena tehnička definicija „mora” među okeanografima.{{efn|Jedna definicija je da je more potpodela okeana, mada trenutno IHO definiše granice svetskih okeana putem navođenja voda koje nisu inače obuhvaćene morima,[4] koje su uzeta kao uobičajena i u suštini proizvoljno.[9] Definicije za univerzitetske studente, koje uzimaju u obzir tehničko značenje i standardnu upotrebu, obično navode da je „more” termin za uglavnom „kopnom ograničenu” masu slane vode, pri čemu je neophodno napraviti izuzetak za okeanskim strujama ograničeno more (tj., dinamički ograničeno) i široko prihvaćeno Sargaško more.[1][2] Treća zahteva da more poseduje dno formirano od okeanske kore, čime bi se obuhvatilo Kaspijsko jezero, pošto je ono nekad bilo deo drevnog okeana.[10] U međunarodnom pravu, Konvencija Ujedinjenih naroda o pravu mora navodi da je sav okean „more”.[11][b]

Fizička nauka uredi

Glavni članci: Okeanografija i Fizička okeanografija
 
„Plavi kliker” u svojoj originalnoj orijentaciji, sa pogledom na spoj Indijskog i Atlantskog okeana kod Rta dobre nade.

Zemlja je jedina poznata planeta sa morima tečne vode na svojoj površini,[8] dok Mars poseduje ledene kape, a slične planete u drugim solarnim sistemima možda imaju okeane.[13] Nije poznato odakle Zemaljska voda potiče. Gledano iz svemira, naša planeta izgleda kao „plava kugla” sastavljena od svojih različitih vodenih oblika: okeana, ledenih kapa, oblaka.[14] Zemljinih 1.335.000.000 km³ mora obuhvata oko 97,2 procenta njene vode[15][v] i pokriva više od 70 procenata njene površine.[8] Dodatnih 2,15% Zemljine vode je zamrznuto, i nalazi su u vidu morskog leda koji natkriva Severni ledeni okean, formira ledenu kapu nad Antarktikom i nad njegovim okolnim morima, i u raznim glečerima i površinskim depozitima širom sveta. Ostatak (oko 0,65% ukupne količine) formira podzemne rezervoare ili razne faze vodenog ciklusa, čime je obuhvaćena neslana voda koju koristi većinski deo kopnenih životnih formi: para u vazduhu, oblaci koji se od nje sporo formiraju, kiša koja pada iz njih, i jezera i rekea koji se spontano formiraju pri ponovnom oticanju vode do mora.[15] Morska dominacija planetom je takva da je britanski autor Artur Č. Klark jednom napomenuo da bi bilo bolje da je „Zemlja” nazvana „Okean”.[8]

Naučno izučavanje vode i Zemljinog vodenog ciklusa se naziva hidrologijom; hidrodinamika proučava fiziku vode pri kretanju. Okeanografija je nauka novijeg porekla usredsređena na izučavanje mora. Ona je začeta kao studija oblika okeanskih struja,[20] ali je njen opseg prerastao u jedno veliko i multidisciplinarno polje:[21] ona ispituje svojstva morske vode; studira talase, plimu i oseku, i morske struje; proizvodi mape morskih obala i morskog dna; i studira morska živa bića.[22] Potpolje koje se bavi kretanjem mora, njegovim silama, i silama koje deluju na njega je poznato kao fizička okeanografija.[23] Morska biologija (biološka okeanografija) izučava biljke, životinje, i druge organizme koji nastanjuju morske ekosisteme. Ova ova polja su potpomognuta hemijskom okeanografijom, koja studira ponašanje elemenata i molekula unutar okeana. Specifični je fokus u današnje vreme na ulozi okeana u ugljeničnom ciklusu i ulozi ugljen-dioksida u povećanoj kiselosti morske vode. Marinska ili morska geografija mapira oblik i oblikovanje mora, dok morska geologija (geološka okeanografija) pruža evidenciju o kontinentalnom pomeranju i kompoziciji i strukturi Zemlje, razjašnjava proces sedimentacije, i pomaže u studijama vulkanizma i zemljotresa.[21]

Morska voda uredi

Rastvorci morske vode čija
je slanost 35‰[24]
Rastvorak ‰ vode
(po masi)		 % ukupnih
rastvoraka
Hlorid 19 .3 55 .0
Natrijum 10 .8 30 .6
Sulfat 2 .7 7 .7
Magnezijum 1 .3 3 .7
Kalcijum 0 .41 1 .2
Kalijum 0 .40 1 .1
Bikarbonat 0 .10 0 .4
Bromidi 0 .07 0 .2
Karbonat 0 .01 0 .05
Stroncijum 0 .01 0 .04
Borat 0 .01 0 .01
Fluorid 0 .001 < 0 .01
Svi drugi < 0 .001 < 0 .01
Glavni članak: Morska voda
 
Prva globalna mapa okeanskog površinskog saliniteta, proizvedene pomoću ESA SMOS satelita (2011). Salinitet vode je u opsegu od 32‰ (ljubičasto) do 38‰ (crveno).

Morska voda je nepromenljivo slana, i mada njen stepen slanosti (saliniteta) može da varira, oko 90% vode u okeanima ima 34–35 g (1,2 oz.) rastvorenog čvrstog materijala po litru, što proizvodi slanost između 3,4 i 3,5%.[25] Da bi se lako opisale male razlike, međutim, okeanografi obično izražavaju slanost u vidu promila (‰) ili u delovima po hiljadi (ppt) umesto da koriste procente. Površinska slanost vode u severnoj hemisferi je generalno bliža nivou od 34‰, dok je ona na južnoj bliža 35‰.[6] Rastvorci u okeanskoj vodi potiču od upliva rečne vode i od okeanskog dna.[26] Relativna kompozicija rastvoraka je stabilna širom svetskih okeana:[24][27] natrijum (Na) i hlor (Cl) sačinjavaju oko 85%. Među drugim rastvorcima su metalni joni kao što su magnezijum (Mg) i kalcijum (Ca) i negativni joni kao što su sulfat (SO₄), karbonat (CO₃), i bromidi. U odsustvu drugog zagađenja, morska voda ne bi bila štetna za piće, izuzev što je preslana;[g] slično tome, ona se ne može koristiti za irigaciju većina biljki ukoliko nije bila desalinisana. Za naučne i tehničke svrhe se obično koristi standardizovana forma veštačke morske vode.

Varijacije slanosti su uzrokovane mnoštvom faktora: strujama koje teku između mora; ulivom slatke vode iz reka i glečera; precipitacijom; formiranjem i otapanjem morskog leda; i evaporacijom, na koju utiču temperatura, vetrovi, i talasi. Na primer, gornji nivo Baltičkog mora ima veoma nisku slanost (5 do 8‰ – pogledajte slanost) zato što niske temperature okružujućih klimatskih uslova proizvode minimalno isparavanje; ono ima mnoštvo ulivnih reka; i njegova slaba povezanost sa Severnim morem ima tendenciju kreiranja hladnog, gustog donjeg sloja koji se veoma malo meša sa površinskim vodama.[30] U kontrastu s tim, Crveno more leži između Sahare i Arabijske pustinje; ono ima visoku stopu evaporacije sa malo precipitacije; ono ima mali broj (uglavnom sezonskih) ulivnih reka; i njegova veza sa drugim morima — Suecki kanal na severu i Bab el Mandeb na jugu — su obe veoma uske. Slanost ovog mora je u proseku 40‰.[31] Slanost Mediterana je malo niža, oko 37‰, dok neka jezera usled svoje okruženosti kopnom imaju znatno veću slanost: Mrtvo more ima 300 g (11 oz) rastvorene čvrste materije po litru (300‰).

 
Prosečna površinska temperatura (2009), od −2 °C (svetlo ljubičasto) do 30 °C (svetlo crveno).

Morska temperatura prevashodno zavisi od količine solarne radijacije koja se apsorbuje. U tropskim područjima gde sunčeva svetlost direktnije pada, temperatura površinskih slojeva može da prekorači 30 °C (86 °F); u blizini polova, temperatura je u ekvilibrijumu sa morskim ledom na njegovoj tački smrzavanja. Slanost morske vode čini njenu tačku smrzavanja nižom od one kod slatkih voda, obično je oko −1,8 °C (28,8 °F). Ove temperaturne razlike doprinose kontinualnoj cirkulaciji vode kroz more. Tople površinske struje se hlade dok se udaljavaju od tropskih područja; kako voda postaje gušća, ona potanja. Hladna voda iz dubokog mora se vraća nazad ka ekvatoru pre nego što ponovo izađe na površinu. Duboka morska voda ima temperaturu između −2 and 5 °C (28 and 41 °F) na svim delovima globusa.[32] U morima koja se zaleđuju, kristali leda počinju da se formiraju na površini. Oni se lome u male komade i spajaju se u ravne diskove koji formiraju gustu suspenziju poznatu kao frizil. Pri mirnim uslovima, frizil se smrzava u tanke, ravne ploče zvane nilas, koje se zadebljavaju sa formiranjem novog leda u moru ispod njih. U turbulentnim vodama, frizil se umesto toga spoja u veće ravne diskove poznate kao „palačinke”. One proklizavaju jedna iznad i ispod druge i formiraju sante. Tokom ovih procesa, slana voda i vazduh bivaju zarobljeni u ledu. Nilas se formira sa slanošću od oko 12–15‰ i ima sivkastu boju ali se menja tokom vremena: nakon jedne godine, on je plavkast i ima slanost od oko 4–6‰.[28][33]

 
Prosečni površinski nivoi kiseonika (2009), od 0,15 (svetlo ljubičasto) do 0,45 (svetlo crveno) mola O2 po kubnom metru.

Količina svetlosti koja penetrira more zavisi od ugla pod kojim se nalazi Sunce, lokalnih vremenskih prilika, i morske zamućenosti. Od svetlosti koja dospe do površine mora, znatan deo biva reflektovan na površini. Njene crvena talasne dužine se apsorbuju u gornjih nekoliko metara. Žuta i zelena svetlost dosežu veće dubine, a duže plave i ljubičaste talasne dužine mogu da penetriraju i do dubine od 1000 m.

Količina kiseonika koji je prisutan u morskoj vodi prvenstveno zavisi od njene temperature i fotosintetičkih organizama koji žive u njoj, a posebno algi, fitoplanktona, i biljki, kao što je morska trava. Tokom dana, njihova fotosintetička aktivnost produkuje kiseonik, koji se rastvara u morskoj vodi i koga koriste morske životinje. Vodena zasićenost kiseonikom je niža tokom noći i znatno niža u dubokom moru. Ispod dubine od oko 200 m, nema dovoljno svetlosti za fotosintezu[34] i konsekventno je prisutno malo rastvorenog kiseonika. Ispod tog nivoa, anaerobne bakterije razlažu padajući organski materijal, proizvodeći vodonik sulfid (H₂S).[35] Predviđa se da će globalno zagrevanje redukovati sadržaj kiseonika u površinskog i dubokoj vodi, usled smanjenja rastvorljivosti kiseonika sa porastom temperature[36] i povećanom okeanskom stratifikacijom.[37]

Boja uredi

Boja morske vode zavisi od insolacije, rečnih nanosa, dubine, vegetacije na obali, organske materije itd. Toplija mora, siromašnija organskom materijom, imaju nijanse plave boje. Hladna mora često imaju sivu boju ili nijanse zelene boje što odražava bogatstvo u planktonu.

Neka mora se nazivaju po bojama. Crno more je dobilo ime po negostoljubivosti, a prema drugoj verziji nazvano je „crnim“ zbog odsustva organske materije u njegovim dubljim delovima. Crveno more je nazvano po boji algi koje ga delimično prekrivaju, ili po crvenom pesku u okolnim pustinjama. Prema Herodotu, strane sveta se obeležavaju bojama. Tako je sever crn (Crno more), a jug crven (Crveno more). Belo more je nazvano prema izgledu u većem delu godine - more se periodično ledi, a obale su najčešće prekrivene snegom. Postoji teorija u vezi imena ovog mora i belih manastira na njegovim obalama. Žuto more svojim izgledom najviše opravdava naziv. Boja mu zavisi od nanosa reke Hoangho („Žute reke“).

Ekstraterestrička mora uredi

Lunarna mora su ogromne bazaltne ravni na Mesecu za koje su rani astronomi smatrali da su vodene mase, pa su ih nazivali „morima“.

Smatra se da je tekuća voda prisutna ispod površina nekoliko satelita od kojih je najznačajniji Evropa.

Tečni ugljovodonici su verovatno prisutni na Titanovoj površini, iako bi bilo ispravnije ih opisati kao „jezera“ nego kao „mora“.

Nauka uredi

Termin „more“ se takođe koristi u kvantnoj fizici. Dirakovo more je tumačenje stanja negativne energije koje vakuum sadrži.

Spisak mora podeljenih po okeanima uredi

Tihi okean uredi

Severni ledeni okean uredi

Atlantski okean uredi

Indijski okean uredi

Južni okean uredi

Vidi još uredi

Napomene uredi

  1. ^ Napomena, ovo je opšta definicija koja konceptualno obuhvata izvore od tehničkih do pedagoških do rečnika (pri čemu rečnici daju standardnu upotrebu kod laika).
  2. ^ Shodno tome, ova konvencija se ne odnosi na Kaspijsko jezero, koje je umesto toga „međunarodno jezero” za većinu pravnih svrha.[12]
  3. ^ Hidrozni ringvudit izdvojen iz vulkanskih erupcija sugeriše da tranziciona zona između donjeg i gornjeg mantla sadrži između jednog[16] i tri[17] puta vode koliko i sva površinska voda svetskih okeana zajedno. Eksperimenti čiji je cilj rekreiranje uslova donjeg mantla sugerišu da on možda isto tako sadrži veliku količinu vode, koje se procenjuje da je pet puta veća od mase vode prisutne u svetskim okeanima.[18][19]
  4. ^ Ljudski bubrezi izlučuju urin čija slanost je oko 2%,[28] tako da konzumacija jednog litra većine formi morske vode zahteva unos bar dodatnog litra slatke vode da bi se sprečio štetni višak natrijuma. U odsustvu te dodatne vode, povećana urinacija radi uklanjanja soli proizvodi dehidrataciju.[29]

Reference uredi

  1. ^ a b Staff, NGS (27. 9. 2011). „Sea”. National Geographic (online). Washington, DC: The National Geographic Society (NGS). Pristupljeno 7. 1. 2017. „[Quote:] ...a sea is a division of the ocean that is enclosed or partly enclosed by land...” 
  2. ^ a b Karleskint 2009, str. 47
  3. ^ National Oceanic and Atmospheric Administration. "Then and Now: The HMS Challenger Expedition and the 'Mountains in the Sea' Expedition". Ocean Explorer.
  4. ^ a b International Hydrographic Organization. "Limits of Oceans and Seas (Special Publication №28) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (8. октобар 2011)", 3rd ed. Imp. Monégasque (Monte Carlo), 1953. Приступљено 7 February 2010.
  5. ^ а б Oxford English Dictionary, 1st ed. "sea, n." Oxford University Press (Oxford), 1911.
  6. ^ а б Affholder & Valiron 2001, стр. 112
  7. ^ Staff, NOS (25. 3. 2014). „What's the Difference between an Ocean and a Sea?”. Ocean Facts. Silver Spring, MD: National Ocean Service (NOS), National Oceanic and Atmospheric Administration (NOAA). Приступљено 7. 1. 2017 — преко OceanService.NOAA.gov. 
  8. ^ а б в г Stow 2004, стр. 90
  9. ^ American Society of Civil Engineers (1994). The Glossary of the Mapping Sciences. . ASCE Publications. стр. 365. ISBN 978-0-7844-7570-6 https://books.google.com/books?id=jPVxSDzVRP0C&pg=PA365.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  10. ^ Conforti & Bravo 2005, str. 237.
  11. ^ Vukas, Budislav (2004). The Law Of The Sea: Selected Writings. Martinus Nijhoff Publishers. str. 271. ISBN 978-90-04-13863-6. 
  12. ^ Gokay, Bulent (2001). The Politics of Caspian Oil. Palgrave Macmillan. str. 74. ISBN 978-0-333-73973-0. 
  13. ^ Ravilious, Kate (21 Apr 2009). "Most Earthlike Planet Yet Found May Have Liquid Oceans" in National Geographic.
  14. ^ Platnick, Steven. "Visible Earth". NASA.
  15. ^ a b NOAA. "Lesson 7: The Water Cycle" in Ocean Explorer.
  16. ^ Oskin, Becky (12 Mar 2014). "Rare Diamond Confirms that Earth's Mantle Holds an Ocean's Worth of Water" in Scientific American.
  17. ^ Schmandt, B.; Jacobsen, S. D.; Becker, T. W.; Liu, Z.; Dueker, K. G. (2014). „Dehydration melting at the top of the lower mantle”. Science. 344 (6189): 1265—68. Bibcode:2014Sci...344.1265S. doi:10.1126/science.1253358. 
  18. ^ Harder, Ben (7 Mar 2002). "Inner Earth May Hold More Water Than the Seas" in National Geographic.
  19. ^ Murakami, M. (2002). „Water in Earth's Lower Mantle”. Science. 295 (5561): 1885—87. Bibcode:2002Sci...295.1885M. doi:10.1126/science.1065998. 
  20. ^ Lee, Sidney (ed.) "Rennell, James" in the Dictionary of National Biography, Vol. 48. Smith, Elder, & Co. (London), 1896. Hosted at Wikisource.
  21. ^ a b Monkhouse, F.J. (1975) Principles of Physical Geography. Hodder & Stoughton. ISBN 978-0-340-04944-0. str. 327–28.
  22. ^ b., R. N. R.; Russell, F. S.; Yonge, C. M. (1929). „The Seas: Our Knowledge of Life in the Sea and How It is Gained”. The Geographical Journal. 73 (6): 571. JSTOR 1785367. doi:10.2307/1785367. 
  23. ^ Stewart, Robert H. (2008) Introduction To Physical Oceanography. pp. 2–3. Texas A & M University.
  24. ^ a b Millero, F. J.; Feistel, R.; Wright, D. G.; McDougall, T. J. (2008). „The composition of Standard Seawater and the definition of the Reference-Composition Salinity Scale”. Deep-Sea Research Part I: Oceanographic Research Papers. 55: 50—72. Bibcode:2008DSRI...55...50M. doi:10.1016/j.dsr.2007.10.001. 
  25. ^ Pond, Stephen (1978). Introductory Dynamic Oceanography. Pergamon Press. str. 5. ISBN 978-0-7506-2496-1. 
  26. ^ Pinet, Paul. Invitation to Oceanography. West Publishing Co. (St. Paul). 1996. ISBN 978-0-314-06339-7.
  27. ^ Swenson, Herbert. "Why is the Ocean Salty?" US Geological Survey.
  28. ^ a b US Army (June 1992). FM 21–76: Survival. Chapter 6: "Water Procurement".
  29. ^ NOAA (11 Jan 2013). "Drinking Seawater Can Be Deadly to Humans".
  30. ^ Thulin, Jan (2003). "Religion, Science, and the Environment Symposium V on the Baltic Sea".
  31. ^ Thunell, R. C.; Locke, S. M.; Williams, D. F. (1988). „Glacio-eustatic sea-level control on Red Sea salinity”. Nature. 334 (6183): 601—04. Bibcode:1988Natur.334..601T. doi:10.1038/334601a0. 
  32. ^ Gordon, Arnold (2004). "Ocean Circulation" in The Climate System. Columbia University (New York).
  33. ^ Jeffries, Martin. "Sea ice". Encyclopædia Britannica Online.
  34. ^ Russell, F.S. (1928) The Seas. pp. 225–27. Frederick Warne.
  35. ^ Swedish Meteorological and Hydrological Institute (2010). "Oxygen in the Sea".
  36. ^ United States Environmental Protection Agency (2012). Water Monitoring & Assessment, 5.2: "Dissolved Oxygen and Biochemical Oxygen Demand".
  37. ^ Shaffer, G. .; Olsen, S. M.; Pedersen, J. O. P. (2009). „Long-term ocean oxygen depletion in response to carbon dioxide emissions from fossil fuels”. Nature Geoscience. 2 (2): 105—09. Bibcode:2009NatGe...2..105S. doi:10.1038/ngeo420. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
More na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Море&oldid=27549332”