Википедија

Neželjena dejstva hemoterapije

Neželjena dejstva hemoterapije je skup simptoma koji nastaju u organizmu osobe obolele od tumora nakon primene hemoterapeutika ili antitumorskih lekova. Primenu citostatika često prate i njihova neželjena dejstva. Oni ne deluju selektivno samo na maligni proces-tumor, već „uništavaju“ i veći ili manji deo zdravih ćelija što može da rezultuje brojnim neželjenim reakcijama. Zato se u toku upotrebe citostatika moraju dobro poznavati njihova toksična ili neželjena dejstva, i strogo poštovati propisani protokoli hemoterapije kako bi nepoželjne manifestacije i posledice bile minimalne.[1]

Hemoterapija ima i neželjena dejstva, i zato se u toko primene citostatika moraju dobro poznavati njihova toksična i neželjena dejstva, a u toku primene strogo poštovati propisani protokoli hemoterapije, čime se neželjena dejstva mogu izbeći ili minimizirati, i u najkraćem vremenu sanirati

Hemoterapija uredi

Glavni članak: Hemoterapija
 
Kontraindikacije za hemoterapiju

Hemoterapija je sistemsko lečenje i kontrola, zloćudnih bolesti (tumora) hemijskim materijama prirodnog ili sintetičkog porekla, koje se još nazivaju antitumorski lekovi, citotoksični lekovi ili citostatici. Za ovu vrstu terapije prihvaćen je naziv hemoterapija, jer se ovom metodom lečenja rast zloćudnih ćelija i tumorskog tkiva kontroliše hemijskim putem. Prednost hemoterapije u odnosu na druge vreste lečenja je u tome što citostatici dospevaju i do metastaza tumora, na mnogim lokacijama u telu gde drugi lekovi ili postupci nemaju odgovarajući pristup. Mehanizam dejstva citostatika najčešće se ogleda u remećenju sinteze i funkcije makromolekula (DNK, RNK, belančevina) i funkcije ćelijskih organela, koje omogućavaju normalnu deobu ćelija (mitozu).

Vrste hemoterapije uredi

Postoji veliki broj strategija u primeni hemoterapeutskih lekova koje su danas u redovnoj upotrebi. Hemoterapija se može primeniti samostalno ili zajedno sa drugim metodama u cilju; izlečenja, produžetka života ili ublažavanje simptoma tumorskog procesa. Danas se u svakodnevnoj onkološkoj i drugoj medicinskoj praksi primenjuje sledeći oblici hemoterapije;

  • Kombinovana hemoterapija. koja se zasniva na kombinovanom obliku hemoterapije zajedno sa drugim metodama, kao što su terapija zračenjem ili operativni zahvat. Većina karcinoma se sada tretira na ovaj način.
  • Adjuvantna hemoterapija, (postoperativna terapija), primenjuje se nakon hirurškog zahvata, krioterapije, radioterapije itd, sa ciljem da dopuni proces lečenja ili spreči pojavu recidiva (uništavanjem preostalih zaostalih ćelija). Rutinski se primenjuje kod tumora dojke i većeg broja karcinoma.
  • Sistemska hemoterapija, najčešće se primenjuje kod bolesnika sa metastatskim promenama, zbog kojih se hirurške ili druge vrsta terapije ne mogu primeniti. Ona više olakšava simptome prouzrokovane tumorom, nego što leči sam tumor.
  • Suportivna hemoterapija, („terapija podrške“), ima za cilj da bolesniku poboljša kvalitet života i ograniči neželjena dejstava tumora.
  • Hemoprevencija, je oblik lečenja koji treba da bude primenjen u budućnosti. Njena suština je u; neuništavanju tumorskih ćelija, već u stvaranju funkcija i uslova u ćeliji koji će sprečiti razvoj tumora.

Vrste citostatika uredi

Glavni članak: Citostatici

Kako bi se postigli što bolji rezultati lečenja i umanjila neželjena dejstva, hemoterapija u praksi primenjuje najčešće kombinaciju brojnih (različitih) lekova istovremeno. Lekovi se razlikuju u mehanizmu dejstva ali i prema neželjenim dejstvima, koji su mogući i nažalost dosta česti. Svi hemoterapijski režima zahtevaju da je bolesnik u stanju da podnese planirano lečenje. Vrsta obim i jačina doze hemoterapeutskih lekova usklađuje se individualno prema stanju svakog pojedinog bolesnik, čime se mogu redukovati neželjene posledice. Budući da nakon prve doze leka, umiru samo delovi ćelija tumora (engl. fractional cell kill)[2] svaka, ponovljena doza mora da bude tolika da nastavi da smanjuje veličinu tumora (smanjuje broj tumorskih ćelija).[3] Citostatici se dele u sledeće grupe;[4]

Alkilizirajuća sredstva uredi

 
Alkilirajući lek ifosfamid

Alkilirajući lekovi u hemijskoj strukturi imaju jednu ili dve alkilne grupe koje reaguju sa biološki važnim delovima ćelije. Sredstva sa dve alkilne grupe mnogo su aktivniji od onih sa jednom. Glavni učinak ovih lekova je u onemogućavanju transkripcija i replikacija DNK, ometanje metabolizma belančevina i aktivnosti enzima, što njihovo dejstvo poistovećuje sa dejstvom jonizujućeg zračenja.

Sva alkilirajuća sredstva suprimiraju funkciju koštane srži i uzrokuju gastrointestinalne poremećaje (mučninu i povraćanje). Dužom upotrebom, (posebno kod muškaraca), dovode do steriliteta i povećanog rizika od akutne nelimfocitne leukemije i drugih maligniteta. U grupu bifunkcionalnih alkilirajućih sredstava spadaju;

  • Azotni iperit (ciklofosfamid, ifosfamid, mekloretamin, melfalan, klorambucil).
  • Etilenimini i metilmelamini (tiotepa).
  • Alkilsulfonati (busulfan ).
  • Derivati nitrozoureje (karmustin, lomustin, semustin, streptozocin).
  • Triazeni (dakarbazin).
  • Lekovi sa mehanizmom delovanja sličnim alkilirajućim agensima (kompleksi platine - cisplatin, karboplatin te prokarbazin).

Antimetaboliti uredi

Jedan od najčešće korišćenih antimetabolita i osnovni lek iz grupe antagonista folata, koji se koristi u hemioterapiji kancera je metotreksat: Folat neophodan za sintezu purinskih nukleotida i timidin, koji su osnova za sintezu DNK i deobu ćelije. Osnovno dejstvo antifolata je remećenje sinteze timidin.

Strukturno, folati se sastoje iz tri elementa: pteridinskog prstena, para-aminobenzojeve kiseline i glutaminske kiseline. Folate aktivno preuzimaju ćelije koje se transformišu u poliglutamate. Da bi delovali kao koenzimi, folati moraju da se redukuju u tetrahidrofolate. Ovu reakciju kataboliše dihidrofolat reduktaza i to u dve faze, najpre u dihidrofolat pa u tetrahidrofolate. Tetrahidrofolat deluje kao kofaktor u prenosu jednog ugljenika što je potrebno da se formira timilidat, sintetiše DNK i sintetiše purin. Metotrekstat ima veći afinitet za dihidrofolat reduktazu od dihidrofolata i na taj način inhibira enzim i smanjuje intracelularni nivo tetrahidrofolata.

Metotrekstat se obično primenjuje oralno, ali se može davati intramuskularno, intravenski ili intratekalno. Lek ima malu liposolubilnost i slabo prolazi krvno-moždanu barijeru. Rezistencija na metotreksat može da nastane u tumorskim ćelijama, a njeni mehanizmi su različiti. Neželjena dejstva se depresija funkcije kostne srži i oštećenje epitela gastrointestinalnog trakta. Može da se pojavi pneumonitis. Isto tako, pri upotrebi velikih doza, javlja se nefrotoksičnost, uzrokovana taloženjem leka ili metabolita u tubulima bubrega.

Protivtumorski antibiotici uredi

 
Hemijska struktura molekula doksorubicina i epirubicina.

Protivtumorski antibiotici su lekovi iz grupe inhibitora ćelijskog rasta. U ovu grupu spadaju:

Sredstva biljnog porekla uredi

Biljni alkaloidi;

U sredstva biljnog porekla za lečenje zloćudnih tumora spadaju biljni alkaloidi (vinblastin, vinkristin, vinorelbin, paklitaksel). Ovi se lekovi vežu za deobno vreteno i zaustavljaju deobu ćelija u metafazi, mitozamitoze i prouzrokuju njenu smrt. Zato se se u literaturi ovi lekovi još nazivaju i metafazni otrovi ili otrovi deobenog vretena. Oni takođe inhibišu sve ostale funkcije ćelije vezane za mikrotubule, kao što je fagocitoza leukocita, hemotaksa i sprovođenje nervnih impulsa.

Vinka alkaloidi

Najvažniji vinka alkaloidi su vinkristin, vinblastin i vindezin. Noviji vinka alkaloid je vinorelbin. Njihovo delovanje je moguće isključivo u toku mitoze tumorske ćelije. Oni takođe inhibišu sve ostale funkcije ćelije vezane za mikrotubule, kao što je fagocitoza leukocita, hemotaksa i sprovođenje nervnih impulsa.[5]

Vinka alkaloidi su relativno netoksični. Vinkristin je blago mijelotoksičan, ali često uzrokuje parestezije i slabost mišića. Vinblastin je manje neurotoksičan, ali uzrokuje leukopeniju, dok je vindezin srednje mijelotoksičan i neurotoksičan.

Taksani

Taksani palitaksel i docetaksel deluju na mikrotubule, tako što ih stabilizuju u polimerizovanom stanju. Oba leka su korisna u lečenju karcinoma dojke. Paklitaksel je u kombinaciji sa karboplatinom terapija izbora za karcinom dojke.

Podofilotoksini;

Podofilotoksini su polusintetski lekovi izolovani iz iz korena biljke mandragore (lat. Padophylum pellatum). U ovu grupu lekova pripadaju etopozid i tenipozid. Oni oštećuju DNK izazivajući njeno uzdužno cepanje.

Način primene citostatika uredi

Lekovi (citostatici) koji se koriste u hemoterapiji mogu se primeniti;

  • Intramuskularno (aplikacijom u mišić).
  • Intrapleuralno (aplikacijom u šupljinu plućne maramice)
  • Lokalno (nanošenjem na tumorski proces)
  • Intravenski (aplikacijom u venu), što predstavlja ujedno i najčešći način primene citostatika.

Trenutni režimi hemoterapije primenjuju lekove u ciklusima, čija je učestalost i trajanje terapije ograničena toksičnim posledicama (neželjenim dejstvima) hemoterapeutskog leka po pacijenta [6].

Primena hemoterapije podrazumeva čitav niz mera, postupaka i intervencija medicinskog i nemedicinskog osoblja (članova porodice itd.) koje se moraju sprovesti po tačno utvrđenom redosledu;

  • Edukacija i zdravstveno vaspitni rad se bolesnikom i osobama koje brinu o bolesniku.
  • Priprema bolesnika i porodice za primenu citostatika, koja obuhvata i neposrednu psihičku i fizičku pripremu bolesnika i porodice.
  • Upoznavanje medicinskog osoblja sa vrstom, osobinama, toksičnim dejstvima i načinom primene citostatika.
  • Priprema prostor i ostalog potrebnog materijal za neposrednu primenu leka.
  • Neposredna primena citostatika i praćenje bolesnika tokom hemoterapije.
  • Zbrinjavanje bolesnika, nakon eventualnih neželjenih posledica u toku hemoterapije.
  • Pravilno uklanjanje preostalih citostatika i drugog materijala (medicinskog otpada) posle hemiterapije.

Dužina trajanja neželjenog dejstva uredi

Većina neželjenih dejstava hemoterapije postepeno nestaje sa završetkom njene primene. Zdrave ćelije se tokom vremena oporavljaju. Vreme potrebno da se neka neželjena dejstva hemoterapije otklone i povrati normalna funkcija organizma varira od osobe do osobe i zavisi od mnogih faktora, uključujući i opšte zdravstveno stanje bolesnika, vrstu primenjenih lekova itd.[7]

Mnoga neželjena dejstva se povlače relativno brzo, ali neka mogu da potraju nekoliko meseci ili godina pre nego što potpuno nestanu. Ponekad neželjena dejstva mogu trajati i doživotno, ako na primer hemoterapija izazove trajno oštećenja srca, pluća, bubrega, reproduktivne organe itd. Određene vrste hemoterapija, ponekad mogu ispoljiti neželjena dejstva sa zakašnjenjem, koja se kod nekih oblika tumora mogu da pojave mnogo godina kasnije.[7]

Bolesnici često postaju obeshrabreni dužinom trajanja njihovog lečenja ili neželjenim dejstvima hemoterapije. Zato bolesnici moraju neprestano da razgovaraju sa svojim lekarom. Možda će lekar moći da im promeni lek ili plan terapije. Ako je potrebno, lekar će biti uvek u stanju da bolesniku predloži načine za smanje bola i i drugih nelagodnosti koji prate hemoterapiju [8].

Najčešća neželjena dejstva i komplikacije uredi

 
Perika može poslužiti za ublažavanje psihičkih poremećaja, kod izraženog opadanja kose u toku hemoterapije

Hemoterapija je efikasan metod simptomatskog lečenja bolesnika sa postojećim, a ponekad i po život opasnim poremećajem homeostaze u organizmu osobe obolele od malignog tumora. Međutim, zbog sadržaja brojnih antigena i raznovrsnih bioaktivnih supstanci i mnogih drugih medijatora složenih procesa u organizmu, koji u svom sastavu sadrže citostatici, one mogu izazivati i brojne nepovoljne reakcije u toku hemoterapije. Neke od tih neželjenih dejstava i komplikacija su; [9][1][10]

Depresija imunskog sistema uredi

Narušena homeostaza imunskog sistema može dovesti do potencijalno fatalnih infekcija. Iako bolesnici redovno peru svoje ruke, održavaju higijenu tela, izbegavaju bolesne ljude, i preduzimaju druge mere zaštite, oko 85% infekcija se spontano javlja i izazvan je mikroorganizamima iz stomaka ili kože bolesnika [11] Ove infekcije se mogu manifestovati kao sistemske infekcije (poput sepse), ili kao lokalizovana infekcija (kao što je herpes zoster). Ponekad, se hemoterapija mora odložiti zbog toga što je imunski sistem potisnuti i na kritično niskom nivou.

Supresija koštane srži uredi

Neželjeno dejstvo svih citostatika osim vinkristina i bleomicina je supresija kostne srži. Anemija se ispoljava tek posle nekoliko ciklusa hemioterapije, zbog dugog života eritrocita u perifernoj krvi (oko 120 dana). Nasuprot tome, leukopenija dostiže maksimum od 7 do 10 dana posle primene citostatika, i potrebno je da prođe oko 20 dana da dođe do oporavka bele krvne loze.[12]

Neki citostatici (melfalan, karmustin i lomustin) imaju odloženi leukopenični efekat, tako da se najmanji broj leukocita registruje posle oko 11-14 dana.

Ako broj leukocita padne ispod 1x109/L i pojavi se povišena temperatura kod bolesnika, onda je najverovatnije došlo do infekcije, pa se savetuje primena antibiotika sa širokim spektrom delovanja. Kod lakših infekcija primenjuje se kombinacija ciprofloksacina (oralno) i amoksicilina sa klavulanskom kiselinom (oralno), a kod težih se daju parenteralno cefalosporini treće ili četvrte generacije. Kod težih neutropenija oporavak se može ubrzati primenom faktora stimulacije granulocitno-makrofagnih kolonija ili faktora stimulacije granulocitnih kolonija. Ovi faktori stimulišu proliferaciju i diferencijaciju ćelija kostne srži u granulocite i makrofage. Filgrastim takođe pospešuje funkcionisanje zrelih granulocita. Neželjeno dejstvo ovih faktora rasta je bol u kostima, zbog nagle proliferacije ćelija koštane srži.[13]

Umor uredi

Umor je jedan od najčešćih sporednih efekata hemoterapije tumora, i može da varira od blage letargije do osećaja potpune nesposobnosti. On se razlikuje od osećaja umora posle dugog i napornog dana i ne gubi se nakon odmora i spavanja. Svakodnevni (fiziološki) umor je najčešće kratkotrajan i prolazan, dok umor izazvan tumorom izaziva dugotrajne tegobe. Umor u toku hemoterapije ima tendenciju da bude najizraženiji na početku i na kraju ciklusa terapije, i kao i većina drugih sporednih efekata, hemoterapije, ona obično nestaje kada se hemoterapija završi. Umor može biti uzrokovan hemoterapijom ali i drugim faktorima, koji potiču od samog tumoroznog procesa. Kod nekih ljudi umor nakon hemoterapije može da izazove izraženije tegobe nego bol, mučnina, povraćanje, ili depresija. Na osnovu sprovedenih istraživanja, između 70% do 100% obolelih od tumora u toku terapije ispoljavaju znake umora a oko 30% do 50% obolelih koji su preživeli karcinom (vrsta tumora) navode da su imali znake umora mesecima ili čak godinama nakon završetka lečenja.[14][15] Najčešće karakteristike umora u toku hemoterapije su; [16][17]

  • doživljaj umora se razlikuje se od jednog do drugog dana
  • ograničava normalne aktivnosti, uključujući odlazak na posao
  • često njegov intenzitet prati tok procesa lečenja hemoterapijom
  • umor obično ima različito vreme trajanja koje je teško predvideti u daljem toku terapije.

Umor u toku hemoterapije, terapije zračenjem, transplantacije koštane srži, i imunoterapije, najčešće je posledica nedostatka dovoljne količine energije u organizmu, što se može objasniti ovim mehanizmima;

  • Kao posledica hemoterapije dolazi do razaranja (pored tumoroznih ćelija) i zdravih ćelija, naročito ćelije koštane srži, koje su odgovorne za normalnu produkciju i funkciju krvi. Usled poremećaja krvne slike, a posebno crvenih krvnih ćelija (anemija), koje prenose kiseonik i snabdevaju ćelije organizma, potrebnom energijom u organizmu se javlja manjak energije potrebne da zadovolji sve potrebe tela.[16][9]
  • Takođe zbog učestalijeg izumiranja normalnih ćelija i ćelija tumora, dolazi do stvaranja i nagomilavanja otpadnih produkata iz razorenih ćelija, tako da je telu potrebna dodatna energije za čišćenje ovog „otpada“ i oporavak oštećenih tkiva.<ref="ref3"/>

Zato se paralelno sa hemoterapijom primenjuje i terapija koja ublažava anemiju uključuje terapiju koja povećava proizvodnju krvih ćelija kao što su, eritropoetin, preparati gvožđa, vitamini i transfuzija krvi.[16][18]

Krvarenje uredi

 
Krvarenje iz nosa u toku hemoterapije je najčešće posledica trombocitopenije

Lekovi koji remete brzu podelu ćelija, čine to i sa krvnim ćelijama, što može izazvati, veoma često smanjenje broja trombocita u krvi, što može izazvati pojavu modrica i krvarenja u koži i sluzokoži. Manjak trombocita se naziva trombocitopenija, a u toku hemoterapije mogu se pojaviti sledeći znaci i simptomi;[7]

Ekstremno nizak broj trombocita (koji je ponekad i na kritično niskom nivou), može biti privremeno normalizovan primenom transfuzije trombocita, ili se hemoterapijski tretmani odlažu, dok se broj trombocita ne popravi (poveća).[9]

Opadanje kose uredi

 
Opadanje kose (alopecija), česta nastaje u toku hemoterapije.

Opadanje kose (alopecija) je delimični ili potpuni gubitak kose koji može nastati kao posledica hemoterapije. Pod uticajem citostatika dolazi do atrofije folikula dlaka pa kosa postaje tanja, krta, lako lomljiva i ispada iz folikula. Nakon okončanja hemoterapije kosa se obnavlja, što je strogo individualna karakteristika svakog organizma. Gubitak kose obično je najveći izvor stresa za bolesnika na hemoterapiji, jer alopecija kod bolesnika izaziva depresiju, jer značajno ugrožava njegov estetski izgled i predstavlja prepreku u normalnim međuljudskim odnosima i aktivnostima. Kod pojave ovakvih psihičkih poremećaja, potrebno je bolesniku detaljno objasniti tok, stadijume i približno trajanje gubitka kose i pomoći mu da shvati da je alopecija samo privremeno stanje.[7] Bolesnike treba uputiti i u pravilan način nege kose, kako bi se ublažile neželjene posledice alopecije;

  • Kosu pre početka hemoterapije treba ošišati što kraće.
  • U toku pranja kose, bolesnik treba da koristi blage, neutralne šampone.
  • Kosu treba sušiti na sobnom vazduhu, a ne upotrebom vrelog vazduha (primenom fena za kosu)
  • U toku češljanja treba primeniti meke četke za kosu, a samo češljanje vršiti nežnim pokretima ruke.
  • Estetski nedostaci mogu se prikriti kapom, maramom, ili prema potrebi i perikom (koja se propisuje i kao protetsko pomagalo)

Izlivanje citostatika uredi

Izlivanje ili ekstravazacija odnosno infiltracije je prodor citostatika u potkožno tkivo na mestu ili u okolinu uboda. Prema reakciji koju izazivaju na koži citostatike možemo podeliti na;

  • Vezikante - koji u okolnom tkivu izazivaju bol, crvenilo, otok, plikove i nekrozu.
  • Iritante - koji u okolnom tkivu izazivaju alergijsku reakciju sa bolom, crvenilom i nadražajem duž vene.

Ako se u toku primene citostatika pojavi bilo koji znak ekstravazacije sa daljom primenom leka se prekida i postupa po uputstvima koja se ističu na vidnom mestu u svakoj zdravstvenoj organizaciji koja leči bolesnike hemoterapijom, a koja u načelu predviđa;

  • Aspiraciju (usisavanje) celokupnog citostatika koji je ostao u veni odnosno u igli,
  • Primenu antidota za tu vrstu citostatika.
  • Mesto ekstravazacije se prema potrebi može tretirati kortikosteroidnom kremom i sterilnim zavojem u cilju prevencije infekcija,
  • Na mesto izliva leka stavljaju se hladne obloge (može i led) kako bi se proces lokalizovao i smanjila apsorpcija citostatika u okolno tkivo,
  • Sve vreme prati se stanje povređenog mesta, a u istoriji bolesti evidentiraju promene.

Kako bi bolesnik pravovremeno upozorio medicinsko osoblje, ako oseti bilo kakvu neprijatnost, u vidu napetosti, bola ili nekih drugih sličnih simptoma, on mora biti upućen u moguće znake ekstravazacije kako bi ih prepoznao.

Kako bi se smanjio rizik ekstravazacije leka (ako je to moguće) lek se ubrizgava u venu šireg lumena, uz proveru njene prohodnost i prethodnu proveru ubrizgavanjem fiziološkog rastvora pre hemoterapije. Kada se terapija daje u bolusu obavezno se proverava vraćanjem krvi na svaka 2 ml i vrši ispiranje vene fiziološkim rasvorom.

Kožne reakcije uredi

 
Ruke bolesnika nakon 10 dana lečenja hemoterapijom (znaci srednje teškog eritema sa perutanjem derma) (engl. hand-foot syndrome)

Rekcije koje mogu nastati na koži ili noktima, kao posledica hemoterapije mogu biti;

  • Opšte - kao posledica razaranja osnovnih ćelija epidermisa.
  • Lokalne - koje nastaju na mestu primene citostatika ili na venama u koje se ubrizgava lek.

Prolazno crvenilo uredi

Obim i intenzitet crvenila ili urtikarije (koprivnjače) uglavnom zavisi od vrste hemoterapije koja se koristi ali i od individualnih reakcija organizma. Promene u urtikariji mogu biti opšte (generalizovane) ili lokalne (na pojedinim delovima tela), i mogu ih pratiti sledeće reakcije; groznica, temperatura, hipotonija itd. Ako se radi o jako izraženoj urtikariji terapija se prekida. Urtikarije su obično slabijeg intenziteta i najčešće nakon nekog vremena postepeno nestaju.[19]

Hiperpigmentacija uredi

Ako se javi u toku hemoterapije lokalizovana je na noktima, na sluzokoži usne šupljine i duž vena na kojima se primenjuje hemoterapija. Hiperpigmentacija može biti generalizovana (opšta) sa propratnim reakcijama kao što su umor, slabost, oslabljen apetit, mučnina i gubitak telesne težine. Hiperpigmentacija se obično javalja 2-3 nedelje nakon hemoterapije i traje oko 10-12 nedelja. Pacijenta kod koga se očekuje pojava hiperpigmentacije, treba upozoriti na njenu pojavu, kao i na činjenicu da će ona posle određenog vremena nestati.

Telangiektazija uredi

Posledice hemoterapije koja se manifestuju proširenjem krajnjih grana kapilara krvnih sudova su telanginektazije. Ova promena je obično trajna mada će konfiguracija vena vremenom postati manje izražena.

Foto-osetljivost uredi

Promene na koži u vidu preplanulosti i akutnih opekotina javljaju se nakon kratke izlaganja suncu ili nakon primene hemoterapije neposredno nakon sunčanja. Kako bi se izbegle reakcije foto-osetljivosti potrebno je da se bolesnik koji dobijaju hemoterapiju (a sklon je ovakvim posledicama) pridržavaju sledećih mera; [20]

  • Pre i nakon odlaska na hemoterapiju moraju izbegavati izlaganje suncu (uključujući i izlaganja suncu kroz prozorska stakla itd...)
  • Da nose zatamnjene naočare, kape se širokim obodom i svetlu, pamučnu i drugu zaštitnu odeću
  • Da pri upotrebi zaštitnih krema za sunčanje imaju u vidu da većina njih štiti od ultravioletnog zračenja ali ne i od reakcije foto-osetljivosti

Hiperkeratoza i akne uredi

Pojava zadebljanja kože na rukama, stopalima, licu i mestima na kojima je oštećena koža. Promene slične aknama obično se javljaju nakon faze eritema i napreduju sve do prišta i promene koje podsećaj na akne. Bolesniku treba skrenuti pažnju na redovnu higijenu lica, koje uvek mora da bude čisto i suvo.

Čirevi uredi

Na površini kože u toku hemoterapije mogu se pojaviti čirevi (ulceracije), koje zahtevaju redovno održavanje higijene i eventualnu simptomatsku terapiju protiv infekcije.[19]

Nervno mišićni poremećaji uredi

U toku određene vreste hemoterapije može doći i do pojave periferne neuropatije,(nervni poremećaji) u obliku peckanja, osećaja uboda iglama, osećaja paljenje i žarenja, slabost i/ili ukočenosti u nogama i rukama, ali i pojave sledećih neuroloških simptoma;[19]

  • Gubitak ravnoteže
  • Nespretnost
  • Problemi sa nošenjem i držanjem predmeta i oblačenjem odeće i obuće
  • Poremećaji hoda
  • Bolovi u vilici
  • Poremećaj sluha
  • Vizuelni poremećaji
  • Bol u stomaku
  • Opstipacija (zatvor).

Pored uticaja na nervni sistem (nerve), hemoterapija može da utiče i na mišiće, izazivajući u njima slabost, umor, i bolove.

Nervno-mišićne promene su obično kratkotrajne i stanje se popravlja po završenoj hemoterapiji. O svim eventualnim nervno-mišićnim, bolesnik treba odmah da obavesti svog lekara.

Mučnina i povraćanje uredi

Prevalenca mučnine i povraćanja [21] je raznolika, zbog različitih definicija i metoda pristupa njihovoj proceni.[22] Brojna istraživanja potvrđuju, da se mučnina javlja u oko 29% bolesnika na hemoterapiji ili kod jednog, od tri bolesnika, a povraćanje u 11% bolesnika, ili kod jednog od deset bolesnika. Sa uvođenjem novih farmakoloških lekova (blokatora 5-HT3 receptora), predviđalo se smanjenje prevalence mučnine i povraćanja. Međutim brojne studije, pokazuju različite rezultate. Dok jedna studija iznosi podatke o nižoj incidenci mučnine i povraćanja, [23], druge tri, navode da je incidenca povraćanja nakon primena 5-HT3 lekova u hemoterapiji, niža, ali ne i incidenca posthemoterapijskih mučnina.[24][25]

Hemoterapeutski agensi povezani sa povraćanjem
Povezanost sa povraćanjem Primeri
Visoko emetogeni (>90%) intravenski agensi Cisplatin, mehloretamin, streptozotocin, ciklofosfamid >1500 mg/m², karmustin, dakarbazin, antraciklin
Visoko emetogena (>90%) oralna sredstva heksametilmelamin, prokarbazin
Umereno emetogeni (30-90%) intravenski agensi Oksaliplatin, citarabin >1g/m², karboplatin, ifosfamid, ciklofosfamid <1500 mg/m², doksorubicin, daunorubicin, epirubicin, idarubicin, irinotekan, bendamus irinotekan, A Klofarabin, Alemtuzumab
Umereno emetogena (30-90%) oralna sredstva Ciklofosfamid, Temozolomid, Vinorelbin, Imatinib

Mučnina i povraćanje se često javljaju u isto vreme, u toku hemoterapije ali to mogu biti i dva različita problema koja se javljaju nezavisno. [26][27]
Mučnina je neprijatan osećaj gađenja u grlu i stomak koji može dovesti do povraćanja. Ostali simptomi koji mogu da prate mučninu i povećanje su pojačano lučenje pljuvačke, vrtoglavica, svetlucanje pred očima, teško gutanje, promena temperature kože, i ubrzano lupanje srca.

 
Pojava mučnine i povraćanja u toku hemoterapije zavisi od mnogo različitih faktora

Povraćanje kontroliše deo mozga, koji se naziva centar za povraćanje. Manje je poznat mehanizam koji izazva mučninu. U toku hemoterapije neki od sastojaka leka izazivaju;

  • aktiviranje određenih oblasti mozga (najverovatnije centra za povraćanje) i
  • aktiviranje određenih oblasti jednjaka, želuca, tankog i debelog creva, i na taj način pokreću mehanizme mučnine i povraćanja.

Pojava mučnine i povraćanja u toku hemoterapije zavisi od mnogo različitih faktora, uključujući i;

  • Vrsta leka
  • Doza leka (visoke doze mnogo češće izazivaju mučninu i povraćanje)
  • Učestalost hemoterapije, (na primer, ako između dve doze leka organizam nema dovoljno vremena da se oporavi od mučnine i povraćanja pre nego što se primeni sledeća terapija)
  • Način primene leka, (hemoterapija koja se daje u venu (intravenski ) može izazvati mučninu i povraćanje mnogo brže nego lek koji se pije, jer se lek dat intravenski apsorbuju brže)
  • Individualne razlike, (svaka osoba nema istu reakciju na dozu ili vrstu hemoterapije. Neki od individualnih faktora rizika koji kod pojedinih osoba potenciraju pojavu mučnine i povraćanje su;
  • Pol, (kod žena je pojava mučnine i povraćanja češća)
  • Životna dob, (kod mlađih od 50 pojava muke i povraćanja je češća)
  • Pojava bolesti tokom trudnoće
  • Psihičko stanje
  • Ranije prisutna sklonost mučnini u toku vožnje
  • Sklonost povraćanju u toku pojave bolesti
  • Zloupotreba alkohola (alkoholičari)

Postoje različite vrste mučnina i povraćanja u toku hemoterapije a najzastupljeniji oblici su;

  • Akutna mučnina i povraćanje, koja se obično dešava nekoliko minuta do sati nakon primena hemoterapije, i to najčešće unutar prvih 24 sata. Najgori oblik povraćanja najčešće se dešava nakon 5 do 6 sati posle hemoterapije.
  • Odložena mučnina i povraćanje, počinje nakon više od 24 časa nakon hemoterapije, i verovatno je posledica dejstva određenih lekova koji se koriste u hemoterapiji, kao što su cisplatin, carboplatin, ciklofosfamid i doksorubicin. Na primer, cisplatin izaziva mučnina i povraćanje od 48 do 72 sati nakon hemoterapije i njegovo dejstvo može trajati od 6 do 7 dana.
  • Upozoravajuća mučnina i povraćanje, nastaju pre početka hemoterapije i obično su rezultat prethodnih neprijatnih iskustava sa hemoterapijom, koja je bila praćena povraćanjem. Počinje u fazi spremanja za sledeći tretman - čak i pre nego što bolesnik primi hemoterapiju, jer većina osoba očekujete da će se desiti mučnina i povraćanje kao što je ranije imala u toku hemoterapije Većina ljudi sa ovim problemom samo osećam mučninu, ali neki i povraćaju.
  • Nezaustavljiva mučnina i povraćanje, javlja se iako je primenjena terapija da to spreči. Kada se to desi, potrebno je da bolesnik primeni više različitih lekova protiv povraćanja, pre početka i sve vreme tokom hemoterapije kako bi sprečio dalje mučnina i povraćanje.
  • Uporno (recidivirajuće) povraćanje, se može desiti posle jedne ili nekoliko hemoterapija. U ovom slučaju, čak i ako se terapijom pokušava da se spreči ili kontroliše mučnina i povraćanje, lečenja više ne daje rezultate. Kod ovog oblika potrebna je primena više vrsta lekova protiv povraćanja.

Neki oblici hemoterapije (lekovi) imaju veću verovatnoću da izazovu mučninu i povraćanje od drugih, i medicinska praksa ih prema mogućem riziku nastanka ovih tegoba deli u 4 grupe;

  • Minimalni rizik povraćanja: u toku hemoterapije ovi lekovi uzrokuju povraćanja u manje od 10% ljudi koji ne dobiju efikasne lekove protiv mučnine i povraćanja
  • Nizak rizik povraćanja: u toku hemoterapije, ovi lekovi uzrokuju povraćanja u 10% do 30% ljudi koji ne dobiju efikasne lekove protiv mučnina i povraćanje
  • Umeren rizik povraćanja: u toku hemoterapije ovi lekovi uzrokuju povraćanja u 30% do 90% ljudi koji ne dobiju efikasne lekove protiv mučnina i povraćanja. Većina ovih lekova može izazvati mučninu i povraćanje najmanje 4 dana posle poslednje doze.
  • Povraćanje visokog rizika: u toku hemoterapije, ovi lekovi uzrokuju povraćanja u više od 90% ljudi koji ne dobiju efikasne lekove protiv mučnina i povraćanja. Većina lekova može izazvati mučninu i povraćanje najmanje 4 dana posle poslednje doze.

Treba imati u vidu da ovi procenti važe samo ako je primenjena terapija protiv povraćanja i mučnine. U tom slučaju većina ovih lekova češće izazva mučninu nego povraćanje. Na primer, 40% ljudi u toku hemoterapije mogu da osete mučninu, ali samo 20% povraća.

Lista hemoterapeutika koji izazivaju mučninu i povraćanje
Hemoterapeutski lekova po nazivu i njihovom riziku za pojavu mučnine i povraćanja[28]
Lekovi sa minimalnim rizikom povraćanja (do 10%) Lekovi sa niskim rizikom povraćanja (od 10% - 30%) Lekovi sa umerenim rizikom povraćanja (od 30% - 90%) Lekovi sa visokim rizikom povraćanja (većim od 90%)

Seksualni poremećaji uredi

U toku hemoterapije citostatici izazivaju značajne psihološke poremećaje i gubitak, samopouzdanja što se može izazvati seksualne poremećaje. Citostatici mogu izazvati i značajna organska oštećenja na polnim organima i na taj način narušiti normalno seksualno funkcionisanje u muškarca i žene.

Seksualno neželjena dejstva u toku hemoterapije se razlikuju među muškarcima i ženama. Neke uobičajene nuspojave kod muškaraca su;

Hemoterapija manja i broj ćelija spermatozoida i njihovu pokretljivost, što može imati za posledicu privremenu ili trajnu neplodnost kod muškaraca.

Kod žena pored seksualnih poremećaja, neželjeni učinci su;

...„Jedan važan sporedni efekat hemoterapije je izmenjen osećaj o seksualnosti. Dok neki pacijenti doživljavaju povećanu želju za seksualnim aktivnostima, drugi su sa ozbiljno smanjenim seksualnim željama. Najvažniji razlog za to je fizički i emocionalni stres kroz koji osoba prolazi u toku hemoterapije. Hormonalne promene takođe igraju važnu ulogu u izazivaju psihološke smetnje prema seksualnosti. Trudnoće nije preporučljiva, za vreme hemoterapije jer mnogi lekovi protiv raka mogu da izazovu oštećenja u razvoju embriona.[29]...“

Vidi još uredi

Izvori uredi

  1. ^ a b Radovic M. Adverse effects of haemotherapy. Beograd:Udruzenje ART Jugoslavije; 1994
  2. ^ Berenbaum, M. C. . "In vivo determination of the fractional kill of human tumor cells by chemotherapeutic agents." Cancer Chemother Rep. . 56 (5). 1972: 563—71.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  3. ^ Skeel, R. T. (2003). Handbook of Cancer Chemotherapy, Lippincott Williams & Wilkins.
  4. ^ kemoterapija na www.medicina.hr Arhivirano na sajtu Wayback Machine (30. april 2009) Posećno 19. februara 2010.(jezik: hrvatski)
  5. ^ (jezik: srpski)Biljni alkaloidi Arhivirano na sajtu Wayback Machine (6. јун 2013), Приступљено 20. 2. 2010.
  6. ^ Chabner, B. and D. L. Longo (2006). Cancer Chemotherapy and Biotherapy: Principles and Practice. Philadelphia, Lippincott Willians & Wilkins.
  7. ^ а б в г Što očekivati za vrijeme kemoterapije? Архивирано на сајту Wayback Machine (11. januar 2010), Pristupljeno 08. 2. 2010.(jezik: hrvatski)
  8. ^ Managing Side Effects, Pristupljeno 08. 2. 2010.(jezik: engleski)
  9. ^ a b v HEMOTERAPIJA, PROBLEMI KOJI SE JAVLjAJU U VEZI SA HEMOTERAPIJOM I KOMPLIKACIJE[mrtva veza]Posećeno:04. februara 2010.(jezik: srpski)
  10. ^ What are Common Side Effects? Arhivirano na sajtu Wayback Machine (31. decembar 2008) from the American Cancer Society
  11. ^ Huang, Elbert S. (2000). Internal medicine: handbook for clinicians, resident survival guide. Arlington, VA: Scrub Hill Press. str. 130. ISBN 978-0-9645467-5-2. 
  12. ^ Janković SM, Prostran M, Todorović Z. Farmakologija i toksikologija, 2. izd., Medicinski fakultet Kragujevac, 2007.
  13. ^ Thierry A, Quinaux E, Berger C, et al. Comparison of LV5FU2 with monthly 5FUleucovorin for 24 or 36 weeks, as adjuvant chemotherapy for patients with Dukes B2 and C colon cancer. A randomized trial. Program and abstracts of the 27th Congress of the European Society for Medical Oncology; October 18-22, 2002; Nice, France. Abstract 256
  14. ^ Rao, A. V.; Cohen, H. J. (decembar 2008). „Fatigue in older cancer patients: etiology, assessment, and treatment”. Semin Oncol. 35 (6): 633—642. PMID 19027467. doi:10.1053/j.seminoncol.2008.08.005. .
  15. ^ National Comprehensive Cancer Network. NCCN Clinical Practice Guidelines in Oncology. Cancer-Related Fatigue – V.1.2009., Pristupljeno 06. 2. 2010.(jezik: engleski)
  16. ^ a b v Fatigue in People with Cancer Arhivirano na sajtu Wayback Machine (6. januar 2010), Pristupljeno 03. 2. 2010
  17. ^ Díaz, N.; Menjón, S.; Rolfo, C.; García-Alonso, P.; Carulla, J.; Magro, A.; Miramón, J.; Rodríguez, C. A.; De Castellar, R.; Gasquet, J. A. (novembar 2008). „Patients' perception of cancer-related fatigue: Results of a survey to assess the impact on their everyday life”. Clin Transl Oncol. 10 (11): 753—757. PMID 19015072. S2CID 38305877. doi:10.1007/s12094-008-0282-x. 
  18. ^ Breitbart W, Alici Y. Pharmacologic treatment options for cancer-related fatigue: current state of clinical research. Clin J Oncol Nurs. 2008 Oct;12(5 Suppl):27-36
  19. ^ a b v Nuspojave kemoterapije Arhivirano na sajtu Wayback Machine (17. mart 2010), Pristupljeno 21. 2. 2010. (jezik: hrvatski)
  20. ^ Kobata T. Ikeda H. Ohnishi Y. Urushibara N, Nakata SO, Takahashi TA, et al. Ultraviolet irradiation inhibits killer-target cell interaction. Vox Sang 1993; 65(1):: 25-31.
  21. ^ Anticipatory Nausea and Vomiting, Pristupljeno 06. 2. 2010. (jezik: engleski)
  22. ^ Andrykowski, M. A. (1988). „Defining anticipatory nausea and vomiting: Differences among cancer chemotherapy patients who report pretreatment nausea”. Journal of Behavioral Medicine. 11 (1): 59—69. PMID 3367372. S2CID 22349700. doi:10.1007/BF00846169. 
  23. ^ Aapro, M. S.; Kirchner, V.; Terrey, J. P. (1994). „The incidence of anticipatory nausea and vomiting after repeat cycle chemotherapy: The effect of granisetron”. British Journal of Cancer. 69 (5): 957—60. PMC 1968891  . PMID 8180031. doi:10.1038/bjc.1994.185. 
  24. ^ Morrow, G. R.; Roscoe, J. A.; Kirshner, J. J.; Hynes, H. E.; Rosenbluth, R. J. (1998). „Anticipatory nausea and vomiting in the era of 5-HT3 antiemetics”. Supportive Care in Cancer : Official Journal of the Multinational Association of Supportive Care in Cancer. 6 (3): 244—7. PMID 9629877. S2CID 20398517. doi:10.1007/s005200050161. 
  25. ^ Fernández-Marcos, A.; Martín, M.; Sanchez, J. J.; Rodriguez-Lescure, A.; Casado, A.; López Martin, J. A.; Diaz-Rubio, E. (1996). „Acute and anticipatory emesis in breast cancer patients”. Supportive Care in Cancer : Official Journal of the Multinational Association of Supportive Care in Cancer. 4 (5): 370—7. PMID 8883231. S2CID 185610. doi:10.1007/BF01788844. 
  26. ^ Schwartzberg LS. Chemotherapy-induced nausea and vomiting: clinician and patient perspectives. J Support Oncol. 2007;5(2 Suppl 1):5-12.
  27. ^ on September 10, 2009 National Cancer Institute. Nausea and Vomiting PDQ®.Posećeno, 6. februara 2010.
  28. ^ Nausea and Vomiting na American Cancer Society Arhivirano na sajtu Wayback Machine (18. mart 2010), Pristupljeno 06. 2. 2010. (jezik: engleski)
  29. ^ Seksualno Neželjeni efekti od hemoterapije[mrtva veza], Pristupljeno 21. 2. 2010. (jezik: srpski)

Literatura uredi

  • Warr DG, Grunberg SM, Gralla RJ; et al. (2005). „The oral NK1 antagonist aprepitant for the prevention of acute and delayed chemotherapy-induced nausea and vomiting: pooled data from 2 randomised, double-blind, placebo controlled trials.”. Eur J Cancer. 41 (9): 1278—85. PMID 15939263. doi:10.1016/j.ejca.2005.01.024. .
  • Wood GJ, Shega JW, Lynch B, Von Roenn JH. (2007). „Management of intractable nausea and vomiting in patients at the end of life: "I was feeling nauseous all of the time ... nothing was working.”. JAMA. 298 (10): 1196—207. PMID 17848654. doi:10.1001/jama.298.10.1196. .
  • Sanger GJ, Andrews PL. (2006). „Treatment of nausea and vomiting: gaps in our knowledge”. Auton Neurosci. 129 (1–2): 3—16. PMID 16934536. S2CID 43126613. doi:10.1016/j.autneu.2006.07.009. .
  • Hickok, J. T.; Roscoe, J. A.; Morrow, G. R.; King, D. K.; Atkins, J. N.; Fitch, T. R. (2003). „Wilmot Cancer Center Community Clinical Oncology Program Study of 360 cancer patients treated in the community”. Cancer. 97 (11): 2880—6. PMID 12767103. S2CID 33404436. doi:10.1002/cncr.11408. .
  • Stephenson J, Davies A. (2006). „An assessment of aetiology-based guidelines for the management of nausea and vomiting in patients with advanced cancer”. Support Care Cancer. 14 (4): 348—53. PMID 16228185. S2CID 19371385. doi:10.1007/s00520-005-0897-1. .
  • Glare P, Pereira G, Kristjanson LJ, Stockler M, Tattersall M. (2004). „Systematic review of the efficacy of antiemetics in the treatment of nausea in patients with far-advanced cancer.”. Support Care Cancer. 12 (6): 432—40. PMID 15108099. S2CID 23647148. doi:10.1007/s00520-004-0629-y. hdl:20.500.11937/20479. .
  • Laval G, Girardier J, Lassauniere JM, Leduc B, Haond C, Schaerer R. (2000). „The use of steroids in the management of inoperable intestinal obstruction in terminal cancer patients: do they remove the obstruction?”. Palliat Med. 14 (1): 3—10. PMID 10717717. S2CID 33454698. doi:10.1191/026921600669298725. .
  • Mystakidou K, Tsilika E, Kalaidopoulou O, Chondros K, Georgaki S, Papadimitriou L. (2002). „Comparison of octreotide administration vs conservative treatment in the management of inoperable bowel obstruction in patients with far advanced cancer: a randomized, double-blind, controlled clinical trial.”. Anticancer Res. 22 (2B): 1187—92. PMID 12168923. .
  • Stewart DJ, Dahrouge S, Coyle D, Evans WK. (1999). „Costs of treating and preventing nausea and vomiting in patients receiving chemotherapy.”. J Clin Oncol. 17 (1): 344—51. PMID 10458253. doi:10.1200/JCO.1999.17.1.344. .
  • Warr DG, Hesketh PJ, Gralla RJ; et al. (2005). „Efficacy and tolerability of aprepitant for the prevention of chemotherapy-induced nausea and vomiting in patients with breast cancer after moderately emetogenic chemotherapy.”. J Clin Oncol. 23 (12): 2822—30. PMID 15837996. S2CID 35605742. doi:10.1200/JCO.2005.09.050. hdl:10722/251816. .

Spoljašnje veze uredi


 Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Нежељена_дејства_хемотерапије&oldid=27542631”