Narodna volja

Narodna volja (rus. Наро́дная во́ля) je bila revolucionarna politička organizacija iz 19. veka u Ruskoj Imperiji koja je sprovodila ciljana ubistva vladinih zvaničnika u cilju promovisanja reformi u državi. Organizcija je sebe proglasila populističkim pokretom koji je nasledio narodnike. Činili su je uglavnom mladi revolucionarni socijalistički intelektualci koji su verovali u efikasnost terorizma

Atentat na cara Aleksandra II (1881), koji su organizovali članovi revolucionarne organizacije Narodna volja.

Istorija

Narodna volja je nastala u jesen 1879. podelom ranije revolucionarne organizacije zvane Zemlja i volja. Zasnovana na tajnom sistemu lokalnih, polunezavisnih ćelija koja je koordinisao Izvršni komitet, Narodna volja je nastavila da sprovodi akte revolucionarnog nasilja u pokušaju da izazove masovni ustanak protiv carizma, što je kulminiralo uspešnim ubistvom cara Aleksandra II Romanova u martu 1881, po čemu je grupa najviše upamćena.

Veći deo filozofije organizacije je bio ispirisan Sergejem Nečajevim i zastupnikom „propagande dela” Karla Pizakanea. Narodna volja je služila kao inspiracija i prethodnik drugim revolucionarnim socijalističkim i anarhističkim organizacijama koje su sledile, naročito ruskoj Socijalistička revolucionarna partiji.

Narodna volja nikla je na tradicijama i iskustvima revolucionarnog pokreta, koji se u Rusiji razvijao posle oslobođenja kmetova 1861. godine - ruskog jakobinizma i blankizma, koji su većinom održavali ruski revolucionari u izgnanstvu u Zapadnoj Evropi (Aleksandar Hercen, Petar Lavrov, Mihail Bakunjin, Petar Tkačov, Petar Zaičnjevski, Sergej Nečajev) preko svojih časopisa, koji su u Rusiji rasturani tajno, kao zabranjena literatura. Bila je to prva revolucionarna organizaacija opšteruskog karaktera. Samo godinu dana posle nastanka, imala je organizacije u svim većim gradovima evropskog dela Rusije. Za razliku od dotadašnjih nezavisnih tajnih revolucionarnih grupa koje su postojale u Rusiji od dekabrističkog ustanka 1825, Narodna volja imala je centralizovano rukovodstvo, na čelu sa Izvršnim komitetom, koji je upravljao organizacijama u unutrašnjosti, vezama sa inostranstvom i vojnom organizacijom. Narodna volja je napustila dotadašnju ideju narodne revolucije (koju revolucionari treba samo da podstaknu) i orijentisala se na političku borbu, na uništenje ruskog samodržavlja putem prevrata koji vrši tajna revolucionarna organizacija. U autokratskoj Rusiji, bez slobode štampe, govora i okupljanja, teror je bio glavno i jedino dostupno sredstvo političke borbe.

Ubistvo cara Aleksandra II

Posle niza atentata na predstavnike vlasti, političkih procesa, izvršenja smrtnih kazni nad revolucionarima, teror se pretvorio u društvenu zarazu. Nakon dugih i opsežnih priprema, 1. marta 1881. godine, izvršen je i atentat na samog cara Aleksandra II. Na ubistvo cara, narod nije odgovorio ustankom, kako su revolucionari očekivali. Izvršni komitet uputio je pismo novom caru, Aleksandru III, u kome je, za prelazak sa revolucionarnog na miran politički rad, postavio dva uslova: amnestiju svih političkih zatvorenika i slobodne izbore za narodno predstavništvo koje treba da odluči o formi državnog i društvenog uređenja. Do odluka narodnog predstavništva, treba dozvoliti slobodu štampe, slobodu govora i okupljanja, slobodu izbornih programa. Izvršni komitet Narodne volje upozorio je Aleksandra III da pred njim stoje dva puta: reforma ili revolucija. Postojala je nada da će Aleksandar III krenuti linijom ustupaka i da će, pre svega, dati zemlji ustav i političke slobode.

Međutim, posle atentata na Aleksandra II došlo je do reakcije i novih represalija. Od 26. do 29. marta 1881. održano je suđenje narodovoljcima optuženim za ubistvo cara (Željabov, Sofija Perovskaja, Kibaljčič, Geljfman, Mihajlov, Rusakov), koje je dobilo širok publicitet i izvan Rusije. Sa optuženičke klupe, narodovoljci su optužili režim da je, zabranivši mirnu demokratsku propagandu u narodu, prisilio rusku inteligenciju na teror. Hrabro držanje narodovoljaca na sudu i njihova pogubljenja (posebno Sofije Perovske, poreklom iz najstarijeg plemstva, prve žene u Rusiji nad kojom je izvršena smrtna kazna) podigla su ugled revolucionara u javnosti, naročito u inostranstvu. Međutim, reakcija vlasti potpuno je razbila revolucionarnu organizaciju: 18 članova Izvršnog komiteta uhapšeno je pre i posle atentata, dvoje je emigriralo, a poslednji, Vera Figner, ukapšena je izdajom krajem 1883. i osuđena na smrt, koja je preinačena u 20 godina tamnice. Jedna od poslednjih organizacija Narodne volje, koju je predvodio Lenjinov brat Aleksandar Uljanov, uništena je krajem 1886.

Istaknuti članovi

• Vera Zasulič, prva ruska atentatorka, 1878. ranila guvernera Petrograda.
• Sofija Perovskaja, član Izvršnog komiteta, poreklom iz najstarijeg plemstva, prva žene u Rusiji nad kojom je izvršena smrtna kazna.
• Vera Figner, član Izvršnog komiteta Narodne volje, uhapšena 1883. i osuđena na smrt, provela u zatvoru dvadeset godina (1884-1904).
• Aleksandar Uljanov, Lenjinov stariji brat, uhapšen 1886. i pogubljen zbog pripremanja atentata na cara Aleksandra III.