Википедија

Nadežda Petrović

српска сликарка и фотографкиња

Nadežda Petrović (Čačak, 11. oktobar 1873 — Valjevo, 3. april 1915) bila je srpska slikarka i fotograf.

Nadežda Petrović
Nadežda Petrović 1909. g.
Lični podaci
Datum rođenja(1873-10-11)11. oktobar 1873.
Mesto rođenjaČačak, Kneževina Srbija
Datum smrti3. april 1915.(1915-04-03) (41 god.)
Mesto smrtiValjevo, Kraljevina Srbija
Umetnički rad
PoljeSlikarstvo
PravacFovizam

Njen opus obuhvata skoro trista ulja na platnu, oko stotinu skica, studija i krokija kao i nekoliko akvarela. Dela joj spadaju u tokove secesije, simbolizma, impresionizma i fovizma.[1] Svojim radom je postavila temelj srpsom modernom slikarstvu. O njenom radu i značaju istoričarka umetnosti dr Lidiji Merenik navodi: Ona je raskinula sa tradicionalnom istorijskom kompozicijom baš kao što su to učinili i impresionisti, raskinula je sa „ulepšanim svetom” i proputovala Srbiju i granične, južne krajeve slikajući zemlju i narod onakve kakvi su bili, a ne kako bi ona volela da budu. Ona je uvezala slobodan moderni izraz u emancipovane teme i ideološko-politički kontekst, čemu je svedok njen otadžbinski ili „ratnički” ciklus, primera radi. Prva je, već posle 1908, napustila eksperiment sa impresionizmom i krenula ka izrazitoj, žustroj ekspresiji i kolorizmu. Njen autohtoni stil ne možemo nazvati nekim već kategorisanim nazivom, bila je to i ostala jedinstvena i originalna tvorevina Nadežde Petrović, majke srpskog slikarskog modernizma.[2]

Jedna je od osnivača Kola srpskih sestara i prvi sekretar organizacije.[3] Pionirka je ratne fotografije među ženama na Balkanu.

Nadežda Petrović je volontirala kao bolničarka srpske kraljevske vojske u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. Tokom Velikog rata je preminula od posledica tifusa.

Biografija uredi

 
Sestre Nadežde Petrović

Rođena u Čačku 29. septembra/11. oktobra 1873. godine[4][5][6] od oca Dimitrija - Mite Petrovića i majke Mileve rođene Zorić, sestričine Svetozara Miletića.[7] Po očevoj liniji vodi poreklo iz Hercegovine, dok se majčina porodica preselila sa Kosmeta tokom Velike seobe Srba pod Arsenijem III Čarnojevićem i naselila u Zemunu.[3] Oboje roditelja su bili obrazovani, poznavali su književnost, istoriju, slikarstvo i zalagali su se za preporod Srbije, prosvećivanje naroda i bolje uslove života na selu.[3] Nadeždin otac je bio darovit za slikarstvo i učio je kod Steve Todorovića.[3] Porodica je imala 13 dece od kojih je 9 preživelo. Njena mlađe sestre su Milica Mišković i Anđa Petrović, a najmlađi brat je književnik Rastko Petrović.[8]

Sa porodicom se 1884. godine preselila u Beograd. Višu žensku školu završila je u Beogradu 1891. godine. Sledeće, 1892. godine, polaže ispit za nastavnicu crtanja u srednjim školama i postaje učenica u ateljeu Đorđa Krstića. 1896/97. godine pohađa školu kod Cirila Kutljika.[9] Od 1898. godine počinje školovanje u Minhenu u ateljeu Slovenca Antona Ažbea.[3]

Nadežda Petrović godine 1899. i 1900. radila je kao pedagog u Pljevaljskoj gimnaziji[10] u Austrougarskoj okupacionoj zoni Pljevalja. Već 1900. godine imala je prvu samostalnu izložbu u Beogradu. Konzervativni kritičari za njena dela nisu imali pozitivne recenzije. Tada se u delu beogradske štampe termin impresionizam spominje sa porugom.[9] Godine 1901. započinje rad u ateljeu Julijusa Ekstera u Minhenu.

Godine 1903, 26. avgusta sa Delfom Ivanić i Milicom Dobri osniva humanitarno društvo Kolo srpskih sestara.[11] Društvo je nastalo kao odgovor na pogrome nad hrišćanima u, kako se tada smatralo Staroj Srbiji, nakon Ilindenskog ustanka. Ona je sa Milicom Dobri krajem 1903. čak otišla u Makedoniju i Staru Srbiju[3] i tamo delila humanitarnu pomoć koju je društvo sakupilo. Sa njima je pod maskom pratioca išao i Vojislav Tankosić koji je radio na stvaranju srpske četničke organizacije. Nadežda je svoje impresije sa ovog opasnog putovanja ostavila u drami Vojvoda Micko Porečki, gde je glavni lik vojvoda Micko Krstić.[1] Napisala je još jednu neobjavljenu dramu.[1] Drama nije objavljena za njenog života.

Od 1904. godine angažuje se u domovini oko Prve jugoslovenske umetničke izložbe, osnivanja Lade[3] i Prve jugoslovenske umetničke kolonije (Sićevo,[3] Pirot, 1905. godine). Pisala je likovne kritike.[1]

Ona se divila radovima francuskog impresioniste Monea, kao i dometima Beklina, Udea, Cigela i Korinta.[9] Posetila je Rim 1907. i boravila u Francuskoj 1910-1912.[1] Tokom boravka u Parizu pored umetničkog rada govorila je Pacifičkom novinarskom društvu o stradanju i patnji srpskog naroda pod turskom okupacijom.[9]

Do 1912. godine izlagala je na mnogobrojnim izložbama: Izložba Lade; Izložba jugoslovenske kolonije 1907; Izložba srpskog umetničkog udruženja 1908; Druga samostalna izložba u Ljubljani 1910; iste godine u Parizu na Jesenjem salonu i u Zagrebu u okviru grupe Medulić; naredne 1911. godine izlagala je u srpskom paviljonu na Međunarodnoj izložbi u Rimu,[12] na Salonu internacionalne unije i Jesenjem salonu u Parizu. U Beogradu je 1912. godine otvorila slikarsku školu i učestvovala na četvrtoj jugoslovenskoj izložbi.

Otac joj je umro aprila 1911, a majka 1912. godine. Njihovu smrt je teško podnela.[13] U Prvom balkanskom ratu učestvuje kao dobrovoljna bolničarka na frontu. Sa srpskom vojskom je ponovo 1913. i 1914. godine.[14]

Zalagala se za oslobođenje južnoslovenskih naroda i sledila je državne ideje kralja Petra I Karađorđevića.[15] Predvodila je proteste protiv austrougarske okupacije Bosne i Hercegovine.[3]

Bila je drugarica sa Apisom i njegovim sledbenicima, zagovornicama nacionalne revolucije u cilju stvaranja narodnih ideala ujedinjenja Srpstva.[15]

Umrla je u Valjevu 3. aprila 1915. godine, od pegavog tifusa, bila je na dužnosti dobrovoljne bolničarke. Epidemija u Valjevu je odnela živote i lekarima Draginji Babić, Selimiru Đorđeviću i drugima.

Umetnički rad uredi

Nadežda Petrović je najznačajniji srpski slikar s početka veka. Iako je tematski ostala verna nacionalnom, stilski se potpuno okrenula savremenim tokovima evropske umetnosti. U odnosu na ostale naše umetnike išla je znatno ispred svog vremena – sigurno da je i to jedan od razloga što od svojih savremenika nije bila dobro shvaćena, a u jednoj tradicionalno patrijarhalnoj srpskoj sredini.

Njeno slikarstvo najvećim delom ide u korak sa evropskim ekspresionizmom, a ponekad se čak približava, tada još neafirmisanoj, apstrakciji.[traži se izvor]

Na njenim najboljim radovima dominiraju velike površine, njene omiljene, užareno crvene boje i, njoj komplementarna, zelena. Ljubav prema bojama stvara na nekim platnima koloristički vrtlog gde se, pored ostalih, ističu fovistička ljubičasta, plava i crna boja. Snažni potezi četkice i široki i gusti, pastuozni, namazi ponekad platno pretvaraju u dinamičnu reljefastu površinu. Volela je da slika portrete i pejzaže, a njen patriotizam ogledao se i u čestom izboru tema iz nacionalne istorije i slikanju ljudi i predela Srbije.

Delo Nadežde Petrović, u celini, zrači strašnom ekspresijom, snagom i hrabrošću ove jedinstvene žene - slikara sa Balkana. Školovanje u Minhenu, posete Parizu i Italiji i stalni povratak tradicionalnoj Srbiji ostavili su trag na njenim platnima, pa se njen opus može podeliti na nekoliko perioda.

Tokom balkanskih i Prvog svetskog rata bavila se i fotografijom, kao prva žena ratni fotograf.[16]

Muzejska savetnica i autorka izložbe crteža Petrovićeve, Evgenija Blanuša, navodi da njene slike odišu bogatim koloritom i snažnom energijom, crteže odlikuju nežni tonovi i suptilnost u izvedbi.[17]

I Minhenski period (1898—1903) uredi

Prvi minhenski period u njenom stvaralaštvu traje do 1901. Ona uči slikarstvo u školi Antona Ažbea, slovenačkog slikara (Bavarac, kopije starih majstora).

U njegovu školu se upisala 15.11.1898. godine. Azbe je bio talentovan i cenjen. škola se pročula zbog liberalizma svoje nastave i njena popularnost je naglo porasla. U vreme Nadeždinog dolaska u Azbeovom ateljeu su bili slovenački slikari Jakopic, Grahar i Jama čiji su radovi izazivali veliko poštovanje. Azbe je insistirao na crtežu kao osnovi slikarstva, takođe ističe i ton kao jedino sredstvo modelacije forme u prostoru u zavisnosti od svetla koje je definiše. Za godinu dana je kod Azbea naučila 3 jezika: njemački, francuski i ruski. Trebalo je da se uda tih godina ali nije jer je bila isprovocirana cenkanjem svoje ¸¸svekrve¸¸ oko miraza. Kod Azbea je takođe naučila neke elemente u slikarstvu koji će kasnije definisati sam karakter Nadeždinog slikarstva:temperamentan širok potez četkicom, insistiranje na boji, oduševljavanje pejzažom i osetna individualnost. Dana 25. avgusta 1900. godine izložila je Nadežda u sali Velike škole svoje slikarske radove i ta izložba objavljena je preko svih prestoničkih listova. To je bila njena prva izložba. Kritika je bila negativna. Pera Odavić je rekao da su impresionistički radovi, radovi bolesnih i trulih mozgova. Nakon ovih kritika nije se obeshrabrila već se vratila u Berlin. Podstičući svoje učenike Azbe je uspevao da ga njegovi đaci prestignu. Tako su Nadeždi okviri Azbeove škole postali preuski i ona prelazi kod Julijusa Ekstera. Julijus Ekster je bio impresionista pod uticajem Udea i Beklina. U njegovoj školi se slikalo u prirodi. Nadežda tu slika verniranom temperom koja ima efekte uljem rađene slike.što se tiče portreta Nadežda pokušava sve da reši bojom, širim potezom, dinamičnijom fakturom i primenjuje više kolorizam.

U Eksterovoj školi je napredovala u smislu osamostaljena i formiranja ličnog izraza. Kasnije se nastanila u selu Feldvize kod Iberzea. Tu Nadežda izrasta u koloristu, bojene površine postaju znatno organizovanije i osetljive u odnosu na formu posmatranog predmeta. Tada nastaje njeno delo Stablo u šumi.

Drugi minhenski period - rad u ateljeu Julijusa Ekstera, jednog od osnivača minhenske Secesije (Bavarac sa šeširom, Vodenica, Iberze, Borova šuma, Jelova šuma, Akt s leđa

  •  
    Torzo muškarca, 1898.
  •  
    Breza i jela, 1900.
  •  
    Drvo u šumi, 1902, Narodni muzej Beograd
  •  
    Bavarac sa šeširom, 1900, Umetnička galerija „Nadežda Petrović“ Čačak
  •  
    Vodenica, 1901, Umetnička galerija „Nadežda Petrović“ Čačak

II Srpski period (1903—1910) uredi

Prvi srpski period - posle 1903. (Stablo u šumi, Resnik - više studija, Staro groblje, Žetva, Domaćin, Devojče iz Sićeva, Sićevo - više studija, Guslar, Kaluđer)

Drugi srpski period - posle Italije 1907. (Dereglije na Savi, Žena sa suncobranom, Anđa, Staro beogradsko groblje)

Srpski period ima 3 faze:

  1. 1903-1907 (formiranje umetničke ličnosti)
  2. 1907/08. (impresionistička faza)
  3. 1909/10. (faza razvijenog kolorizma)

Nadežda Petrović se pre predviđenog roka vraća u Srbiju. Miti Petroviću je kralj Aleksandar ponudio da napiše biografiju kraljice Drage i time preko njenog dede da dokaze njeno plemenito poreklo. Mita Petrović to odbija i kralj naređuje da ga penzionišu. U to vreme u državi se dešavaju brojne političke demonstracije. 15.8.1903. U Sali kod Kolarca održan je ženski miting na kome je Nadežda pričala dugo i nadahnuto. Tako je nastalo Kolo srpskih sestara. Te godine Nadežda nije slikala. Međutim, 1904. godine bila je okupirana Prvom jugoslovenskom izložbom. Tada u njenom slikarstvu dominiraju pejzaži. Radila je sočne, crvene predele iz okoline Beograda pune slobodne boje i zanosa što je dalo posebnu osobitost slikama. Radila je po Eksterovom postupku, hitrim i širokim potezima četke, a zelena, žuta i plava boja sa retkim polutonovima uklapaju se u užareno crveno-glavnu boju. Prva jugoslovenska izložba je bila do tada najveća na Balkanu. Bila je to smotra likovnog stvaralaštva Srba, Hrvata, Slovenaca i Bugara. Otvorio ju je kralj 4.9.1904. godine u Velikoj školi. Nakon izložbe kuća Mite Petrovića je postala najčuvenija umetnička jugoslovenska kuća u Beogradu. Tu je osmišljena Jugoslovenska umetnička kolonija.

Godine 1905. Nadežda i 6 mlađih umetnika iz Hrvatske i Slovenije radili su u okolini Sićeva. Ideja jugoslovenstva, oduševljavanje radom u prirodi i stav da su svetlost i boja osnovne vrednosti savremenog slikarstva su ih spajale. Od 1905. do 1908. godine je najplodniji period Nadeždinog slikarstva. Tada nastaje serija slika iz Sićeva. To su majstorski naslikane slike trozvukom boja:crvena, plava i žuta. Kritičarima postaje jasno da je Nadeždino slikarstvo nešto što se više ne može ignorisati.1907. godine Nadežda je naslikala ¸¸Dereglije na Savi¸¸. Ta slika se smatra jednom od prvih manifestacija impresionizma u srpskoj umetnosti zbog svetle game i skicoznog postupka, ali se ostale slike ne mogu smatrati impresionističkim. Više pripadaju kolorističkom ekspresionizmu zbog pastuoznusti slika i izražene sklonosti ka intenzitetu boje.

III Pariski period (1910—1912) uredi

Kada je posetila Pariz Nadežda je boravila u Meštrovićevom ateljeu. U to vreme niko nije mogao biti vrstan umetnik a da mimoiđe Pariz. Tadašnji slikarski Pariz, u kom je posmrtna slava Sezanova bila na vrhuncu, bio je u groznici nishodljivih, ezoteričnih traženja i otkrića, nazivanih poznatim imenima. Njima se nije ostvario Sezanov san da veže impresionizam za pusenovsku tradiciju i njih se nije ticala publika u škripcu koja tu umetnost ne razume a od koje se ipak očekivalo da shvati i zavoli sve jezike nastajuće nove umetnosti i sva suprotna tvrđena na njima rečena. Nadežda koja ja imala smisla za novo i smelo i koja je nagonski bila okrenuta prema budućnosti nije mogla ostati ravnodušna prema tome Parizu. Navodi se čak da je sa Pikasom, Matisom i Marijom Loransen učestvovala na jednoj uskoj, ali prvoj izložbi fovista. Pisala je da pravci kao što su kubizam i fovizam nose u sebi mladost i zdravlje i da nisu nimalo ¸¸loši¸¸ po okolinu i za mlade ljude. Dve najbolje slike ¸¸Bogorodičina crkva¸¸ i ¸¸Bulonjska suma¸¸ je naslikala u Parizu. Na tim slikama je sve podređeno boji i svetlosti.

(Most na Seni, Kej na Seni, Kraljević Marko i Miloš Obilić, Bulonjska šuma, More, Plaža u Bretanji, Bogorodičina crkva u Parizu)

  •  
    More, 1910, Umetnička galerija „Nadežda Petrović“ Čačak

IV Ratni period (1912—1915) uredi

(Čaršija, Stari šedrvan u Prizrenu, Prizren, Gračanica - nekoliko studija, Kosovski božuri - nekoliko studija, Dušanov most, Vezirov most, Ruševine, Valjevska bolnica)

  •  
    Stari Sedrvan u Prizrenu
  •  
    Polje kosovskih božura
  •  
    Stari Prizren
  •  
    Valjevska bolnica (1915)

Dobrovoljac u srpskoj vojsci uredi

Balkanski ratovi uredi

Svi možemi izginuti ali naše spomenike moramo sačuvati.

— Iz pisma porodici sa fronta[9]

Kada je na Balkanu i Srbiji otpočeo rat Nadežda Petrović dobrovoljno je krenula za srpskom vojskom kao bolničarka.[18] U Prvom i Drugom balkanskom ratu Nadežda Petrović je bila dobrovoljna bolničarka na frontu. Za vreme balkanskih ratova Nadežda se redovno javljala svojima dopisnicama. Na jednoj od njih Nadežda piše: "... Mi ovde živimo u neprekidnom jauku ranjenika, previjanju rana, pokliču naše junačke vojske, marševima njihovim, dočeku i ispraćanju njihovom na bojno polje, da ih otuda ranjene primamo i negujemo. Pa ipak sve ode sa oduševljenjem, a Turci gube bitke i naša pobeda je na pomolu. Naši vojnici mi izgledaju kao braća i njihovi uzvici: "Sestro, sestro!" — istinski su i čine me ponositom što sam im u pomoći. Ranjenici stižu u transportima po pedeset i sedamdeset. Nadam se za dan-dva, da ću sa poljskom bolnicom krenuti ka Novom Pazaru... Kada smo prolazili kroz Kraljevo svečano su me dočekali mnogi očevi, prijatelji i đaci..." Na karti iz Ljume Nadežda svojima piše da joj je šator preko puta ruševina "kule Luke Kapetana gde se šeće Roksanda djevojka". Često se na kartama potpisivao i šef saniteta dr Ruvidić, koga je više puta portretisala. Iz tog vremena (1913. godine) potiče i poznata fotografija Nadežde Petrović. Na toj fotografiji Nadežda je u crnini, sa velikim crvenim krstom na rukavu kaputa, s ljubičicama za pojasom. Za vreme odmora nastajale su njene poznate slike. Jedna od njih je Vezirov most, na kojoj je zapisala "...kao jedina bolničarka, negovala 80 tifusnih bolesnika..."[19]

Prvi svetski rat uredi

 
Slikarka Nadežda Petrović kao ratna bolničarka

Sada sam sela posle cele noći skupljanja po razbojištu preteklih neskupljenih ranjenika posle jučerašnjeg strašnog krvavog okršaja; nisam ni hleba jela, toliko je bilo posla oko toga, da sam skoro pala od umora; cele noći smo ih donosili, previjali; derala sam i svoju bolničku kecelju i košulja je došla na red... Zavoja je ponestalo a rane strašne zjape. Tiče se života; tu se ne obazire ni na šta, samo daj, previjaj, zaustavljaj krvarenje, zapuši rane, razlokane, da se kroz slomijena rebra naziru srca i pluća, a oči iskolačene bezumno od bola i straha pred smrću.

— Pismo porodici, septembar 1914.[20]

Za vreme Prvog svetskog rata Nadežda Petrović je bila dobrovoljna bolničarka Dunavske divizije, sa kojom učestvuje u borbi na Mačkovom kamenu. U jednom od pisma porodici iz septembra 1914. Nadežda je pisala svojima o borbama na Mačkovom kamenu: ... Mi smo ovde imali za prvih šest dana nadčovečanske marševe iz Srema čak na Jagodnju planinu, a ovde za četiri dana dolazak četiri hiljade ranjenika... Borbe su bile užasne i očajne s naše strane, a i otpor Austrijanaca dovodio je naše do besa. Pa posle šest dana uspeha i napredovanja preko Rožnja, Milutinovog groba, Miletina brda; gazeći preko jaruga i uvala i strmina preplavljenih našim ranjenicima i ranjenicima austrijskih Slovena, zaustavljamo se na Jagodnji, na koti 915 Brankovac, prema Mačkovom kamenu. Borbe vođene na tom položaju bile su više nego ogorčene, borbe do istrebljenja. Svi komandiri četa, komandiri bataljona, vodnici, pet komandanata puka, pet potpukovnika iz devetog, četvrtog prekobrojnog, četvrtog prvog i drugog poziva i 64 oficira iz Osamnaestog puka, izginulo je i smrtno ranjeno, a vojnika upravo je ostalo na polovini iz sviju pukova. Ima jedinica koje su brojale od 450 na 120. Ranjenika smo imali 4 000, ja mišljah poludeću od jada i čuda .... imala sam nervnu krizu .... kada su nam odjednom doneli dvadeset oficira teško ranjenih, bejah skamenjena ... smestila sam ih u veliki šator ... otpočela sam očajno plakati, tako da su me siromasi oni sami tešili, a jedan od njih milujući me rukom po rukavu, sam se gušio u suzama govoreći mi: "Hrabro, gospođice Nadežda, daće Bog, istrajaćemo, pobedićemo, osvetiće nas oni koji tamo ostadoše" .... gospode zar ne vidite, izginuste svi. Bože, što kazni ovako našu naciju!... Nijedan rat naš prošli ne pružaše nam toliko jada i strahote ... ali Mačkov kamen ipak pade, posle svijuh napora naših u ruke Austrijancima ... moradosmo se povući, jer nam je pretila opasnost da nas sve zarobe, naročito zavojište — bili smo suviše blizu njih; morali smo sve oficire što pre evakuisati za Pećsku — Valjevo ... silnih poznanika ovde ispratih do večne kuće. Mačkov kamen je postao drugi Govedarnik ... Četvrti prekobrojni i Deveti puk ostali su potpuno bez oficira i komandira ... Naš brat Vlada sjajno se pokazao u ovim borbama. Bio je junačan i hrabar, hvale ga svi. Čak mi ga je hvalio i njegov komandant rekavši mi: "Možete se i vi i mi s njime ponositi, ranjen je u levu ruku, — ali će se svakako posle nekoliko dana vratiti u komandu.[21]

 
Skulptura Nadežde Petrović vajara Mihajla Tomića u Novom Sadu, ispred Spomen-zbirke Pavla Beljanskog
 
Spomenik u Čačku, rad Ivana Meštrovića, otkriven 1955. g.
 
grob na Novom groblju u Beogradu

U pismima pominje i upotrebu dumdum metaka od strane austrijske vojske: Sada prihranjujemo i evakuišemo ranjenike i kupimo ih po jarugama. Rana ima užasnih iz dumdum metaka, tako da se zgražavamo. Austrijanci meću dumdum metke čak i u mitraljeze, a u puške pola dumdum, a pola običnih od osam milimetara, mnogo krupnijih metaka od naših. Ja izdržavam umor prilično ... čekam pismo od vas ... ono bi za mene mnogo značilo.[22]

Posle pobede srpske vojske u Cerskoj i Kolubarskoj bici u zatišju 1915. god. Nadežda odlazi za Skoplje gde se sklonila njena porodica. Rodbina je preklinje da se ne vraća na bojište. Tada je Nadežda mogla da bira, da ide na konferenciju u Rim, u jednu beogradsku bolnicu na rad ili u bolnicu jedne strane misije u Niš. Međutim, sva odvažna, izabrala je svoju bolnicu u Valjevu. Tada je Valjevo bilo "...velika kužnica, u kojoj se jedva zna ko je živ, ko je mrtav...". Posle Suvoborske bitke Valjevo je kosila epidemija pegavog tifusa. Bolest je odnosila vojnike, lekare, bolničare i civile. Krajem marta 1915. godine zaraza je zahvatila i Nadeždu Petrović koja je radila kao bolničarka Infektivne bojne bolnice. Bolovala je sedam dana.

Umrla je od tifusa 3. aprila 1915. godine. Sa valjevskog groblja je prenesena na beogradsko Novo groblje 2. juna 1935.[23][24]

Nasleđe i nagrade uredi

 
Spomenik Nadeždi Petrović u Pionirskom parku, Beograd, poklon grada Aranđelovca povodom IX skupa Nesvrstanih zemalja 1989. godine

Ona je pokušavala da lokalno i nacionalno spoji sa načelima internacionalne moderne.[25]

Branko Popović je njene predele okarakterisao kao dinamički ekspresionizam i zaključio da je ona naš najnapredniji planerist. On smatra da je Nadežda tvorac našeg izvornog savremenog pejzaža, da je njeno slikarsko delo jedinstveno i neuporedivo i da će ostati samo njeno kao i da je Nadežda zaslužna za slikovni izraz naše zemlje i neba, i našeg sela.[25]

U čast Nadežde Petrović, u Čačku od 1960. godine svake druge godine održava se likovna smotra pod nazivom Memorijal Nadežde Petrović. U okviru njega se dodeljuju nagrade.[26]

O njenom životu snimljen je TV film Nadežda Petrović.

U Narodnom muzeju Srbije u Beogradu nalaze se 92 njene slike, 11 crteža i blok sa 36 skica.[1]

Na papirnoj novčanici Narodne banke Srbije od 2005. godine na 200 dinara nalazi se lik Nadežde Petrović,[27] a na poleđini novčanice fotografija bolničarke Nadežde Petrović iz 1913. godine.

Dodeljen joj je Orden Svetog Save i pet drugih odlikovanja.[28]

Po njoj su nazvane OŠ „Nadežda Petrović“ Novi Beograd, OŠ „Nadežda Petrović” Velika Plana, Medicinska škola „Nadežda Petrović”.

Spomenik Nadeždi Petrović u Čačku izvajao je Ivan Meštrović[29]

Roman „Jedan mogući život” Ivanke Kosanić je njena romansirana biografija.[30] Monodrama „Nenapisana pisma” za temu ima život Nadežde Petrović.[31]

Kompanija Gugl je 12. oktobra 2015. godine obeležila 142 godine od rođenja Nadežde Petrović posebno dizajniranim „dudlom”.[32]

UNESKO je uvrstio obeležavanje 150. godišnjice rođenja Nadežde Petrović u svoj kalendar za 2022/23. godinu.[33]

Narodne rukotvorine, narodne nošnje, nakit i drugi predmeti koje je Petrovićeva sakupljala, ukupno 125 predmeta, deo su kolekcije Etnografskog muzeja i bili su izloženi u okviru zasebne izložbe tokom 2023. godine.[34]

Odabrana dela uredi

  • Mrtva priroda, 1898.[35]
  • Betovenova maska, 1898.[35]
  • Zeleni predeo, oko 1900.[35]
  • Čitanje, oko 1900.[35]
  • Breze, 1901.[35]
  • Predeo sa borovom šumom, 1901.[35]
  • Šumski prede, 1904.[35]
  • Seljanke, 1904.[35]
  • Srpska seljanka sa obramicom, 1905.[35]
  • Portret Kosare Cvetković, 1905.[35]
  • Tri srpske seljanke, 1905.[35]
  • Ciganke, 1905.[35]
  • Domaćin, 1905.[35]
  • Seljak sa šubarom na glavi, 1905.[35]
  • Seljanka, 1905.[35]
  • Kaluđer, 1906.[35]
  • Moj otac, 1907.[35]
  • Sestrin portret, 1907.[36]
  • Predeo sa kolibom, 1907.[36]
  • Selo, 1907.[36]
  • Na Dunavu, 1907.[36]
  • Ostrvo ljubavi, 1907 ili 1908.[36]
  • Predeo, 1908.[36]
  • Moja majka, 1909.[36]
  • Ženski akt, 1909.[36]
  • Dama sa crvenim šeširom na glavi, 1909.[36]
  • Mod Alan, 1909.[36]
  • Žena u balskoj haljini, 1910.[36]
  • Zelena šuma, 1910.[36]
  • Most na seni, 1910.[36]
  • Brdski predeo, 1910.[36]
  • Čaršija, 1912.[36]
  • Predeo, oko 1912.[36]
  • Vezirov most, 1913.[36]
  • Prizren, 1913.[36]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ a b v g d đ Miljković 2007, str. 15.
  2. ^ Dimitrijević, Milica. „Majka srpskog slikarskog modernizma”. Politika Online. Pristupljeno 2023-02-14. 
  3. ^ a b v g d đ e ž z Miljković 2007, str. 14.
  4. ^ „Nadežda Petrović (Čačak, 1873 – Valjevo 1915) (Umetnička galerija „Nadežda Petrović”, Čačak)”. Arhivirano iz originala 25. 10. 2021. g. Pristupljeno 25. 10. 2021. 
  5. ^ G. Otašević: „Pop nije izvor za „Vikipediju””, Politika, str. 10, 25. oktobar 2021.
  6. ^ Davidović, Goran; Pavlović, Lela (2009). Istorija Čačka. Hronologija od praistorije do 2000. godine. Čačak. str. 165—166. 
  7. ^ Ceo život u slikama („Večernje novosti“, 18. april 2013), Pristupljeno 21. 4. 2013.
  8. ^ Nadežda Petrović, između nerazumevanja i slave Arhivirano na sajtu Wayback Machine (18. septembar 2016), pristupljeno 11. septembra 2016.
  9. ^ a b v g d Miljković 2007, str. 5.
  10. ^ Milorad S. Vasović (2009). Istorija Pljevlja. Pljevalja: Opština Pljevlja. ISBN 978-9940-512-03-3. OCLC 758101290. 
  11. ^ Istorija i tradicija | Kolo srpskih sestara Subotica Arhivirano na sajtu Wayback Machine (1. april 2016), Pristupljeno 28. 3. 2013.
  12. ^ Elezović, Zvezdana (2009). „Kosovske teme paviljona Kraljevine Srbije na međunarodnoj izložbi u Rimu 1911. godine”. Baština. 27. 
  13. ^ Svirepi ubica tifus („Večernje novosti“, 19. april 2013), Pristupljeno 21. 4. 2013.
  14. ^ Dimitrijević, Milica. „Nadežda Petrović, Dimitrijeva i Milevina kćer”. Politika Online. Pristupljeno 2023-01-02. 
  15. ^ a b Miljković 2007, str. 3.
  16. ^ Nadežda Petrović - fotograf i model („Politika“, 24. mart 2013), Pristupljeno 13. 4. 2013.
  17. ^ Dimitrijević, Milica. „„Nadežda Petrović: bez boje” u Narodnom muzeju Srbije”. Politika Online. Pristupljeno 2023-08-15. 
  18. ^ Miljković, 2007 & p.
  19. ^ Babić, Rade R. (2008). „Nadežda Petrović – slikarka i bolničarka” (PDF). VOJNOSANITETSKI PREGLED. 65: 784. 
  20. ^ Miljković 2007, str. 13.
  21. ^ Miljković 2007, str. 12.
  22. ^ Miljković 2007, str. 12-13.
  23. ^ "Politika", 4. april 1935, str. 7-8
  24. ^ "Politika", 3. jun 1935
  25. ^ a b Miljković 2007, str. 4.
  26. ^ Dodeljene nagrade Nadeždinog memorijala („Politika”, 5. oktobar 2018)
  27. ^ „Novčanica od 200 dinara, Narodna banka Srbije”. Arhivirano iz originala 02. 02. 2018. g. Pristupljeno 02. 02. 2018. 
  28. ^ „Godišnjica smrti Nadežde Petrović (1873–1915)”. Politika Online. Pristupljeno 2021-04-04. 
  29. ^ Timotijević, Miloš. „Miloš Timotijević, „Politika, umetnost i stvaranje tradicija (Podizanje spomenika Nadeždi Petrović u Čačku 1955. godine)” (Politics, art and creation of traditions : The establishment of Nadežda Petrović monument in Čačak in 1955)” (na jeziku: engleski). 
  30. ^ Nadeždine strasti i prkosi („Večernje novosti”, 25. novembar 2016)
  31. ^ K., A. (13. 10. 2022). „„Nenapisana pisma” – priča o Nadeždi Petrović”. Politika. Pristupljeno 16. 10. 2022. 
  32. ^ „"Gugl dudl" danas u znaku Nadežde Petrović”. B92. 12. 10. 2015. Pristupljeno 12. 10. 2015. 
  33. ^ Otašević, Gvozden. „Srpska klasika na ratnom kartonu”. Politika Online. Pristupljeno 2021-05-25. 
  34. ^ „RTS :: Kultura :: Nasleđe: Kolekcija predmeta Nadežde Petrović – jedinstvena izložba u Etnografskom muzeju”. rts.rs. Pristupljeno 2023-06-29. 
  35. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj Miljković 2007, str. 16.
  36. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o Miljković 2007, str. 17.

Literatura uredi

  • Pantelić, Ivana; Milinković, Jelena; Škodrić, Ljubinka (2013). Dvadeset žena koje su obeležile XX vek u Srbiji. Beograd: NIN. 
  • Janković, Olivera (2003). Nadežda Petrović — između umetnosti i politike. Beograd: Signature. 
  • Merenik, Lidija (2006). Nadežda Petrović:projekat i sudbina. Beograd: Vojnoizdavački zavod; Topi. 
  • Ambrozić, Katarina (1978). Nadežda Petrović 1873-1915. Beograd: Srpska književna zadruga. 
  • Živković, Stanislav (1966). Nadežda Petrović (1873—1915). Novi Sad: ZLUMS. 
  • Protić, Miodrag B. (1970). Srpsko slikarstvo XX veka; knjiga I. Beograd: Nolit. 
  • Trifunović, Lazar (1973). Srpsko slikarstvo 1900-1950. Beograd. 
  • „Katalog stalne postavke sa vodičem kroz zbirke”. Umetnička galerija „Nadežda Petrović“. Čačak. 1995. 
  • „Nadežda Petrović 1873-1915, PUT ČASTI I SLAVE”. (katalog). Beograd. 1998. 
  • Terzić, Slavenko (2009). Istorija Pljevalja. ISBN 978-9940-512-03-3. 
  • Lakićević, Dragan; Lompar, Milo (2020). Knjiga o Nadeždi. Beograd: Srpska književna zadruga. ISBN 978-86-379-1429-7. 
  • Miljković, Ljubica (2007). Nadežda Petrović: izbor slika iz Narodnog muzeja u Beogradu ; Zbirka strane umetnosti, od 9. novembra, do 8. decembra 2007. godine. Novi Sad: Muzej grada Novog Sada. ISBN 978-86-7367-030-6 Proverite vrednost parametra |isbn=: checksum (pomoć). 

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Надежда_Петровић&oldid=27654811”